Povreda prava na pravično suđenje zbog neadekvatne naknade štete

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio žalbu i utvrdio povredu prava na pravično suđenje, jer je dosuđena naknada od 300 evra za povredu prava na suđenje u razumnom roku neadekvatna. Sud je utvrdio pravo podnosiocima na naknadu od po 800 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije Tatjana Babić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Milan Marković, Snežana Marković, Miroslav Nikolić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović, dr Jovan Ćirić, dr Milan Škulić i dr Tijana Šurlan, u postupku po ustavnoj žalbi M. R. iz Beograda i V. B. iz sela Zabrđe, opština Andrijevica, Republika Crna Gora, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 6. decembra 2018. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba M. R. i V. B. izjavljena protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kž.2. 1836/14 od 19. septembra 2014. godine, dok se u odnosu na radnju Višeg suda u Beogradu nedostavljanja pismenog otpravka rešenja o produženju pritvora u periodu od 20. decembra 2013. do 24. juna 2014. godine, ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. R. iz Beograda i V. B. iz sela Zabrđe, opština Andrijevica, Republika Crna Gora, su 22. oktobra 2014. godine, preko zajedničkog punomoćnika Z. D. N, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneli ustavnu žalbu, zbog povrede prava zajemčenih odredbama čl. 27, 30, 31. i 32, člana 33. stav 6. i člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije.

Podnosioci ustavnom žalbom osporavaju radnje Višeg i Apelacionog suda u Beogradu u vezi sa produžavanjem pritvora, u periodu od 20. decembra 2013. do 24. juna 2014. godine, kao i rešenje Apelacionog suda u Beogradu Kž.2. 1836/14 od 19. septembra 2014. godine, i između ostalog, navode da su njihova prava garantovana Ustavom povređena jer im nije dostavljen pismeni otpravak rešenja o produženju pritvora počev od 20. decembra 2013. godine, kada je sud objavio presudu, pa sve do 24. juna 2014. godine, kada su primili rešenje, dakle više od pola godine, čime je povređeno njihovo pravo na slobodu i pravično suđenje, s obzirom na to da su više od sedam meseci proveli u pritvoru bez obrazloženog rešenja i da postupak za produženje pritvora nije vođen na efektivan način i u skladu sa zakonom, kao i da je konačno i pravnosnažno rešenje kojim im se određuje pritvor doneto u suprotnosti sa pravima zajemčenim Ustavom, a da je istim rešenjem ozakonjen pritvor u kome su više od šest meseci boravili bez ikakvog rešenja i obrazloženja i prava na žalbu, što je suprotno kriterijumima koje zahteva pravo na pravično suđenje. Dalje navode da je prilikom objavljivanja presude K. 64/12 pred Višim sudom u Beogradu 20. decembra 2013. godine saopšteno da im se pritvor produžava iz razloga predviđenih članom 211. stav 1. tač. 1) i 4) ZKP-a, što nije obrazloženo, već samo usput izrečeno pred više desetina lica koja su prisustvovala objavljivanju presude, iako se M. R. sve vreme do tada nalazio u pritvoru samo iz razloga predviđenih članom 211. stav 1. tačka 4) ZKP-a, kao i da je pismeni otpravak presude punomoćnik podnosilaca primio 26. februara 2014. godine, te da je u žalbi protiv te presude koja je izjavljena 27. marta 2014. godine napisano da do tada rešenje o produženju pritvora nisu primili ni okrivljeni ni branioci. Takođe navode da je 20. juna 2014. godine punomoćnik podnosilaca poslao pritužbu Ministarstvu pravde i državne uprave, predsednicima Vrhovnog kasacionog suda, Apelacionog suda u Beogradu i Višeg suda u Beogradu, u kojoj je ukazano na činjenicu da okrivljeni do tog dana nisu dobili pismeni otpravak rešenja kojim im se produžava pritvor, iako je od presuđenja proteklo pola godine, kao i da je u vezi sa navedenom pritužbom predsednik Višeg suda u Beogradu odgovorio braniocu, utvrdio da je pismeni otpravak rešenja o produženju pritvora izrađen 23. juna 2014. godine, kao i da je pritužba branioca podnosilaca osnovana. Dalje navode da je podnosiocima pismeni otpravak rešenja o produženju pritvora stigao 24. juna 2014. godine, koje rešenje je V. B. primio, a M. R. odbio da primi zbog neblagovremenosti i nezakonitosti istog, a da je branilac podnosilaca rešenje primio 1. jula 2014. godine a ni na tom primerku nije naveden datum izrade, potpis sudije, za šta ne postoji zakonito obrazloženje. Dalje navode da je na navedeno rešenje branilac podnosilaca 2. jula 2014. godine izjavio prvu žalbu, koju je Apelacioni sud u Beogradu usvojio i ukinuo prvostepeno rešenje, svojim rešenjem Kž.2. 1399/2014 od 10. jula 2014. godine, da je 15. jula 2014. godine Viši sud u Beogradu ponovo doneo rešenje kojim je podnosiocima produžio pritvor, ali samo iz razloga predviđenih članom 211. stav 1. tačka 4) ZKP-a, na koje rešenje je branilac podnosilaca izjavio i drugu žalbu koju je Apelacioni sud u Beogradu usvojio i ukinuo prvostepeno rešenje, svojim rešenjem Kž.2. 1569/2014 od 4. avgusta 2014. godine, da bi potom Viši sud u Beogradu doneo treće rešenje kojim je podnosiocima ponovo produžio pritvor nakon presuđenja, i to u odnosu na M. R. samo iz razloga predviđenih članom 211. stav 1. tačka 4) ZKP-a, a u odnosu na V. B. iz razloga predviđenih članom 211. stav 1. tač. 1) i 4) ZKP-a. Dalje navode da je na navedeno rešenje branilac podnosilaca izjavio treću žalbu koju je Apelacioni sud u Beogradu odbio svojim rešenjem Kž.2. 1836/2014 od 19. septembra 2014. godine i na taj način ozakonio nezakonit pritvor koji je bez rešenja, obrazloženja i prava na žalbu trajao duže od šest meseci. Ističu da su prava iz čl. 27, 30. i 32, člana 33. stav 6. i člana 36. stav 2. Ustava zajemčena Ustavom podnosiocima povređena time što sud nije na vreme i u skladu sa zakonom izradio pismeni otpravak rešenja o pritvoru, čime im je uskraćeno pravo na žalbu i pravo na slobodu, da su prestali da postoje razlozi za dalju primenu mere pritvora i da je trebalo da budu pušteni na slobodu, „da uznemirenje javnosti kao razlog više ne stoji jer je od izvršenja dela prošlo više od šest godina a uznemirenje javnosti može da postoji samo jedan određeni vremenski period i sa vremenom opada, da obrazloženje Apelacionog suda u Beogradu nije dovoljno i ne pokazuje postojanje zakonskog osnova iz člana 211. stav 1. tačka 4. ZKP-a, da je u odnosu na V. B. pritvor određen i iz razloga predviđenih članom 211. stav 1. tačka 4. ZKP-a iako navedeni osnov ne postoji“.

Ustavnom žalbom je predloženo da Ustavni sud utvrdi sve povrede na koje se podnosioci pozivaju, da dosudi nematerijalnu štetu svakom u iznosu od po 1.000.000,00 dinara i troškove sastavljanja ustavne žalbe u iznosu od 140.000,00 dinara i da odredi da Apelacioni sud u Beogradu ponovi postupak i donese novu odluku o žalbama izjavljenim protiv rešenja Višeg suda u Beogradu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

Odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), kojim je uređen postupak po ustavnoj žalbi, propisano je da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, iz navoda ustavne žalbe i uvidom u osporeno rešenje, utvrdio sledeće činjenice od značaja za odlučivanje:

Podnosiocima ustavne žalbe određen je pritvor rešenjem istražnog sudije Okružnog suda u Beogradu Ki. 765/08 od 24. avgusta 2008. godine, koji im se računa od 22. avgusta 2008. godine, kada su lišeni slobode.

Viši sud u Beogradu doneo je i objavio presudu K. 64/12 od 20. decembra 2013. godine, kojom su podnosioci ustavne žalbe osuđeni zbog izvršenja krivičnog dela teško ubistvo u saizvršilaštvu iz člana 114. tačka 5) u vezi člana 33. Krivičnog zakonika.

Viši sud u Beogradu je nakon izricanja presude K. 64/12 od 20. decembra 2013. godine, doneo rešenje na osnovu člana 425a stav 5. ZKP-a u vezi člana 211. stav 1. tač. 1) i 4) ZKP-a, kojim je prema podnosiocima ustavne žalbe produžen pritvor do upućivanja u ustanovu za izdržavanje kazne, što stoji na zapisniku o objavljivanju presude, zajedno sa konstatacijom da su presuda i rešenje objavljeni, a stranke poučene o pravu na žalbu.

Viši sud u Beogradu je pismeni otpravak rešenja o produženju pritvora, donetog 20. decembra 2013. godine na zapisniku o objavljivanju presude K. 64/12, izradio 23. juna 2014. godine i ekspedovao strankama u postupku, a na koje rešenje je branilac okrivljenih, ovde podnosilaca ustavne žalbe, 2. jula 2014. godine izjavio žalbu, koju je Apelacioni sud u Beogradu usvojio i ukinuo prvostepeno rešenje, svojim rešenjem Kž.2. 1399/2014 od 10. jula 2014. godine.

Viši sud u Beogradu je doneo rešenje K. 64/14, Kv. 2367/2013 od 15. jula 2014. godine, kojim je podnosiocima ustavne žalbe produžio pritvor ali samo iz razloga predviđenih članom 211. stav 1. tačka 4) ZKP-a, na koje rešenje je branilac podnosilaca izjavio i drugu žalbu, koju je Apelacioni sud u Beogradu usvojio i ukinuo prvostepeno rešenje, svojim rešenjem Kž.2. 1569/2014 od 4. avgusta 2014. godine;

Viši sud u Beogradu je doneo treće rešenje K. 64/14, Kv. 2626/2014 od 8. avgusta 2014. godine kojim je podnosiocima ponovo produžio pritvor nakon presuđenja, i to u odnosu na M. R. samo iz razloga predviđenih članom 211. stav 1. tačka 4) ZKP-a, a u odnosu na V. B. iz razloga predviđenih članom 211. stav 1. tač. 1) i 4) ZKP-a, na koje rešenje je branilac podnosilaca izjavio treću žalbu, koju je Apelacioni sud u Beogradu odbio svojim rešenjem Kž.2. 1836/2014 od 19. septembra 2014. godine i potvrdio ožalbeno rešenje Višeg suda u Beogradu K. 64/14, Kv. 2626/2014 od 8. avgusta 2014. godine.

4. Odredbama člana 27. Ustava uspostavljeno je pravo na slobodu i bezbednost, pored ostalog, utvrđenjem: da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost. Lišenje slobode dopušteno je samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom (stav 1.); da lice koje je lišeno slobode od strane državnog organa odmah se, na jeziku koji razume, obaveštava o razlozima lišenja slobode, o optužbi koja mu se stavlja na teret kao i o svojim pravima i ima pravo da bez odlaganja o svom lišenju slobode obavesti lice po svom izboru (stav 2.); da svako ko je lišen slobode ima pravo žalbe sudu, koji je dužan da hitno odluči o zakonitosti lišenja slobode i da naredi puštanje na slobodu ako je lišenje slobode bilo nezakonito(stav 3.); da kaznu koja obuhvata lišenje slobode može izreći samo sud (stav 4.).

Odredbama člana 30. Ustava utvrđeno je: da lice za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo može biti pritvoreno samo na osnovu odluke suda, ako je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka (stav 1.), da ako nije saslušano prilikom donošenja odluke o pritvoru ili ako odluka o pritvoru nije izvršena neposredno po donošenju, pritvoreno lice mora u roku od 48 časova od lišenja slobode da bude izvedeno pred nadležni sud, koji potom ponovo odlučuje o pritvoru (stav 2.), da pismeno i obrazloženo rešenje suda o pritvoru uručuje se pritvoreniku najkasnije 12 časova od pritvaranja (stav 3.), te da odluku o žalbi na pritvor sud donosi i dostavlja pritvoreniku u roku od 48 časova (stav 4.).

Odredbama člana 31. Ustava utvrđeno je: da trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora, da pritvor određen odlukom prvostepenog suda traje u istrazi najduže tri meseca, a viši sud ga može, u skladu sa zakonom, produžiti na još tri meseca i da ako do isteka ovog vremena ne bude podignuta optužnica, okrivljeni se pušta na slobodu (stav 1.); da posle podizanja optužnice trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom (stav 2.); da se pritvorenik pušta da se brani sa slobode čim prestanu razlozi zbog kojih je pritvor bio određen (stav 3.).

Odredbama člana 32. Ustava utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (stav 1.); da se svakome jemči pravo na besplatnog prevodioca, ako ne govori ili ne razume jezik koji je u službenoj upotrebi u sudu i pravo na besplatnog tumača, ako je slep, gluv ili nem (stav 2.); da se javnost može isključiti tokom čitavog postupka koji se vodi pred sudom ili u delu postupka, samo radi zaštite interesa nacionalne bezbednosti, javnog reda i morala u demokratskom društvu, kao i radi zaštite interesa maloletnika ili privatnosti učesnika u postupku, u skladu sa zakonom (stav 3.);

Odredbom člana 33. stav 6. Ustava utvrđeno je da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da mu se sudi bez odugovlačenja.

Članom 36. stav 2. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

Zakonikom o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 i 55/14) (u daljem tekstu: ZKP) propisano je: da pre donošenja pravnosnažne odluke o izricanju krivične sankcije, okrivljenom mogu biti ograničene slobode i prava samo u meri neophodnoj za ostvarenje cilja postupka, pod uslovima propisanim ovim zakonikom (član 10. stav 1.); da se pritvor može odrediti samo pod uslovima predviđenim u ovom zakoniku i samo ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom, da je dužnost svih organa koji učestvuju u krivičnom postupku i organa koji im pružaju pravnu pomoć da trajanje pritvora svedu na najkraće neophodno vreme i da postupaju sa naročitom hitnošću ako se okrivljeni nalazi u pritvoru i da će se u toku celog postupka pritvor ukinuti čim prestanu razlozi na osnovu kojih je bio određen (član 210. st. 1. do 3.).

Saglasno odredbi člana 211. stav 1. ZKP, pritvor se može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako se, pored ostalog, krije ili se ne može utvrditi njegova istovetnost ili u svojstvu optuženog očigledno izbegava da dođe na glavni pretres ili ako postoje druge okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva (tačka 1)), ako je za krivično delo koje mu se stavlja na teret propisana kazna zatvora preko deset godina, odnosno kazna zatvora preko pet godina za krivično delo sa elementima nasilja ili mu je presudom prvostepenog suda izrečena kazna zatvora od pet godina ili teža kazna, a način izvršenja ili težina posledice krivičnog dela su doveli do uznemirenja javnosti koje može ugroziti nesmetano i pravično vođenje krivičnog postupka (tačka 4)).

Odredbama člana 216. Zakonika o krivičnom postupku propisano je: da se od predaje optužnice sudu pa do upućivanja okrivljenog na izdržavanje krivične sankcije koja se sastoji u lišenju slobode, pritvor može odrediti, produžiti ili ukinuti rešenjem veća (stav 1.); da se rešenje o određivanju, produženju ili ukidanju pritvora donosi po službenoj dužnosti ili na predlog stranaka i branioca (stav 2.); da je veće dužno da i bez predloga stranaka i branioca ispita da li još postoje razlozi za pritvor i da donese rešenje o produženju ili ukidanju pritvora, po isteku svakih 30 dana do potvrđivanja optužnice, a po isteku svakih 60 dana nakon potvrđivanja optužnice pa do donošenja prvostepene presude (stav 3.); da ako nakon potvrđivanja optužnice pritvor bude ukinut zbog toga što nema osnova za sumnju o postojanju krivičnog dela, sud će ispitati optužnicu u skladu sa članom 337. ovog zakonika (stav 4); da protiv rešenja iz stava 2. ovog člana stranke i branilac mogu izjaviti žalbu, a javni tužilac može izjaviti žalbu i protiv rešenja kojim je odbijen predlog za određivanje pritvora, žalba, rešenje i ostali spisi dostavljaju se odmah veću i žalba ne zadržava izvršenje rešenja (stav 5.); da pritvor koji je određen ili produžen po odredbama st. 1. do 5. ovog člana može trajati do upućivanja okrivljenog na izdržavanje krivične sankcije koja se sastoji u lišenju slobode, a najduže dok ne istekne vreme trajanja krivične sankcije izrečene u prvostepenoj presudi (stav 6.).

Prema odredbi člana 467. ZKP, o žalbi protiv rešenja prvostepenog suda odlučuje drugostepeni sud u sednici veća, osim ako ovim zakonikom nije drugačije određeno i o sednici veća se mogu obavestiti stranke ako sud smatra da bi njihovo prisustvo bilo korisno za razjašnjenje stvari.

Prema odredbi člana 114. Krivičnog zakonika, zatvorom od najmanje deset godina ili zatvorom od 30 do 40 godina kazniće se (onaj) ko drugog liši života iz koristoljublja, radi izvršenja ili prikrivanja drugog krivičnog dela, iz bezobzirne osvete ili iz drugih niskih pobuda (tačka 5)).

5. Ustavni sud ukazuje da je u više svojih odluka zauzeo stanovište da dužina trajanja pritvora koja neće dovesti do povrede zajemčenog prava iz člana 31. Ustava, podrazumeva da nadležni sudovi u svojim odlukama navode relevantne i dovoljne razloge kojima opravdavaju trajanje mere pritvora i pokazuju posebnu hitnost u vođenju postupka.

Polazeći od rečenog, a imajući u vidu navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi u odnosu na osporeno rešenje, Ustavni sud je ocenu osnovanosti iznetih tvrdnji podnosilaca o povredi prava iz čl. 27, 30. i 32. i člana 33. stav 6. Ustava cenio u okviru prava iz člana 31. Ustava.

U odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 31. stav 1. Ustava, Ustavni sud naglašava da je sa aspekta zaštite ljudskih prava, pravo na slobodu jedno od osnovnih ljudskih prava zajemčenih Ustavom i da pritvor predstavlja posebno osetljivu meru njegovog ograničenja (videti, pored ostalih, odluke Ustavnog suda Už-8018/2013 od 28. novembra 2013. godine, tačka 5. obrazloženja i Už-4256/2012 od 9. oktobra 2015. godine, tačka 5. obrazloženja). Pored toga, u više svojih odluka, Sud je zauzeo stanovište da dužina trajanja pritvora koja neće dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava iz člana 31. stav 1. podrazumeva da nadležni sudovi u svojim odlukama navode relevantne i dovoljne razloge kojima opravdavaju trajanje mere pritvora i iskazuju posebnu hitnost u vođenju postupka (videti, pored ostalih, Odluku Už-4940/2010 od 31. marta 2011. godine, tačka 5. obrazloženja).

Prilikom razmatranja pritvora posebno je važno postojanje osnovane sumnje da je pritvoreno lice izvršilo krivično delo i ona je uslov sine qua non za postojanje ustavnosti i zakonitosti, kako prilikom određivanja, tako i prilikom produžavanja mere pritvora. Postojanje osnovane sumnje samo po sebi nije dovoljno. Stoga su nadležni sudovi prilikom donošenja odluke o pritvoru, u slučaju kada utvrde da i dalje postoje razlozi za produženje ove mere, dužni da posebno obrazlože razloge za pritvor u svakom pojedinačnom slučaju. Ti razlozi moraju biti relevantni i dovoljni, odnosno ne smeju biti proizvoljni.

U odnosu na aspekt proteka vremena Ustavni sud ističe da je u nadležnosti redovnih sudova da osiguraju da pritvor optuženog lica ne prelazi razumni vremenski rok. U tom smislu redovni sudovi su dužni da pažljivo ispitaju opravdanost produženja pritvora s obzirom na okolnosti svakog konkretnog slučaja, odnosno da u svakom konkretnom slučaju utvrde i navedu dalje postojanje zakonske osnove za pritvor, te podrobno argumentuju razloge zbog kojih smatraju da legalni i legitimni ciljevi pritvora i dalje postoje. Ukoliko postupajući sud oceni da okrivljenog treba zadržati u pritvoru, u rešenju mora navesti detaljne i individualizovane razloge za takvu odluku.

Pritvorski osnov na kome se zasnivaju osporene sudske odluke o produženju pritvora, definisan Zakonikom o krivičnom postupku u članu 211. stav 1. tačka 4), takođe je razmatran u dosadašnjem radu Ustavnog sud više puta. Ustavni sud naglašava da je kod ovog pritvorskog osnova, koji se pojednostavljeno naziva uznemirenje javnosti, „nadležan sud (...) dužan da utvrdi postojanje nekoliko kumulativno ispunjenih uslova, i to: 1) objektivni element, visinu zaprećene ili izrečene kazne; 2) da je usled načina izvršenja ili težine posledica krivičnog dela došlo do uznemirenja javnosti, koje objektivno mora nastupiti; 3) da takvo uznemirenje javnosti može ugroziti nesmetano vođenje krivičnog postupka, posebno imajući u vidu da nije svako uznemirenje javnosti razlog za pritvor, već samo ono koje može realno i neposredno ugroziti nesmetano i pravično vođenje krivičnog postupka“ (videti Odluku Už-8018/2013 od 28. novembra 2013. godine).

U praksi Evropskog suda za ljudska prava bazičan stav za razumevanje pritvorskog osnova ugrožavanje javnog reda, glasi: „(...) ovaj osnov se može smatrati relevantnim i dovoljnim samo ako je zasnovan na činjenicama koje mogu pokazati da bi oslobađanje optužene zaista omelo javni red. Takođe, pritvor će i dalje biti legitiman samo ako je javni red i dalje stvarno ugrožen“ (presuda u slučaju Letellier protiv Francuske, od 26. juna 1991. godine, stav 51.).

Ustavni sud je utvrdio da je pritvor prema podnosiocima ustavne žalbe određen zbog postojanja opravdane sumnje da su izvršili krivično delo teško ubistvo u saizvršilaštvu iz člana 114. tačka 5) u vezi člana 33. Krivičnog zakonika, kao i da je za ovo krivično delo propisana kao minimalna kazna – zatvor u trajanju od deset godina. Pritvor je prema podnosiocima ustavne žalbe pravnosnažno određen rešenjem istražnog sudije Okružnog suda u Beogradu Ki. 765/08 od 24. avgusta 2008. godine, koji se okrivljenima računa od 22. avgusta 2008. godine, kada su lišeni slobode, iz razloga propisanih odredbom člana 142. stav 2. tačka 5) ZKP.

Ustavni sud je utvrdio da je pritvor prema podnosiocima ustavne žalbe nakon presuđenja produžen rešenjem Višeg suda u Beogradu K. 64/14, Kv. 2626/2014 od 8. avgusta 2014. godine, i to u odnosu na M. R. samo iz razloga predviđenih članom 211. stav 1. tačka 4) ZKP-a, a u odnosu na V. B. iz razloga predviđenih članom 211. stav 1. tač. 1) i 4) ZKP-a. Na rešenje Višeg suda u Beogradu K. 64/14, Kv. 2626/2014 od 8. avgusta 2014. godine branilac podnosilaca je izjavio žalbu, koju je Apelacioni sud u Beogradu odbio svojim rešenjem Kž.2. 1836/2014 od 19. septembra 2014. godine i potvrdio prvostepeno rešenje.

Postupajući sud je ocenio da su za ovu meru ispunjena oba potrebna uslova, i kod određivanja i kod produženja pritvora, da je propisana kazna zatvora preko deset godina, s tim što je kod određivanja pritvora smatrao da okolnosti izvršenja krivičnog dela predstavljaju posebno teške okolnosti koje opravdavaju određivanje pritvora, a kod produženja pritvora da su način izvršenja ili težina posledice doveli do uznemirenja javnosti koje može ugroziti nesmetano i pravično vođenje krivičnog postupka, što takođe opravdava produženje pritvora.

Viši sud u Beogradu je u obrazloženjima osporenih rešenja detaljno analizirao okolnosti izvršenja krivičnog dela, vreme, mesto, način izvršenja, odnos okrivljenog prema izvršenom delu, upornost sa kojom je delo izvršeno, navodeći pojedinačno svaki od ovih elemenata i pružajući razloge kojima opravdava određivanje i produženje pritvora.

Takođe, Apelacioni sud u Beogradu je našao da je ,,pravilno prvostepeni sud prema okrivljenom V. B. produžio pritvor po zakonskom osnovu iz člana 211. stav 1. tačka 1. Zakonika o krivičnom postupku, imajući u vidu da je okrivljeni državljanin Republike Crne Gore, gde ima i prijavljeno prebivalište, odnosno da na teritoriji Republike Srbije nema prijavljeno prebivalište već boravi neprijavljeno, koje okolnosti u povezanosti sa činjenicom da iz spisa predmeta proizilazi da njegova porodica živi u Crnoj Gori, u Beranama i da je centar njegovih životnih aktivnosti van Srbije, po nalaženju suda predstavljaju osobite okolnosti koje ukazuju da će se okrivljeni ukoliko bi bio pušten na slobodu kriti, odnosno dati u bekstvo, zbog čega se njegovo zadržavanje u pritvoru po navedenom osnovu pokazuje opravdanim. Takođe po nalaženju Apelacionog suda u Beogradu pravilno je prvostepeni sud prema okrivljenom V. B. i okrivljenom M. R. produžio pritvor po zakonskom osnovu iz člana 211. stav 1. tačka 4. Zakonika o krivičnom postupku, imajući u vidu da su okrivljeni nepravnosnažnom presudom Višeg suda u Beogradu K. 64/12 od 20. decembra 2013. godine, oglašeni krivim da su izvršili krivično delo teško ubistvo u saizvršilaštvu iz člana 114. tačka 5. u vezi člana 33. Krivičnog zakonika, za koje im je izrečena kazna zatvora od 20 (dvadeset) godina odnosno 18 (osamnaest) godina, dakle izrečena im je kazna zatvora preko 5 (pet) godina, odnosno da su prema navodima nepravnosnažne presude delo izvršili iz bezobzirne osvete tako što su lišili života pokojnog S.T, zadajući mu mačetama više snažnih udaraca u predelu glave i vrata nakon čega se onesvestio, pa su mu okrivljeni odsekli glavu, telo i mačete zapalili, a odsečenu glavu u crnoj PVC kesi ostavili u prometnoj gradskoj ulici, ispoljavajući na taj način prema navodima nepravnosnažne presude naročitu upornost, brutalnost i bezobzirnost, kao i visok stepen nasilja prema oštećenom“.

Ustavni sud je ocenio da su Viši sud u Beogradu i Apelacioni sud u Beogradu osporena rešenja zasnovali na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju procesnog prava kada su utvrdili da postoje uslovi za određivanje i produženje pritvora prema podnosiocima ustavne žalbe iz razloga propisanih članom 211. stav 1. tačka 4) ZKP-a u odnosu na M. R, a u odnosu na V. B. iz razloga predviđenih članom 211. stav 1. tač. 1) i 4) ZKP-a. Naime, pored visine zaprećene kazne, postojanje posebno teških okolnosti krivičnog dela koje opravdavaju određivanje pritvora, kao i način izvršenja i težina posledice krivičnog dela koji su doveli do uznemirenja javnosti koje može ugroziti nesmetano i pravično vođenje krivičnog postupka, što opravdava produženje pritvora, su po oceni Ustavnog suda, jasno i dovoljno obrazloženi, bez obzira na činjenicu da se u oba slučaja sud poziva na okolnosti pod kojima je krivično delo izvršeno. Sve što je sud naveo u obrazloženjima osporenih rešenja, po oceni Ustavnog suda, predstavlja relevantne i dovoljne razloge za određivanje i produženje pritvora po navedenim zakonskim osnovima radi nesmetanog vođenja krivičnog postupka.

Imajući u vidu do sada izloženo, Ustavni sud je ocenio kao neosnovane navode podnosioca da nije bilo osnova da im se pritvor produži, odnosno da ne postoje razlozi koji bi opravdali ovu meru.

U pogledu navoda ustavne žalbe da „mera pritvora traje više od šest godina“, Ustavni sud naglašava da je za ocenu osnovanosti ovog navoda od prvenstvenog značaja to da li je krivični postupak vođen u skladu sa zahtevom hitnosti.

Ustavni sud je ocenio da je krivični postupak koji se u konkretnom slučaju vodio protiv podnosilaca ustavne žalbe pred Višim sudom u Beogradu relativno složen, pre svega zbog kompleksnosti činjeničnih i pravnih pitanja koja nadležni sud treba da raspravi i oceni i na osnovu kojih treba da potom donese odluku.

Polazeći od svega do sada iznetog, Ustavni sud je ocenio da su sudovi u osporenim rešenjima naveli relevantne i dovoljne razloge zbog kojih su smatrali da je zadržavanje podnosilaca ustavne žalbe u pritvoru bilo neophodno radi vođenja krivičnog postupka, koji je u dotadašnjem toku vođen sa potrebnom hitnošću.

Podnosioci ustavne žalbe navode o povredi prava iz člana 31. Ustava koja je učinjena osporenim rešenjima, prevashodno zasnivaju na tome ,,da su prestali da postoje razlozi za dalju primenu mere pritvora i da su trebali biti pušteni na slobodu, da uznemirenje javnosti kao razlog više ne stoji jer je od izvršenja dela prošlo više od šest godina a uznemirenje javnosti može da postoji samo jedan određeni vremenski period i sa vremenom opada“.

Prilikom ocene osnovanosti navoda ustavne žalbe u odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 31. stav 1. Ustava, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu polazi od već zauzetog stava da ustavno jemstvo da sud trajanje pritvora svodi na najkraće vreme, imajući u vidu razloge pritvora, znači obavezu nadležnih sudova da u svojim odlukama navedu relevantne i dovoljne razloge kojima se opravdava trajanje mere pritvora, kao i da u vođenju postupka u kome se prema okrivljenom primenjuje mera pritvora pokažu primerenu hitnost.

Ustavni sud konstatuje da trajanje pritvora od podizanja optužnice do završetka krivičnog postupka Ustavom i Zakonikom nije ograničeno, ali je nadležni sud, saglasno odredbama člana 31. stav 2. Ustava i člana 210. st. 2. i 3. i člana 216. Zakonika o krivičnom postupku, dužan da trajanje pritvora svede na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom, i da u određenim vremenskim intervalima, po službenoj dužnosti i bez predloga stranaka, ispita da li još postoje razlozi za zadržavanje lica u pritvoru ili ne, odnosno da pažljivo ispita opravdanost produženja pritvora s obzirom na okolnosti svakog konkretnog slučaja i podrobno obrazloži razloge zbog kojih smatra da legalni i legitimni ciljevi pritvora i dalje postoje. Ukoliko takvi razlozi i dalje postoje, pritvor se rešenjem produžava do dalje odluke suda, a najduže dok ne istekne kazna zatvora izrečena prvostepenom presudom. Takođe, nadležni sud je dužan da sa naročitom hitnošću postupa u pritvorskim predmetima. Inače, podnosioci ustavne žalbe se u pritvoru nalaze počev od 22. avgusta 2008. godine, tako da su do podnošenja ustavne žalbe u pritvoru boravili svaki ponaosob po šest godina i dva meseca.

Ocenjujući u konkretnom slučaju navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta povrede Ustavom zajemčenih prava iz člana 31. st. 2. i 3. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je nadležni sud, po službenoj dužnosti, blagovremeno i bez predloga okrivljenog ispitao opravdanost produženja pritvora, odnosno utvrdio i naveo dalje postojanje zakonskog osnova za pritvor, obrazlažući razloge zbog kojih je smatrao da je produženje pritvora opravdano. Nadležni sud je na ustavnopravno prihvatljiv način utvrdio da su ispunjeni zakonski uslovi i razlozi za dalje zadržavanje okrivljenog u pritvoru.

Kako je najkraće neophodno vreme trajanja pritvora relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima, Ustavni sud je ocenio da se konkretno trajanje pritvora ne može smatrati nerazumno dugim. Stoga se ni navodi ustavne žalbe ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima za tvrdnju o povredi zajemčenih prava.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je ocenio da su osporena rešenja o produženju pritvora doneta u zakonito sprovedenom postupku, zasnovana na zakonom propisanim razlozima zbog kojih se licu nakon donošenja prvostepene presude može produžiti pritvor, a najduže dok ne istekne zatvorska kazna izrečena prvostepenom presudom i dati su detaljni i individualizovani razlozi za dalje zadržavanje podnosilaca ustavne žalbe u pritvoru. Po mišljenju Ustavnog suda, osporena rešenja su rezultat brižljivog razmatranja svih odlučujućih činjenica i okolnosti i sažetog zaključivanja sudova u pogledu postojanja opravdanih razloga da se okrivljenima pritvor produži, zbog čega Ustavni sud nalazi da se navodi podnosilaca ustavne žalbe o povredi označenih prava ne mogu smatrati osnovanim te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu i odlučio kao u prvom delu izreke.

6. Podnosioci ustavne žalbe navode ,,da im nije dostavljen pismeni otpravak rešenja o produženju pritvora počev od dana 20. decembra 2013. godine, kada je sud objavio presudu, pa sve do 24. juna 2014. godine, kada su podnosioci primili rešenje, dakle više od pola godine, čime im je uskraćeno pravo na žalbu iz člana 36. stav 2. Ustava, s obzirom da su više od sedam meseci proveli u pritvoru bez obrazloženog rešenja“.

Ustavni sud je ocenio da je osporena radnja trajala od 20. decembra 2013. godine, kada je Viši sud u Beogradu objavio presudu K. 64/12, pa do 24. juna 2014. godine, kada su podnosioci ustavne žalbe primili pismeni otpravak rešenja o produženju pritvora. Imajući u vidu da je ustavna žalba izjavljena 22. oktobra 2014. godine, dakle po proteku zakonskog roka predviđenog za izjavljivanje, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba neblagovremena u ovom delu, te ju je odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, jer je izjavljena posle isteka roka iz člana 84. stav 1. Zakona.

Pri tome, Ustavni sud napominje da je Viši sud u Beogradu nakon izricanja presude K. 64/12 od 20. decembra 2013. godine doneo rešenje kojim je prema podnosiocima ustavne žalbe produžen pritvor do upućivanja u ustanovu za izdržavanje kazne, što stoji na zapisniku o objavljivanju presude, zajedno sa konstatacijom da su presuda i rešenje objavljeni, a stranke poučene o pravu na žalbu.

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

IZDVOJENO MIŠLjENjE

SUDIJE DR TIJANE ŠURLAN

U odnosu na Odluku Ustavnog suda u predmetu Už-7932/2014 od 6. decembra 2018. godine

Navedena Odluka Ustavnog suda doneta je u predmetu koji je po više obeležja ekstreman – počev od toga da je u pitanju teško krivično delo, dužina trajanja pritvora od 6 godina i 2 meseca, 6 meseci pritvora bez uručenog obrazloženog rešenja odnosno 6 meseci nemogućnosti ulaganja pravnog leka, činjenica da je jedan od dva optužena posle toliko godina trajanja postupka provedenog u pritvoru oslobođen, do toga da je postupak pred Ustavnim sudom trajao pune 4 godine, i to u odnosu na ljudska prava koja se moraju razmatrati hitno, da u izreci Odluke Ustavni sud atipično nije istakao u odnosu na koja ljudska prava se ustavna žalba odbija, a u odnosu na koja odbacuje, pa zaključno sa time da je celokupan ton Odluke sročen kao da su se podnosioci žalili na pritvor od 6 meseci i 2 dana, a ne 6 godina i 2 meseca – potencirano rečima da se „konkretno trajanje pritvora objektivno ne može smatrati nerazumno dugim“.

Brojni su razlozi zbog kojih nisam mogla da podržim navedenu Odluku Ustavnog suda. Ipak, za potrebe ovog Izdvojenog mišljenja zadržaću se samo na razmatranju povrede člana 27. Ustava, smatrajući ovu povredu najflagrantnijom.

Pod tačkom 5. obrazloženja rezon Ustavnog suda iskazan je rečima da je „ocenu osnovanosti tvrdnji podnosilaca o povredi prava iz čl. 27, 30, 32 i člana 33. stav 6. Ustava cenio u okviru prava iz člana 31. Ustava“.

Ovakvim pristupom Ustavni sud je celokupnu ustavnu žalbu sveo samo i isključivo na pitanje trajanja pritvora odnosno zakonsku osnovanost produženja pritvora, potpuno prelazeći preko svih ostalih navoda o povredama Ustavom zagarantovanih prava. Dodatno, analiza povrede člana 31. svedena je samo i isključivo na razmatranje rešenja Apelacionog suda od 19. septembra 2014. godine, ne razmatrajući pri tom niz prvostepenih rešenja i drugostepenih rešenja donetih u periodu od dva meseca, odnosno ne ulazeći u suštinu celokupnog toka postupka o produžavanju pritvora.

Ne slažem se sa pristupom koji polako postaje doktrina rada Ustavnog suda – analiza samo i isključivo poslednjeg pravnog akta u nizu. Ustavni sud nije kontrolor rada sudova; ustavnosudska zaštita se ne sme svesti na kontrolisanje da li su rešenje ili presuda napisani u skladu sa zakonom; zadatak i smisao postojanja i rada Ustavnog suda je u zaštiti Ustava, u primeni i tumačenju ustavnih prava i u zaštiti ljudskih prava pojedinaca garantovanih Ustavom.[1]

Ovaj konkretan ustavnosudski predmet morao se razmatrati u celini, u vremenskom kontinuitetu i sledu koraka, od trenutka kada je prvostepeni sud doneo presudu, usmeno objavio izreku presude i rešenje o produžavanju pritvora, konstatovao ih u zapisniku, potom nedostavljanjem pismenog obrazloženog otpravka rešenja o produženju pritvora onemogućio podnošenje žalbe, preko konstatacije predsednika suda da postoji propust u radu suda, potom niza prvostepenih rešenja o produžavanju pritvora i drugostepenih rešenja o ukidanju prvostepenih rešenja, do onog poslednjeg rešenja Apelacionog suda kojim je prvostepeno rešenje o produžavanju pritvora potvrđeno.

U sledu aktivnosti u vremenskom kontinuitetu ogleda se kontinuitet potencijalnih povreda ustavnih prava, te stoga i ne treba svesti ceo slučaj pod garancije samo jednog ustavnog prava, konkretno člana 31. koji pruža zaštitu u odnosu na trajanje pritvora. U Ustavu Republike Srbije, (za razliku od npr. Evropske konvencije o ljudskim pravima i osnovnim slobodama u kome je pravo na slobodu i bezbednost obuhvaćeno članom 5.), koncipiran je veći broj ustavnih prava kojima se garantuju različiti aspekti i različite faze zaštite prava na ličnu slobodu i bezbednost. Sa stanovišta kataloga ljudskih prava radi se o jednom pravu – pravu na slobodu, a koje je ustavotvorac razdvojio na zasebne ustavne odredbe, dok je telos svima njima identičan. Upravo gradacija zaštite i različiti aspekti prava na slobodu kako su koncipirani u Ustavu, jasno se vide i u ovom predmetu. Utoliko svođenje celog predmeta samo na jedno ustavno pravo, dovodi do toga da se ostali aspekti predmeta uopšte ne obrađuju. Ustavni sud ne daje ni reči o njima - deni de justice u eri zaštite ljudskih prava u kojoj delamo.

Stava sam da je u ovom konkretnom slučaju došlo do povrede člana 27. stav 3. Ustava.

Načelno, treba istaći da je član 27. Ustava osnovna ustavna odredba posvećena pravu na slobodu i bezbednost, čije se dejstvo proteže na celokupan tok i trajanje postupka u kome je sloboda ograničena, do pravosnažnosti presude o krivici. Osnovni ratio ovog prava, njegova esencija, izraženi su u prvoj rečenici ovog člana: „Svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost“. Ista ovakva rečenica osnov je prava na slobodu i bezbednost ličnosti i u članu 5. stav 1. Evropske konvencije o ljudskim pravima i osnovnim slobodama, kao i u članu 9. stav 1. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima. Telos prava na slobodu i bezbednost opredeljen je u nastavku, na isti način i u Ustavu, Evropskoj konvenciji i Međunarodnom paktu – cilj je obezbeđenje da niko ne bude lišen slobode na proizvoljan način. Proizvoljnost se sprečava dopuštanjem lišenja slobode „samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom“. Činjenica pak da je u Univerzalnoj deklaraciji o ljudskim pravima iz 1948. godine mesto prava na slobodu i bezbednost u formulaciji člana 3. – „Svako ima pravo na život, slobodu i bezbednost ličnosti“ - govori u prilog značaja ovog prava, odnosno njegovom karakteru fundamentalnog ljudskog prava.

Odredbom člana 27. stav 3. Ustava utvrđeno je da svako ko je lišen slobode ima pravo žalbe sudu, koji je dužan da hitno odluči o zakonitosti lišenja slobode i da naredi puštanje na slobodu, ako je lišenje slobode bilo nezakonito. Evropska konvencija o ljudskim pravima i osnovnim slobodama na isti način ovaj aspekt lične slobode formuliše u članu 5. stav 4. Dakle, elementi odredbe su: 1) svako lišen slobode, 2) ima pravo na žalbu, 3) sud dužan da hitno odluči, 4) razmotri zakonitost lišenja slobode, 5) pusti na slobodu ako utvrdi nezakonitost.

Garancije ovog aspekta prava na slobodu u konkretnom predmetu su povređene do mere potpune negacije. Da bi se ostvarilo pravo na podnošenje žalbe garantovano članom 27. stav 3. Ustava neophodno je da rešenje o pritvoru bude dostavljeno. U ovom ustavnosudskom predmetu pravo na žalbu sudu bilo je onemogućeno čitavih 6 meseci, čime je onemogućeno dejstvo i ostalih garancija ovog aspekta prava na slobodu kao što je to npr. dužnost suda da hitno odluči po žalbi.

Naime, činjenica da je presuda objavljena usmeno, za njom u nastavku usmeno objavljeno produžavanje pritvora optuženih do upućivanja u ustanovu za izdržavanje kazne, kao i usmeno data pouka o pravu na žalbu, te činjenica da je to konstatovano u zapisniku, tek je jedan deo postupanja na koje je krivični sud obavezan Ustavom i zakonom. Sud je u obavezi da javno objavljenu izreku presude i odluku o produženju pritvora pretoči u pisanu presudu i rešenje, iznese obrazloženja, a pismene otpravke obrazloženih presude i rešenja dostavi. Od trenutka dostavljanja počinje da teče rok za izjavljivanje žalbe i ovakva pravna situacija pod zaštitom je člana 27. stav 3. Ustava.

U ovom konkretnom slučaju postupak o produžavanju pritvora je zastao na pola puta, onemogućavajući izjavljivanje žalbe, a čime je došlo do kršenja člana 27. stav 3. Ustava.

Posebno je potrebno osvrnuti se na reč „svako“. Reč „svako“ pojavljuje se na početku stava 1. i stava 3. člana 27. Ustava. Naime, reč „svako“ bukvalno to i znači. Drugim rečima, i osoba koja je osuđena na kaznu zatvora prvostepenom presudom zaštićena je Ustavom od proizvoljnog lišenja slobode. Tumačenje reči „svako“ dato je u Opštem komentaru broj 35 Komiteta za ljudska prava, a u odnosu na član 9. Međunarodnog pakta o političkim i građanskim pravima.[2] U tački 3. Opšteg komentara broj 35 navedeno je taksativno ko se sve ima smatrati kao „svako“, među kojima je i onaj ko je osuđen za krivično delo. Navedeno razumevanje podržano je od strane Evropskog suda za ljudska prava. Jurisprudencija ovog suda iznedrila je stavove da činjenica da postoji presuda, ne prejudicira postupak u odnosu na lišenje slobode (videti npr. slučaj M. protiv Nemačke, Presuda od 17. decembra 2009, par.86-89; slučaj Del Rio Prada protiv Španije, Presuda od 21. oktobra 2013, par. 123-126).[3] Ova logika prepoznaje se i u našem Zakoniku o krivičnom postupku koji propisuje poseban život i tretman prvostepene presude i rešenja o produženju pritvora, počev od toga da se izrađuju u odvojenim otpravcima, kao presuda i rešenje, do toga da imaju posebne i odvojene žalbene postupke. Dakle, činjenica da je prvostepenom presudom ustanovljena krivica i doneta osuđujuća presuda, ne znači da se pritvor produžava po automatizmu i bez posebne dvostepene procedure.

U odnosu na ovakav prikaz člana 27. Ustava, ističem stav Suda, izražen pod tačkom 6.: „...Ustavni sud napominje da je Viši sud u Beogradu nakon izricanja presude K. 64/12 od 20. decembra 2013. godine, doneo rešenje kojim je prema podnosiocima ustavne žalbe produžen pritvor do upućivanja u ustanovu za izdržavanje kazne, što stoji na zapisniku o objavljivanju presude, zajedno sa konstatacijom da su presuda i rešenje objavljeni, a stranke poučene o pravu na žalbu.“ Ovaj stav iznet je u delu Odluke u kome Ustavni sud odbacuje navode o povredi člana 36. stav 2. Ustava, zasnovano na razlogu neblagovremenosti.

Nejasno mi je kako u ovakvoj pravnoj situaciji Ustavni sud nije ugledao član 27. stav 3. Ustava. Nejasno mi je da je Ustavni sud situaciju podnošenja žalbe na rešenje suda u odnosu na lišenje slobode stavio u kontekst člana 36. stav 2., a ne u kontekst člana 27. stav 3. Pravo na pravno sredstvo zajemčeno članom 36. stav 2. je pravo koje na opšti način garantuje i štiti žalbeni postupak u odnosu na sve postupke. Pravo na slobodu, kao fundamentalno ljudsko pravo, posebno je obezbeđeno, dodatno utvrđeno posebnim garancijama zaštite. Ograničavanje slobode podvrgnuto je posebnoj proceduri i Ustavnoj i zakonskoj. S obzirom na to, ono predstavlja lex specialis u odnosu na pravo na pravno sredstvo. A kada su u odnosu lex specialis i lex generalis prvenstvo u primeni uvek ima onaj „posebni“.

Dakle, u materiji lišenja slobode nije se žalbeni postupak mogao svesti na pravo na pravno sredstvo. Ovde je tema žalbe na lišenje slobode i na tu pravnu situaciju se morao primeniti član 27. Ustava koji izvire iz prava na slobodu.

Dodatnu pažnju privlači rezon Ustavnog suda koji zapisnik o objavljivanju presude kao da poistovećuje sa presudom i rešenjem, odnosno njihovim pismenim i obrazloženim otpravcima, potpuno time menjajući pravnu prirodu zapisnika. Mesto, uloga i značaj zapisnika o objavljivanju presude, kao i u sklopu njega rešenje o produženju pritvora sa pozivom na zakonski osnov i bez obrazloženja, ne može se poistovetiti sa obrazloženom presudom i rešenjem koja se dostavljaju punomoćniku i okrivljenima, u odnosu na koje se iznosi žalba, u roku od prijema presude odnosno rešenja.

Kolaps u proceduri pred redovnim sudom prevaziđen je obraćanjem punomoćnika ministru pravde, kao i predsednicima Vrhovnog kasacionog suda, Apelacionog suda u Beogradu i Višeg suda u Beogradu. U proceduri u kojoj se kolaps u radu suda prevazilazi urgencijom predstavniku izvršne vlasti, te predsednicima sudova, odnosno konstatacijom predsednika nadležnog suda da je pritužba punomoćnika osnovana, i kada rešenje o produženju pritvora konačno biva dostavljeno posle urgencije i reakcije predsednika suda, neshvatljivo je da Ustavni sud čak ne nađe za shodno ni da meritorno razmotri navode punomoćnika podnosioca o povredi člana 27. Ustava.

Dr Tijana Šurlan

Sudija Ustavnog suda

[1] Rečenica iskazana u odnosu na nadležnost postupanja po ustavnim žalbama.

[2] United Nations, International Covenant on Civil and Political, Human Rights Committee, General Comment No.35-Article 9, 16. December 2014, par.3-4.

[3] Sugestija za dalje čitanje - u navedene dve presude Evropski sud za ljudska prava, u naznačenim paragrafima, poziva se na veći broj svojih presuda u kojima je potvrđivao navedeni stav.

Povreda prava na pravično suđenje zbog neadekvatne naknade štete

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti