Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko osam godina. Povreda je posledica neefikasnog postupanja sudova. U preostalom delu, koji se odnosi na meritornu odluku, žalba je odbačena.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Gordana Ajnšpiler Popović , dr Nataša Plavšić i dr Vladan Petrov, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. I . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 2. jula 2020. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba D. I . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Petim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 440/08 (kasnije predmet Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 11319/10) podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. I . iz Beograda je , 1 8. oktobra 2017. godine, preko punomoćnika S. Š , advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu, zbog povrede prava na pravično suđenje, odnosno suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Petim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 440/08, kao i protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 2801/16 od 9. marta 2017. godine, zbog povrede pra va na rad, zajemčenog članom 60. Ustava.

U ustavnoj žalbi podnosilac je naveo da je predmetni postup ak trajao skoro devet godina, što je dovoljan dokaz da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Takođe, navedeno je da je parnični sud iz izvedenih dokaza izveo pogrešne zaključke, da nije imao u vidu okolnosti konkretnog slučaja, te da je pogrešno primenio materijalno pravo, kao i da revizijski sud za svoje stavove nije dao jasne, precizne ni logične zaključke, koji bi bili zasnovani na ustavnopravno prihvatljivoj primeni merodavnog materijalnog prava, čime je merodavno pravo primenjeno proizvoljno i na štetu podnosioca ustavne žalbe. Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu istaknutih prava, te da naloži revizijskom sudu da ponovi postupak po reviziji. Podnosilac nije istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 11319/10, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Protiv podnosioca ustavne žalbe, kao tuženog, tužilac – R. a.d. Beograd, podneo je 25. novembra 2008. godine Petom opštinskom sudu u Beogradu tužbu , kojom je tražio da se utvrdi da je tuženi radio kod tužioca u periodu od 20. septembra do 5. oktobra 2000. godine, te da ova presuda ima da sl uži kao osnov za odjavu sa osiguranja kod nadležnih fondova, što je tuženi dužan da trpi. Povodom ove tužbe formiran je predmet P1. 440/08. Tuženi je 31. decembra 200 8. godine, u odgovoru na tužbu, istakao protivtužbeni zahtev protiv tužioca-protivtuženog, kojim je tražio da se utvrdi da je on 20. septembra 2000. godine zasnovao radni odnos kod tužioca-protivtuženog i da je 5. oktobra 2000. godine nezakonito udaljen sa radnog mesta, kao i da se tužilac- protivtuženi obaveže da ga vrati na rad, na radno mesto na kojem je radio pre udaljenja, odnosno na radno mesto koje odgovara njegovim kvalifikacijama.

Peti opštinski sud u Beogradu, nakon pet ročišta, na kojima su izvedeni dokazi saslušanjem tuženog-protivtužioca i zakonskog zastupnika tužioca- protivtuženog i izvršen uvid u određenu dokumentaciju, zaključio je glavnu raspravu.

Presudom P1. 440/08 od 10. jula 2009. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca- protivtuženog. Stavom drugim izreke označene presude odbijen kao neosnovan protivtužbeni zahtev tuženog-protivtužioca kojim je tražio da se utvrdi da je on 20. septembra 2000. godine nezakonito udaljen sa radnog mesta, te da se obaveže tužilac- protivtuženi da ga vrati na rada na odgovarajuće radno mesto . U obrazloženju označene presude navedeno je da iz izvedenih dokaza sledi da tužilac-protivtuženi nije nezakonito udaljio tuženog- protivtužioca sa radnog mesta, a da je tuženi-protivtužilac za eventualno nezakonito postupanje tužioca- protivtuženog saznao još 2000. godine (vraćena mu je radna knjižica, izvršio je storniranje upisa u radnu knjižicu radnog odnosa kod tužioca-protivtuženog, nije dolazio na posao od 6. oktobra 2000. godine), po proteku roka od 15 dana propisanog Zakonom o radnim odnosima , u kojem je mogao da traži sudsku zaštitu.

Tužilac-protivtuženi je 28. jula 2009. godine izjavio žalbu protiv prvostepene presude u delu kojim je odlučeno o troškovima postupka, dok je tuženi- protivtužilac 3. avgusta 2009. godine žalbu izjavio protiv cele presude. Spisi predmeta su 15. septembra 2009. godine dostavljeni drugostepenom sudu.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1452/10 od 26. maja 2010. godine spisi predmeta upućeni su Prvom osnovnom sudu u Beogradu, kao nadležnom sudu nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji u 2010. godini, radi dopune postupka.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 11319/10 od 19. jula 2010. godine ispravljena je presuda Petog opštinskog suda u Beogradu P1. 440/08 od 10. jula 2009. godine, nakon čega su spisi 16. septembra 2010. godine ponovo dostavljeni drugostepenom sudu.

Apelacioni sud u Beogradu je 20. juna 2012. godine doneo rešenje Gž1. 6302/10, kojim vraća spise prvostepenom sudu, radi dopune postupka, jer u spisima predmeta nema dokaza da je žalba tužioca- protivtuženog dostavljena suprotnoj parničnoj stranci. Označeno drugostepeno rešenje ispravljeno je rešenjem istog suda od 17. septembra 2013. godine , a spisi su dostavljeni prvostepenom sudu 16. oktobra 2013. godine.

Nakon što je prvostepeni sud, na osnovu izjav e punomoćnika tuženog -protivtužioca od 13. novembra 2013. godine, utvrdio da je tom punomoćniku dostavljena žalba tužioca- protivtuženog izjavljena protiv rešenja o troškovima predmetnog postupka, spisi predmeta su 12. maja 2014. godine ponovo dostavljeni Apelacionom sudu u Beogradu.

Presudom Gž1. 1365/14 od 26. februara 2016. godine, Apelacioni sud u Beogradu je, u stavu prvom izreke, ukinuo prvostepenu presudu u delu stava drugog izreke u odnosu na zahtev da se obaveže tužilac-protivtuženi da tuženog-protivtužioca vrati na odgovarajuće radno mesto i u tom delu je odbacio protivtužbu. Istom presudom, u stavu drugom izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog-protivtužioca i potvrđena prvostepena presuda od 10. jula 2009. godine, ispravljena rešenjem od 19. jula 2010. godine u preostalom delu stava drugog izreke i stavu trećem izreke kojim je odlučeno o troškovima postupka.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 2801/16 od 9. marta 2017. godine odbijena je kao neosnovana revizija tuženog- protivtužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1365/14 od 26. februara 2016. godine. U obrazloženju osporene presude navedeno je da je u postupku utvrđeno da je tuženi 5. oktobra 2000. godine prostorije tužioca napustio kao i ostali zaposleni, zbog ulaska velikog broja ljudi i policije, a da je to učinio na predlog radnika obezbeđenja, te da počev od 6. oktobra 2000. godine više nije dolazio na rad. Imajući u vidu izneto, kako je navedeno u obrazloženju revizijske presude, kao i da tuženi na kome je bio teret dokazivanja, u skladu sa odredbom člana 7. stav 2. i člana 220. Zakona o parničnom postupku, nije dokazao ni predložio izvođenje dokaza na okolnost da ga je tuženi fizički sprečio da pristupi svom radnom mestu posle 5. oktobra 2000. godine, pravilno je ovakav njegov tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan. Prema oceni revizijskog suda iznetoj u osporenoj presudi, pravilno su sudovi našli da je zahtev tuženog za vraćanje na rad podnet po isteku roka iz člana 114. stav 1. u vezi člana 113. stav 1. Zakona o radim odnosima, jer je tužbu za zaštitu svog povređenog prava tuženi morao da podnese u roku od 15 dana od dana kada je učinjena eventualna povreda prava (eventualno sprečavanje da pristupi na rad), bez obzira na to što to nije učinio donošenjem odgovarajuće odluke, odnosno donošenjem rešenja o prestanku radnog odnosa. Kako je tuženi faktički prestao da radi kod tužioca 5. oktobra 2000. godine, a zahtev za vraćanje na rad podneo tek 31. decembra 2008. godine, to su sudovi, prema oceni revizijskog suda iznetoj u osporenoj presudi, osnovano našli da je nastupila prekluzija.

4. Članom 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, od podnošenja tužbe 25. novembra 2008. godine Petom opštinskom sudu u Beogradu, pa do njegovog okončanja, donošenjem osporene revizijske presude od 9. marta 2017. godine, trajao osam godina i tri i po meseci.

U vezi sa navedenim, Ustavni sud je, najpre, konstatovao da je parnični sud pred kojim je vođen prvostepeni postupak – Peti opštinski sud u Beogradu, izuzetno efikasno postupao, okončavši prvostepeni postupak u roku od sedam i po meseci od podnošenja tužbe. Međutim, navedeno trajanje parničnog postupka, a imajući u vidu da se radi o postupku koji je hitne prirode, prema oceni Ustavnog suda, samo po sebi, ukazuje na to da ovaj postupak nije okončan u okviru standarda razumnog roka, koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, što dokazuje i činjenica da je postupak po žalbi, usled propusta i odugovlačenja, pre svega, drugostepenog suda, trajao šest i po godina. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je Apelacioni sud u Beogradu, pre nego što je meritorno odlučio, dva puta vraćao spise predmeta prvostepenom sudu radi dopune postupka, pri čemu je drugo rešenje o vraćanju nerazmotrenih spisa doneo nakon 20 meseci od poslednjeg dostavljanja spisa , da bi još 15 meseci proteklo do ispravljanja tog rešenja. Takođe, Ustavni sud ukazuje da je Prvi osnovni sud u Beogradu, nakon što je dostavljeno izjašnjenje punomoćnika jedne od parničnih stranaka o prijemu žalbe protivne stranke, spise predmeta vratio drugostepenom sudu nakon pola godine.

Pri svojoj oceni Ustavni sud je imao u vidu da je podnosilac imao interes da se predmetni postupak efikasno sprovede, kao i da on svojim ponašanjem nije doprineo dužem trajanju postupak.

Takođe, Ustavni sud je ocenio da osporeni postupak nije bio ni činjenično ni pravno složen.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je, nedelotvornim i neefikasnim postupanjem parničnih sudova, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu ovom delu usvojio, odlučujući kao u prvom delu izreke.

Krećući se u granicama zahteva, budući da podnosilac u ustavnoj žalbi nije istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je , saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da je donošenje odluke kojom se utvrđuje povreda prava dovoljan vid pravičnog zadovoljenja podnosioca zbog utvrđene povrede.

6. U vezi sa osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda, a imajući u vidu navode ustavne žalbe, Ustavni sud, pre svega, ukazuje na ranije iznet stav da nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i primene materijalnog prava u postupku koji je vođen radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, osim ako iz konkretnih, pravno i činjenično utemeljenih ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ne proizlazi da je materijalno pravo proizvoljno primenjeno, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.

U konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da podnosilac ustavne žalbe nije dao prihvatljive ustavnopravne razloge koji ukazuju da je parnični sud arbitrerno postupao niti da je merodavno pravo proizvoljno primenjeno. Suprotno navodima podnosioca, Ustavni sud je oceno da osporena presuda sadrži dovoljno i jasno obrazloženje, zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog Zakona o radnim odnosima, kojima je odgovoreno na sve bitne navode na kojima podnosilac zasniva tvrdnju o povredi ustavnog prava.

U odsustvu očigledne proizvoljnosti i arbitrernosti, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima za tvrdnju o povredi označenih prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost osporenog akta. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv osporene presude Vrhovnog kasacionog suda, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, te je rešio kao u drugom delu izreke.

7. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK SUDA

Snežana Marković, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti