Usvojena ustavna žalba zbog povrede prava na otpremninu i pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdio povredu prava na pravično suđenje i pravnu zaštitu u slučaju prestanka radnog odnosa, i poništio presudu Apelacionog suda. Pravo na otpremninu, kao oblik zaštite, ne može se umanjiti niti odreći sporazumom.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-794/2011
04.12.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Nj. K. i M. P, obe iz B. D. P, Nj. K. iz L, M. V. iz S. S, B. M. iz K. i M. E, V. K. i L. A, svih iz V, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 4. decembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Nj. K, M. P, Nj. K, M . V, B. M, M. E, V. K. i L. A. i utvrđuje da su presudama Opštinskog suda u Vrbasu P1. 131/06 od 19. novembra 2007. godine i Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 720/10 od 7. decembra 2010. godine povređena prava podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 720/10 od 7. decembra 2010. godine i određuje da Apelacioni sud u Novom Sadu donese novu odluku po žalbi tužilaca izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Vrbasu P1. 131/06 od 19. novembra 2007. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Nj. K, M. P, obe iz B. D. P, Nj. K. iz L, M. V. iz S. S, B. M. iz K. i M . E, V. K. i L. A, svi iz V, su 18. februara 2011. godine, preko punomoćnika Ž . P, advokata iz V, Ustavnom sudu podneli ustavnu žalbu protiv presuda navedenih u tački 1. izreke zbog povrede načela zabrane diskriminacije, kao i povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na rad, utvrđenih odredbama člana 21, člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. i člana 60. Ustava Republike Srbije.

Podnosioci ustavne žalbe, iznoseći činjenice koje su prethodile sudskom sporu u kome su donete osporene presude i detaljno obrazlažući parnični postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe navode: da im je osporenim presudama, usled starosnog doba i dužine radnog staža, uskraćeno pravo da, kao i drugi zaposleni kojima je radni odnos prestao kod poslodavca usled tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena, ostvare pun iznos otpremnine garantovane pojedinačnim kolektivnim ugovorom kod poslodavca, budući da im je isplaćen umanjen iznos otpremnine srazmerno preostalom vremenu do odlaska u penziju; da ostvarivanje prava na penziju ne može poslužiti kao jedan od kriterijuma za obračun otpremnine; da su postupajući sudovi dali prednost sporazumu i potpisanoj priznanici označenoj kao – isplata otpremnine u odnosu odredbu člana 134. Pojedinačnog kolektivnog ugovora kod poslodavca i rešenjima o otkazu ugovora o radu prema kojima su oni imali pravo na isplatu otpremnine u visini od 180 evra po godini radnog staža u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate; da im je i programom za rešavanje viška zaposlenih za isplatu bio utvrđen pun iznos otpremnine, te da se njihova rešenja o otkazu i sporazumi koje su potpisali nisu razlikovala od istih u odnosu na druge zaposlene, ali je njima ipak isplaćen umanjeni iznos. Polazeći od svega navedenog podnosioci smatraju da su im povređena označena prava, te predlažu da se ponište osporene presude i da im se utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – US) ima istu sadržinu kao i član 170 Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku na osnovu dokumentacije priložene uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenom presudom Opštinskog suda u Vrbasu P1. 131/06 od 19. novembra 2007. godine odbijen je zahtev tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, za poništaj sporazuma zaključenih dana 14. aprila 2006. godine sa tuženim, te za obavezivanje tuženog da im isplati iznose opisane u izreci prvostepene presude, a na ime razlike otpremnine.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 720/10 od 7. decembra 2010. godine odbijena je žalba tužilaca i potvrđena je presuda Opštinskog suda u Vrbasu P1. 131/06 od 19. novembra 2007. godine . U obrazloženju ove presude je navedeno: da su prema utvrđenju prvostepenog suda tužioci bili zaposleni kod tuženog na neodređeno vreme, ali im je rešenjima tuženog aprila 2006. godine prestao radni odnos usled tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena u preduzeću; da je Pojedinačnim kolektivnom ugovoru koji je u vreme otkaza ugovora o radu važio kod tuženog bilo predviđeno da će zaposlenima kojima usled tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena bude prestao radni odnos, biti isplaćena odgovarajuća otpremnina predviđena PKU; da su tužioci sa tuženim zaključili sporazum kojim je u tački 3 . propisano da je zaposleni upoznat sa iznosom otpremnine koja je predviđena Zakonom o radu i važećim KU, te da zaključenjem sporazuma sa poslodavcem ugovara i prihvata visinu otpremnine koja mu je obračunata i isplaćena prilikom izjavljivanja otkaza ugovora o radu usled tehnološkog viška; da je prilikom ulaska u prostoriju u kojoj je predmetni sporazum potpisivan tužiocima ponuđeno da potpišu rešenje o otkazu ugovora o radu, što su isti i učinili, potom su potpisali sporazum u pogledu otpremnine, zatim i pismeno „isplata otpremnine“, a pre potpisivanja navedenih pismena ista nisu pročitali, ali ih niko u tome nije sputavao, požurivao niti vršio bilo kakav pritisak koji bi uticao na to da isti pismena potpišu protiv svoje volje; da je zaposlenima kojima je ostalo manje od dve godine do penzije tuženi ponudio da potpišu rešenje o otkazu ugovora o radu ili da ostanu u ugovornom odnosu sa poslodavcem za sticanje prava na penziju; da bi, saglasno navedenom KU tuženi morao da isplati zaposlenima 180 evra po godini radnog staža; da tuženi nije imao ekonomski interes da plati taj iznos za zaposlene koji su imali manje od dve godine do odlaska u penziju, te je ostavio mogućnost ovim radnicima da izaberu da li žele da ostanu u radnom odnosu ili da uzmu otpremninu koja iznosi toliko koliko bi iznosile zarade koje bi isti primili da ostanu da rade do penzije, umanjene za iznose koje bi dobili od Nacionalne službe za zapošljavanje; da je tužiocima koji su potpisali sporazum o otpremnini i primili novac, iznos otpremnine obračunat tako što je uzeta prosečna bruto zarada tužilaca u poslednjih šest meseci kada su radili pomnožena sa mesecima preostalim do starosne penzije, te umanjena za naknadu koju bi primili od Nacionalne službe za zapošljavanje; da bi u slučaju da tužiocu nisu prihvatili da potpišu rešenje o otkazu ugovora o radu, isti ostali u radnom odnosu kod tuženog do odlaska u penziju i primili isti iznos novca kao po osnovu otpremnine; da je imajući u vidu navedeno činjenično stanje, prvostepeni sud odbio zahtev tužbe nalazeći da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi iz člana 65 . stav 1 . ZOO, te da nema osnova za poništaj predmetnog sporazuma o regulisanju otpremnine. Drugostepeni sud ukazuje da je činjenica da je PKU, odnosno aneksom, predviđeno da je tuženi dužan da zaposlenima koji predstavljaju višak usled tehnoloških, organizacionih i ekonomskih promena, isplati iznos od 180 evra za svaku godinu provedenu u radnom odnosu, na ime otpremnine, ali da je tačkom 3 . sporazuma, koji su tužioci zaključili sa tuženim, predviđeno da je zaposleni upoznat sa iznosom otpremnine koja je predviđena Zakonom o radu i važećem KU kod poslodavca, te da zaključivanjem tog sporazuma sa poslodavcem zaposleni ugovara i prihvata visinu otpremnine koja mu je obračunata i isplaćena prilikom izjavljivanja otkaza ugovora o radu usled tehnološkog viška. Drugostepeni sud smatra: da su tužioci imali mogućnost da pročitaju predmetni sporazum, te da ospore datu odredbu, odnosno da odbiju potpisivanje istog sporazuma i na taj način ispolje neslaganje sa istim; da su tužioci taj sporazum potpisali, isplatu otpremnine u ponuđenom iznosu prihvatili i na taj način svoje pravo na isplatu otpremnine ostvarili, odobravajući nesaglasnost između iznosa otpremnine predviđenog KU kod tuženog i onog koja im je navedenim sporazumom ponuđen; da je pravilan je zaključak prvostepenog suda da tužioci ni na koji način nisu bili primorani da bez svoje volje potpišu pomenuta pismena, što i iz iskaza tužilaca nedvosmisleno proizilazi, tim pre što odlazak tužilaca sa rada uz otpremninu koja im je ponuđena, tužiocima daje povoljnu mogućnost da ostvare novčani iznos u istoj visini koji bi ostvarili da rade do odlaska u starosnu penziju, s tim da do sticanja uslova za penziju ne moraju da rade; da nije od uticaja metodologija obračuna otpremnine koju je tuženi isplatio tužiocima, budući da su tužioci svojim potpisom ovakav obračun i visinu prihvatili; da pravilno prvostepeni sud zaključuje da tuženi nije izazvao zabludu kod tužilaca, niti ih je održavao u zabludi u nameri da ih tim navede na zaključenje ugovora, te tužioci ne mogu zahtevati poništaj sporazuma o regulisanju otpremnine, u smislu odredbe člana 65 . stav 1. 3 OO; da tužioci nisu bili prevareni, niti je bilo mana volja prilikom potpisivanja predmetnog sporazuma; da su tužioci bili dužni, u situaciji kada se rešava o njihovim pravima iz radno-pravnog odnosa, postupiti s dužnom pažnjom, naročito kada je reč o pitanjima i pravima koja prate prestanak radnog odnosa, kao što je isplata otpremnine.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se podnosioci u ustavnoj žalbi pozivaju, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi su jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. st. 1. do 3.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom; da svako ima pravo na slobodan izbor rada; da su svima, pod jednakim uslovima, dostupna sva radna mesta; da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se niko tih prava ne može odreći, da se ženama, omladini i invalidima omogućuje posebna zaštita na radu i posebni uslovi rada, u skladu sa zakonom (član 60.).

Odredbama Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05 i 54/09) je propisano: da je poslodavac dužan da pre otkaza ugovora o radu, u smislu člana 179. tačka 9) ovog zakona, zaposlenom isplati otpremninu u visini utvrđenoj opštim aktom ili ugovorom o radu (član 158. stav 1.); da otpremnina iz stava 1. ovog člana ne može biti niža od zbira trećine zarade zaposlenog za svaku navršenu godinu rada u radnom odnosu za prvih 10 godina provedenih u radnom odnosu i četvrtine zarade zaposlenog za svaku narednu navršenu godinu rada u radnom odnosu preko 10 godina provedenih u radnom odnosu (član 158. stav 2.); da protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog ili kad je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni, odnosno predstavnik sindikata čiji je zaposleni član ako ga zaposleni ovlasti, može da pokrene spor pred nadležnim sudom i da je rok za pokretanje spora 90 dana od dana dostavljanja rešenja, odnosno saznanja za povredu prava (član 195.).

Odredbom člana 134. Kolektivnog ugovora kod poslodavca, koji je važio u vreme donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu podnosilaca ustavne žalbe, je bilo propisano: da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca i to ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla (član 118. stav 1. tačka 8.); da je u slučaju otkaza ugovora o radu u smislu člana 118. stav 1. tačka 8. ovog kolektivnog ugovora, poslodavac dužan da zaposlenom isplati otpremninu u visini dinarske protivvrednosti 180 evra po srednjem kursu NBS na dan isplate za svaku godinu provedenu u radnom odnosu (član 134.).

5. Ocenjujući osnovanost podnete ustavne žalbe sa stanovišta citiranih odredaba Ustava i zakona, Ustavni sud je ocenio da su podnosiocima u parničnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe povređena prava na pravično suđenje i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava.

Naime, kako je podnosiocima radni odnos prestao zbog prestanka potrebe za njihovim radom usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena, u konkretnom slučaju, radni odnos im je mogao prestati samo pod uslovom da im prethodno bude isplaćena otpremnina utvrđena Kolektivnim ugovorom kod poslodavca, u skladu sa odredbama člana 158. Zakona o radu. Imajući u vidu da je podnosiocima isplaćena otpremnina u ukupnom iznosu manjem od iznosa koji im je trebao biti isplaćen, u smislu odredbe člana 134. Kolektivnog ugovora kod poslodavca, a da isplata otpremnine predstavlja jedan od zakonom utvrđenih oblika pravne zaštite zaposlenih u slučaju prestanka radnog odnosa zbog uvođenja tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena, koje se u smislu člana 60. stav 4. Ustava niko ne može odreći, Ustavni sud smatra da je drugostepeni sud na proizvoljan i arbitreran način odlučio kada je osporenom presudom odbio žalbu podnosioca i potvrdio prvostepenu presudu Opštinskog suda u Vrbasu P1. 131/06 od 19. novembra 2007. godine.

Pri tome, po oceni Ustavnog suda, činjenica da je podnosiocima ustavne žalbe prilikom prestanka radnog odnosa samo delimično isplaćena otpremnina i da zbog toga u zakonom predviđenom roku nisu tražili poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa, ne isključuje podnosioce od prava da zahtevaju od tuženog isplatu neisplaćenog dela otpremnine.

Ovakav stav Ustavni sud je zauzeo i u Odluci Už-798/2009 od 17. novembra 2011. godine.

Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te je utvrdio da su osporenim presudama podnosiocima povređena prava na pravično suđenje i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i ocenio da su posledice učinjene povrede takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene drugostepene presude Gž1. 720/10 od 7. decembra 2010. godine i određivanjem da Apelacioni sud u Novom Sadu donese novu odluku o žalbi tužilaca izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Vrbasu P1. 131/06 od 19. novembra 2007. godine, kao u prvom delu tačke 1. i tačk i 2. izreke.

6. Ustavni sud nalazi da je neprihvatljiva tvrdnja podnosilaca da im je povređeno pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava. Naime, uslov koji mora postojati da bi se mogla utvrditi povreda prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima, je postojanje različitih sudskih odluka kod iste činjenične i pravne situacije, a iz osporenog akta, niti iz drugih dokaza priloženih uz ustavnu žalbu nije se mogao izvesti zaključak da je taj uslov postoji.

Takođe, zahtev podnosilaca ustavne žalbe kojim je traženo da Ustavni sud utvrdi i povredu načela iz člana 21. Ustava za sada je preuranjen, imajući u vidu da će o žalbu tužilaca biti ponovo odlučivano, čime će i eventualna povreda naznačenog načela biti preispitana po navedenom pravnom sredstvu u žalbenom postupku pred nadležnim sudom.

Zbog svega navedenog Ustavni sud je, delu koji se odnosi na povredu načela i prava iz čl. 21. i 36. stav 1. Ustava, ustavnu žalbu odbacio, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Ustavni sud je, na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.

Usvojena ustavna žalba zbog povrede prava na otpremninu i pravično suđenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti