Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu G. R. povodom sumnje u smrt i nestanak njegovih blizanaca 2001. godine. Sud je utvrdio da činjenice slučaja nisu istovetne predmetu „Zorica Jovanović“ i da su nadležni organi vodili evidenciju o smrti dece.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-7936/2013
29.10.2015.
Beograd

Ustavni sud, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Milan Stanić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi G. R . iz B , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. oktobra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba G. R.

O b r a z l o ž e nj e

1. G . R . iz B . podneo je Ustavnom sudu, 7 . oktobra 2013. godine, ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije, prava deteta iz člana 64. stav 2. Ustava, prava na poštovanje porodičnog života iz člana 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Evropska konvencija) i prava na delotvorno pravno sredstvo iz člana 13. Evropske konvencije.

Ustavna žalba je izjavljena protiv:

- zapisnika Zdravstvene inspekcije broj 531-02-701/2002/02 od 9. oktobra 2002. godine i zapisnika br. 531-02-95/2003-02 i 531-02-214/2003-02 od 18. jula 2003. godine;

- zahteva upućenih Institutu za neonatologiju: broj 11/14 od 19. decembra 2008. godine; broj 765/1 od 19. maja 2009. godine; broj 702/4 od 2. juna 2009. godine; broj 702/3 od 1. juna 2009. godine; br. 1386/1, 1387/1, 1388/1 i 1389/1 od 7. septembra 2009. godine;

- zahteva upućenih opštini S. v: br. 925 i 926 od 14. avgusta 2009. godine i br. 1007, 1008, 1009 i 1010 od 7. septembra 2009. godine;

- zahteva upućenog Ministarstvu unutrašnjih poslova – Sekretarijat unutrašnjih poslova Beograd broj 2054-4385 od 21. novembra 2003. godine;

- zahteva upućenih JKP „P. u .“ Beograd: broj 3906/1 od 1. juna 2009 godine; broj 5532 od 9. jula 2009. godine i br. 7216, 7217,7218 i 7214 od 7. septembra 2009. godine;

- zapisnika Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu broj 038-00-36/2003-04/1 od 21. jula 2003. godine;

- dopisa JKP „P. u .“ Ki. 1276/03 od 24. novembra 2003. godine upućenog Drugom opštinskom sudu u Beogradu;

- Izveštaja radne grupe Ministarstva unutrašnjih poslova 03 broj 13237/07 od 17. decembra 2007. godine;

- Izveštaja Anketnog odbora od 14. jula 2006. godine;

- dopisa Poverenika za informacije od javnog značaja broj 07-00-01132/2008 i dopisa MUP – Kabinet ministra broj 9354/2008 od 14. januara 2008. godine;

- Izveštaja Zaštitnika građana broj 12443 od 29. jula 2010. godine i dopisa broj 12720 od 4. avgusta 2010. godine;

- Izveštaja radne grupe za izradu predloga zakona broj 06-2/14-11 od 28. decembra 2010. godine;

- dopisa Generalnog sekretarijata predsednika republike 02 broj 06-787/2011 od 17. marta 2011. godine.

U ustavnoj žalbi su detaljno izložene okolnosti koje se odnose na prevremeno rođenje i smrt blizanaca, sinova podnosioca ustavne žalbe. Dalje se navodi da je podnosilac zbog sumnje u verodostojnost saopštenja o smrti beba podnosio više zahteva kako bi saznao pojedinosti o smrti beba, i to: GAK B. gde su bebe rođene, Institutu za neonatologiju gde su bebe preminule, matičnoj službi opštine S. v, Javno komunalnom preduzeću „P. u .“, kao i krivičnu prijavu OUP Beograd i privatnu krivičnu tužbu Drugom opštinskom tužilaštvu u Beogradu. Vezano za pomenute zahteve, podnosilac u ustavnoj žalbi dalje navodi niz postupanja, odnosno radnji u radu ovih institucija koje su, po njegovom mišljenju, nepraviln e i nezakonite.

Pored navedenih pojedinačnih radnji, podnosilac u ustavnoj žalbi navodi „mere“ koje je preduzeo kao predstavnik B. g . roditelja, a koje su dovele do „organizovanja sastanka u Ministarstvu zdravlja u junu 2003. godine“, usvajanja izveštaja Anketnog odbora Narodne skupštine od 14. jula 2006. godine, izveštaja „tela“ Narodne skupštine od 28. decembra 2010. godine, zaključaka Zaštitnika građana i presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Zorica Jovanović protiv Srbije.

S pozivom na stavove Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) iznete, pored ostalog, u presudi Zorica Jovanović protiv Srbije, podnosilac u ustavnoj žalbi dalje iznosi razloge koji se odnose na ispunjenost pretpostavki za odlučivanje Ustavnog suda, i to: za računanje rokova za izjavljivanje ustavne žalbe, za pojam pojedinačnog akta i radnje, odnosno „niza radnji i propuštanja državnih organa koja su dovela do trajnog stanja uskraćenosti“ garantovanih prava i za nepostojanje drugih pravnih sredstva koja su se eventualno mogla koristiti pre izjavljivanja ustavne žalbe.

Obrazlažući navode o povredi prava na poštovanje porodičnog života iz člana 8. Evropske konvencije i prava deteta iz člana 64. stav 2. Ustava, podnosilac navodi da svako dete ima pravo da sazna svoje poreklo i da očuva svoj identitet, te da, ako su živa, deca podnosioca ustavne žalbe nisu imala prilike da uživaju ovo ljudsko pravo, niti im je bila omogućena zaštita. Takođe, podnosilac smatra da je postojala pozitivna obaveza države da „sprovede efikasnu istražnu proceduru koja ima značaj za porodični život“, te da je povreda prava iz člana 8. Evropske konvencije izvršena time što tela dece nikada nisu bila predata porodici, što uzrok smrti nije bio utvrđen, što verodostojan obdukcioni zapisnik nikad nije bio predat porodici, porodica nije nikada bila obaveštena kada i gde su deca bila navodno sahranjena, što je krivična prijava bila odbačena bez adekvatne istrage i što podnosilac ustavne žalbe nema nikakvu verodostojnu informaciju o tome šta se desilo njegovoj deci.

Podnosilac povredu prava na delotvorno pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava i člana 13. Evropske konvencije analizira kroz ključne pojmove iz standarda „delotvorno pravno sredstvo“ i obrazlaže time da u pravnom poretku Republike Srbije ne postoji pravno sredstvo, niti uslovi za efikasnu zaštitu prava zbog kojih je i izjavljena ustavna žalba.

I pored naloga ESLjP iz presude Zorica Jovanović protiv Srbije za donošenjem posebnog zakona, podnosilac traži od Ustavnog suda da utvrdi da su prethodno navedeni „organi javne vlasti“ time što nisu preduzeli sve mere iz njihove nadležnosti radi verodostojnog utvrđivanja smrti, odnosno sudbine njegove dece, povredili prava deteta iz člana 64. stav 2. Ustava i pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života iz člana 8. Evropske konvencije, kao i da utvrdi da je Narodna skupština time što nije predvidela delotvorno pravno sredstvo za verodostojno utvrđivanje smrti, odnosno sudbine njegove dece, povredila pravo na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava i pravo na delotvorno pravno sredstvo iz člana 13. Evropske konvencije. Istovremeno predlaže da Ustavni sud utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje

Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

3.1. O. R, supruga podnosioca ustavne žalbe, je 11. avgusta 2001. godine , u sedmom mesecu trudnoće, kao hitan slučaj, primljena u Institut za ginekologiju i akušerstvo K . c . S . (u daljem tekstu: GAK). Istog dana je prevremeno rodila dva dečaka.

Bebe su 12. avgusta 2001. godine prebačene u Institut za neonatologiju, radi daljeg lečenja, ali su preminule 15. i 16. avgusta 2001. godine.

3.2. Postupajući po zahtevu podnosioca ustavne žalbe od 2. septembra 2002. godine „za proveru podataka za R. bezimeno dva muška deteta rođena 11. avgusta 2001. godine“, Zdravstvena inspekcija Ministarstva zdravlja je izvršila inspekcijski nadzor na GAK-u i u Institutu za neonatologiju i izvršila uvid u medicinsku dokumentaciju i osporenim dopisom (zapisnikom) broj 531-02-701/2002/02 od 7. oktobra 2002. godine obavestila podnosioca ustavne žalbe o izvršenom inspekcijskom nadzoru.

Tom prilikom je u GAK-u izvršen uvid u istoriju bolesti pacijentkinje O. R . gde je evidentiran njen prijem, osnovni podaci, anamneza, nalaz i ginekološki status, podaci o porođaju i podaci o novorođenčadi, kao i otpusna lista gde je, pored ostalog, naznačeno da su bebe 12. avgusta 2001. godine prenete u Institut za neonatologiju. Takođe, izvršen je uvid u istoriju novorođenčeta broj 10812 gde je upisan prijem prvog muškog novorođenčeta O. R, sa rezultatom pregleda i uz naznaku da se prevodi u Institut za neonatologiju 12. avgusta 2001. godine u 10 časova, kao i otpusna lista, evidencije unosa i gubitka tečnosti, temperaturna lista, porođajni list, rezultati vršenih analiza i podaci o praćenju funkcija. Isti podaci su upisani i u istoriji novorođenčeta broj 10812, upisano drugo muško novorođenče O . R, uz naznaku da se „zbog potrebe za mehaničkom ventilacijom radi daljeg lečenja prenosi u Institut za neonatologiju“.

Prilikom inspekcijskog nadzora izvršenog u Institutu za neonatologiju konstatovano je da je u matičnoj knjizi primljenih beba za 2001. godinu, pod rednim brojem 681 , na dan 12. avgusta 2001. godine , upisan prijem R . I muško, majka O, otac G, datum rođenja 11. avgust 2001. godine, umrlo 16. avgusta 2001. godine, dok je u istoj matičnoj knjizi , pod rednim brojem 682 , na dan 12. avgusta 2001. godine , upisan prijem R . II muško (istih roditelja), rođeno 11. avgusta 2001. godine, umrlo 15. avgusta 2001. godine. Takođe, u registru primljene dece za 2001. godinu, u koji se podaci upisuju abecednim redom, 1 2. avgusta 2001. godine upisano je, pod matičnim brojem 681 i 682, R . I i R . II muško novorođenče majke O, sa podacima o danu i mestu rođenja, odeljenjima na koje su smešteni i datumima smrti.

Prilikom uvida u istorije bolesti, pod matičnim brojem 681 za R. I muško, konstatovano je da je upisan prijem 12. avgusta 2001. godine (upućeno iz GAK-a), sa uputnom dijagnozom, osnovnim uzrocima hospitalizacije i završnom dijagnozom, te da je zatečena i otpusna lista sa epikrizom sa GAK-a, kao i temperaturno-terapijsko-dijetetska lista, lista deteta na respiratoru sa početkom respiracione terapije, lista za foto terapiju, lista za praćenje deteta u intenzivnoj nezi sa planom intravenskog unosa tečnosti, biohemijske analize krvi po danima i satima, RO nalazi, hemokultura, rezultati krvne grupe i interakcije, ultrazvučni pregled mozga, analiza trahealnog aspirata, te izveštaj o cito-hemijskom pregledu likvora. U zatečenoj otpusnoj listi upisano je da je smrt ( exitus letalis) nastupila 16. avgusta 2001. godine u 5,45 sati. Uvidom u registar sprovodnice leša zatečena je sprovodnica za R. I muško novorođenče, mat. broj 681/2001 od 16. avgusta 2001. godine, dok je u registru izvoda iz matične knjige umrlih nađen izvod sa podacima da je u matičnu knjigu umrlih CO S . v, pod tekućim brojem 5753 za 2001. godinu dana 29. avgusta 2001. godine upisano R . bezimeno, I muško, majke O . i oca G.

Uvidom u istoriju bolesti vođenoj pod matičnim brojem 682 za R. II muško, konstatovano je da je upisan prijem 12. avgusta 2001. godine (upućeno iz GAK-a), sa uputnom dijagnozom, osnovnim uzrocima hospitalizacije i završenom dijagnozom, kao i otpusnom listom iz GAK-a. U istoriji je zatečena temperaturno-terapijsko-dijetetska lista, lista deteta na respiratoru, lista za praćenje deteta na intenzivnoj nezi i plan intravenskog unosa tečnosti po danima i satima, kao i rezultati biohemijskih analiza, RO snimci pluća, hemokultura, antibiogram, ultrazvučni pregled mozga, rezultati krvne grupe i interakcije, i analiza trahealnog aspirata. U otpusnoj listi sa epikrizom upisano da je smrt ( exitus letalis) nastupila 15. avgusta 2001. godine u 00,30 sati. Utvrđeno je da je u posebnom registru pronađena sprovodnica leša za R. II muško novorođenče, mat ični broj 682/2001 od 15. avgusta 2001. godine, dok je u registru izvoda iz matične knjige umrlih konstatovan izvod sa podacima da je u matičnu knjigu umrlih CO S . v , pod tekućim brojem 5473 za 2001. godinu , upisano R . bezimeno, II muško novorođenče, te da je upis izvršen 17. avgusta 2001. godine.

Postupajući po zahtevu podnosioca, Zdravstvena inspekcija Ministarstva zdravlja je 27. maja, 4. juna i 11. juna 2003. godine ponovo izvršila inspekcijski nadzor u GAK-u i u Institutu za neonatologiju, a o čemu je osporenim dopisom br. 531-02-701/2002-02, 531-02-95/20036-02 i 531-02-214/2003-02 od 18. jula 2003. godine obavestila podnosioca. Tom prilikom, na Institutu za neonatologiju izvršen je uvid u matični knjigu primljenih beba za 2001. godinu, registar primljene dece za 2001. godinu, istorije bolesti i poseban registar u koji se ulažu sprovodnice leša i utvrđeno je da su svi podaci identični sa podacima upisanim u zapisnik broj 531-02-701/2002-02 od 4. oktobra 2002. godine, te da je odgovor sa ovim podacima dostavljen podnosiocu. Prilikom inspekcijskog nadzora izvršenog u GAK-u , utvrđeno je da su svi podaci koji su konstatovani u zapisniku broj 531-02-701/2002-02 od 4. oktobra 2002. godine identični sa podacima u koje je izvršen uvid od strane zdravstvenog inspektora i roditelja prilikom vršenja nadzora u navedenim datumima. Takođe, izvršen je uvid u porođajni protokol i u „knjigu sive boje“, i konstatovani su svi upisani podaci vezani za porođaj i novorođenčad.

3.3. Podnosilac ustavne žalbe je 13. avgusta 2002. godine podneo Drugom opštinskom javnom tužilaštvu u Beogradu podnesak označen kao „privatna tužba“ protiv GAK-a, Instituta za neonatologiju i SO S. v . zbog krivičnog dela odu zimanje maloletnog lica i promena porodičnog stanja.

Drugo opštinsko javno tužilaštvo u Beogradu je dopisom Ktn. broj 2371/02 od 18. januara 2007. godine obavestilo podnosioca da je povodom podnete krivične prijave doneto rešenje o odbačaju iste, jer ne postoji osnovana sumnja da su izvršena prijavljena krivična dela. Istovremeno je ukazano da podnosilac može preuzeti krivično gonjenje prema tačno određenim licima podnošenjem optužnog predloga Drugom opštinskom sudu u Beogradu.

Podnosilac ustavne žalbe je 31. januara 2007. godine podneo Drugom opštinskom sudu u Beogradu zahtev za sprovođenje istrage, ali mu je dopisom istražnog sudije tog suda od 3. oktobra 2007. godine naloženo da uredi podneti zahtev tako što će navesti lične podatke osumnjičenih, opis dela iz koga proizlaze zakonska obeležja krivičnog dela, vreme izvršenja krivičnog dela, zakonski naziv krivičnog dela, okolnosti iz kojih proizlazi osnovanost sumnje i postojeće dokaze, uz upozorenje da će zahtev biti odbačen ako u svemu ne postupi po nalogu suda. Podnosilac je podneskom od 16. oktobra 2007. godine postupio po nalogu i uz podnesak dostavio potvrde o smrti, otpusne liste sa epikrizom sa Instituta za neonatologiju, pregled umrle dece u avgustu 2001. godine sa Instituta za neonatologiju i račun JKP „P. u .“ za kremaciju i prenos tela dostavljen Institutu za neonatologiju 17. oktobra 2001. godine, kao i izvode iz matične knjige rođenih za bebe.

Rešenjem istražnog sudije Drugog opštinskog suda u Beogradu Ki. 241/07 od 26. oktobra 2007. godine odbačen je zahtev za sprovođenje istrage kao neuredan, iz razloga što naknadno dostavljenim podneskom zahtev za sprovođenje istrage nije uređen na način da bi se po njemu moglo postupati.

Rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu Ki. 241/07 i Kv. 88/08 od 27. februara 2009. godine odbijena je kao neosnovana žalba oštećenog kao tužioca G. R . izjavljena protiv rešenja istražnog sudije Drugog opštinskog suda u Beogradu Ki. 241/07 od 26. oktobra 2007. godine.

3.4. Podnosilac ustavne žalbe se, sa pozivom na Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, više puta obraćao sa različitim zahtevima Institutu za neonatologiju.

Tako je osporenim podneskom broj 11/14 od 19. decembra 2008. godine podnosilac zatražio sledeće podatke: dokument o izvršenoj identifikaciji leša od strane roditelja, dokument o saglasnosti roditelja da se odriču sahrane beba, informacije po kom zakonu su preduzeli obavezu sahranjivanja i kopiju izvoda iz matične knjige umrlih. Dopisom Instituta za neonatologiju broj 11/14-2 od 26. decembra 2008. godine podnosilac je obavešten da je po njegovim zahtevima već ranije postupljeno i da mu je dostavljena sva dokumentacija, kao i da je izvršio uvid u istu. Podnosilac je zbog nepostupanja Instituta za neonatologiju, 12. marta 2009. godine , izjavio žalbu Povereniku za informacije od javnog značaja. Rešenjem Poverenika za informacije od javnog značaja broj 07-00-00312/2009-02 od 22. aprila 2009. godine naloženo je Institutu za neonatologiju da obavesti podnosi oca da li poseduje tražene podatke, te da mu ih dostavi ukoliko ih poseduje. Postupajući po nalogu iz navedenog rešenja, Institut za neonatologiju je dopisom broj 701/0-2 od 13. maja 2009. godine obavestio podnosioca o sledećem: da ne poseduju dokument koji sadrži izjavu roditelja da se odriču sahrane, ali da poseduju telegram kojim su u navedenom periodu obavešteni roditelji da se radi preuzimanja tela i sahranjivanja, odnosno dogovora o sahranjivanju mogu obratiti JKP „P . u .“, budući da su tela preminulih pacijenata transportovana u G. kapelu; da u pogledu sahranjivanja beba nije postojala obaveza bolnice da se brine o sahrani, te da bolnica snosi troškove sahrane samo u slučaju kada roditelji po navedenom obaveštenju ne preuzmu tela umrlih beba; da ne poseduju dokument o izvršenoj identifikaciji umrlih blizanaca od strane roditelja; da se izvod iz matične knjige umrlih preuzima u matičnoj službi opštine S . v.

Osporenim podneskom broj 765/1 od 19. maja 2009. godine podnosilac je zatražio informaciju o tome koja je bila svrha uzimanja izvoda iz matične knjige umrlih, dok je podneskom broj 702/3 od 1. juna 2009. godine podnosilac zatražio podatak o tome da li je izvod iz matične knjige umrlih SO S. v . korišćen za kremaciju blizanaca R, dok je podneskom broj 702/4 od 2. juna 2009. godine zatražen podatak o tome u koju grupu troškova u finansijskom izveštaju je svrstan trošak kremacije. Podnosilac je dopisima Instituta za neonatologiju od 4. juna 2009. godine obavešten da se izvodi iz matične knjige umrlih dobijaju za službene potrebe Instituta kao dokaz o tome da je prijava smrti izvršena, a da je uvidom u dokumentaciju Službe za ekonomsko-finansijske poslove utvrđeno da troškovi pogrebnih usluga u avgustu 2001. godine nisu evidentirani.

Osporenim podnescima br. 1386/1, 1387/1, 1388/1 i 1389/1 od 7. septembra 2009. godine podnosilac je zatražio dostavljanje sledećih podataka: kopije dokumenata dostavljenih JKP „P . u .“ na osnovu kojih je izvršena kremacija, protokola umrlih , i to stranice u kojoj je izvršen upis R . I i II muško, preminuli 15. i 16. avgusta 2001. godine, knjig e evidencije o preuzimanju umrle dece od strane JK P „P. u.“ i evidencije primljenih poziva za transport upućenih iz GAK-a, a u vezi transporta blizanaca. Dopisom Instituta za neonatologiju od 6. oktobra 2009. godine podnosilac je obavešten da je po njegovim zahtevima već postupljeno, te da nema osnova za ponovno postupanje. Podnosilac je 8. oktobra 2009. godine povodom ovih zahteva i nepostupanja Instituta za neonatologiju izjavio žalbe Povereniku za informacije od javnog značaja. Rešenjem Poverenika za informacije od javnog značaja broj 07-00-01226/2009-03 od 4. decembra 2009. godine naloženo je Institutu za neonatologiju da obavesti podnosioca da li poseduje tražene informacije, odnosno da dostavi dokumente koji sadrže tražene informacije. Postupajući po nalogu iz navedenog rešenja, Institut za neonatologiju je, uz dopis broj 2152/2 od 25. decembra 2009. godine, dostavio podnosiocu kopiju sprovodnice leša za blizance R, kopiju zahteva za opremu i sahranu preminulih blizanaca, kopiju stranice Protokola umrlih na kojoj je izvršen upis blizanaca R, kopiju stranice iz knjige evidencije o preuzimanju umrle dece od strane JKP „P . u .“ na kojoj je evidentirano preuzimanje preminulih blizanaca i kopiju stranice Protokola primljenih pacijenata na kojoj je izvršen upis blizanaca. Istim dopisom je obavešten podnosilac da Institut ne raspolaže dokumentom iz koga se može saznati da li je postojao zakonski osnov za preuzimanje troškova sahrane, te da u evidenciji primljenih poziva za transport nije evidentiran poziv GAK vezano za transport blizanaca, ali da je nesporno da je transport izvršio Institut.

3.5. Podnosilac ustavne žalbe se, sa pozivom na Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, više puta obraćao sa različitim zahtevima JKP „P. u .“ Beograd.

Tako je osporenim podneskom broj 3906/1 od 1. juna 2009. godine podnosilac zatražio informaciju o tome da li je između JKP „P. u .“ i Instituta za neonatologiju postojao ugovor koji je precizirao način na koji su sahranjivane bebe, između ostalih i preminuli blizanci. Podnosilac je zbog nepostupanja JKP „P. u .“, 8. jula 2009. godine, izjavio žalbu Povereniku za informacije od javnog značaja. Rešenjem Poverenika za informacije od javnog značaja broj 07-00-00836/2009-03 od 30. jula 2009. godine naloženo je JKP „P . u .“ da obavesti podnosioca da li poseduje traženu informaciju, te da mu je dostavi ukoliko je poseduje. Postupajući po nalogu iz navedenog rešenja, JKP „P . u .“ je dopisom broj 6420/CH od 11. avgusta 2009. godine dostavio podnosiocu prepisku između tog preduzeća i Zavoda za prevremeno rođenu decu iz 1993. godine, a na kojoj se bazira sahranjivanje kremiranjem bezimene dece čije posmrtne ostatke u zakonskom roku ne preuzme porodica.

Osporenim podnescima br. 5531, 5532 i 5534 od 9. jula 2009. godine podnosilac ustavne žalbe je zatražio informacije o načinu sahranjivanja beba, o tome zašto su preminuli blizanci sahranjeni rasipanjem pepela njihovih posmrtnih ostataka, kao i informaciju o tome da li se plaća dnevni smeštaj umrlih lica u hladnjači „K.“. Dopisom JKP „P. u .“ od 28. jula 2009. godine podnosilac je obavešten o sledećem: da je „Bebi vrt“ na groblju L. projektovan i izgrađen u kompleksu groblja L; da je bebe moguće sahranjivati, a i kremirati, u zavisnosti od zahteva lica koje se stara o sahrani; da su blizanci R . kremirani i pepeo je rasut u „Bebi vrtu“, a da je izvršilac sahrane Institut za neonatologiju; da na N . g . u B . postoji „Vrt sećanja“ gde se rasipa pepeo preminulih odraslih osoba; da se korišćenje hladnjače u RJ „K .“ plaća, osim u posebnim slučajevima (NN lica i slično). Podnosilac je zbog nepostupanja JKP „P. u .“, 9. jula 2009. godine izjavio žalbe Povereniku za informacije od javnog značaja. Rešenjem Poverenika za informacije od javnog značaja broj 07-00-01112/2009-03 od 5. oktobra 2009. godine naloženo je JKP „P. u .“ da obavesti podnosioca da li poseduje tražene informacije, te da mu ih dostavi ukoliko ih poseduje. Postupajući po nalogu iz navedenog rešenja, JKP „P . u .“ je dopisom broj 8620/JM od 16. oktobra 2009. godine ponovo dostavilo podnosiocu ustavne žalbe već prethodno data obaveštenja.

Osporenim podnescima br. 7214, 7216, 7217 i 7818 od 9. jula 2009. godine podnosilac ustavne žalbe je od JKP „P . u .“ zatražio dostavljanje dokumenta i informacija o saglasnosti sanitarne inspekcije, o vrsti evidencija koje vode u vezi sa umrlim licima sahranjenim na grobljima koje su u okviru sastava tog JKP, o načinu naplaćivanja troškova kremiranja, o osnovu za traženje saglasnosti od Instituta za neonatologiju za kremiranje beba preminulih u tom Institutu. Podnosilac je zbog nepostupanja JKP „P . u .“, 8. oktobra 2009. godine, izjavio žalbe Povereniku za informacije od javnog značaja. Rešenjem Poverenika za informacije od javnog značaja broj 07-00-01215/2009-03 od 3. decembra 2009. godine naloženo je JKP „P . u .“ da obavesti podnosioca da li poseduje tražene informacije, te da mu ih dostavi ukoliko ih poseduje. Utvrđeno je da je podnosiocu ustavne žalbe dostavljena kopija računa kojom je Institut za neonatologiju platio troškove za pogrebnu opremu i sahrane blizanaca.

3.6. Podnosilac ustavne žalbe se, sa pozivom na Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, više puta obraćao sa različitim zahtevima matičnoj službi opštine S. v.

Osporenim podneskom broj 402 od 19. maja 2009. godine zatražena je informacija o tome koja je bila namena izdavanja Institutu za neonatologiju izvoda iz matične knjige umrlih za preminule blizance. Dopisom broj 31-36/2009 od 17. juna 2009. godine podnosilac je obavešten da opština koja je nadležna za upis činjenice smrti u matičnu knjigu umrlih dostavljanjem izvoda izveštava prijavioca smrti o izvršenom upisu u matičnu knjigu umrlih.

Osporenim podnescima br. 923, 925 i 926 od 14. avgusta 2009. godine podnosilac ustavne žalbe je zatražio kopiju dokumenta na osnovu kojeg je izvršen upis matičnog broja i kopiju registra matične knjige umrlih , i to stranice na kojoj je izvršen upis za preminule blizance. Dopisima broj 31-66/2009 od 20. avgusta 2009. godine Odeljenje za opštu upravu gradske oštine S . v . je dostavi lo podnosiocu kopiju registra matične knjigu umrlih, kao i informaciju da jedinstveni matični broj građana određuje nadležni organ Ministarstva unutrašnjih poslova na osnovu izvoda iz matične knjige rođenih za svako dete, a na osnovu Zakona o jedinstvenom matičnom broju građana. Podnosilac je 8. septembra 2009. godine izjavio žalbe Povereniku za informacije od javnog značaja. Rešenjem Poverenika za informacije od javnog značaja broj 07-00-01111/2009-03 od 12. novembra 2009. godine naloženo je dostavljanje preostalih dokumenata i obaveštenja. U postupanju po nalogu iz navedenog rešenja, podnosiocu je uz dopis broj 31-36/2009 od 4. decembra 2009. godine dostavljena kopija prijave o rođenju sa određenim matičnim brojevima za oba deteta koje je upisao MUP RS i kopija stranice registra matične knjige umrlih za 2001. godinu

Osporenim podnescima br. 1007, 1008, 1009 i 1010 od 7. septembra 2009. godine podnosilac ustavne žalbe je zatražio dostavljanje kopija dokumenata na osnovu kojih su izvestili GAK, kao prijavioca činjenice rođenja blizanaca, da je činjenica rođenja upisana u matičnu knjigu rođenih, kao i kopij e dokumenata na osnovu kojih su izvestili Institut za neonatologiju, kao prijavioca činjenice smrti blizanaca, da je činjenica smrti upisana u matičnu knjigu umrlih. Dopisom od 9. septembra 2009. godine podnosilac je obavešten da matičar nije u obavezi da izveštava zdravstvenu ustanovu u kojoj je lice rođeno ili umrlo da je izvršen upis u matičnu knjigu, te da obaveza postoji u suprotnom smeru, odnosno da je zdravstvena ustanova u obavezi da izvesti matičnu službu, putem prijave rođenja ili potvrde o smrti, o činjenici rođenja ili činjenici smrti. Podnosilac je 8. oktobra 2009. godine izjavio žalbe Povereniku za informacije od javnog značaja. Rešenjem Poverenika za informacije od javnog značaja broj 07-00-01220/2009-03 od 7. decembra 2009. godine naloženo je dostavljanje traženih podataka.

3.7. Ustavni sud je izvršio uvid i u ostale osporene akte i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu – Odeljenje za poslove u oblasti ličnog statusa građana je 17. jula 2003. godine izvršilo vanredni nadzor nad vođenjem matične knjige rođenih i matične knjige umrlih koje se vode za opštinu S. v, B. Nadzor je izvršen na zahtev Drugog javnog tužilaštva u Beogradu, Ktn. broj 2371/02 od 17. juna 2003. godine, a radi utvrđenja da li je u postupku upisa činjenice rođenja, odnosno smrti blizanaca R. bilo nepravilnosti i ukoliko jeste , u kom obimu, odnosno da se utvrdi da li su upisi izvršeni na osnovu akata nadležnog organa i da li je poštovan zakonski rok prijave činjenice rođenja, odnosno činjenice smrti. U osporenom zapisniku o izvršenom vanrednom nadzoru broj 038-00-36/2003-04/1 od 21. jula 2003. godine, pored ostalog, konstatovano je sledeće: da je upis činjenice rođenja za blizance izvršen na osnovu prijave o rođenju GAK, koja sadrži potpise službenika bolnice, majke blizanaca i koja je overena pečatom ustanove; da je rođenje dece upisano u matičnu knjigu rođenih matičnog područja na kom su se deca rodila, a u skladu sa članom 17. Zakona o matičnim knjigama („Službeni glasnik SRS", broj 15/90 i „Službeni glasnik PC“, broj 57/03); da je matičar, shodno članu 12. Zakona o matičnim knjigama, upisao u matičnu knjigu rođenih one činjenice i podatke koje sadrži akt nadležne ustanove, u roku od 30 dana od dana kada se činjenica rođenja desila, i u kome se može izvršiti upis bez rešenja organa nadležnog za vođenje matičnih knjiga na čijoj se teritoriji vodi matična knjiga u koju se ima izvršiti upis; da je u matičnu knjigu rođenih izvršen upis zabeleške o činjenici smrti; da je zabeleška upisana u rubriku „Naknadni upisi i zabeleške“, shodno tački 54. Uputstva o vođenju matičnih knjiga i obrascima matičnih knjiga („Službeni glasnik SRS", broj 48/90 i „Službeni glasnik PC“, broj 22/91), kojom je uređeno da se činjenica smrti unosi u rubriku „Naknadni upisi i zabeleške“ matične knjige rođenih. Vezano za činjenicu smrti, u zapisniku je konstatovano sledeće: da je upis činjenice smrti za dete muškog pola, S. R, rođenog 11. avgusta 2001. godine u Beogradu, od oca G . R . i majke O . R, rođ. M, umrlo 16. avgusta 2001. godine, u 05,45 časova u B, izvršen u matičnu knjigu umrlih, koja se vodi za opštinu S. v, matično područje B, strana 119, tekući broj 5753 za 2001. godinu; da je upis izvršen na osnovu potvrde o smrti, izdate 16. avgusta 2001. godine u Institutu za neontologiju u B; da je upis činjenice smrti za dete muškog pola, D. R, rođenog 11. avgusta 2001. godine u B, od oca G . R . i majke O . R, rođ. M, umrlo 15. avgusta 2001. godine, u 00,30 časova u B, izvršen u matičnu knjigu umrlih, koja se vodi za opštinu S. v, matično područje B, strana 410, tekući broj 5473 za 2001. godinu; da je upis izvršen na osnovu potvrde o smrti, izdate 15. avgusta 2001. godine u Institutu za neonatologiju u B, koja sadrži potpis lekara koji je utvrdio smrt, te da su potvrde overene pečatom ustanove; da je činjenica smrti upisana u matičnu knjigu umrlih matičnog područja na kome je mesto gde je smrt nastupila, u skladu sa članom 20. Zakona o matičnim knjigama; da je matičar, shodno članu 12. Zakona o matičnim knjigama, upisao u matičnu knjigu umrlih one činjenice i podatke koje sadrži akt nadležne ustanove, u roku od 30 dana od dana kada se činjenica smrti desila, i u kome se može izvršiti upis bez rešenja organa nadležnog za vođenje matičnih knjiga na čijoj se teritoriji vodi matična knjiga u koju se ima izvršiti upis.

Osporenim zahtevom (molbom) broj 2054-4385 od 21. novembra 2003. godine, koja je izjavljena Ministarstvu unutrašnjih poslova – Sekretarijat unutrašnjih poslova Beograd, podnosilac ustavne žalbe je zatražio uvid u službenu evidenciju i kopiju MB obrazaca o određivanju, primeni i poništenju JMBG za blizance R, a dopisom Odeljenja za upravne poslove Ministarstva unutrašnjih poslova, broj 205.4-4385/03 od 25. novembra 2003. godine, je obavešten da ta služba određuje JMBG za svu živorođenu decu na teritoriji grada B, a po primljenoj prijavi od strane matičara, te da se određeni JMBG upisuje na obrazac prijave rođenja deteta koje je nasta lo u porodilištu i isti se vraća matičnoj službi koja onda pristupa izdavanju izvoda iz matične knjige rođenih u koji se upisuje JMBG, a da nakon određivanja imena deteta i prebivališta od strane roditelja, imaju u službenim evidencijama podatke o tom licu.

Narodna skupština Republike Srbije je, 14. jula 2006. godine , usvojila osporeni Izveštaj o radu Anketnog odbora obrazovanog radi utvrđivanja istine o novorođenoj deci nestaloj iz porodilišta u više gradova u Srbiji. Izveštaj, pored ostalog, sadrži zaključke i predloge mera.

Ministarstvo unutrašnjih poslova, Direkcija policije – Uprava kriminalističke policije je, 2. marta 2007. godine , pripremila osporeni Izveštaj o aktivnostima Radne grupe formirane radi istraživanja i provere slučajeva nestanka dece iz porodilišta u Republici Srbiji. Radna grupa je formirana rešenjem ministra unutrašnjih poslova broj 3252/2006-2 od 5. aprila 2006. godine, a izveštaj, pored ostalog, sadrži opis aktivnosti radne grupe.

Zaštitnik građana je 29. jula 2010. godine pripremio osporeni Izveštaj Zaštitnika građana broj 12443 o slučajevima tzv. „nestalih beba“ sa preporukama. Izveštaj, pored ostalog, sadrži zaključke i preporuke.

Osporeni dopis Zaštitnika građana broj 12720 od 4. avgusta 2010. godine je – dopis upućen M. N, uz koji je dostavljena kopija Izveštaja Zaštitnika građana o slučajevima tzv. „nestalih beba“.

Osporenim dopisom Generalnog sekretarijata Predsednika Republike 02 broj 06-787/2011 od 17. marta 2011. godine, G. F, predstavniku B . g . roditelja nestalih beba iz porodilišta u Srbiji, dostavljen je osporeni Izveštaj podnet predsedniku Narodne skupštine o radu Radne grupe za izradu predloga zakona radi stvaranja formalno-pravnih uslova za postupanje nadležnih organa po prijavama o nestanku novorođene dece iz porodilišta, broj 06-2/14/11 od 28. decembra 2010. godine.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda u konkretnom predmetu od značaja su i aktivnosti državnih organa povodom pitanja tzv. „nestalih beba“.

4.1. Narodna skupština je 23. maja 2005. godine donela Odluku o obrazovanju Anketnog odbora radi utvrđivanja istine o novorođenoj deci nestaloj iz porodilišta u više gradova u Srbiji. Odlukom je kao zadatak Anketnom odboru određeno sagledavanje činjenica i utvrđivanje istine o slučajevima nestajanja novorođene dece iz porodilišta obuhvaćenim zahtevima roditelja koji sumnjaju da su im deca nestala, a koji su se obraćali poslaničkim grupama i odborima Narodne skupštine. Ovo telo je konstituisano 20. jula 2005. godine.

Narodna skupština je 14. jula 2006. godine usvojila Izveštaj o radu Anketnog odbora radi utvrđivanja istine o novorođenoj deci nestaloj iz porodilišta u više gradova u Srbiji. Izveštaj, pored ostalog, sadrži zaključke Anketnog odbora i predložene mere. Tako je predloženo: da se mora izvršiti deblokada rada MUP-a, tužilaštava i sudova; da ministar unutrašnjih poslova formira specijalizovanu jedinicu sa mandatom da detaljno istraži sve slučajeve u vezi sumnje roditelja da su im deca nestala iz porodilišta; da se otkloni institut zastarelosti krivičnog gonjenja izmenom odgovarajućih zakona; da se u ovim slučajevima uspostavi nadležnost specijalnog tužilaštva i specijalnog suda za borbu protiv organizovanog kriminala; da je, u cilju prevencije ovakvih slučajeva, neophodno da nadležna ministarstva obavljaju redovni nadzor nad vođenjem, čuvanjem i arhiviranjem medicinske dokumentacije, kao i da se primenjuju odgovarajuće krivične i prekršajne sankcije; da se precizno definišu procedure u slučaju smrti novorođenog deteta u zdravstvenoj ustanovi; da je neophodno da Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu aktivira inspekcijsku službu za redovnu kontrolu nad radom matičnih službi; da se usvoji Zakon o DNK registru.

4.2. Zaštitnik građana je 29. jula 2010. godine doneo Izveštaj o slučajevima tzv. „nestalih beba“ sa preporukama. Izveštaj, pored ostalog, sadrži deo o prikupljanju činjenica od nadležnih državnih organa, istraživanje Zaštitnika građana i utvrđenje činjenica u period na koji se odnose pritužbe, Zaštitnika građana o sadašnjem postupanju državnih organa i ustanova i utvrđenje činjenica, opšte ocene, kao i zaključke i preporuke upućene Ministarstvu unutrašnjih poslova, Ministarstvu zdravlja i Ministarstvu za državnu upravu i lokalnu samoupravu. U Izveštaju su konstatovana unapređenja u odnosu na period na koji se pritužbe odnose, pa je zaključeno sledeće: da je postojećim propisima utvrđeno postupanje zdravstvene ustanove u slučaju smrti novorođenog deteta, odnosno rođenja mrtvorođenog deteta (Zakonom o zdravstvenoj zaštiti; Pravilnikom o načinu i postupku za utvrđivanje vremena i uzroka smrti, za obdukciju leša, kao i za postupanje sa odstranjenim delovima tela); da je Zakonom propisana obavezna obdukcija u slučajevima smrti novorođenčeta u zdravstvenoj ustanovi nakon rođenja ili tokom lečenja, a prilikom obdukcije obavezno uzimanje i trajno čuvanje uzorka biološkog porekla; da su obrazac i izdavanje potvrde o smrti u zdravstvenoj ustanovi uređeni podzakonskim aktom, da zdravstvena ustanova sačinjava prijavu rođenja u dovoljnom broju primeraka, od kojih jedan zadržava u svojim evidencijama; da je ministar zdravlja dao odgovarajuća objašnjenja u vezi sa uvođenjem revidiranog obrasca prijave rođenja. Kada je reč o preporukama, Zaštitnik građana u Izveštaju navodi sledeće: da organi koji određuju JMBG i organi nadležni za vođenje matičnih knjiga, na teritoriji grada B. ne primenjuju Pravilnik o obrascima i načinu vođenja evidencija o jedinstvenom matičnom broju građana ("Sl užbeni glasnik SRS", br. 3/79 i 28/80). Dalje se navodi: da postoji sumnja da na sličan način postupaju i organizacione jedinice MUP i organi jedinica lokalne samouprave i u drugim delovima Srbije; da postupak određivanja JMBG i njegovog upisa u matične knjige rođenih, kako se to čini na teritoriji grada B. i potencijalno i u drugim delovima Republike, nije regulisan nijednim važećim propisom; da pored postojećih, zakonom i podzakonskim aktima predviđenih evidencija, zdravstvene ustanove ustrojavaju dodatne "dogovorene" evidencije pri preuzimanju tela za sahranu; da način čuvanja medicinske dokumentacije, njeno izlučivanje, uništenje i arhiviranje nije jedinstveno uređeno, već je uređenje ove oblasti prepušteno zdravstvenim ustanovama, u saglasnosti sa nadležnim arhivom; da zdravstvene ustanove ne čuvaju medicinsku dokumentaciju u skladu sa Zakonom o kulturnim dobrima; da dokumentaci ja koja prati obdukciju i njena obavezna sadržina i forma nije uređena zakonom, odnosno podzakonskim aktom; da postojeći propisi iz oblasti zdravlja otvaraju mogućnost ustrojavanja evidencija koje nisu predviđene, propisane niti uređene zakonom, odnosno podzakonskim aktom. U Izveštaju se dalje navodi da postoji pravna i faktička mogućnost da same ustanove propisuju različitu vrstu dokumentacije i propisuju njihovu sadržinu, što može izazvati sumnju u verodostojnost ev idencija i tačnost podataka koji su u njih uneti. Sa druge strane, zaključuje se : da zdravstvene ustanove nisu ustrojile sve evidencije predviđene propisima (kao što je knjižica za trudnicu i novorođenče ili protokol operisanih u nekim porodilištima); da propisi koji uređuju oblast matičnih knjiga nisu uredili upis u matičnu knjigu rođen og deteta koje je preminulo pre upisa u matičnu knjigu i pre isteka rokova za prijavu rođenja i određivanje ličnog imena; da se zbog neusklađenosti rokova za upis u matične knjige rođenih i umrlih, dešava da jedna osoba bude upisana najpre u matičnu knjigu umrlih, a potom u matičnu knjigu rođenih. U takvom slučaju, s obzirom na to da nije određeno lično ime, oba upisa se smatraju "nepotpunim" a izvodi iz matičnih knjiga "nekompletnim javnim ispravama" koje se ne mogu izdavati građanima, bez obzira na njihov pravni interes; da oblast medicinske dokumentacije uređuje nekoliko zakona i podzakonskih akata, uključujući i Objašnjenje ministra zdravlja; da rezultati provera i istraživanja koje je izvršila Radna grupa koju je formirao ministar unutrašnjih poslova nisu poznati.

4.3. Narodna skupština je, 5. maja 2010. godine , donela Odluku kojom je obrazovala Radnu grupu za izradu Predloga zakona radi stvaranja formalno-pravnih uslova za postupanje nadležnih organa po prijavama o nestanku novorođene dece iz porodilišta. Zadatak radne grupe je bio da, polazeći od Izveštaja Anketnog odbora obrazovanog radi utvrđivanja istine o novorođenoj deci nestaloj iz porodilišta u više gradova u Srbiji od 14. jula 2006. godine, sačini tekstove predloga zakona o izmenama zakona u oblasti krivičn og, upravnog i porodičnog prava i u oblastima zdravstva, radi stvaranja formalno-pravnih uslova za postupanje pravosudnih i drugih nadležnih organa po prijavama roditelja koji sumnjaju da su im deca nestala iz porodilišta.

Ova radna grupa je 28. decembra 2010. godine dostavila predsedniku Narodne skupštine Izveštaj o radu broj 06-2/14-11. U izveštaju je, pored ostalog, analizirano važeće i već izmenjeno zakonodavstvo, i konstatovano sledeće:

„- da ne postoji ustavna mogućnost da se naknadnim donošenjem kasnijeg zakona omogući procesuiranje ranije nastalih slučajeva nestanka novorođene dece iz porodilišta;

- da ne bi bilo opravdano vršiti izmene odredaba Krivičnog zakonika i Zakonika o krivičnom postupku;

- da nema potrebe za izmenama Zakona o policiji i Zakona o ministarstvima;

- da nema potrebe za izmenom regulative iz oblasti zdravstva, pre svega Zakona o zdravstvenoj zaštiti i odgovarajućih podzakonskih akata;

- da pravnu regulativu koja se odnosi na matične knjige, pre svega Zakon o matičnim knjigama, kao i odgovarajuću podzakonsku regulativu ne treba menjati ili dopunjavati, s obzirom da uređuje postupanje organa uprave na odgovarajući način.“

5. Relevantne odredbe Ustava i zakona

5.1. Odredbom člana 36. stav 2. Ustava je zajmčeno da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

Odredbom člana 64. stav 2. Ustava je utvrđeno da svako dete ima pravo na lično ime, upis u matičnu knjigu rođenih, pravo da sazna svoje poreklo i pravo da očuva svoj identitet.

Odredbama člana 8. Evropske konvencije je propisano da svako ima pravo na poštovanje svog privatnog i porodičnog života, doma i prepiske (stav 1.) i da se javne vlasti neće mešati u vršenje ovog prava sem ako to nije u skladu sa zakonom i neophodno u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, javne bezbednosti ili ekonomske dobrobiti zemlje, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, ili radi zaštite prava i sloboda drugih (stav 2.).

Odredbom člana 13. Evropske konvencije je propisano da svako kome su povređena prava i slobode predviđeni u ovoj konvenciji ima pravo na delotvoran pravni lek pred domaćim vlastima, bez obzira na to da li su povredu izvršila lica koja su postupala u službenom svojstvu.

5.2. Odredbama člana 85. Zakona o zdravstvenoj zaštiti („Službeni glasnik RS“, br. 17/92, 26/92, 50/92, 52/93, 53/93, 67/93, 48/94, 25/96, 18/02 i 101/05) je bilo propisano: da se z a svako umrlo lice utvrđuje vreme i uzrok smrti (stav 1.); da u tvrđivanje vremena i uzroka smrti može vršiti samo doktor medicine (stav 2.); da se z a lica umrla u zdravstvenoj ustanovi uzrok smrti utvrđuje u zdravstvenoj ustanovi i o tome obaveštava nadležni opštinski organ (stav 3.). Odredbama člana 86. istog Zakona je bilo propisano da se k ao posebna mera utvrđivanja uzroka smrti umrlih lica vrši i obdukcija (stav 1.); da se o bdukcija vrši obavezno na lešu – 1) lica umrlog u zdravstvenoj ustanovi ako nije utvrđen tačan uzrok smrti, 2) lica umrlog pre isteka 48 časova od početka lečenja, 3) na zahtev doktora medicine koji je lečio lice koje je umrlo, 4) na zahtev doktora medicine određenog od strane nadležnog organa skupštine opštine za utvrđivanje uzroka smrti, 5) kada je to od posebnog značaja za zaštitu zdravlja građana ili kada to nalažu epidemiološki i sanitarni razlozi i 6) na zahtev člana uže porodice umrlog lica (stav 2.); da t roškove obdukcije umrlog lica snosi obveznik plaćanja troškova lečenja umrlog lica (stav 3.); da se u mrlo lice sahranjuje nakon što je smrt utvrđena i po pravilu u vremenu od 24 do 48 časova od nastanka smrti (stav 4.); da se izuzetno, na osnovu posebnog zahteva sanitarne inspekcije, sahrana može obaviti i pre isteka roka od 24 časa, odnosno posle roka od 48 časova (stav 5.); da n ačin i postupak za utvrđivanje vremena i uzroka smrti umrlih lica i za obdukciju leša, kao i za postupanje sa delovima ljudskog tela koji su hirurškim zahvatom ili na drugi način odstranjeni propisuje ministarstvo nadležno za poslove zdravlja (stav 6.).

Odredbama člana 4. Pravilnika o načinu i postupku za utvrđivanje vremena i uzroka smrti, za obdukciju leša kao i za postupanje sa odstranjenim delovima tela („Službeni glasnik RS“, br. 9/99 i 10/99 ) je propisano da se o vremenu i uzroku smrti lica umrlih u zdravstvenoj ustanovi, odmah a najkasnije u roku od šest časova od utvrđene smrti obaveštava porodica (stav 1.) i da se, a ko je umrlo lice iz stava 1. ovog člana novorođenče čija je majka smeštena u zdravstvenoj ustanovi, odmah i neposredno obaveštava i majka (stav 2.), dok je odredbom člana 8. stav 1. propisano da se u slučajevima predviđenim zakonom uzrok smrti utvrđuje obdukcijom umrlog.

Odredbama člana 219. važećeg Zakona o zdravstvenoj zaštiti („Službeni glasnik RS“, br. 107/05, 72/09, 88/10, 99/10, 57/11, 119/12, 45/13 i 93/14 ) je propisano: da se z a svako umrlo lice utvrđuje vreme i uzrok smrti na osnovu neposrednog pregleda umrlog lica (stav 1.); da u tvrđivanje vremena i uzroka smrti može vršiti samo doktor medicine (stav 2.); da se z a lica umrla u zdravstvenoj ustanovi vreme i uzrok smrti utvrđuje u zdravstvenoj ustanovi, i o tome obaveštava nadležni organ opštine, odnosno grada. Odredbama člana 221. istog z akona je propisano da je zdravstvena ustanova dužna da obavesti punoletnog člana porodice o uzroku i vremenu smrti umrlog lica, u najkraćem mogućem roku, kao i da obezbedi tom licu neposredan pristup telu umrlog lica uz prisustvo doktora medicine koji je neposrednim pregledom utvrdio vreme i uzrok smrti (stav 1.) i da č lan porodice iz stava 1. ovog člana može odbiti neposredan pristup telu umrlog lica, o čemu se sačinjava pismena beleška koju potpisuje član porodice umrlog lica (stav 2.). Odredbama člana 222. Zakona o zdravstvenoj zaštiti je propisano: da se k ao posebna mera utvrđivanja vremena i uzroka smrti umrlih lica vrši obdukcija (stav 1.); da se o bdukcija obavezno vrši – 1) na licu umrlom u zdravstvenoj ustanovi ako nije utvrđen uzrok smrti, 2) na licu umrlom pre isteka 24 sata od početka lečenja u stacionarnoj zdravstvenoj ustanovi, 3) na novorođenčetu koje je umrlo u zdravstvenoj ustanovi odmah nakon rođenja ili tokom lečenja, 4) na zahtev doktora medicine koji je lečio umrlo lice, 5) na zahtev doktora medicine određenog za utvrđivanje uzroka smrti od strane nadležnog organa opštine, odnosno grada, 6) kada je to od posebnog značaja za zaštitu zdravlja građana ili kada to nalažu epidemiološki ili sanitarni razlozi, 7) na zahtev nadležnog suda, 8) na zahtev člana uže porodice umrlog lica, 9) ako smrt nastupi u toku dijagnostičkog ili terapeutskog postupka (stav 2.); da se u mrlo lice sahranjuje nakon što je smrt utvrđena, po pravilu u vremenu od 24 do 48 sati od nastanka smrti, u skladu sa zakonom (stav 3.); da k ada je u pitanju obdukcija nad licem iz stava 2. tačka 3), obavezno je uzimanje i trajno čuvanje uzoraka biološkog porekla, u skladu sa pravilima struke (stav 6.) . Odredbom člana 223. istog zakona je propisano da troškove obdukcije umrlog lica snosi obveznik plaćanja troškova lečenja umrlog lica, ako ovim zakonom nije drukčije određeno.

Odredbama člana 14. Zakona o sahranjivanju i grobljima („Službeni glasnik SRS“, br. 20/77 i 24/85 i „Službeni glasnik RS“, br. 53/93, 67/93, 48/94, 101/05, 120/12-Odluka US i 84/13 -Odluka US) je propisano: da su sahranjivanje umrlog dužni da obezbede njegovi srodnici, odnosno lica koja bi prema važećim propisima bila obavezna da ga izdržavaju, odnosno da se o njemu staraju ili druga fizička i pravna lica koja preuzmu obavezu da obezbede sahranjivanje, odnosno koja su dužna da se o tome staraju (stav 1.); da će, ako ne postoje lica iz stava 1. ovog člana, ili ako lica koja su dužna da izvrše sahranjivanje to odbiju, ili nisu u mogućnosti da sahranjivanje obezbede, sahranjivanje izvršiti organizacija udruženog rada koja vrši poslove pogrebne delatnosti i uređivanje i održavanje groblja, ili mesna zajednica kojoj je povereno vršenje tih poslova, ili nadležni organ opštine u mestu u kome je lice umrlo, odnosno gde su posmrtni ostaci nađeni (stav 2.); da u slučaju iz stava 2. ovog člana prijavljivanje sahrane, utvrđivanje identiteta umrlog i upis u matičnu knjigu umrlih vrši nadležni organ opštine (stav 3.). Odredbama člana 15. istog zakona je propisano: da troškove sahranjivanja snose lica koja su bila dužna da umrlog za života izdržavaju ili da se staraju o njegovom sahranjivanju (stav 1.); da ako ne postoje lica koja su dužna da obezbede sahranjivanje (član 14. stav 1.) troškove sahranjivanja snosi opština na čijoj teritoriji je umrli imao poslednje prebivalište, a ako se ne može utvrditi poslednje prebivalište umrlog, troškove snosi opština na čijoj je teritoriji umrlo sahranjeno lice, odnosno na čijoj teritoriji su nađeni posmrtni ostaci umrlog (stav 2.).

6. Praksa Evropskog suda za ljudska prava

Za odlučivanje Ustavnog suda u konkretnom predmetu od značaja je i presuda ESLjP u predmetu Zorica Jovanović protiv Srbije, od 26. marta 2013. godine (predstavka broj 21794/08).

Predmet se odnosi na navodnu smrt zdravog novorođenog sina - Zorice Jovanović, podnositeljke predstavke, koji se 1983. godine rodio i preminuo u državnoj bolnici. Podnositeljka predstavke je tvrdila da njen sin 72 sata posle porođaja nije preminuo, već da joj je protivpravno oduzet za vreme njenog boravka u Zdravstvenom centru u Ć. i nezakonito dat na usvajanje. Naime, telo podnositeljkinog sina nikada nije predato njoj niti nje noj porodici, niti su dobili izveštaj o obdukciji, kao ni obaveštenje kada i gde je beba navodno sahranjena.

Podnositeljka predstavke se pozvala na povredu prava iz čl. 4, 5. i 8. Evropske konvencije. U suštini, ona se žalila zato što joj Republika Srbija kontinuirano nije pružala bilo kakve informacije o stvarnoj sudbini njenog sina.

ESLjP je pravno kvalifikovao činjenice ovog predmeta i pritužbu razmatrao u odnosu na član 8. Evropske konvencije i eventualnu povredu prava na poštovanje porodičnog života.

6.1. ESLjP je najpre ispitivao dopuštenost predstavke ratione temporis, njenu blagovremenost, kao i ispunjenost uslova iscrpljenosti domaćih pravnih sredstava.

Ispitujući prigovor države o nespojivosti predstavke ratione temporis, ESLjP je pošao od sopstvenih stavova iz presude Velikog veća u predmetu Varnava i drugi protiv Turske (predstavka br. 16064/90, 16065/90, 16066/90, 16068/90, 16069/90, 16070/90, 16071/90, 16072/90 i 16073/90, stav 148 .) i konstatovao da su „...nestanci veoma specifična pojava, koju karakteritiše neprekidno stanje neizvesnosti i neodgovaranja, u kojoj postoji nedostatak informacija ili čak namerno skrivanje i zataškavanje onoga što se dogodilo. Ova situacija se veoma često proteže, produžavajući patnju roditelja ili rođaka žrtve. Prema tome, ne može se reći da je nestanak, jednostavno, trenutan akt ili događaj. Dodatni element razlikovanja kasnijeg propusta da se odgovara za postojanje i sudbinu nestalih lica dovodi do trajne situacije. Stoga, pozitivna obaveza će potencijalno postojati sve dok se ne utvrdi sudbina tog lica. To je tako čak i kada se na kraju može pretpostaviti smrt“.

ESLjP je dalje konstatovao da je sin podnositeljke predstavke navodno umro/nestao 31. oktobra 1983. godine, dok je Evropska konvencija stupila na snagu u odnosu na Srbiju 3. marta 2004. godine. Međutim, ESLjP je ocenio da se navodni propust države da podnositeljki predstavke pruži bilo kakve konačne i/ili pouzdane informacije o sudbini njenog sina nastavio do danas, te da se u takvim okolnostima pritužba podnositeljke odnosi na trajnu situaciju. Stoga je ESLjP našao da je nadležan da razmatra pritužbu podnositeljke u onoj meri u kojoj se ona odnosi na navodni propust države da ispuni proceduralne obaveze prema Evropskoj konvenciji počev od 3. marta 2004. godine, ali da može uzeti u obzir činjenice pre ratifikacije u onoj meri u kojoj se može smatrati da su stvorile neprekidnu situaciju koja traje i posle tog datuma ili mogu biti relevantne za razumevanje činjenica nastalih posle toga.

Ispitujući prigovor blagovremenosti, ESLjP je pošao od načelnog stava o roku od šest meseci i početku računanja tog roka za situacije koje traju. Međutim, s pozivom na stavove iz presude u predmetu Varnava i drugi protiv Turske (st. 162. i 165.), ESLjP je konstatovao da sve trajne situacije nisu iste, te da u vezi sa nestancima, podnosioci predstavki ne mogu neprekidno čekati pre podnošenja predstavke. ESLjP je dalje ukazao na to da kada postoje inicijative da se situacije nestanka reše, podnosioci predstavki mogu opravdano očekivati razvoj događaja koji bi mogao rešiti presudna činjenična ili pravna pitanja, ali da kada protekne značajno vreme, i kada postoje značajna zakašnjenja i zatišja u istrazi, doći će trenutak kada rođaci moraju da shvate da nema, niti će biti delotvorne istrage.

ESLjP je konstatovao da je 14. jula 2006. godine Narodna skupština usvojila izveštaj koji je pripremio njen Anketni odbor, da su lokalni mediji 16. aprila 2010. godine izvestili da je predsednik Narodne skupštine izjavio da se sprema formiranje skupštinske radne grupe za pripremu novog zakonodavstva sa ciljem pružanja obeštećenja roditeljima „nestalih beba“, te da je u svom izveštaju od 29. jula 2010. godine Zaštitnik građana smatrao da roditelji i dalje imaju pravo da znaju istinu o stvarnoj sudbini svoje dece i predložio usvajanje lex specialis s tim u vezi. ESLjP je ocenio da se u takvim, veoma specifičnim okolnostima, i uprkos ukupnom proteku vremena, ne može reći da je podnositeljka neopravdano očekivala ishod događaja koji bi mogao „rešiti presudna činjenična ili pravna pitanja“ u vezi sa njenom pritužbom, bar do predstavljanja izveštaja Radne grupe, 28. decembra 2010. godine, kada je postalo očigledno da neće dobiti obeštećenja, te je ovaj prigovor države odbačen, budući da je predstavka podneta 22. aprila 2008. godine.

Ispitujući prigovor o neiscrpljivanju domaćih pravnih sredstava, ESLjP je pošao od svojih stavova i pravila o teretu dokazivanja u vezi sa ovim pravilom.

U vezi krivične prijave i krivičnog postupka, ESLjP je konstatovao da je krivična prijava odbačena, bez naznake da li je sprovedena, ali da bi krivični postupak svakako zastareo do oktobra 2003. godine i stoga ne bi bio u stanju da pruži naknadu podnositeljki nakon tog datuma. ESLjP je u vezi sa mogućnošću podnošenja tužbe parničnom sudu ocenio da ovaj put naknade ne bi mogao da ispravi sporno stanje stvari, budući da su parnični sudovi u najboljem slučaju mogli priznati povredu „prava ličnosti“ podnositeljke i pružiti naknadu za pretrpljenu nematerijalnu štetu ili naložiti druge oblike naknade „koji bi mogli“ pružiti nematerijalno zadovoljenje, ali da ništa od ovoga ne bi moglo delotvorno pružiti naknadu za pritužbu podnositeljke koja se podrazumeva, tj. njenu potrebu za informacijama o „stvarnoj sudbini njenog sina“. ESLjP je konstatovao da ni Narodna skupština ni Zaštitnik građana, u svojim izveštajima, nisu razmatrali ovo pitanje, te da su preporukom da se usvoji lex specialis ukazali da nikakvo postojeće domaće pravno sredstvo, uključujući i navedenu parničnu tužbu, nije moglo biti delotvorno.

6.2. Ocenjujući osnovanost predstavke o povredi prava na poštovanje porodičnog života iz člana 8. Evropske konvencije, ESLjP je najpre konstatovao da obostrano uživanje roditelja i deteta u zajedničkom društvu predstavlja osnovni element „porodičnog života” u smislu člana 8. Evropske konvencije, te da je suštinski cilj člana 8. da pojedinca zaštiti od proizvoljnog mešanja javnih vlasti. ESLjP se pozvao mutatis mutandis u kontekstu „privatnog života“ na sopstvenu praksu iz presude u predmetu M.C. protiv Bugarske (predstavka broj 39272/98, st. 152. i 153.) i konstatovao da odredbi člana 8. Evropske konvencije mogu biti svojstvene i dodatne pozitivne obaveze koje se protežu, između ostalog, na delotvornost istražnih postupaka u vezi sa porodičnim životom.

Nadalje, ESLjP je mutatis mutandis „široko primenio“ stavove iz presude u predmetu Varnava i drugi protiv Turske, a koji se odnose na povredu člana 3. Evropske konvencije. Naime, ESLjP je u pomenutoj presudi u kontekstu člana 3. Evropske konvencije utvrdio da „Pojava nestanaka nameće poseban teret rođacima nestalih lica koji ne znaju za sudbinu njihovih voljenih i trpe patnju neizvesnosti ...Suština povrede nije u tome da je došlo do ozbiljne povrede ljudskih prava u vezi sa nestalim licima; ona je u reakcijama i stavovima organa na ovu situaciju kada im se na to skrene pažnja ...ostali relevantni faktori uključuju...obim u kome je član porodice bio svedok događaja u pitanju, uključenost člana porodice u pokušaje da dobije informacije o nestalom licu ... Utvrđivanje takve povrede nije ograničeno na slučajeve gde je utvrđeno da je Tužena država odgovorna za nestanak...ali može da nastane kada organi ne odgovore na zahtev rođaka za informacijama ili se na njihovom putu ispreče prepreke, ostavljajući im da snose glavni udar napora da se otkriju neke činjenice, što se može smatrati iskazivanjem flagrantnog, trajnog i bezosećajnog zanemarivanja obaveze da se utvrdi gde je i kakva je sudbina nestalog lica (stav 200.).”

U kontekstu konkretnog slučaja, ESLjP je dalje konstatovao da telo sina podnositeljke predstavke nikada nije predato njoj, niti njenoj porodici i da uzrok smrti nije nikada utvrđen, da podnositeljka predstavke uopšte nije dobila izveštaj o obdukciji, niti je obaveštena kada je i gde je njen sin navodno sahranjen, kao i da njegova smrt nije nikada zvanično prijavljena, te da izgleda da je krivična prijava koju je podneo suprug podnositeljke takođe odbačena bez odgovarajućeg razmatranja, a podnositeljka predstavke i dalje nema pouzdane informacije o tome šta se desilo njenom sinu.

ESLjP je dalje konstatovao da su „i sami organi Tužene države potvrdili, u raznim prilikama pošto je Srbija ratifikovala Konvenciju, da: (a) je osamdesetih godina prošlog veka bilo ozbiljnih manjkavosti u važećem zakonodavstvu, kao i u postupcima pred raznim državnim telima i zdravstvenim organima; (b) nije bilo doslednih zakonskih propisa o tome kako bi trebalo da se postupa u situacijama kada novorođenče umre u bolnici; (v) preovlađujuće lekarsko mišljenje je bilo da bi roditelje trebalo poštedeti duševnog bola sahranjivanja svog novorođenčeta, zbog čega je bilo sasvim moguće da su neki parovi bili namerno lišeni te mogućnosti; (g) ova situacija je opravdala sumnje/brige roditelja zbog toga šta se stvarno desilo sa njihovom decom, pa se prema tome ne bi moglo isključiti da su bebe u pitanju zaista nezakonito oduzete od njihovih porodica; (d) reakcija Tužene države u periodu između 2006. godine i 2010. godine i sama je bila neadekvatna; (đ) a roditeljima prema tome ostaje pravo da saznaju istinu o tome kakva je stvarna sudbina njihove dece“. Konačno, ESLjP je konstatovao da „uprkos nekoliko naizgled obećavajućih zvaničnih inicijativa između 2003. godine i 2010. godine, izveštaj radne grupe dostavljen Skupštini Srbije 28. decembra 2010. godine je zaključio da postojećem, već izmenjenom zakonodavstvu, nisu potrebne nikakve izmene, izuzev u vezi sa prikupljanjem i upotrebom medicinskih podataka. U tim okolnostima, jasno je da je to samo poboljšalo situaciju pro futuro, ali roditeljima u sličnoj situaciji nije ništa delotvorno ponuđeno, uključujući i podnositeljku predstavke, koja je u prošlosti pretrpela opisanu patnju“.

ESLjP je zaključio da su navedena razmatranja dovoljna da mu omoguće da zaključi da je podnositeljka predstavke pretrpela trajnu povredu prava na poštovanje njenog porodičnog života usled toga što joj Tužena država u kontinuitetu nije pružala pouzdane informacije o sudbini njenog sina, te da je došlo do povrede člana 8. Evropske konvencije.

U odnosu na istaknutu povredu prava na delotvorno pravno sredstvo iz člana 13. Evropske konvencije, ESLjP je ocenio da je pritužba podnositeljke predstavke prema članu 13. suštinski ista kao njena pritužba prema članu 8. Evropske konvencije, te da je pritužba prema članu 13. dopuštena, ali da se njena osnovanost ne mora posebno razmatrati.

Zbog utvrđene povrede prava iz člana 8. Evropske konvencije, ESLjP je podnositelji predstavke dosudio naknadu štete u iznosu od 10.000,00 evra.

6.3. Kada je reč o izvršenju navedene presude i primeni člana 46. Evropske konvencije, ESLjP je podsetio na opšta načela, i to da presuda u kojoj ESLjP utvrdi povredu, nameće Tuženoj državi zakonsku obavezu ne samo da plati zainteresovanim iznose dosuđene na ime pravičnog zadovoljenja, već i da izabere, uz nadzor Komiteta ministara, opšte i/ili, prema slučaju, pojedinačne mere koje će biti usvojene u domaćem pravnom sistemu, kako bi se okončala povreda koju je ESLjP utvrdio i ispravile, koliko je moguće, njene posledice. ESLjP je dalje konstatovao da je podnositeljka predstavke tražila da se Tuženoj državi naloži da izmeni zakonodavstvo radi povećanja kazni za odnosna krivična dela, produži važeći rok zastarelosti i, kasnije, ponovo pokrene krivični postupak u njenom predmetu.

ESLjP je ocenio da s obzirom na navedeno, kao i na značajan broj potencijalnih podnosilaca predstavki, Tužena država mora, u roku od godinu dana od datuma kada ova presuda postane pravnosnažna u skladu sa članom 44. stav 2. Evropske konvencije, preduzeti sve odgovarajuće mere, po mogućstvu putem lex specialis, da osigura uspostavljanje mehanizma sa ciljem obezbeđenja pojedinačnog obeštećenja svim roditeljima u situaciji kao što je ili koja je dovoljno slična situaciji podnositeljke predstavke. Po oceni ESLjP, ovaj mehanizam bi trebalo da nadzire nezavisno telo, sa odgovarajućim ovlašćenjima, koje će moći da pruži pouzdane odgovore u vezi sa sudbinom svakog deteta i pruži odgovarajuću naknadu, prema slučaju.

U vezi sa sličnim izjavljenim predstavkama, ESLjP je odlučio da odloži razmatranje, u periodu od godinu dana od datuma kada ova presuda postane pravnosnažna, bez uticaja na ovlašćenje ESLjP da u bilo kom trenutku proglasi nedopuštenom bilo koji takav predmet ili da ga skine sa svog spiska predmeta u skladu sa Evropskom konvencijom.

Presuda je postala pravnosnažna 9. septembra 2013. godine, a rok za izvršenje presude od godinu dana je istekao 9. septembra 2014. godine.

7. Za odlučivanje Ustavnog suda u konkretnom predmetu, od značaja su i sledeće činjenice i okolnosti:

7.1. U cilju izvršenja naloga iz presude Zorica Jovanović protiv Srbije, Ministarstvo pravde je pripremilo Nacrt Zakona o postupku utvrđivanja činjenica o položaju novorođene dece za koju se sumnja da su nestala u porodilištima u Republici Srbiji.

U obrazloženju teksta Nacrta Zakona, kao razlog za donošenje ovog zakona, navedeno je da je u cilju izvršavanja obaveze Republike Srbije po navedenoj presudi Evropskog suda za ljudska prava neophodno doneti zakon koji će propisati poseban postupak za utvrđivanje činjenica o položaju novorođene dece za koju se sumnja da su nestala u porodilištima u Republici Srbiji, utvrditi nadležnost državnih organa u ovom postupku i istovremeno odrediti pravičnu naknadu u slučaju kada je utvrđeno da povređeno pravo na porodični život roditelja novorođenog deteta.

Takođe, u članu 2. Nacrta Zakona je predviđeno da je cilj ovog zakona utvrđivanje činjenica i okolnosti na osnovu kojih se može utvrditi istina o položaju novorođene dece za koju se sumnja da su nestala u porodilištima u Republici Srbiji, a na osnovu izvedenih dokaza i informacija prikupljenih u postupku od državnih i drugih organa, roditelja i drugih lica, kao i izvršenje obaveze Republike Srbije iz presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetu (Zorica) Jovanović protiv Srbije.

7.2. ESLjP je 9. aprila 2015. godine komunicirao predmet S.R. i drugi protiv Srbije (predstavka broj 8184/07 i dr.). Predmet je formiran po pet predstavki i odnosi se na tzv. „nestale bebe“, a pritužbe se odnose na povredu čl. 6, 8, 13. i 17. Evropske konvencije.

ESLjP se u komunikaciji pozvao na stavove iz presude Zorica Jovanović protiv Srbije, a kao jedno od pitanja upućenih strankama je i to da li su drugi, treći, četvrti i peti podnosilac iscrpli sve delotvorne domaće pravne lekove, kako se zahteva članom 35. stav 1. Evropke konvencije, a posebno da li se ustavna žalba u ovakvim slučajevima može smatrati delotvornim pravnim sredstvom.

8. Ispitivanje postojanja pretpostavki za odlučivanje

Ispitujući postojanje Ustavom i Zakonom utvrđenih pretpostavki da Ustavni sud odlučuje o ovoj ustavnoj žalbi, Ustavni sud najpre konstat uje da je ustavna žalba izjavljena protiv akata i dopisa donetih od strane Ministarstva zdravlja, Ministarstva unutrašnjih poslova, Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu, Instituta za neonatologiju, JKP „P . u.“, matične službe Opštine S. v, Anketnog odbora Narodne Skupštine, Poverenika za informacije od javnog značaja, Zašt itnika građana i Generalnog sekretarijata Predsednika Republike.

Ustavni sud dalje ukazuje da se ustavna žalba može izjaviti samo protiv pojedinačnog akta ili radnje kojima je odlučivano o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, pošto samo takvim aktom ili radnjom podnosiocu može biti povređeno ili uskraćeno neko od Ustavom zajemčenih prava i sloboda.

Imajući u vidu navedeno, posebno sadržinu odredbe člana 170. Ustava, kao i sadržinu osporenih akata i dopisa, Ustavni sud konstatuje da osporeni akti i dopisi ne predstavljaju pojedinačne akte iz člana 170. Ustava, te da je u ovom delu, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), ustavna žalb a nedopuštena.

I pored činjenice da je ustavna žalba izjavljena protiv akata i dopisa koji ne mogu biti predmet ustavne žalbe, Ustavni sud konstatuje da iz navoda ustavne žalbe i iznetih razloga proizlazi da podnosilac ustavne žalbe osporava „niz radnji i propuštanja državnih organa da sprovedu efikasnu istražnu proceduru koja ima značaj za porodični život, a koja propuštanja su dovela do trajnog stanja uskraćenosti“ garantovanih prava, kao i nepostojanje drugih pravnih sredstva koja je, eventualno , mogao koristiti pre izjavljivanja ustavne žalbe. Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je postojanje Ustavom i zakonom utvrđenih pretpostavki za odlučivanje ispitivao u odnosu na ovako određen predmet ustavne žalbe.

Budući da je reč o događaju iz 2001. godine, Ustavni sud je najpre ispitivao da li je ustavna žalba dopuštena ratione temporis, te ukoliko jeste, da li je blagovremeno izjavljena, kao i da li je podnosilac, pre obraćanja Ustavnom sudu, iscrpe o pravna sredstva.

8.1. U pogledu ocene dopuštenosti ustavne žalbe ratione temporis, Ustavni sud ukazuje na svoj stav da, u načelu, nema vremensku nadležnost da postupa po ustavnim žalbama u kojima se osporava radnja koja je preduzeta pre stupanja na snagu Ustava. Izuzetno, Ustavni sud, a što je u skladu i sa praksom ESLjP, može zasnovati nadležnost ratione temporis i za radnje koje su se desile pre stupanja na snagu Ustava, ali samo pod uslovom da je reč o navodnoj povredi procesnog aspekta prava na život iz člana 24. Ustava, odnosno člana 2. Evropske konvencije, kao i povredi procesnog aspekta prava na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta iz člana 25. Ustava, odnosno zabrane mučenja iz člana 3. Evropske konvencije (v ideti, između ostalog, odluke Ustavnog suda Už-4527/2011 od 31. januara 2013. godine i Už-4100/2011 od 10. jula 2013. godine u kojima se Ustavni sud bavio povredom procesnog aspekta čl. 24. i 25. Ustava, odnosno člana 2. i 3. Evropske konvencije).

S druge strane, Ustavni sud primećuje da je u presudi Zorica Jovanović protiv Srbije, odlučujući o prigovoru države o nadležnosti ratione temporis, ESLjP izuzetno široko preveo i primenio svoje stavove o procesnom aspektu iz čl. 2. i 3. Evropske konvencije na član 8. Evropske konvencije, i to na poštovanje porodičnog života, i konstatovao da „ je, prema tome, nadležan da razmatra pritužbu podnositeljke predstavke u onoj meri u kojoj se ona odnosi na navodni propust Tužene države da ispuni proceduralne obaveze prema Konvenciji počev od 3. marta 2004. godine... ali da može uzeti u obzir činjenice pre ratifikacije u onoj meri u kojoj se može smatrati da su stvorile neprekidnu situaciju koja traje i posle tog datuma ili mogu biti relevantne za razumevanje činjenica nastalih posle toga“ (videti st. 46. do 49. ove presude).

I u vezi sa iznetim, Ustavni sud još jednom ukazuje da je ustavna žalba izjavljena protiv niza radnji državnih organa i institucija zbog povrede prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, prava deteta iz člana 64. stav 2. Ustava, prava na poštovanje privatnog i porodičnog života iz člana 8. Evropske konvencije i prava na delotvorno pravno sredstvo iz člana 13. Evropske konvencije, te da u ustavnoj žalbi, uostalom kao ni u predstavci u predmetu Zorica Jovanović protiv Srbije, nema tvrdnji o povredi prava iz čl. 24. i 25. Ustava, odnosno prava iz čl. 2. i 3. Evropske konvencije, a na osnovu kojih bi se mogla zasnovati nadležnost ratione temporis u pogledu proc esnog aspekta tih prava.

I pored toga, kao i dosadašnjih stavova Ustavnog suda koji se odnose na ratione temporis dopuštenost ustavne žalbe za radnju koje je preduzeta pre stupanja na snagu Ustava, Ustavni sud nalazi da je ovakva nova praksa ESLjP izuzetno široko primenjena u odnosu na obaveze države u pogledu poštovanja porodičnog života iz člana 8. Evropske konvencije, ali da takva praksa, u smislu člana 18. stav 3. Ustava, kao i osetljivost konkretnog predmeta, ukazuju da je u konkretnom slučaju Ustavni sud nadležan ratione temporis.

Stoga Ustavni sud smatra da se navodi podnosioca ustavne žalbe da su „niz radnji i propuštanja državnih organa da sprovedu efikasnu istražnu proceduru koja ima značaj za porodični život“ doveli do trajnog stanja uskraćenosti prava i tvrdnje o povredi označenih prava, mogu tretirarti kao trajna situacija, iz kog razloga je Ustavni sud ocenio da je ustavna žalba ratione temporis dopuštena.

8.2. Ispitujući blagovremenost ustavne žalbe i da li izjavljena u roku iz člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud konstatuje da su pravila o računanju roka u odnosu na radnju vezana za dan preduzimanja ili prestanka radnje, te da se rok računa od dana saznanja podnosioca ustavne žalbe o preduzimanju ili prestanku radnje. Ustavni sud dalje konstatuje da je konkretna ustavna žalba izjavljena protiv niza radnji i propuštanja državnih organa koji predstavljaju trajnu situaciju, te da sve trajne situacije navodne povrede prava nisu iste.

Ustavni sud ukazuje da se ESLjP u presudi Zorica Jovanović protiv Srbije izjašnjavao o blagovremenosti te predstavke, te da je ponovo široko primenio pravila o računanju rokova za trajne situacije u vezi čl. 2. i 3. Evropske konvencije. Naime, ESLjP je zaključio da se „uprkos ukupnom proteku vremena, ne može (se) reći da je podnositeljka predstavke neopravdano očekival a ishod događaja koji bi mogao 'rešiti presudna činjenična ili pravna pitanja' u vezi sa njenom pritužbom, bar do predstavljanja izveštaja Radne grupe 28. decembra 2010. godine, kada je postalo očigledn o da neće dobiti obeštećenja“... „te da je predstavka u konkretnom predmetu podneta 22. aprila 2008. godine“, iz kog razloga je ESLjP ocenio da je predstavka blagovremena.

Dakle, ESLjP je ocenio da je nakon predstavljanja izveštaja Radne grupe 28. decembra 2010. godine podnosiocima ovakvih i sličnih predstavki bilo očigledno jasno da „neće dobiti obeštećenja“, od kog trenutka se i može računati rok za izjavljivanje predstavke.

Primenjujući navedene stavove na konkretan slučaj, Ustavni sud konstatuje da ustavna žalba izjavljena 7. oktobra 2013. godine, dakle više od dve godine i devet meseci nakon predstavljanja izveštaja Radne grupe 28. decembra 2010. godine, kada je, prema stavu ESLjP koji prihvata i ovaj sud, bilo očigledno da podnosilac „neće dobiti obeštećenja“. Međutim, Ustavni sud konstatuje da je za ocenu blagovremenosti konkretne ustavne žalbe od značaja i to što je 26. marta 2013. godine ESLjP doneo presudu u predmetu Zorica Jovanović protiv Srbije, da je navedena presuda postala pravnosnažna 9. septembra 2013. godine, te da je u navedenoj presudi određen rok od godinu dana od pravnosnažnosti za njeno izvršenje, a koji rok je istekao 9. septembra 2014. godine, a što su svakako okolnosti koje ukazuju da je podnosilac ustavne žalbe, nakon pravnosnažnosti ove presude i isteka roka za njeno izvršenje, mogao opravdano „očekivati ishod događaja koji bi mogao rešiti presudna činjenična ili pravna pitanja u vezi sa njegovom pritužbom“.

Imajući u vidu napred navedeno, Ustavni sud zaključuje da je ustavna žalba izjavljena u roku iz člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, budući da je pravnosnažnost presude Zorica Jovanović protiv Srbije nastupila 9. septembra 2013. godine, te da je rok za njeno izvršenje istekao 9. septembra 2014. godine, a da je ova ustavna žalba izjavljena 7. oktobra 2013. godine.

8.3. Ispitujući da li je podnosilac ustavne žalbe pre izjavljivanja ustavne žalbe iskoristio redovan pravni put, odnosno da li su bila predviđena druga pravna sredstva koja je podnosilac mogao koristiti pre izjavljivanja ustavne žalbe, Ustavni sud je pošao od zaključaka ESLjP iznetih u presudi Zorica Jovanović protiv Srbije.

Naime, Sud u Strazburu je zaključio da bi krivični postupak u tom predmetu zastareo, te da ne bi bio u stanju da pruži naknadu podnositeljki. U vezi sa parničnom tužbom, ESLjP je ocenio „da taj put naknade ne bi mogao da ispravi sporno stanje stvari, budući da bi parnični sudovi u najboljem slučaju mogli priznati povredu 'prava ličnosti' i pružiti naknadu za pretrpljenu nematerijalnu štetu, kao i eventaulno naložiti druge oblike naknade 'koji bi mogli' pružiti nematerijalno zadovoljenje. Ništa od ovoga, međutim, ne bi moglo delotvorno pružiti naknadu za pritužbu podnositeljke predstavke koja se podrazumeva, tj. njenu potrebu za informacijama u ' stvarnoj sudbini njenog sina'. Vlada svakako nije ponudila dokaz za suprotno. Evropski sud, najzad, primećuje da ni Skupština ni Zaštitnik građana, u svojim izveštajima, nisu razmatrali ovo pitanje. Zaista, ako ništa drugo, bar su preporukom da se usvoji lex specialis izgleda ukazali da nikakvo postojeće domaće pravno sredstvo, uključujući i navedenu parničnu tužbu, nije moglo biti delotvorno“ (videti st. 61-64. presude).

U vezi sa iznetim, Ustavni sud primećuje da, s jedne strane ESLjP zaključuje da se krivični postupak ne može smatrati delotvornim pravnim sredstvom, budući da je, zbog proteka vremena, on zastareo, a čime priznaju primenu instituta zastarelosti, pri čemu je ESLjP u navedenoj presudi citirao i član 34. st. 1. i 2. Ustava, koji govori o pravnoj sigurnosti u kaznenom pravu.

S druge strane, prilikom odlučivanja o delotvornosti parnične tužbe, ESLjP ocenjuje da taj put ne bi mogao da ispravi sporno stanje stvari, jer bi parnični sudovi u najboljem slučaju mogli utvrditi povredu prava ličnosti i pružiti naknadu za pretrpljenu nematerijalnu štetu, kao i određeno nematerijalno zadovoljenje, dok ne bi mogli delotvorno da pruže „naknadu za pritužbu koja se podrazumeva, tj. njenu potrebu za informacijama o stvarnoj sudbini njenog sina“.

Iz navedenog, Ustavni sud zaključuje da prema ESLjP, postojanje delotvornog pravnog sredstva u konkretnom slučaju Zorice Jovanović, pored eventualnog utvrđenja povrede ličnosti, pružanja naknade za pretrpljenu nematerijalnu štetu i drugo nematerijalno zadovoljenje, a što se može delotvorno ostvariti kroz parnični postupak, podrazumeva „ispravljanje spornog stanja stvari“ kroz pružanje informacije „o stvarnoj sudbini njenog sina“.

Primenjujući napred navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud konstatuje da je u konkretnom slučaju podnosilac ustavne žalbe vodio krivični postupak. Naime, podnosilac je 13. avgusta 2002. godine podneo Drugom opštinskom javnom tužilaštvu u Beogradu podnesak označen kao „privatna tužba“ protiv GAK-a, Instituta za neonatologiju i SO S. v . zbog krivičnog dela oduzimanje maloletnog lica i promene porodičnog stanja. Nakon što je krivična prijava podnosioca odbačena, on je 31. januara 2007. godine podneo Drugom opštinskom sudu u Beogradu zahtev za sprovođenje istrage. Navedeni zahtev je, nakon naloga suda za uređenjem, odbačen kao neuredan 26. oktobra 2007. godine, a što je potvrđeno rešenjem od 26. oktobra 2007. godine. Podnosilac ustavne žalbe nije vodio parnični postupak za naknadu štete zbog povrede prava ličnosti, koja podrazumevaju i pravo na poštovanje porodičnog života. ESLjP je u presudi Zorica Jovanović protiv Srbije naveo da je Vrhovni sud Srbije u presudi Rev. 229/04 od 21. aprila 2004. godine utvrdio da „prava ličnosti“ u okviru značenja Zakona o obligacionim odnosima obuhvataju, između ostalog, pravo na poštovanje porodičnog života (stav 40 .).

I pored činjenice da podnosilac nije vodio parnični postupak, te da je odbacivanje zahteva za spovođenje istrage zakonska posledica propusta samog podnosioca, Ustavni sud je pošao od navedenih stavova ESLjP i člana 18. stav 3. Ustava i zaključio da podnosilac ustavne žalbe nije imao drugo pravno sredstvo koje je mogao koristiti pre izjavljivanja ustavne žalbe, a koje podrazumeva „ispravljanje spornog stanja stvari“.

9. Ocena osnovanosti ustavne žalbe

Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe, Ustavni sud najpre, još jednom ukazuje da je ustavna žalba izjavljena protiv „radnji i propuštanja državnih organa da sprovedu efikasnu istražnu proceduru koja ima značaj za porodični život, a koja propuštanja su dovela do trajnog stanja uskraćenosti“ garantovanih prava, kao i nepostojanje drugih pravnih sredstva koja je podnosilac mogao koristiti pre izjavljivanja ustavne žalbe.

Ustavni sud dalje konstatuje da podnosilac navode o povredi prava na poštovanje privatnog i porodičnog života iz člana 8. Evropske konvencije i prava deteta iz člana 64. stav 2. Ustava obrazlaže time da svako dete ima pravo da sazna svoje poreklo i da očuva svoj identitet, te da, ako su živa, deca podnosioca ustavne žalbe nisu imala prilike da uživaju ovo ljudsko pravo, niti im je bila omogućena zaštita. Takođe, podnosilac smatra da je postojala pozitivna obaveza države da „sprovede efikasnu istražnu proceduru koja ima značaj za porodični život“, te da je povreda prava iz člana 8. Evropske konvencije izvršena time što tela dece nikada nisu bila predata porodici, što uzrok smrti nije bio utvrđen, što verodostojan obdukcioni zapisnik nikad nije bio predat porodici, porodica nije nikada bila obaveštena kada i gde su deca bila navodno sahranjena, što je krivična prijava bila odbačena bez adekvatne istrage i što podnosilac ustavne žalbe nema nikakvu verodostojnu informaciju o tome šta se desilo njegovoj deci.

Podnosilac navode o povredi prava na delotvorno pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava i člana 13. Evropske konvencije obrazlaže time da u pravnom poretku Republike Srbije ne postoji pravno sredstvo, niti uslovi za efikasnu zaštitu prava zbog kojih je izjavljena ustavna žalba.

Ustavni sud dalje konstatuje da podnosilac u zahtevu navodi da „zadatak Ustavnog suda nije identičan zadatku koji je Evropski sud za ljudska prava postavio pred Narodnu skupštinu“..., te da “Ustavni sud treba da utvrdi da li je izvršena povreda ljudskog prava podnosioca ustavne žalbe, a ako utvrdi da je ta povreda izvršena, onda da odredi mere za otklanjanje te povrede. Među te mere ne može spadati nalog zakonodavnom telu da na opšti način uredi organ i postupak za utvrđivanje sudbine nestale dece. Taj nalog je već dao Evropski sud za

ljudska prava“. Stoga podnosilac u zahtevu od Ustavnog suda traži da utvrdi da su SO S. v , JKP „P. u .“, Narodna skupština i Poverenik za informacije od javnog značaja povredili pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života iz člana 8. Evropske konvencije i deteta na saznavanje porekla i očuvanje identita iz člana 64. stav 2. Ustava, kao i da utvrdi da je Narodna skupština Republike Srbije povredila pravo podnosioca ustavne žalbe iz člana 36. stav 2 . Ustava i člana 13. Evropske konvencije, jer nije predvidela delotvorno pravno sredstvo za verodostojno utvrđivanje smrti deteta podnosioca ustavne žalbe , ni radi utvrđivanja njegove sudbine.

Podnosilac na osnovu prakse ustanovljene pred Evropskim sudom za ljudska prava u slučaju Zorica Jovanović protiv Srbije, posebno u zahtevu predlaže da Ustavni sud dosudi pravičnu naknadu nematerijalne štete u iznosu od 10.000 evra, kao satisfakciju za neispunjenje pozitivnih obaveza Republike Srbije prema podnosiocu ustavne žalbe, usled čega on trpi bol i neizvesnost u dužem vremenskom periodu.

9.1. Ocenjujući osnovanost navoda o povredi prava iz člana 64. stav 2. Ustava, Ustavni sud konstatuje da se navedenom ustavnom odredbom pravo garantuje detetu, te da se ustavnosudska zaštita zbog povrede ovog prava može pružiti detetu, u čije ime ustavnu žalbu može izjaviti njegov zakonski zastupnik. Budući da je podnosilac ustavne žalbe izjavio ustavnu žalbu u svoje ime i u odnosu na član 64. stav 2. Ustava, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba u ovom delu ne ispunjava procesne pretpostavke da se po njoj postupa.

9.2. Ocenjujući osnovanost navoda o povredi prava na poštovanje privatnog i porodičnog života iz člana 8. Evropske konvencije, Ustavni sud konstatuje da ustavna žalba ne sadrži navode o povredi prava na poštovanje privatnog života, te da podnosilac samo formalno ističe povredu ovog prava.

U vezi navoda o povredi prava na poštovanje porodičnog života, Ustavni sud konstatuje da podnosilac tvrdnje o povredi ovog prava obrazlaže time da je država propustila da izvrši svoju pozivivnu obavezu i da „sprovede efikasnu istražnu proceduru koja ima značaj za porodični život“. Konkretnije, podnosilac smatra da je povreda ovog prava izvršena time što tela dece nikada nisu bila predata porodici, što uzrok smrti nije bio utvrđen, što verodostojan obdukcioni zapisnik nikad nije bio predat porodici, porodica nije nikada bila obaveštena kada i gde su deca navodno sahranjena, što je krivična prijava bila odbačena bez adekvatne istrage i što podnosilac ustavne žalbe nema nikakvu verodostojnu informaciju o tome šta se desilo njegovoj deci. Ustavni sud ukazuje da podnosilac ove tvrdnje dodatno potkrepljuje stavovima ESLjP iz presude Zorica Jovanović protiv Srbije.

S tim u vezi, Ustavni sud najpre ukazuje na to da uživanje roditelja i deteta u međusobnom odnosu predstavlja osnovni element pojma „porodičnog života” u smislu člana 8. Evropske konvencije (videti, pored mnogih drugih, presudu ESLjP u predmetu Monory protiv Rumunije i Mađarske , predstavka broj 71099/01, od 5. april 2005 . godine, stav 70.). Ustavni sud dalje ukazuje da pored jasno definisane negativne obaveze države da se uzdrži od mešanja u vršenje ovog prava, osim pod uslovima navedenim u stavu 2. ovog člana, postoje i određene pozitivne obaveze države koje proističu iz člana 8. Evropske konvencije, a čije ispunjenje je u funkciji delotvornog poštovanja privatnog i porodičnog života (videti presudu u predmetu Marckx protiv Belgije , predstavka broj 6833/74, od 13. juna 1979. godine, stav 31.). „Pozitivne obaveze zahtevaju od država da aktivno deluju u cilju delotvorne zaštite prava na poštovanje privatnog i porodičnog života. Izvor pozitivne obaveze u članu 8. Konvencije nalazi se u rečima 'pravo na poštovanje' (the right to respect for). Ipak, Sud je u više navrata isticao da koncept 'poštovanja' nije sasvim precizno određen, da se on tumači u svakom pojedinom slučaju te da se mora voditi računa o raznovrsnosti prakse u državama članicama i o pravičnoj ravnoteži koju valja uspostaviti između konkurentnih interesa pojedinca i zajednice u celini. Otuda je Sud načelno spreman da prizna državama široko polje diskrecione procene prilikom odlučivanja o tome koje aktivnosti treba preduzeti kako bi se omogućilo poštovanje Konvencije, uzimajući u obzir potrebe i mogućnosti određene zajednice (videti, među mnogim drugim, presudu Abdulaziz, Cabales and Balkandali protiv Ujedinjenog Kraljevstva , predstavka broj 9474/81, (...) od 28. maja 1985, stav 67.).

Ustavni sud dalje ukazuje da je ESLjP u presudi Zorica Jovanović protiv Srbije široko primenio, mutatis mutandis, stavove o pozitivnim obavezama države po članu 3. Evropske konvencije u odnosu na nestala lica iz predmeta Varnava i drugi protiv Turske, u kome su se predstavke odnosile na lica koja su nestala tokom turske vojne operacije na severu Kipra u julu i avgustu 1974. godine. ESLjP je prilikom primene ovih stavova na član 8. Evropske konvencije zaključio, pored ostalog, da okolnost da telo sina podnositeljke predstavke njoj niti njenoj porodici nije predato, da uzrok smrti nije nikada utvrđen, da podnositeljka uopšte nije dobila izveštaj o obdukciji niti je obaveštena kada je i gde njen sin navodno sahranjen, a njegova smrt nije nikada zvanično prijavljena, da je krivična prijava koju je podneo suprug podnositeljke predstavke odbačena bez odgovarajućeg razmatranja, te opštih ocena organa tužene države o manjkavostima u zakonodavstvu, predstavljaju propuštanje države da ispuni svoje pozitivne obaveze da podnositeljki predstavke pruže pouzdane informacije o sudbini njenog sina, zbog čega je ESLjP utvrdio da je ona pretrpela trajnu povredu prava na poštovanje porodičnog života.

Iako su, po oceni Ustavnog suda, stavovi ESLjP o pozitivnim obavezama države po članu 3. Evropske konvencije izuzetno široko primenjeni na član 8. Evropske konvencije u vezi pozitivnih obaveza koje država ima u pogledu poštovanja porodičnog života, Ustavni sud je, saglasno članu 18. stav 3. Ustava, napred navedene stavove primenio na konkretan slučaj.

S tim u vezi, Ustavni sud najpre zaključuje da su navodi i tvrdnje podnosioca ove ustavne žalbe bitno slični sa ocenama i stavovima ESLjP iz pomenute presude Zorica Jovanović protiv Srbije. Međutim, Ustavni sud konstatuje da činjenice i okolnosti konkretne ustavne žalbe nisu bitno slične kao u navedenom predmetu Suda u Strazburu.

Naime, supruga podnosioca ustavne žalbe je prevremeno rodila dva dečaka koji su neposredno nakon porođaja, a zbog pružanja adekvatne zdravstvene nege, upućeni u ustanovu specijalizovanu za novorođenčad, koja se, pored ostalog, bavi bebama u neonatalnom periodu kod kojih postoje zdravstveni problemi opasni po život. Ustavni sud ukazuje da su nadležni organi, a po zahtevu podnosioca, prilikom inspekcijskog nadzora utvrdili da su kako o porođaju, tako i o istoriji bolesti, kliničkoj dijagnozi, otpusnoj listi, premeštaju i prijemu novorođenčadi, kao i sprovodnici leša evidentirani svi relevantni podaci u odgovarajućim registrima, te da nije bilo nikakvih nepravilnosti u vođenju dokumentacije.

Ustavni sud dalje primećuje da, iako se događaj odnosio na rođenje deteta 1983. godine, ESLjP u presudi Zorica Jovanović protiv Srbije, u stavu 41, interpretira odredbe važećeg Zakona o zdravstenoj zaštiti iz 2005. godine, iz kojeg izvlači zaključak da je država po tom zakonu bila u obavezi da podnositeljki predstavke dostavi izveštaj o obdukciji. Međutim, Ustavni sud ukazuje da je tek donošenjem pomenutog Zakona iz 2005. godine odredbom člana 222. stav 1. tačka 3) predviđena obavezna obdukcija na novorođenčetu koje je umrlo u zdravstvenoj ustanovi odmah nakon rođenja ili tokom lečenja. Ustavni sud ukazuje da ranije važećim zakonima, koji su uređivali sistem zdravstvene zaštite, nije bila predviđena ovakva vrsta obaveze, već se obdukcija obavezno vršila, pored ostalog, na lešu lica umrlog pre isteka 48 časova od početka lečenja ili na zahtev člana uže porodice umrlog lica. Ustavni sud dalje konstatuje da u konkretnom predmetu, uostalom kao ni u predmetu Zorica Jovanović protiv Srbije, podnosilac ustavne žalbe, kao član uže porodice, nije tražio obdukciju, a što je po zakonu mogao, niti su bebe preminule pre isteka 48 časova od početka lečenja, a što je bila druga zakonom propisana situ acija kada se vršila obavezna obdukcija. Stoga, Ustavni sud zaključuje da u konkretnom slučaju nije postojala zakonom propisana obaveza da se sprovede obavezna obdukcija.

Kada je reč o tvrdnji podnosioca da porodica nije nikada bila obaveštena kada i gde su deca navodno sahranjena, Ustavni sud konstatuje da iz dostavljene dokumentacije proizlazi da je Institut za neonatologiju u odgovarajuće registre uneo sve relevantne podatke, i to u sprovodnicu leša, u zahtev za opremu i sahranu preminulih blizanaca, u Protokol umrlih u koji je izvršen upis smrti, kao i u knjige evidencije o preuzimanju umrle dece od strane JKP „P. u .“, na kojoj je evidentirano preuzimanje preminulih blizanaca. Takođe, Ustavni sud konstatuje da je iz dostavljene dokumentacije utvrđeno da su roditelji preminulih blizanaca telegramom obavešteni o tome da se radi preuzimanja tela i sahranjivanja mogu obratiti JKP „P. u .“, da su obavešteni o tome da su blizanci sahranjeni kremiranjem i da je pepeo rasut u „Bebi vrtu“ na groblju L, te da je pogrebnu opremu i troškove sahrane snosio Institut za neonatologiju. Imajući u vidu izneto, kao i citirane odredbe Zakona o sahranjivanju, Ustavni sud zaključuje da su neosnovane tvrdnje podnosioca o tome da porodica nije nikada bila obaveštena o tome kada i gde su deca sahranjena.

Ustavni sud dalje konstatuje da je uvidom u dostavljenu dokumentaciju utvrđeno i da je zdravstvena ustanova u kojoj su bebe rođene prijavila činjenicu rođenja, a na osnovu koje je nadležna matična služba, na način i pod uslovima propisanim Zakonom o matičnim knjigama, izvršila upis činjenice rođenja u matičnu knjigu rođenih, kao i da je zdravstvena ustanova u kojoj su bebe umrle prijavila činjenicu smrti, a na osnovu koje je nadležna matična služba, na način i pod uslovima propisanim Zakonom o matičnim knjigama, izvršila upis činjenice smrti u matičnu knjigu umrlih.

U pogledu tvrdnji podnosioca ustavne žalbe da je njegova krivična prijava odbačena bez adekvatne istrage, Ustavni sud ukazuje da je odredbom člana 235. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ", br. 70/01 i 68/02 i „ Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 i 76/10 ) (u daljem tekstu: ZKP) bilo propisano da će, pored ostalog, javni tužilac odbaciti prijavu ako iz same prijave ne postoji osnovana sumnja da je osumnjičeni učinio krivično delo, dok je članom 61. ZKP predviđeno, pored ostalog, da oštećeni ima pravo da preduzme, odnosno nastavi gonjenje u roku od osam dana od kada je primio obaveštenje javnog tužioca da nema osnova da preduzme gonjenje za krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti. Članom 242. ZKP su bili propisani i obavezni elementi koje zahtev za sprovođenje istrage mora da sadrži. Pritom, sud je, u smislu člana 171. stav 3. ZKP, podnosioca podneska koji je nerazumljiv ili ne sadrži sve što je potrebno da bi se po njemu moglo postupati, pozivao da podnesak ispravi, odnosno dopuni, a ako on to ne učini u određenom roku, sud je takav podnesak odbacivao.

Imajući u vidu navedeno, kao i činjenice utvrđene u ovom postupku, a koje se odnose na krivični postupak koji je vodio podnosilac, Ustavni sud konstatuje da je odbacivanje zahteva za sprovođenje istrage bila zakonska posledica nepostupanja podnosioca ustavne žalbe po nalogu suda, budući da podnosilac nije naveo u zahtevu sve zakonom propisane elemente, niti pružio dokaze, a što je zakonom predviđen uslov da sud sprovede istragu. Stoga Ustavni sud ocenjuje da su i ovi navodi podnosioca ustavne žalbe neosnovani.

Imajući u vidu napred izloženo, Ustavni sud je, uz uvažavanje izuzetne osetljivosti pitanja o kojem raspravlja, ocenio da su u konkretnom slučaju neosnovane tvrdnje podnosioca ustavne žalbe da nema nikakvu verodostojnu informaciju o tome šta se desilo njegovoj deci, te da je ustavna žalba neosnovana u pogledu tvrdnji o povredi prava na poštovanje porodičnog života iz člana 8. Evropske konvencije.

9.3. Ocenjujući osnovanost navoda o povredi prava na (delotvorno) pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava i člana 13. Evropske konvencije, Ustavni sud konstatuje da podnosilac ove navode obrazlaže time da u pravnom poretku Republike Srbije ne postoji pravno sredstvo, niti uslovi za efikasnu zaštitu prava zbog kojih je izjavljena ustavna žalba. Ustavni sud konstatuje i da podnosilac ustavne žalbe od Ustavnog suda ne traži da mu pruži verodostojnu informaciju o tome šta se desilo njegovoj deci.

Ustavni sud je u oceni osnovanosti ove tvrdnje podnosioca ustavne žalbe pošao od navoda ustavne žalbe i istaknutog zahteva, kao i od naloga koje je ESLjP dao u predmetu Zorica Jovanović protiv Srbije koji se sastoji u preduzimanju svih odgovarajućih mera sa ciljem uspostavljanja mehanizma za obezbeđenje pojedinačnih obeštećenja svim roditeljima u situaciji kao što je ili koja je dovoljno slična situaciji podnositeljke predstavke (tačka 6. izreke presude). Takođe, Ustavni sud je analizirao i ocenu o ispunjenosti uslova o iscrpljenosti domaćih pravnih sredstava koja je data u istoj presudi .

Naime, ESLjP se prvo bavio ocenom da li je krivični postupak mogao biti efikasan pravni put i citirao odredbe člana 34. Ustava koji utvrđuje ustavni princip pravne sigurnosti u kaznenom pravu, pri čemu je kasnije konstatovao da je krivični postupak u tom predmetu zastareo, te da ne bi bio u stanju da pruži naknadu podnositeljki. Prilikom dalje ocene ispunjenosti uslova o iscrpljenosti domaćih pravnih sredstava, konkretno delotvornosti parnične tužbe, ESLjP je zaključio „da taj put naknade ne bi mogao da ispravi sporno stanje stvari, budući da bi parnični sudovi u najboljem slučaju mogli priznati povredu 'prava ličnosti' i pružiti naknadu za pretrpljenu n ematerijalnu štetu, kao i eventualno naložiti druge oblike naknade koji bi mogli pružiti nematerijalno zadovoljenje“, ali da ne bi „mogao delotvorno pružiti naknadu za pritužbu podnositeljke predstavke koja se podrazumeva, tj. njenu potrebu za informacijama 'stvarnoj sudbini njenog sina'“.

To dalje znači da prema ESLjP, postojanje delotvornog pravnog sredstva, pored eventualnog utvrđenja povrede ličnosti, pružanja naknade za pretrpljenu nematerijalnu štetu i drugo nematerijalno zadovoljenje, a što se može delotvorno ostvariti kroz parnični postupak, podrazumeva „ispravljanje spornog stanja stvari“ kroz pružanje informacije „o stvarnoj sudbini njenog sina“.

S tim u vezi, Ustavni sud primećuje da je zastarelost krivičnog gonjenja u predmetu ESLjP Zorica Jovanović protiv Srbije nastupila ka o zakonska posledica nepostupanja same podnositeljke (i njenog supruga) u rokovima propisanim zakonom, a koji su zakonom uspostavljeni upravo zbog poštovanja principa prav ne sigurnosti u kaznenom pravu. I u konkretnom predmetu koji je pred Ustavnim sudom, odbacivanje zahteva podnosioca za sprovođenje istrage je direktna zakonska posledica propusta samog podnosioca u pogledu uslova propisanih procesnim zakonom.

Stoga, Ustavni sud, dalje , zaključuje da bi upravo zbog poštovanja ustavnog principa pravne sigurnosti u kaznenom pravu bilo upitno nalaganje donošenja mera i uspostavljanja mehanizma koji bi „otvarao“ zastarele krivične predmete, pri čemu Ustavni sud ukazuje da vođenje krivičnog postupka, pod uslovima, na način i u rokovima propisanim zakonom, svakako može dovesti do primarnog cilja krivičnog postupka, a to je utvrđivanje krivice i kaž njavanja okrivljenog.

Po oceni Ustavnog suda, a što je i ESLjP konstatovao u navedenoj presudi, parnična tužba za naknadu štete zbog povrede ličnosti koja, prema sudskoj praksi, obuhvata i povredu prava na poštovanje porodičnog života, može priznati povredu prava ličnosti i pružiti naknadu za pretrpljenu nematerijalnu štetu, kao i druge oblike naknade koji bi mogli pružiti nematerijalno zadovoljenje, te svakako predstavlja delotvorni „mehanizam za obezbeđenje pojedinačnog obeštećenja“, a što je i nalog ESLjP iz tačke 6. navedene presude.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je ocenio da su neosnovani navodi podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na (delotvorno) pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava i člana 13. Evropske konvencije.

9.4. Imajući u vidu sve razloge ocene iznete u tački 9. ovog obrazloženja, Ustavni sud je ocenio da je ustavna žalba neosnovana, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbio.

10. Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 49. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio da se ova odluka objavi u "Službenom glasniku Republike Srbije", imajući u vidu značaj koji ima za zaštitu Ustavom garantovanih ljudskih prava i građanskih sloboda.

11. Na osnovu svega izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Slični dokumenti

• Rev 5424/2025: Presuda o naknadi štete zbog povrede prava na porodični život
• Gž 4969/2024: Naknada štete zbog povrede prava na porodični život usled neizvesnosti
• Gž 5560/2024: Naknada štete zbog povrede prava na porodični život u slučaju "nestalih beba"
• Rev 11977/2022: Ukidanje presuda u predmetu naknade štete zbog nestale bebe
• Už 4221/2012: Odbijanje zahteva za predaju bioloških uzoraka umrlog novorođenčeta roditeljima
• Gž 2281/2024: Naknada štete zbog povrede prava na porodični život u slučaju "nestalih beba"
• Gž5 12/2024: Ukidanje rešenja o statusu nestale bebe zbog nepotpunog utvrđivanja činjenica