Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu Danice Dačić i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za poveravanje deteta. Sud je konstatovao nedelotvorno postupanje prvostepenog suda, dok je žalbu u delu koji se odnosi na izvršni postupak odbio.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Danice Dačić iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 3. marta 2011. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Danice Dačić i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 3037/05 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana.

2. Odluku objaviti u "Službenom glasniku Republike Srbije".

O b r a z l o ž e nj e

1. Danica Dačić iz Beograda podnela je 11. jula 2008. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na pravno sredstvo, zajemčenih čl. 32. i 36. Ustava Republike Srbije i članom 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, u parničnom postupku koji se vodio pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 3037/05 i u izvršnom postupku koji se vodio pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu I. 927/08, kao i zbog povrede prava roditelja, zajemčenog članom 65. Ustava i prava iz člana 8. Evropske konvencije, u označenom izvršnom postupku.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je postupak po tužbi podnositeljke ustavne žalbe radi izmene odluke o poveravanju deteta, od podnošenja tužbe pa do pravnosnažnosti presude, trajao skoro dve godine iako je podnositeljka „predočila više puta sudu da dete nije videla od početka septembra 2006. godine, kao i da je povodom urgencija za ubrzanje postupka, predsednik opštinskog suda obavestio podnositeljku da „sud nema objektivnih mogućnosti da zakaže ročišta za raniji termin, imajući u vidu broj predmeta u radu ovog porodičnog veća“. Takođe je navedeno da je u postupku prinudnog izvršenja nadležni opštinski sud „postupao sporo i neefikasno, ne uzimajući u obzir obavezu hitnog i efikasnog postupanja u sprovođenju odluka koje su vezane za predaju dece roditeljima“. U pogledu povrede prava roditelja, podnositeljka je navela da je uprkos pravnosnažnoj i izvršnoj odluci kojom joj je povereno dete, onemogućena da vrši roditeljsko pravo, jer izvršni sud nije izvršavao odluku više od pola godine, dok je u pogledu povrede prava na pravno sredstvo navedeno da država nije predvidela efikasno pravno sredstvo koje se može upotrebiti da bi se obezbedilo suđenje u razumnom roku.

2. U izjašnjenju treće postupajuće sudije u označenom parničnom predmetu, sadržanom u odgovoru Trećeg opštinskog suda u Beogradu na ustavnu žalbu, koje je Ustavnom sudu dostavljeno 20. jula 2009. godine, navedeno je da je „postupala u svemu u skladu sa Zakonom, zakazivala glavne rasprave u skladu sa brojem predmeta po kojima je postupala i da kao postupajući sudija nije doprinela prolongiranju postupka“.

3. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbama člana 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj, 109/07) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva ili je zakonom isključeno pravo na njihovu sudsku zaštitu (stav 1.), kao i da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku (stav 2.).

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

4. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 3037/05, kao i u spise predmeta Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 927/08 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe bila je u vanbračnoj zajednici sa Miodragom Palurovićem. U toku trajanja te zajednice, 21. februara 1999. godine, rodila se njihova zajednička ćerka I.P. Nakon što je oktobra 2000. godine prestala vanbračna zajednica, pred Gradskim centrom za socijalni rad u Beogradu, Odeljenje Zvezdara, 5. aprila 2001. godine zaključeno je poravnanje između bivših vanbračnih supružnika Up. 560/4.1-2, po kojem je maloletna I.P. poverena na čuvanje i vaspitanje ocu i određen je način viđanja majke, ovde podnositeljke ustavne žalbe, sa detetom.

Podnositeljka ustavne žalbe je 21. novembra 2005. godine podnela tužbu Trećem opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženog Miodraga Palurovića, kojom je tražila da joj se poveri na staranje, čuvanje i vaspitanje maloletna I.P. da se obaveže tuženi da na ime svog doprinosa za izdržavanje maloletnog deteta plaća svakog meseca određeni novčani iznos, počev od dana podnošenja tužbe, pa ubuduće, da se uredi način viđanja maloletnog deteta sa tuženim na predloženi način, kao i da se obaveže tuženi da tužilji plati troškove parničnog postupka.

Prvo ročište u ovom predmetu zakazano za 27. decembar 2005. godine otkazano je 19. decembra 2005. godine, po zahtevu postupajućeg sudije, da se, zbog pritisaka kojima je izložena, izuzme iz rada na ovom predmetu. Rešenjem predsednika Trećeg opštinskog suda u Beogradu od 29. decembra 2005. godine predmet je dodeljen u rad drugom sudiji.

Na ročištu održanom 6. februara 2006. godine izloženi su tužba i odgovor na tužbu, a tuženi je podneo zahtev za izuzeće sudije, predsednika Trećeg opštinskog suda u Beogradu, kao i delegaciju nadležnosti tog suda na neki drugi opštinski sud u Beogradu. Ovi zahtevi odbijeni su rešenjima Vrhovnog suda Srbije od 1. marta 2006. godine, Okružnog suda u Beogradu od 11. aprila 2006. godine i predsednika Trećeg opštinskog suda u Beogradu od 14. aprila 2006. godine.

Ročište zakazano za 6. jun 2006. godine odloženo je, a na ročištu od 13. juna 2006. godine izveden je dokaz saslušanjem tužilje kao parnične stranke, dok je izvođenje dokaza saslušanjem tuženog u svojstvu stranke odloženo, jer je punomoćnik tuženog imao obaveze pred drugim sudom, te je ovaj dokaz izveden na narednom ročištu, održanom 4. jula 2006. godine, nakon čega je zaključena glavna rasprava. Međutim, tri dana kasnije, 7. jula 2006. godine, glavna rasprava je ponovo otvorena, jer veće pred kojim je rasprava zaključena nije bilo sastavljeno saglasno odredbi člana 203. stav 3. Porodičnog zakona. Naredna tri ročišta (zakazana za 11. i 28. septembar i 13. novembar 2006. godine) nisu održana, jer nije bilo obezbeđeno veće saglasno navedenoj odredbi Porodičnog zakona, dok je ročište zakazano za 15. decembar 2006. godine odloženo zbog odsutnosti tuženog, a punomoćnik tuženog je tog dana otkazao punomoćje.

Glavna rasprava zaključena je 20. marta 2007. godine, kada je i doneta presuda P. 3037/05. Ovom presudom, stavom 1. izreke, izmenjeno je poravnanje Up. 560/4.1-2 od 5. aprila 2001. godine, tako što je maloletna I.P. poverena na staranje, čuvanje i vaspitanje majci. Stavom 2. izreke presude obavezan je tuženi da na ime svog doprinosa za izdržavanje maloletne I.P. plaća određeni novčani iznos, počev od 20. marta 2007. godine pa ubuduće, dok za to postoje zakonski uslovi i to svakog 1. do 5. u mesecu za tekući mesec, a na ruke zakonske zastupnice – majke Danice Dačić. Stavom 3. izreke presude uređen je način viđanja maloletne I.P. sa tuženim, dok je stavom 4. izreke tuženi obavezan da, u roku od 15 dana, tužilji nadoknadi troškove parničnog postupka u naznačenom novčanom iznosu. U obrazloženju ove presude navedeno je, između ostalog: da je sud u toku postupka utvrdio da je po poravnanju zaključenom pred Centrom za socijalni rad, maloletna I.P. poverena tuženom; da je tužilja nakon 2004. godine imala problema oko viđanja svoje maloletne ćerke, da je maloletna ćerka bila preko osam meseci smeštena u prihvatilištu Centra za zaštitu odojčadi i omladine; da je tuženom nuđena pomoć škole koju je pohađala njegova maloletna ćerka; da je Institut za mentalno zdravlje našao da se radi o detetu koje je žrtva partnerskih sukoba roditelja, čime je ugrožen njen normalni psihosocijalni razvoj i da je zapažena manipulacija deteta, čime je ispunjen kriterijum ozbiljnog emocionalnog zlostavljanja; da je tužilja zaposlena i da ima rešeno stambeno pitanje, da tuženi nije sarađivao sa centrom za socijalni rad i da je izbegavao komunikaciju sa tim centrom, s obzirom na to da se više puta selio, a da sama selidba može biti stresna za maloletno dete imajući u vidu uzrast tog deteta; da je u izveštaju centra za socijalni rad navedeno da je majka podobniji roditelj za poveravanje; da je psiholog škole koju pohađa maloletna I.P. izjavila da je maloletna I.P. odlazak majke iz vanbračne zajednice doživela kao traumu i kao napuštanje, ali i da ima manipulacije tuženog; da je maloletna I.P. nakon što je bila poverena ocu, bila smeštena u prihvatilište, gde je provela preko osam meseci, što govori o roditeljima, prevashodno o tuženom i o njegovoj nebrizi za svoje maloletno dete. S obzirom na navedeno, prvostepeni sud je našao da je najbolji interes maloletnog deteta da bude poverena majci.

Protiv ove presude tuženi je 4. jula 2007. godine izjavio žalbu. Okružni sud u Beogradu, rešavajući o žalbi, doneo je 5. septembra 2007. godine presudu Gž. 11486/07, kojom je žalbu odbio kao neosnovanu i potvrdio presudu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 3037/05 od 20. marta 2007. godine. U obrazloženju drugostepene presude navedeno je, između ostalog, da je prvostepeni sud, rukovodeći se najboljim interesom deteta i ostalim relevantnim činjenicama, pravilno odlučio kada je maloletnu ćerku stranaka poverio majci na negu, čuvanje i vaspitavanje.

Tuženi je protiv ove odluke 29. oktobra 2007. godine izjavio reviziju, koju je Vrhovni sud Srbije, presudom Rev. 47/08 od 15. aprila 2008. godine, odbio kao neosnovanu, navevši u obrazloženju revizijske presude, između ostalog, da su nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo kada su odlučili da se maloletna ćerka poveri na staranje, čuvanje i vaspitavanje majci, jer je to u najboljem interesu maloletnog deteta i njegovog pravilnog budućeg psihofizičkog razvoja.

S obzirom na to da je 17. oktobra 2007. godine presuda Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 3037/05 postala izvršna, podnositeljka ustavne žalbe je, kao izvršni poverilac, 28. januara 2008. godine Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu podnela predlog za izvršenje, koji je, po nalogu tog suda, uredila podneskom od 18. februara. 2008. godine. Odlučujući o podnetom predlogu, izvršni sud je 11. marta 2008. godine doneo rešenje I-II-927/08, kojim je predlog usvojio, osim u delu koji se odnosi na buduće obaveze izvršnog dužnika na plaćanje doprinosa za izdržavanje maloletnog deteta, za koji je ocenio da je neosnovan.

Izvršni sud je izlaskom na lice mesta 14. aprila 2008. godine, utvrdio da izvršni dužnik ne stanuje na adresi koju je izvršni poverilac, ovde podnositeljka ustavne žalbe, dostavila sudu, a koja se nalazi u rešenju o izvršenju, pa je dopisom od 5. maja 2008. godine zatražio od izvršnog poverioca da dostavi tačnu adresu izvršnog dužnika. Izlaskom na lice mesta 11. juna 2008. godine, na adresu koju je izvršni poverilac dostavila sudu 13. maja 2008. godine, sud je konstatovao da je zgrada na datoj adresi srušena. Ponovnim izlaskom na lice mesta 9. septembra 2008. godine na adresu koju je, po nalogu izvršnog suda, 14. jula 2008. godine dostavila osnovna škola koju je maloletna I.P. pohađala, sud je konstatovao da na toj adresi živi majka maloletne I.P, odnosno izvršni poverilac. Postupajući po nalogu izvršnog suda od 13. januara 2009. godine da u roku od tri dana, pod pretnjom propuštanja, dostavi sudu tačnu adresu izvršnog dužnika, izvršni poverilac je podneskom od 22. januara 2009. godine obavestila sud da ne može da dostavi adresu izvršnog dužnika, jer se on sa maloletnim detetom krije.

Punomoćnik izvršnog dužnika pristupio je izvršnom sudu 28. januara 2009. godine i primio rešenje o izvršenju, na koje je izjavio žalbu navodeći, između ostalog da se maloletna I.P. nalazi kod majke – izvršnog poverioca od 21. janura 2009. godine. S obzirom na to da je izvršni poverilac, postupajući po nalogu suda od 17. februara i 2. aprila 2009. godine da se izjasni na navode žalbe izvršnog dužnika, podneskom od 7. maja 2009. godine, obavestila sud da se maloletna I.P. od 21. januara 2009. godine nalazi kod majke, te da povlači predlog za izvršenje u delu koji se odnosi na predaju maloletnog deteta. Četvrti opštinski sud u Beogradu doneo je 8. maja 2009. godine rešenje kojim je delimično obustavljeno izvršenje određeno u stavu 1. izreke rešenja tog suda I. 927/08 od 11. marta 2008. godine. U pogledu preostalog dela potraživanja iz izvršne isprave, izlaskom na lice mesta 7. septembra 2009. godine „konstatovana je nemaština“, nakon čega više nisu preduzimane radnje izvršenja.

5. Odredbama Ustava na čiju povredu ukazuje podnositeljka ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav. 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da roditelji imaju pravo i dužnost da izdržavaju, vaspitavaju i obrazuju svoju decu, i u tome su ravnopravni, kao i da sva ili pojedina prava mogu jednom ili oboma roditeljima biti oduzeta ili ograničena samo odlukom suda, ako je to u najboljem interesu deteta, u skladu sa zakonom (član 65.).

Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda utvrđeno je: da svako, tokom odlučivanja o njegovim građanskim pravima i obavezama ili o krivičnoj optužbi protiv njega, ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim sudom, obrazovanim na osnovu zakona (član 6. stav 1.); da svako ima pravo na poštovanje svog privatnog i porodičnog života, doma i prepiske, kao i da se javne vlasti neće mešati u vršenje ovog prava sem ako to nije u skladu sa zakonom i neophodno u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, javne bezbednosti ili ekonomske dobrobiti zemlje, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, ili radi zaštite prava i sloboda drugih (član 8.); da svako kome su povređena prava i slobode predviđeni u ovoj Konvenciji ima pravo na delotvoran pravni lek pred nacionalnim vlastima, bez obzira jesu li povredu izvršila lica koja su postupala u službenom svojstvu (član 13.).

S obzirom na to da je ustavna žalba podneta zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, koji se sadržinski ne razlikuju, zatim zbog povrede člana 13. Evropske konvencije, koji po svojoj sadržini odgovara odredbama Ustava kojima je utvrđeno da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.), odnosno da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale (član 22. stav 1.), kao i zbog povrede prava roditelja iz člana 65. Ustava i prava na poštovanje porodičnog života iz člana 8. Evropske konvencije, koja se u suštini ne razlikuju, to je Ustavni sud ocenu postojanja istaknutih povreda vršio u odnosu na navedene odredbe Ustava.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj pravnoj stvari, pored navedenih ustavnih odredaba, relevantne su sledeće zakonske odredbe:

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) propisano je: da su stranke dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice, kao i da sud utvrđuje sve činjenice od kojih zavisi odluka o osnovanosti zahteva (član 7. st. 1. i 2.); da su stranke dužne da savesno koriste prava koja su im priznata ovim zakonom i da je sud dužan da spreči svaku zloupotrebu prava koja imaju stranke u postupku (član 9. st. 1. i 3.); da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.).

Odredbama Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) propisano je: da je svako dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta u svim aktivnostima koje se tiču deteta, kao i da država ima obavezu da preduzima sve potrebne mere za zaštitu deteta od zanemarivanja, od fizičkog, seksualnog i emocionalnog zlostavljanja te od svake vrste eksploatacije (član 6. st. 1. i 2.); da su roditelji ravnopravni u vršenju roditeljskog prava, kao i da je zabranjena zloupotreba roditeljskog prava (član 7. st. 2. i 3.); da dete ima pravo da održava lične odnose sa roditeljem sa kojim ne živi, kao i da pravo deteta da održava lične odnose sa roditeljem sa kojim ne živi može biti ograničeno samo sudskom odlukom kada je to u najboljem interesu deteta (član 61. st. 1. i 2.); da dete ima pravo na obezbeđenje najboljih mogućih životnih i zdravstvenih uslova za svoj pravilan i potpun razvoj (član 62. stav 1.); da je roditeljsko pravo izvedeno iz dužnosti roditelja i postoji samo u meri koja je potrebna za zaštitu ličnosti, prava i interesa deteta (član 67.); da jedan roditelj sam vrši roditeljsko pravo na osnovu odluke suda kada roditelji ne vode zajednički život, a nisu zaključili sporazum o vršenju roditeljskog prava (član 77. stav 3.); da preventivni nadzor nad vršenjem roditeljskog prava obavlja organ starateljstva kada donosi odluke kojima omogućava roditeljima da vrše roditeljsko pravo, a koje su mu stavljene u nadležnost ovim zakonom (član 79.); da se na postupak suda koji je u vezi sa porodičnim odnosima primenjuju odredbe zakona kojim se uređuje parnični postupak, ako ovim zakonom nije drugačije određeno (član 202.); da postupak u vezi sa porodičnim odnosima u prvom stepenu sudi veće sastavljeno od jednog sudije i dvoje sudija porotnika, a u postupku po žalbi veće sastavljeno od troje sudija, kao i da sudije iz stava 1. ovog člana moraju biti lica koja su stekla posebna znanja iz oblasti prava deteta, a da se sudije porotnici iz stava 1. ovog člana biraju iz redova stručnih lica koja imaju iskustvo u radu sa decom i mladima, dok program i način sticanja posebnih znanja iz stava 2. ovog člana sporazumno propisuju ministar nadležan za porodičnu zaštitu i ministar nadležan za pravosuđe (član 203.); da je postupak u vezi sa porodičnim odnosima hitan ako se odnosi na dete ili roditelja koji vrši roditeljsko pravo, kao i da se u postupku u vezi sa porodičnim odnosima tužba ne dostavlja tuženom na odgovor, da će postupak iz stava 1. ovog člana sud, po pravilu, sprovesti na najviše dva ročišta, da se prvo ročište zakazuje tako da se održi u roku od 15 dana od dana kada su tužba ili predlog primljeni u sudu, a da je drugostepeni sud dužan donese odluku u roku od 30 dana od dana kada mu je dostavljena žalba (član 204.); da u postupku u vezi sa porodičnim odnosima sud može utvrđivati činjenice i kada one nisu među strankama sporne, a može i samostalno istraživati činjenice koje nijedna stranka nije iznela (član 205.); da je u sporu za zaštitu prava deteta i u sporu za vršenje odnosno lišenje roditeljskog prava sud uvek dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta (član 266. stav 1.); da ovaj zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku Republike Srbije", a primenjuje se od 1. jula 2005. godine, osim odredaba člana 203. st. 2. i 3. ovog zakona koje se primenjuju od 1. jula 2006. godine (član 363.).

Zakonom o izvršnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) propisano je: da je sud u postupku izvršenja i obezbeđenja dužan da postupa hitno, kao i da je sud dužan da o predlogu za izvršenje odluči u roku od tri dana od dana podnošenja predloga (član 5. stav 1. i stav 2, prva rečenica); da će sud prilikom sprovođenja izvršenja posebno vodi računa o potrebi da se u najvećoj meri zaštiti interes deteta (član 224. stav 1.).

6. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju povredu se podnositeljka ustavne žalbe, između ostalog, poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je konstatovao da je navedeni parnični postupak pokrenut 21. novembra 2005. godine podnošenjem tužbe podnosteljke ustavne žalbe radi donošenja odluke o poveravanju deteta, da je taj postupak okončan donošenjem presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 47/08 od 15. aprila 2008. godine, te da je trajao skoro dve godine i pet meseci, kao i da je navedeni izvršni postupak pokrenut podnošenjem predloga za izvršenje - 28. januara 2008. godine i da je, kad je u pitanju izvršavanje odluke u pogledu predaje maloletnog deteta, okončan donošenjem rešenja Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 927/08 od je 8. maja 2009. godine, te da je taj postupak trajao nešto više od jedne godine i tri meseca, dok u odnosu na deo zahteva koji se odnosi na obavezu plaćanja doprinosa za izdržavanje maloletnog deteta još nije okončan.

U pogledu perioda u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da se period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja počinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja parničnog postupka, počev od 21. novembra 2005. godine, kada je podneta tužba, pa do donošenja odluke o reviziji – 15. aprila 2008. godine.

Ustavni sud je, sa druge strane, imao u vidu da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, ponašanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja koji za podnosioca ustavne žalbe ima pravo o kome se u postupku odlučuje, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

Analizirajući navedene činioce u pogledu dužine trajanja parničnog postupka koji se vodio pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu, Ustavni sud je ocenio da je navedeni postupak bio složenog činjeničnog stanja, jer je trebalo sprovesti niz dokaza kako bi ocena suda, u jednoj tako delikatnoj pravnoj stvari kao što je odluka o poveravanju deteta, bila doneta u potpunosti u interesu maloletnog deteta, a posebno imajući u vidu odnos roditelja prema potrebama i interesima deteta, kao i trajno poremećen međusobni odnos roditelja. U pogledu značaja postavljenog zahteva, Ustavni sud je ocenio da je za podnositeljku ustavne žalbe odluka o podnetom zahtevu bila od izuzetnog značaja, s obzirom da je tužbom tražila donošenje odluke kojom će joj biti poverena na staranje, čuvanje i vaspitanje njena maloletna ćerka, sa kojom je imala otežanu komunikaciju, a u toku postupka je ta komunikacija potpuno prekinuta. Takođe, prema oceni Ustavnog suda, podnositeljka se u toku postupka i ponašala u skladu sa značajem koji je postavljeni zahtev imao za nju. Naime, ona se dva puta obraćala predsedniku Trećeg opštinskog suda (8. februara 2006. godine i 22. februara 2007. godine), kao i ministru pravde (3. marta 2006. godine), sa molbom da se navedeni parnični predmet što pre okonča. Međutim, prema oceni Ustavnog suda, parnični sud nije postupao u skladu sa nalogom Porodičnog zakona o hitnosti postupka i obavezi sprovođenja postupka u izuzetno kratkim rokovima propisanim ovim zakonom. Naime, iako se saglasno odredbama člana 204. st. 2. i 4. Porodičnog zakona, tužba u postupku u vezi sa porodičnim odnosima ne dostavlja tuženom na odgovor, a prvo ročište zakazuje tako da se održi u roku od 15 dana od dana kada su tužba ili predlog primljeni u sudu, parnični sud je prvo dostavio tužbu na odgovor, a potom je ročište zakazao za 27. decembar 2005. godine, odnosno za više od mesec dana od podnošenja tužbe. Međutim, čak ni tada zakazano ročište nije održano, već je 19. decembra 2005. godine otkazano, jer je postupajući sudija tražio izuzeće, a novom sudiji je predmet dat u rad 29. decembra 2005. godine, dva dana nakon što je trebalo da bude održano ročište. Tako je prvo ročište po podnetoj tužbi u ovom predmetu održano tek 6. februara 2006. godine, dakle dva i po meseca nakon podnošenja tužbe. Ustavni sud je posebno imao u vidu da je u ovom periodu maloletna I.P. bila smeštena u prihvatilište, što je i parničnom sudu bilo poznato. Dalje, u navedenoj situaciji, s obzirom na to da je tuženi na ovom ročištu podneo zahtev za izuće predsednika veća, predsednika Trećeg opštinskog suda i za delegaciju nadležnosti tog suda na drugi opštinski sud u Beogradu, Vrhovnom sud Srbije, Okružnom sudu u Beogradu i predsedniku Trećeg opštinskog suda u Beogradu bilo je potrebno dva meseca da odluče o podnetim zahtevima. Nakon ovih odluka, naredno ročište je zakazano tek za dva meseca. Međutim, ni na ovom ročištu nije okončan dokazni postupak. Naime, sud je izveo dokaz saslušanjem tužilje, ali je odložio izvođenje dokaza saslušanjem tuženog koji je došao na zakazano ročište, jer je punomoćnik tuženog imao obaveze pred drugim sudom. Tako je sud, iako je trebalo da zna da odredbe Porodičnog zakona o sastavu veća pred kojim se vodi postupak u vezi sa porodičnim odnosima počinju da se primenjuju 1. jula 2006. godine, propustio da okonča postupak do navedenog datuma, mada su za to bili ispunjeni uslovi, već je raspravu zaključio 4. jula 2006. godine, koju je, s obzirom na to da nije održana pred većem sastavljenim u skladu sa odredbom člana 203. stav 3. Porodičnog zakona, morao tri dana kasnije ponovo da otvori. Prvostepeni postupak je konačno zaključen nakon jedne godine i četiri meseca od podnošenja tužbe - 20. marta 2007. godine.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je nedelotvonim i neefikasnim postupanjem Trećeg opštinskog suda u Beogradu u postupku naročite hitnosti po tužbi ovde podnositeljke ustavne žalbe, povređeno pravo podnositeljke na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke tačke 1. izreke.

Ustavni sud je, krećući se u granicama zahteva podnositeljke ustavne žalbe i u skladu sa usvojenim stavom o načinu otklanjanja štetnih posledica povrede prava zajemčenog Ustavom, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava u predmetnom slučaju ostvari objavljivanjem ove odluke u „Službenom glasniku Republike Srbije“, kao u tački 2. izreke.

U pogledu dužine trajanja označenog izvršnog postupka, Ustavni sud je, analizirajući navedene elemente, ocenio da je izvršenje pravnosnažne sudske odluke u konkretnom slučaju bilo otežano činjenicom da izvršni poverilac, ovde podnositeljka ustavne žalbe, nije mogla izvršnom sudu da dostavi tačnu adresu na kojoj se nalazi izvršni dužnik sa njihovim zajedničkim maloletnim detetom. Na izvršnom sudu je stoga bilo da, ponašajući se aktivno, saglasno načelu oficijelnosti izvršnog postupka i, u konkretnom slučaju, istražnim načelom Porodičnog zakona - s obzirom na vrstu odluke koja je trebalo da se izvrši, uz saradnju i angažovanje drugih državnih organa i organizacija, ukoliko je to neophodno, utvrdi gde se izvršni dužnik nalazi sa maloletnim detetom i sprovede izvršenje. Prema oceni Ustavnog suda, izvršni sud se ponašao u skladu sa navedenim zahtevima. Tako je izvršni sud tri puta izlazio na lice mesta na različite adrese koje su mu, na njegov zahtev, dostavljali izvršni poverilac, ovde podnositeljka ustavne žalbe i osnovna škola koju je njena maloletna ćerka pohađala. Takođe, izvršni sud je, po obaveštenju izvršnog dužnika da je njegova maloletna ćerka prešla da živi kod svoje majke, izvršnog poverioca, 21. januara 2009. godine, dva puta zahtevao od izvršnog poverioca da se izjasni o tom navodu, ali pošto se izvršni poverilac nije izjasnila, sud je zatražio od policijske stanice da tu činjenicu i proveri. Takođe, Ustavni sud je ocenio da je formalnom trajanju ovog postupka od jedne godine i tri i po meseca, iako je izvršenje sprovedeno nakon jedne godine, isključivo doprinela podnositeljka ustavne žalbe, koja je tek 7. maja 2009. godine povukla predlog za izvršenje u delu koji se odnosi na obavezu predaje deteta, nakon čega je sud mogao da okonča postupak.

Ustavni sud napominje da, iako izvršni postupak koji se odnosi na obavezu plaćanja doprinosa za izdržavanje maloletnog deteta još nije okončan, polazeći od navoda ustavne žalbe da je nadležni sud „postupao sporo i neefikasno ... u sprovođenju odluka koje su vezane za predaju dece roditeljima“, nije cenio dužinu trajanja izvršnog postupka i u neokončanom delu postupka, jer bi to bilo izvan granica istaknutog zahteva.

U pogledu navoda ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava roditelja, da je podnositeljka, „uprkos pravnosnažnoj i izvršnoj odluci kojom joj je povereno njeno maloletno dete, onemogućena da vrši roditeljsko pravo, jer izvršni sud nije izvršio odluku više od pola godine“, Ustavni sud je, polazeći od svega navedenog, ocenio da je izvršni sud u predmetnom izvršnom postupku preduzeo sve mere kako bi sproveo izvršenje, te da do neizvršavanja pravnosnažne odluke u periodu od godinu dana nije došlo usled neaktivnosti suda. Stoga je Ustavni sud utvrdio da podnositeljki ustavne žalbe u izvršnom postupku koji se vodio pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu I. 927/08 nije povređeno pravo roditelja. I prema stavu Evropskog suda za ljudska prava u predmetima koji se tiču izvršenja odluka u oblasti porodičnog prava, od značaja je, pre svega, utvrditi da li su nacionalni organi preduzimali sve neophodne mere kako bi se omogućilo izvršenje onako kako bi se to razumno moglo zahtevati u posebnim okolnostima svakog predmeta (videti odluke Evropskog suda za ljudska prava u predmetima: Damnjanović protiv Srbije, broj 5222/07 od 18. novembra 2008. godine i Hokkanen protiv Finske od 23. septembra 1994. godine, serija A broj 299, stav 58).

Prema oceni Ustavnog suda, nisu osnovani ni navodi ustavne žalbe da „država nije predvidela efikasno pravno sredstvo koje se može upotrebiti da bi se obezbedilo suđenje u razumnom roku“, odnosno o istaknutoj povredi prava na delotvorno pravno sredstvo. Naime, Ustavni sud ukazuje da je, saglasno načelu zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda iz člana 22. stav 1. Ustava, sam Ustav u članu 170. predvideo ustavnu žalbu kao sredstvo koje se može izjaviti protiv akata, ali i radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva. Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu propisano je da, kada je u pitanju povreda prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, dakle i u toku postupka. Na taj način, prema oceni Ustavnog suda, obezbeđeno je formalno i suštinski delotvorno i efikasno pravno sredstvo kojim se preispituje „razumnost“ dužine trajanja postupka pred državnim organima i organizacijama kojima su poverena javna ovlašćenja, a koji odlučuju o pravima i obavezama pojedinaca ili krivičnim optužbama. Ustavni sud ukazuje i da je prema stavu Evropskog suda za ljudska prava (videti Odluku u predmetu Vinčić i drugi protiv Srbije, broj 44698/06), ustavna žalba, u načelu, delotvorno i efikasno pravno sredstvo u Republici Srbiji za zaštitu Ustavom garantovanih prava, pa tako i prava na suđenje u razumnom roku.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu zbog povrede Ustavom zajemčenih prava na delotvorno pravnog sredstva, na suđenje u razumnom roku i prava roditelja u postupku koji se vodio pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu I. 927/08, te je odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. Na osnovu iznetog i odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti