Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi povodom otkaza ugovora o zakupu stana

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu vlasnika stana kojom je tvrdio da mu je povređeno pravo na imovinu. Potvrđen je stav redovnih sudova da nisu ispunjeni uslovi za otkaz ugovora o zakupu zaštićenom zakupcu.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-793/2008
07.04.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Bosa Nenadić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Stojana Milivojevića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 7. aprila 2011. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Stojana Milivojevića izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 1891/07 od 31. januara 2008. godine i presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 7382/06 od 27. decembra 2006. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Stojan Milivojević iz Beograda je 11. jula 2008. godine izjavio Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 1891/07 od 31. januara 2008. godine i presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 7382/06 od 27. decembra 2006. godine, zbog povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je u parničnom postupku u kome su donete osporene presude imao položaj tužioca i da je tražio da se iz stana čiji je on vlasnik isele tuženi sa svim licima i stvarima. Dalje navodi da je Vrhovni sud Srbije potpuno zanemario sve navode revizije o bitnim povredama odredba parničnog postupka i pogrešnoj primeni materijalnog prava, naročito odredbe čl. 30. do 39. Zakona o stambenim odnosima. Podnosilac smatra da se, na osnovu nekad postojećeg stanarskog prava, posle 29. jula 1973. godine na stanu u privatnoj svojini nisu mogla „sticati bilo kakva izvedena prava, pa ni svojstvo člana porodičnog domaćinstva i korisnika stana“, te da je osporenom presudom Vrhovni sud Srbije pogrešno primenio materijalno pravo i „bitno i značajno ograničio i isključio korišćenje prava svojine od strane podnosioca na stanu“. Posebno navodi da je presuda Vrhovnog suda Srbije „nepravilna i nezakonita“ i zbog ocene da je za otkaz ugovora o korišćenju stana tuženoj bilo potrebno da se prethodno dostavi opomena u smislu člana 35. stav 1. tačka 1. Zakona o stanovanju, što je po mišljenju podnosioca pogrešno, budući da se podnošenje tužbe radi otkaza ugovora o stanu može smatrati opomenom. Smatra da ukoliko bi ostale na snazi osporene presude, on bi na neograničeno vreme bio onemogućen da koristi svojinska prava koja su mu priznata kao vlasniku predmetnog stana. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu navedenog prava.

Podnosilac je dopunom ustavne žalbe od 28. jula 2008. godine ponovio razloge iznete u ustavnoj žalbi i posebno istakao da je Vrhovni sud Srbije u obrazloženju osporene presude „potpuno zanemario primenu materijalnog prava“, kao i da se „nezakonito ponašanje tužene Milačić Danice sastoji u tome što je i posle podnošenja tužbe u ovoj parnici i neprekidnog protivljenja tužioca da i ostali tuženi koriste sporni stan za stanovanje, ipak prihvatila sve tuženike...i omogućila im da već nekoliko godina koriste sporni stan“.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Odredba člana 82. stava 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07) po svojoj sadržini istovetna je odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. U sprovedenom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i uvidom u osporene presude i drugu dostavljenu dokumentaciju, Ustavni sud je utvrdio sledeće:

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 1337/05 od 8. decembra 2005. godine, stavom prvim izreke odbijen je tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojom je tražio da se tuženoj Danici Milačić otkaže dalje korišćenje trospobnog stana, levo na II spratu zgrade u ulici Palmotićeva broj 31 u Beogradu, kao i da se tužena obaveže da se iz navedenog stana iseli. Stavom drugim izreke ove presude usvojen je tužbeni zahtev tužioca i obavezani tuženi Branko Milačić, Jasminka Milačić, Boško Milačić, Jelena Milačić i Jovana Milačić da se sa svim licima i stvarima isele iz navedenog stana, u roku od 15 dana od dana prijema presude, dok su stavom trećim izreke obavezani tuženi da tužiocu nadoknade troškove u iznosu od 39.500,00 dinara, u roku od 15 dana od dana prijema presude.

Osporenom presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 7382/06 od 27. decembra 2006. godine, stavom prvim izreke odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 1337/05 od 8. decembra 2005. godine u stavu prvom izreke. Stavom drugim izreke osporene drugostepene presude ukinuta je presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 1337/05 od 8. decembra 2005. godine u stavu drugom i trećem izreke i predmet u ovom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U obrazloženju ove presude je navedeno da je prvostepeni sud pravilno utvrdio sledeće: da je tužilac Stojan Milivojević vlasnik stana broj 5 u ulici Palmotićevoj broj 31 u Beogradu po osnovu ugovora o kupoprodaji neuseljivog stana koji je zaključen 26. marta 1999. godine; da je tužena Danica Milačić nakon razvoda braka rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu od 15. novembra 1984. godine određena za nosioca stanarskog prava na svom sustanarskom delu i da nastavlja da koristi ovaj stan sa dva sina; da je nakon smrti jednog sina, drugi sin nastavio da živi sa tuženom u ovom stanu, te da je nakon ženidbe 1982. godine nastavio da živi u stanu sa svojom porodicom (koji su svi obuhvaćeni tužbenim zahtevom kao jedinstveni i nužni suparničari); da je nakon smrti jedinog preostalog sustanara Jelene Zebić, na osnovu pravosnažne presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 2528/85 od 17. avgusta 1987. godine, utvrđeno da tužena Danica Milačić ima pravo da se sa članovima svoje porodice proširi na deo ovog stana na kom delu je ranije nosilac stanarskog prava bila pok. Jelena Zebić, uz obavezu da vlasnicima plaća zakupninu. U obrazloženju osporene drugostepene presude se dalje navodi: da je, po nalaženju Okružnog suda u Beogradu, pravilno prvostepeni sud našao da ne postoje razlozi propisani članom 35. stav 1. tačka 1. Zakona o stanovanju za otkaz ugovora o zakupu stana tuženoj Danici Milačić, i to ne samo iz razloga koje navodi prvostepeni sud (da tužilac Stojan Milivojević nije pružio dokaz da je tuženoj poslao opomenu da ne sme dozvoliti korišćenje stana licima koja nisu predviđena ugovorom), već posebno i iz razloga što su sin i snaja tužene živeli sa njom u predmetnom stanu i pre nego što je tužilac uopšte kupio stan kao neuseljiv, te da je neosnovan navod žalbe tužioca da je samim podnošenjem tužbe postignuta svrha opomene. Obrazlažući stav drugi osporene drugostepene presude, Okružni sud u Beogradu je naveo da je za presuđenje u ovom delu tužbenog zahteva bitno da li je na osnovu pravnosnažne presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 2528/85 majka tuženog Branka Milačića, tužena Danica Milačić, pravo na proširenje dobila i za tuženog Branka Milačića i članove njegove porodice, te da je bilo potrebno utvrditi da li postoji pravni osnov po kome ostali tuženi svoje pravo korišćenja spornog stana izvode iz prava tužene Danice Milačić kao pravnog prethodnika, što je prvostepeni sud propustio da utvrdi. Dalje se navodi da prvostepeni sud treba da ima u vidu da, u smislu člana 35. stav 1. tačka 1. Zakona o stanovanju, tužilac može dati otkaz ugovora o zakupu stana samo zakupcu (nosiocu stanarskog prava), u konkretnom slučaju tuženoj Danici Milačić, a ne i članovima njenog porodičnog domaćinstva, sve dok zakupcu stana to svojstvo ne prestane na jedan od načina predviđenih Zakonom o stanovanju, budući da samo zakupac stana može, u smislu člana 36. stav 1. Zakona o stanovanju, otkazati korišćenje stana svojim članovima porodičnog domaćinstva.

Osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 1891/07 od 30. januara 2008. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 7382/06 od 27. decembra 2006. godine. U obrazloženju osporene revizijske presude je navedeno da su na utvrđeno činjenično stanje pravilno nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se tuženoj Danici Milačić otkaže dalje korišćenje stana, kao i da se obaveže da se iz stana iseli. Po shvatanju Vrhovnog suda Srbije, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da nisu ispunjeni uslovi predviđeni odredbom člana 35. stav 1. tačka 1. Zakona o stanovanju za otkaz ugovora o zakupu stana tuženoj Danici Milačić, s obzirom da nije dokazano da je tužilac pre podnošenja tužbe dostavio tuženoj opomenu da ne dozvoljava korišćenje stana licima koja nisu predviđena ugovorom, te da se tuženi Branko Milačić i članovi njegove porodice ne mogu smatrati trećim licima, već članovima porodičnog domaćinstva koja su tu stanovala i pre zaključenja ugovora o kupoprodaji stana 1999. godine.

4. Odredbama člana 58. Ustava utvrđeno je: da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1.); da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2.); da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine (stav 3.); da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (stav 4.).

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za donošenje odluke u ovoj pravnoj stvari od značaja su i odredbe sledećih zakona:

Zakonom o osnovama svojinskopravnih odnosa ("Službeni list SFRJ", br. 6/80 i 36/90, "Službeni list SRJ", broj 29/96 i „Službeni glasnik RS“, broj 115/05) propisano je: da vlasnik ima pravo da svoju stvar drži, da je koristi i da njome raspolaže, u granicama određenim zakonom i da je svako dužan da se uzdržava od povrede prava svojine drugog lica (član 3.); da se pravo svojine može oduzeti ili ograničiti u skladu sa Ustavom i zakonom (član 8.).

Odredbom člana 5. stav 1. Zakona o stanovanju ("Službeni glasnik RS", br. 50/92, 76/92, 84/92, 33/93, 53/93, 67/93, 46/94, 47/94, 48/94, 44/95, 49/95, 16/97, 46/98 i 26/01) je propisano da se stambene zgrade i stanovi koriste po osnovu prava svojine na stanu i po osnovu zakupa. Odredbama člana 40. istog zakona uređeno je pitanje korišćenje stanova u svojini građana po osnovu stanarskog prava i propisano da nosilac stanarskog prava, odnosno zakupac stana na neodređeno vreme koji to pravo ima na stanu u svojini građana (u daljem tekstu: nosilac stanarskog prava na stanu u svojini građana), od dana stupanja na snagu ovog zakona nastavlja sa korišćenjem tog stana u skladu sa odredbama čl. 30. do 39. ovog zakona (stav 1.) i da vlasnik stana čiji se stan koristi pod uslovima iz stava 1. ovog člana (u daljem tekstu: vlasnik stana) ima prava i obaveze nosioca prava raspolaganja, u skladu sa odredbama ovog zakona, osim obaveze da omoguće otkup tog stana po odredbama ovog zakona (stav 2.).

Odredbama čl. 31. do 39. Zakona o stanovanju na čiju primenu upućuju odredbe člana 40. Zakona o stanovanju, uređeno je pitanje zakupa stanova u društvenoj svojini. Odredbom člana 35. stav 1. tačka 1. ovog zakona je propisano da zakupodavac može dati otkaz ugovora o zakupu stana ako zakupac i posle opomene bez saglasnosti zakupodavca koristi stan za obavljanje delatnosti, izdaje stan u podzakup ili dozvoli korišćenje stana licima koja nisu predviđena ugovorom. Odredbom člana 36. stav 1. ovog zakona propisano je da članovi porodičnog domaćinstva zakupca društvenog stana imaju pravo da trajno koriste taj stan, pod uslovima iz ovog zakona.

5. Polazeći od navoda i razloga ustavne žalbe i utvrđenog činjeničnog stanja, Ustavni sud je konstatovao da u osporenim presudama podnosilac, kao sporne, smatra sledeće ocene i stavove sudova: 1) ocenu i stavove sudova o pitanju prava tužene Danice Milačić da i dalje živi u predmetnom stanu i 2) ocenu i stavove sudova o pitanju prava ostalih tuženih, Branka Milačića i njegove porodice, da žive u predmetnom stanu. Podnosilac ustavne žalbe smatra da su izraženim ocenama i stavovima povodom oba sporna pitanja, sudovi povredili njegovo pravo na imovinu iz člana 58. Ustava.

Iako se podnosilac ustavne žalbe ne poziva formalno na povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, imajući u vidu činjenično stanje konkretnog slučaja i ustavnopravne razloge koji su izneti u ustavnoj žalbi, Ustavni sud je konstatovao da se podnosilac ustavne žalbe žali i na primenu materijalnog prava od strane sudova. Stoga je Ustavni sud osnovanost navoda ustavne žalbe cenio u odnosu na pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i pravo na imovinu iz člana 58. Ustava.

Ispitujući osnovanost navoda ustavne žalbe koji se odnose na ocenu i stavove sudova o pitanju prava tužene Danice Milačić da i dalje živi u predmetnom stanu, Ustavni sud je ocenio da sa stanovišta citiranih odredaba Ustava i zakona, podnosiocu ustavne žalbe nisu povređena navedena ustavna prava.

Naime, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac predmetni stan kupio u martu 1999. godine kao neuseljiv, jer je stan već bio opterećen zakonito ustanovljenim stanarskim pravom, odnosno pravom zakupa na neodređeno vreme u korist tužene Danice Milačić. Osporenim presudama je odlučivano da li su ispunjeni uslovi iz člana 35. stav 1. tačka 1. Zakona o stanovanju za otkaz ugovora o zakupu stana tuženoj Danici Milačić, odnosno da li je pre podnošenja tužbe, podnosilac ustavne žalbe tuženoj Danici Milačić dostavio opomenu da ne dozvoljava korišćenje stana od strane lica koja nisu predviđena ugovorom o zakupu stana, kao i da li se ta lica (tuženi Branko Milačić i članovi njegove porodice) mogu smatrati trećim licima ili članovima porodičnog domaćinstva tužene Danice Milačić. Sudovi su ocenili da nije dokazano da je pre podnošenja tužbe podnosilac ustavne žalbe poslao opomenu tuženoj, a što je jedan od uslova koje propisuje navedena odredba člana 35. stav 1. tačka 1. Zakona o stanovanju, ali su takođe ocenili i da se tuženi Branko Milačić i njegova porodica ne mogu smatrati «trećim licima» u smislu navedenog člana Zakona o stanovanju. Po oceni Ustavnog suda, nadležni sudovi su u razlozima osporenih presuda za svoje stavove dali detaljne, jasne i logičke zaključke, zasnovane na prihvatljivom tumačenje merodavnog materijalnog prava koje ne ukazuje da postoji bilo kakva proizvoljnost ili arbitrernost u zaključivanju sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe

Takođe, Ustavni sud je ocenio da se osporenim presudama ni na koji način ne utiče, odnosno ne ograničava, već uspostavljeni režim korišćenja predmetnog stana, a koji je podnosilac imao prilikom njegovog sticanja. Naime, podnosilac ustavne žalbe i dalje ima zadržano i ničim uslovljeno pravo raspolaganja na predmetnoj nepokretnosti, što uključuje njegovo pravo da otuđi stan, kao i pravo plodouživanja, odnosno ubiranja zakupa. Pravo na korišćenje predmetnog stana podnosilac ustavne žalbe nije imao ni u vreme kupovine predmetnog stana i to zbog postojanja isključivog neposrednog državinskog prava trećeg lica, tužene Danice Milačić, koja je titular prava zakupa spornog stana na neodređeno vreme.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je ocenio da podnosiocu ustavne žalbe osporenim presudama Vrhovnog suda Srbije Rev. 1891/07 od 31. januara 2008. godine i Okružnog suda u Beogradu Gž. 7382/06 od 27. decembra 2006. godine nije povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i pravo na imovinu iz člana 58. Ustava.

Ispitujući osnovanost navoda ustavne žalbe koji se odnose na ocenu i stavove sudova o pitanju prava ostalih tuženih, Branka Milačića i njegove porodice, da žive u predmetnom stanu, Ustavni sud je ocenio da je ustavna žalba u ovom delu preuranjena. Naime, Sud je utvrdio da je u vreme podnošenja ustavne žalbe, raspravljanje i odlučivanje suda po ovom tužbenom zahtevu vraćeno na prvostepeno suđenje, budući da je osporenom presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 7382/06 od 27. decembra 2006. godine ukinuta prvostepena presuda i predmet u ovom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

6. Sledom navedenog, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik“, broj 109/07).

Na osnovu člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Sud je odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi povodom otkaza ugovora o zakupu stana

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti