Odluka Ustavnog suda o povredi prava zbog neistraživanja zločina iz mržnje

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na nepovredivost integriteta i zabranu diskriminacije. Povreda je nastala radnjama tužilaštva koje je primenilo oportunitet, odbacivši krivičnu prijavu za nasilničko ponašanje bez istraživanja homofobnog motiva kao otežavajuće okolnosti.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik Snežana Marković i sudije Gordana Ajnšpiler Popović, Lidija Đukić, Tatjana Đurkić, Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Miroslav Nikolić, dr Vladan Petrov, dr Nataša Plavšić, dr Jovan Ćirić, dr Milan Škulić i dr Tijana Šurlan, u postupku po ustavnoj žalbi G. M. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 27. januara 2022. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

Usvaja se ustavna žalba G. M. i utvrđuje da mu je radnjama Prvog osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu u predmetu Kt. 3017/15 – Keo. 1247/15 povređeno pravo na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta iz člana 25. Ustava Republike Srbije, u vezi sa načelom zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. G. M. iz Beograda je, 3. decembra 2015. godine, preko K. Y. (u daljem tekstu: Y.), Ustavnom sudu izjavio ustavnu žalbu protiv rešenja o odbačaju krivične prijave podnete protiv V.R. zbog krivičnog dela nasilničko ponašanje iz člana 344. stav 2. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika, izvršenog prema ovde podnosiocu ustavne žalbe, kao i protiv radnje Prvog osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu preduzete u predmetu Kt. 3017/15 – Keo. 1247/15, a koji je okončan donošenjem osporenog rešenja. Ustavna žalba je izjavljena zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije, prava na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta iz člana 25. Ustava, prava na jednaku zaštitu prava i pravno sredstvo iz člana 36. Ustava, kao i zbog povrede prava iz čl. 3. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Evropska konvencija).

Podnosilac ustavne žalbe, pored detaljnog opisa spornog događaja u kom je napadnut i povodom kog je podneta krivična prijava i doneto osporeno rešenje, ističe da u slučaju podnosioca tužilaštvo nije uzelo u obzir činjenicu da je napad na njega „nedvosmisleno motivisan mržnjom zbog pretpostavljene seksualne orijentacije oštećenog“ što predstavlja posebno otežavajuću okolnost, da se u konkretnom slučaju radi o kvalifikovanom obliku u kome je „došlo kako do telesne povrede, tako do teškog ponižavanja građana koje je podobno da proizvede teže psihičke posledice po oštećenog“, niti je uzelo u obzir sve okolnosti datog slučaja, posebno motiv mržnje. U ustavnoj žalbi se dalje navodi da načelo oportuniteta koje je primenjeno u konkretnom slučaju ne daje ovlašćenje javnom tužiocu da proizvoljno, po svom nahođenju rešava o gonjenju ili negonjenju, te da je u konkretnom slučaju primena načela oportuniteta sukobljena sa opštom svrhom krivičnog kažnjavanja, s obzirom na to da odluka tužilaštva da ne goni učinioca krivičnog dela iz mržnje ne može sprečiti ponavljanje ovakvih krivičnih dela koja su usmerena na čitavu manjinsku grupu, a ne samo pojedinca. Podnosilac smatra da je tužilaštvo „u potpunosti ignorisalo težinu i specifičnost položaja podnosioca ustavne žalbe kao žrtve zločina iz mržnje“, te da je prilikom odlučivanja o primeni načela oportuniteta tužilaštvo bilo u obavezi da istraži sve okolnosti koje su vezane za krivično delo, uključujući i motiv. Podnosilac smatra da je propuštanjem da sprovede krivični postupak protiv osumnjičenog V.R, tužilaštvo povredilo njegovo pravo na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta iz člana 25. Ustava, kao i pravo iz člana 3. Evropske konvencije.

Podnosilac takođe ističe da mu je povređeno načelo zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, s obzirom na to da tužilaštvo, prilikom donošenja rešenja o odbačaju krivične prijave, nije uzelo u obzir motiv mržnje zbog pretpostavljene seksualne orijentacije podnosioca, a što prema članu 54a Krivičnog zakonika predstavlja posebno otežavajuću okolnost.

Ustavnom žalbom se dalje ukazuje da je podnosiocu povređeno pravo na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, odnosno pravo na delotvorno pravno sredstvo iz člana 13. Evropske konvencije, jer podnosilac nije imao pravo na pravni lek protiv rešenja Prvog osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu o odbačaju krivične prijave u predmetu Kt. 3017/15 – Keo. 1247/15, niti je imao mogućnost da pokrene privatni krivični postupak. Bez navođenja bilo kakvih razloga, niti dostavljanja dokaza o različitom postupanju nadležnih državnih organa u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, podnosilac ističe da mu je povređeno pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

Predloženo je utvrđivanje povrede označenih prava, kao i utvrđivanje prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 10.000 evra.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, iz navoda ustavne žalbe i uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu u predmetu Kt. 3017/15 – Keo. 1247/15 i Kt. 3017/15 – Keo. 98/17, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

- da je 20. aprila 2015. godina Y. putem e-mail pošte obavestio policiju da je podnosilac ustavne žalbe 16. aprila 2015. godine napadnut, te da se iz uvreda koje su napadači uputili podnosiocu može zaključiti da je u pitanju krivično delo učinjeno iz mržnje, u smislu člana 54a Krivičnog zakonika, pri čemu je naglašeno da je podnosilac ustavne žalbe pripadnik LGBT populacije; u prilogu obaveštenja su dostavljeni izjava podnosioca ustavne žalbe i lekarski izveštaji o povredama koje je podnosilac zadobio kritičnom prilikom;

- da je 23. aprila 2015. godine podnosilac, kao oštećeni, u Policijskoj stanici Vračar dao izjavu u vezi predmetnog napada u kojoj je, između ostalog, navedeno: „dana 16. aprila 2015. godine, u vremenu između 03,30 i 04,00 časova, vraćao sam se iz grada duž potpuno puste ulice M. kada sam iza sebe čuo muške glasove koji viču 'stoj pederčino, gde si pošao pederčino'. Ta dva NN muška lica su za samo par sekundi, a da to nisam ni čuo ni naslutio, uspeli da me sustignu i sa leđa obore na zemlju. Pri padu sam iste sekunde ostao bez naočara i budući da sam vrlo slabovid imao sam potpunu maglinu pred očima… Dok sam bio na zemlji ovi momci su vikali 'pederčina', 'šta je bilo, gde si pošao takav pederčino, sad ćeš da vidiš šta će da ti se desi pederčino', 'vidi kako si jadan pederčino', pa su me istovremeno zasuli žestokim šutiranjem cele desne strane tela dok sam ja ležao na trotoaru… Naprasno su stali i gadnim rečima zapovedili da se gubim pa sam nekako jedva ustao i krenuo hramljući da se udaljavam od njih… Ono čega se sećam je da su se sa uživanjem smejali kao da ih sve to veoma zabavlja, to da sam ponižen, na zemlji i izložen udarcima nogu. Nisam odmakao ni tri metra kada su obojica harmonično nastavili da viču 'trči kući pederčino ili ćemo odmah da te ubijemo' “;

- da je 23. aprila 2015. godine saslušan i V.R. u svojstvu građanina i da je tom prilikom izjavio: „Pre oko sedam dana u ranim jutarnjim časovima, mislim da je bilo oko 3,30 časova, sa svojim poznanikom L.O. sam se vraćao iz grada ulicom M. kada smo primetili jednog momka ispred nas, te smo mu nešto dobacili, a zatim je L.O. šipkom koju je nosio mahao oko ovog momka, kada ga je on uhvatio za šipku i počeli su da se otimaju oko nje. Ja sam prišao, uhvatio sam ovog momka za ruku i rame i oborio sam ga na trotoar, gde sam ga držao nekoliko sekundi, a zatim sam ga pustio. Mi smo otišli na svoju stranu, a ovaj momak na svoju. Sećam se da je ovaj momak imao bradu i na rukama je nosio rukavice. Nakon dva do tri minuta zaustavila nas je policijska patrola koja je videla L.O. kako baca šipku, te su nas proverili, upozorili i pustili. Napominjem da nije istina da smo tukli ovog momka na bilo koji način, da ga nismo vređali, niti smo mu pretili, a žao mi je što se sve ovo i desilo“;

- da je Ministarstvo unutrašnjih poslova – Direkcija policije – Policijska uprava za grad Beograd – Policijska stanica Vračar (u daljem tekstu: MUP) 28. aprila 2015. godine podnelo krivičnu prijavu Prvom osnovnom javnom tužilaštvu u Beogradu protiv V.R. i L.O, zbog izvršenja krivičnog dela nasilničko ponašanje iz člana 344. Krivičnog zakonika, prema podnosiocu ustavne žalbe; u krivičnoj prijavi je navedeno da postoje osnovi sumnje da su osumnjičeni izvršili navedeno krivično delo tako što su 16. aprila 2015. godine prišli podnosiocu sa leđa, uz uvrede ga oborili na trotoar, gde su mu, takođe uz uvrede, zadali više udaraca nogama po telu, te da su, u jednom trenutku, osumnjičeni prestali sa šutiranjem podnosioca, kada su ga, uz uvrede i pretnje, oterali sa lica mesta; u obrazloženju krivične prijave je, između ostalog, istaknuto da je 16. aprila 2015. godine u 3,22 časova dežurna služba PS Vračar primila telefonski poziv od NN lica koje je prijavilo da dvojica momaka sa šipkom napadaju jedno muško lice i da su se udaljili ka ulici K;

- da je 13. maja 2015. godine Y. primio obaveštenje MUP-a 214.3-41/15 od 5. maja 2015. godine da su napadači identifikovani i da je nadležnom tužilaštvu podneta krivična prijava protiv njih zbog krivičnog dela nasilničko ponašanje iz člana 344. Krivičnog zakonika;

- da je rešenjem Prvog osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu Kt. 3017/15 – Keo. 1247/15 od 19. oktobra 2015. godine odbačena krivična prijava MUP-a podneta protiv V.R. zbog krivičnog dela nasilničko ponašanje iz člana 344. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, s obzirom na to da je osumnjičeni izvršio obavezu uplate iznosa od 60.000,00 dinara iz naredbe javnog tužioca Prvog osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu Kt. 3017/15 – Keo 1247/15 od 3. septembra 2015. godine; podnosilac ustavne žalbe je dopisom Prvog osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu od 19. oktobra 2015. godine obavešten o tome da je doneto navedeno rešenje o odbačaju krivične prijave;

- da je L.O. saslušan 11. oktobra 2016. godine pred Prvim osnovnim javnim tužilaštvom u Beogradu, u svojstvu okrivljenog, kojom prilikom je izjavio da će se braniti ćutanjem, te je predložio primenu oportuniteta;

- da je rešenjem Prvog osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu Kt. 3017/15 Keo. 98/17 od 6. marta 2017. godine odbačena krivična prijava MUP-a podneta protiv L.O, zbog krivičnog dela nasilničko ponašanje iz člana 344. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, s obzirom na to da je osumnjičeni izvršio obavezu uplate iznosa od 60.000,00 dinara iz naredbe javnog tužioca Prvog osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu Kt. 3017/15 – Keo. 98/17 od 18. januara 2017. godine; podnosilac ustavne žalbe je obavešten da je doneto navedeno rešenje o odbačaju krivične prijave dopisom Prvog osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu od 6. marta 2017. godine.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda od značaja su sledeće odredbe Ustava, međunarodnih dokumenata i zakona:

Odredbama člana 21. Ustava utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki (stav 1.); da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (stav 2.); da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (stav 3.); da se ne smatraju diskriminacijom posebne mere koje Republika Srbija može uvesti radi postizanja pune ravnopravnosti lica ili grupe lica koja su suštinski u nejednakom položaju sa ostalim građanima (stav 4.). Članom 25. Ustava je utvrđeno: da je fizički i psihički integritet nepovrediv (stav 1.); da niko ne može biti izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju, niti podvrgnut medicinskim ili naučnim ogledima bez svog slobodno datog pristanka (stav 2.). Odredbama člana 36. Ustava je utvrđeno da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (stav 1.) i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (stav 2.).

Odredbom člana 3. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda utvrđeno je da niko ne može biti podvrgnut torturi, neljudskom ili ponižavajućem postupku ili kažnjavanju. Odredbom člana 13. Evropske konvencije utvrđeno je da svako čija su prava i slobode, priznata ovom konvencijom, povređena ima pravo na pravni lek pred nacionalnim, vlastima, čak i onda kada su povredu ovih prava i sloboda učinila lica u vršenju svoje službene dužnosti. Odredbom člana 14. Evropske konvencije utvrđeno je da se uživanje prava i sloboda predviđenih ovom konvencijom osigurava bez diskriminacije po bilo kojoj osnovi, kao što su pol, rasa, boja kože, jezik, veroispovest, političko ili drugo mišljenje, nacionalno ili socijalno poreklo, veza sa nekom nacionalnom manjinom, imovinsko stanje, rođenje ili drugi status.

Odredbama člana 283. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13, 55/14, 35/19, 27/21 – Odluka US i 62/21 – Odluka US) je, pored ostalog, propisano: da javni tužilac može odložiti krivično gonjenje za krivična dela za koja je predviđena novčana kazna ili kazna zatvora do pet godina, ako osumnjičeni prihvati jednu ili više od sledećih obaveza – 1) da otkloni štetnu posledicu nastalu izvršenjem krivičnog dela ili da naknadi pričinjenu štetu, 2) da na račun propisan za uplatu javnih prihoda uplati određeni novčani iznos, koji se koristi za humanitarne ili druge javne svrhe, 3) da obavi određeni društvenokorisni ili humanitarni rad, 4) da ispuni dospele obaveze izdržavanja, 5) da se podvrgne odvikavanju od alkohola ili opojnih droga, 6) da se podvrgne psihosocijalnom tretmanu radi otklanjanja uzroka nasilničkog ponašanja, 7) da izvrši obavezu ustanovljenu pravnosnažnom odlukom suda, odnosno poštuje ograničenje utvrđeno pravnosnažnom sudskom odlukom (stav 1.); da će u naredbi o odlaganju krivičnog gonjenja javni tužilac odrediti rok u kojem osumnjičeni mora izvršiti preuzete obaveze, s tim da rok ne može biti duži od godinu dana, a da nadzor nad izvršenjem obaveza obavlja poverenik iz organa uprave nadležnog za poslove izvršenje krivičnih sankcija, u skladu sa propisom koji donosi ministar nadležan za poslove pravosuđa (stav 2.); da će javni tužilac, ako osumnjičeni u roku izvrši obavezu iz stava 1. ovog člana, rešenjem odbaciti krivičnu prijavu i o tome obavestiti oštećenog, a odredba člana 51. stav 2. zakonika neće se primenjivati (stav 3.).

Odredbom člana 295. stav 2. Zakonika o krivičnom postupku propisano je da se u istrazi prikupljaju dokazi i podaci koji su potrebni da bi se moglo odlučiti da li će se podići optužnica ili obustaviti postupak, dokazi koji su potrebni da se utvrdi identitet učinioca, dokazi za koje postoji opasnost da se neće moći ponoviti na glavnom pretresu ili bi njihovo izvođenje bilo otežano, kao i drugi dokazi koji mogu biti od koristi za postupak, a čije se izvođenje, s obzirom na okolnosti slučaja, pokazuje celishodnim.

Članom 54a Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09, 121/12, 104/13 i 108/14) propisano je da će, ako je krivično delo učinjeno iz mržnje zbog pripadnosti rasi i veroispovesti, nacionalne ili etničke pripadnosti, pola, seksualne orijentacije ili rodnog identiteta drugog lica, sud tu okolnost ceniti kao otežavajuću okolnost, osim ako ona nije propisana kao obeležje krivičnog dela.

U Izveštaju o diskriminatornim zakonima, praksama i aktima nasilja prema pojedincima zbog njihove seksualne orijentacije i rodnog identiteta (A/HRC/19/41, od 17. novembra 2011. godine), Visoki komesar Ujedinjenih nacija za ljudska prava preporučio je sledeće: „ (a) odmah istražiti sva prijavljena ubistva i druge ozbiljne slučajeve nasilja počinjenog nad pojedincima zbog njihove stvarne ili pretpostavljene seksualne orijentacije ili rodnog identiteta, bilo da su to javni ili privatni, državni ili nedržavni akteri, te pozvati počinioce na odgovornost i uspostaviti sisteme za evidentiranje i prijavljivanje takvih incidenata; (b) preduzeti mere za sprečavanje mučenja i drugih oblika okrutnog, nehumanog ili ponižavajućeg postupanja na osnovu seksualne orijentacije i rodnog identiteta, a posebno istražiti sve prijavljene slučajeve zlostavljanja i krivično goniti odgovorne; ... ”. U naknadnom izveštaju (A/HRC/29/23, od 4. maja 2015. godine), Visoki komesar Ujedinjenih nacija za ljudska prava preporučio je sledeće: „ (a) donošenje zakona o zločinima iz mržnje koji uspostavljaju homofobiju i transfobiju kao otežavajuće okolnosti prilikom izricanja kazne; (b) sprovođenje brzih, temeljnih istraga incidenata nasilja motivisanog mržnjom i zlostavljanjem LGBT osoba, utvrđivanje odgovornosti počinilaca i pružanje obeštećenja žrtvama…“.

Dana 29. septembra 2015. godine, 12 tela Ujedinjenih nacija (ILO, OHCHR, UNAIDS, UNDP, UNESCO, UNFPA, UNHCR, UNICEF, UNODC, UN Women, WFP and WHO) izdalo je zajedničko saopštenje kojim se poziva na okončanje nasilja i diskriminacije prema LGBT osobama. U relevantnom delu koji se odnosi na zaštitu pojedinaca od nasilja, saopštenje glasi: „Države treba da zaštite LGBT osobe od nasilja i zlostavljanja, između ostalog, putem: istrage, krivičnog gonjenja i pružanja pravnog leka za dela nasilja i zlostavljanja prema LGBT osobama; jačanja napora na sprečavanju, praćenju i prijavljivanju takvog nasilja; predviđanjem homofobije i transfobije kao otežavajućih okolnosti u zakonima koji se tiču zločina iz mržnje i govora mržnje”.

Relevantni delovi Dodatka preporuci CM/Rec(2010)5 Komiteta ministara Saveta Evrope državama članicama o merama za borbu protiv diskriminacije po osnovu seksualne orijentacije ili rodnog identiteta od 31. marta 2010. godine predviđaju sledeće: „1. Države članice treba da osiguraju efikasne, brze i nepristrasne istrage navodnih slučajeva zločina i drugih incidenata, kod kojih se osnovano sumnja da su seksualna orijentacija ili rodni identitet žrtve bili motiv za počinioca; Države članice treba da obezbede da se prilikom utvrđivanja sankcija motiv koji se odnosi na seksualnu orijentaciju ili rodni identitet može uzeti u obzir kao otežavajuća okolnost ... ”.

Objašnjavajući memorandum Upravnog odbora za ljudska prava (CDDH) koji je donet povodom Preporuke CM/Rec(2010)5 Komiteta ministara Saveta Evrope, u relevantnom delu, glasi: „1-2. Zločini iz mržnje su zločini počinjeni na osnovu stvarnog ili pretpostavljenog pripadanja žrtve određenoj grupi, najčešće definisanoj rasom, religijom, seksualnom orijentacijom, rodnim identitetom, nacionalnošću, etničkom pripadnošću, invaliditetom itd. U svrhu ove preporuke, izraz 'incident motivisan mržnjom' koristi se da obuhvati bilo koji incident ili radnju – bilo da je nacionalnim zakonodavstvom definisano kao krivično delo ili ne – protiv ljudi ili imovine koja uključuje metu odabranu zbog njene stvarne ili pretpostavljene povezanosti ili članstva u grupi. Pojam je dovoljno širok da obuhvati niz manifestacija netrpeljivosti od incidenata na niskom nivou motivisanih pristrasnošću do krivičnih dela. 'Zločini iz mržnje' i drugi 'incidenti motivisani mržnjom' su veoma uznemirujući za žrtve i zajednicu kojoj pripadaju i utoliko je više upadljivo, jer je sa stanovišta žrtve najvažnije to što je takav zločin pretrpljen zbog nepromenljivog fundamentalnog aspekta njegovog identiteta … Prema zakonu, zločini iz mržnje će se uglavnom kažnjavati strožom kaznom, jer je delo počinjeno sa diskriminatornim motivom. Propust da se uzmu u obzir takvi diskriminatorni motivi za izvršenje krivičnog dela može takođe predstavljati indirektnu diskriminaciju prema Evropskoj konvenciji. Države članice treba da osiguraju da se prilikom utvrđivanja sankcija diskriminatorni motiv koji se odnosi na seksualnu orijentaciju ili rodni identitet može uzeti u obzir kao otežavajuća okolnost … “.

U relevantnim delovima Rezolucije Parlamentarne skupštine Saveta Evrope 1728(2010) o diskriminaciji na osnovu seksualne orijentacije i rodnog identiteta od 29. aprila 2010. godine navedeno je: „3. ... Lezbejke, homoseksualci, biseksualci i transrodne osobe (LGBT), kao i branitelji ljudskih prava koji rade za prava LGBT osoba, suočavaju se sa duboko ukorenjenim predrasudama, neprijateljstvom i široko rasprostranjenom diskriminacijom širom Evrope. Nedostatak znanja i razumevanja o seksualnoj orijentaciji i rodnom identitetu izazov je sa kojim se treba pozabaviti u većini država članica Saveta Evrope, jer rezultira širokim spektrom kršenja ljudskih prava, što utiče na živote miliona ljudi. Glavni problemi uključuju fizičko i verbalno nasilje (zločini iz mržnje i govor mržnje) ... 16. Shodno tome, Skupština poziva države članice da se pozabave ovim pitanjima, a posebno da obezbede pravne lekove žrtvama i da spreče nekažnjavanje onih koji krše osnovna prava LGBT osoba, posebno njihovo pravo na život i sigurnost ... ”.

5. Ispitujući osnovanost pritužbi iz ustavne žalbe, Ustavni sud konstatuje da podnosilac osporava radnje Prvog osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu preduzete u predmetu Kt. 3017/15 – Keo. 1247/15 koji je okončan rešenjem o odbačaju krivične prijave, kao i samo rešenje o odbačaju krivične prijave od 19. oktobra 2015. godine. Podnosilac u suštini smatra da tužilaštvo nije sprovelo delotvornu istragu u vezi napada na njega, sa akcentom na to da nije istražen mogući diskriminatorni motiv za napad, odnosno da prilikom primene načela oportuniteta krivičnog gonjenja tužilaštvo nije imalo u vidu motiv mržnje na strani napadača, a zbog pretpostavljene seksualne orijentacije podnosioca ustavne žalbe. Podnosilac je, s tim u vezi, istakao povredu načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava i člana 14. Evropske konvencije, prava na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta iz člana 25. Ustava i zabrane zlostavljanja iz člana 3. Evropske konvencije.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je najpre ispitivao navode podnosioca u delu u kojem je ustavna žalba izjavljena protiv radnji Prvog osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu u predmetu Kt. 3017/15 – Keo. 1247/15, i to tako što je razmotrio sledeće: 1) u okviru kojih odredbi Ustava i Evropske konvencije se mogu ispitivati predmetne pritužbe podnosioca; 2) da li je član 25. Ustava u konkretnom slučaju uopšte primenjiv, odnosno da li je postupanje koje je podnosilac pretrpeo kritičnom prilikom, kada je napadnut, dostiglo minimalni nivo ozbiljnosti da uživa zaštitu po članu 25. Ustava i 3) da li su osporenim radnjama podnosiocu povređena Ustavom zajemčena prava.

Razmatrajući pitanje granice ispitivanja pritužbi iz ustavne žalbe, Ustavni sud je pošao od prakse Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: Evropski sud) prema kojoj obaveza vlasti da istraži postojanje moguće veze između diskriminatornog motiva i akta nasilja, potpada pod procesni aspekt člana 3. Evropske konvencije, ali se može podvesti i pod pozitivnu obavezu prema članu 14. Evropske konvencije – da se obezbedi primena osnovnih principa iz člana 3. Evropske konvencije, bez diskriminacije. S obzirom na povezanost čl. 3. i 14. Evropske konvencije u kontekstu nasilja motivisanog diskriminacijom, ovo pitanje može biti razmotreno prema članu 3. Evropske konvencije, bez primene člana 14. Evropske konvencije ili može zahtevati primenu člana 3. u vezi sa članom 14. Evropske konvencije (videti presudu Evropskog suda u predmetima B.S. protiv Španije, broj predstavke 47159/08, od 24. jula 2012. godine, stav 59. i Škorjanec protiv Hrvatske, broj predstavke 25536/14, od 28. marta 2017. godine, stav 37.).

Polazeći od navedene prakse Evropskog suda, a imajući u vidu da se ustavnom žalbom posebno ističe da tužilaštvo nije istražilo mogući diskriminatorni motiv za napad na podnosioca, odnosno da prilikom primene načela oportuniteta krivičnog gonjenja tužilaštvo nije imalo u vidu motiv mržnje na strani napadača, Ustavni sud je predmetne pritužbe podnosioca razmotrio u okviru člana 25. Ustava u vezi sa članom 21. Ustava. S tim u vezi, Ustavni sud naglašava da su garancije iz čl. 21. i 25. Ustava suštinski iste kao garancije sadržane u čl. 3. i 14. Evropske konvencije, pa Sud stoga nije posebno razmatrao navode ustavne žalbe o povredi istaknutih konvencijskih prava.

Ustavni sud, međutim, smatra da je potrebno razmotriti da li je član 25. Ustava u konkretnom slučaju uopšte primenjiv, odnosno da li je postupanje koje je podnosilac navodno pretrpeo kritičnom prilikom, kada je napadnut, dostiglo minimalni nivo ozbiljnosti da uživa zaštitu po članu 25. Ustava. Procena tog minimalnog nivoa je relativna i zavisi od svih okolnosti konkretnog slučaja, a najviše od trajanja takvog postupanja, njegovog fizičkog i psihičkog efekta, kao i od motiva i cilja takvog postupanja, a u nekim slučajevima od pola, godina i zdravlja žrtve (videti presude Evropskog suda u predmetima Gladović protiv Hrvatske, predstavka broj 28847/08, presuda od 10. maja 2011. godine, stav 34. i Kalashnikov protiv Rusije, broj 47095/99, presuda od 15. jula 2002. godine, stav 95.). Prema praksi Evropskog suda koju prihvata i Ustavni sud, postupanje je ponižavajuće i potpada pod primenu člana 3. Evropske konvencije ako kod žrtve izazove osećanje straha, tuge i inferiornosti, ako ponižava žrtvu, bez obzira na to da li je to bio cilj, ako razbije fizički i moralni otpor žrtve, ako utiče na žrtvu da postupa protiv svoje volje ili uverenja i ako pokazuje nedostatak poštovanja ili umanjuje ljudsko dostojanstvo (videti presudu Evropskog suda u predmetu M.C. i A.C. protiv Rumunije, broj predstavke 12060/12, presuda od 12. aprila 2016. godine, stav 108.).

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud konstatuje da je podnosilac kritičnom prilikom tvrdio da je fizički i verbalno napadnut od strane dva lica bez ikakvog povoda, da je kao rezultat napada pretrpeo telesne povrede, kao i psihičke posledice, o čemu je priložio medicinsku dokumentaciju, pri čemu je od posebnog značaja i ukazivanje na homofobni motiv napada koji je zasnovan na pretpostavljenoj seksualnoj orijentaciji podnosioca, kao i osećanja straha, tuge, nesigurnosti i poniženja koje je podnosilac naveo da je pretrpeo. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud ukazuje da u okolnostima konkretnog slučaja, za ocenu pitanja primenjivosti člana 25. Ustava nije od odlučujućeg značaja težina fizičkih povreda koje je podnosilac pretrpeo, već su od presudnog značaja psihološke posledice i osećaj poniženja i nesigurnosti koji po redovnom toku stvari nastupaju kao posledica takve vrste napada, a što podrazumeva i povredu podnosiočevog ljudskog dostojanstva. Sledom iznetog, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju ostvaren minimalni nivo ozbiljnosti koji je potreban da bi postupanje koje je podnosilac navodno pretrpeo prilikom napada uživalo zaštitu po članu 25. Ustava, odnosno da je član 25. Ustava primenjiv u konkretnom slučaju.

Ustavni sud ističe da se odredbom člana 25. Ustava jemči nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta i jemstvo da niko ne može biti izložen zlostavljanju, te da je ista garancija, kao što je pomenuto, sadržana i u članu 3. Evropske konvencije. Iako to nije izričito navedeno u Ustavu, niti u Evropskoj konvenciji, Ustavni sud ukazuje da navedene odredbe u sebi sadrže garanciju poštovanja i zaštite materijalnog i procesnog aspekta ovog prava. Procesni aspekt prava iz člana 25. Ustava podrazumeva obavezu nadležnih državnih organa da, u slučaju postojanja jasnih indicija da je lice bilo izloženo bilo kom obliku zlostavljanja, sprovede delotvornu istragu podobnu da dovede do otkrivanja i kažnjavanja počinilaca, s tim da pomenuta obaveza nije ograničena samo na slučajeve gde je zlostavljanje izvršeno od strane predstavnika države (videti presude Evropskog suda u predmetima Milanović protiv Srbije, predstavka broj 44614/07, presuda od 14. decembra 2010. godine, stav 85. i Šećić protiv Hrvatske, broj 40116/02, presuda od 31. maja 2007. godine, stav 53.).

Ustavni sud dalje ukazuje na to da je pozitivna obaveza države da sprovede istragu obaveza sredstva, a ne obaveza cilja, te da su nadležni državni organi obavezni da preduzmu sve razumne korake koje su imali na raspolaganju da obezbede dokaze u vezi sa kritičnim događajem (videti citiranu presudu Evropskog suda u predmetu Milanović protiv Srbije, stav 86.). Takođe, nadležni državni organi moraju istragu sprovesti temeljno, odnosno moraju uvek ozbiljno da pokušaju da otkriju šta se desilo i ne bi trebalo da se oslanjaju na ishitrene ili neosnovane zaključke da bi istragu okončali, niti bi takve zaključke trebalo da koriste kao osnov za svoje odluke (videti presudu Evropskog suda u predmetu Mađer protiv Hrvatske, broj predstavke 56185/07, presuda od 21. juna 2011. godine, stav 112.).

Štaviše, prilikom istrage nasilnih događaja, kao što je zlostavljanje, državni organi imaju obavezu da preduzmu sve razumne korake da otkriju mogući diskriminatorni motiv, za šta i Evropski sud priznaje da je težak zadatak. Ustavni sud dalje ukazuje na to da obaveza države da istraži moguće diskriminatorne motive za nasilni događaj nije apsolutna, već podrazumeva obavezu da se preduzmu svi mogući koraci u tom cilju. Stoga državni organi moraju učiniti sve što je razumno u datim okolnostima kako bi prikupili i osigurali dokaze, preduzeli sve praktične mere za otkrivanje istine i doneli dovoljno obrazložene, nepristrasne i objektivne odluke, bez izostavljanja sumnjivih činjenica koje mogu ukazivati na nasilje izazvano, na primer, rasnom ili verskom netrpeljivošću ili nasilje motivisano rodno zasnovanom diskriminacijom (videti presude Evropskog suda u predmetima Nachova i drugi protiv Bugarske [VV], predstavke br. 43577/98 i 43579/98, presuda od 6. jula 2005. godine, stav 160, Mudric protiv Republike Moldavije, predstavka broj 74839/10, presuda od 16. jula 2013. godine, st. 60-64. i Identoba i drugi protiv Gruzije, predstavka broj 73235/12, presuda od 12. maja 2015. godine, stav 67.).

Prema stanovištu Evropskog suda, a koje je od značaja za odlučivanje u ovom predmetu, tretiranje nasilja koje proizlazi iz diskriminatornih stavova ravnopravno sa nasiljem koje se dešava u slučajevima koji nemaju takav prizvuk bilo bi zatvaranje očiju nad posebnom prirodom dela koja su posebno destruktivna za osnovna prava. Propust da se napravi razlika u postupanju u pogledu situacija koje su suštinski različite može predstavljati povredu člana 14. Evropske konvencije (videti presude Evropskog suda u predmetima Begheluri i ostali protiv Gruzije, broj predstavke 28490/02, presuda od 7. oktobra 2014. godine, stav 173. i M.C. i A.C. protiv Rumunije, stav 113.).

Pored toga, Ustavni sud ukazuje na to da je u predmetu Identoba i drugi protiv Gruzije (st. 29. i 77.), Evropski sud konstatovao da krivično pravo tužene države direktno propisuje da diskriminacija na osnovu seksualne orijentacije ili rodnog identiteta predstavlja otežavajuću okolnost prilikom izvršenja kaznenog dela, odnosno da je članom 53. stav 3. (1) Krivičnog zakonika tužene propisano: „Izvršenje bilo kog krivičnog dela navedenog u postojećem Zakoniku na osnovu bilo koje vrste diskriminacije, na primer, ali ne i isključivo, po osnovu rase, boje kože, jezika, pola, seksualne orijentacije i rodnog identiteta, godina, religije, političkih ili drugih stavova, invalidnosti, državljanstva, nacionalnosti, ekonomskog statusa ili mesta prebivališta, smatraće se otežavajućom okolnošću“. Stoga je Evropski sud u predmetu Identoba ocenio da je bilo neophodno da nadležni domaći organi sprovedu istragu u tom konkretnom kontekstu, preduzimajući sve razumne korake sa ciljem otkrivanja uloge mogućih homofobičnih motiva za predmetne događaje. Evropski sud je izneo stav i da bi se bez tako strogog pristupa državnih organa krivična dela motivisana predrasudama neizbežno tretirala ravnopravno sa uobičajenim slučajevima bez takvih prizvuka, a rezultujuća ravnodušnost bila bi ravna zvaničnom odobravanju krivičnih dela sa elementima mržnje.

Ustavni sud dalje ukazuje i na presudu Evropskog suda u predmetu Sabalić protiv Hrvatske (broj predstavke 50231/13, presuda od 14. januara 2021. godine) u kojoj je utvrđena povreda člana 3. u vezi sa članom 14. Evropske konvencije, jer je ocenjeno da je tužena država propustila da ispuni svoju pozitivnu obavezu u vezi nasilnog napada na podnositeljku, a koji napad je bio motivisan njenom seksualnom orijentacijom. Štaviše, u presudi je istaknuto da su organi tužene države propustili da ispune svoju dužnost borbe protiv nekažnjivosti zločina iz mržnje, u skladu sa konvencijskim standardima, a povodom propusta da se istraži motiv mržnje za nasilni napad, kao i propusta da se takav motiv uzme u obzir prilikom izricanja kazne.

Imajući u vidu navedenu praksu Evropskog suda, Ustavni sud je dalje ispitivao da li su osporenim radnjama podnosiocu povređena Ustavom zajemčena prava iz člana 25. Ustava u vezi sa članom 21. Ustava, odnosno da li je u konkretnom slučaju sprovedena delotvorna istraga u pogledu predmetnog napada na podnosioca, a u vezi sa obavezom nadležnog organa da istraži moguće diskriminatorne motive za nasilni događaj.

S tim u vezi, Ustavni sud ističe da je protiv osumnjičenih lica V.R. i L.O. vođen predistražni postupak koji, iako ne predstavlja formalnu istragu suštinski ima istražni karakter, jer za razjašnjenje okolnosti krivičnog dela i prikupljanje dokaza potrebnih za eventualno optuženje, nije uvek neophodno i formalno vođenje istrage (videti Odluku Ustavnog suda Už-9956/2016 od 29. decembra 2020. godine). Naime, u predistražnom postupku su, u svojstvu građana, saslušani podnosilac ustavne žalbe i V.R, na osnovu čega je MUP podneo krivičnu prijavu nadležnom javnom tužilaštvu protiv V.R. i L.O, zbog krivičnog dela nasilničko ponašanje iz člana 344. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika. Dakle, kako je u konkretnom slučaju u pogledu napada na podnosioca suštinski sproveden postupak koji ima istražni karakter, Ustavni sud konstatuje da je potrebno razmotriti da li je taj postupak/istraga sprovedena na adekvatan način, odnosno da li su nadležni državni organi preduzeli sve razumne korake koje su imali na raspolaganju da obezbede dokaze u vezi sa kritičnim događajem, a posebno da otkriju mogući diskriminatorni motiv napada na podnosioca.

Ustavni sud konstatuje da je, uz primenu načela uslovljenog oportuniteta krivičnog gonjenja, nakon uplate iznosa od po 60.000,00 dinara od strane osumnjičenih, krivična prijava podneta protiv V.R i L.O. odbačena. Ustavni sud je stanovišta da je mogućnost odlaganja krivičnog gonjenja, uz ispunjenje određenih uslova propisanih odredbama Zakonika o krivičnom postupku, sama po sebi legitimna, te da je ustavnopravno prihvatljiva, s obzirom na to da ona načelno ne mora biti u suprotnosti sa interesima oštećenog krivičnim delom. Međutim, primena načela oportuniteta krivičnog gonjenja, iako načelno ustavnopravno prihvatljiva, ne mora biti opravdana u svakom konkretnom slučaju, a naročito kada se radi o uslovljenom oportunitetu krivičnog gonjenja, s obzirom na vrstu i prirodu obaveze koja je tada određena osumnjičenom i kategoriju oštećenog o kojem se radi (videti Odluku Ustavnog suda Už-9956/2016 od 29. decembra 2020. godine).

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je stanovišta da je u konkretnoj situaciji, pre odlaganja krivičnog gonjenja, odnosno odbacivanja krivične prijave, bilo potrebno istražiti postojanje diskriminatornog motiva na strani osumnjičenih i ovoj okolnosti dati adekvatan značaj, u skladu sa citiranom praksom Evropskog suda. Ovo, pre svega, zbog postojanja jasnih indicija koje ukazuju da je krivično delo izvršeno iz mržnje, odnosno da je napad na podnosioca učinjen zbog njegove pretpostavljene seksualne orijentacije (počinioci su, prilikom napada, prema navodima podnosioca, dovikivali podnosiocu „stoj pederčino“ i „gde si pošao pederčino“, pri čemu su mu, kada su ga oborili na tlo, i dok su ga šutirali, sve vreme dovikivali da je „pederčina“). U konkretnom slučaju se ne može zaključiti da su policija i tužilaštvo preduzeli sve razumne korake u tom cilju, odnosno da su imali u vidu homofobični karakter uvreda koje su prilikom napada upućene podnosiocu, a zbog njegove pretpostavljene seksualne orijentacije. Napred navedeno proizlazi, između ostalog, iz krivične prijave MUP-a od 28. aprila 2015. godine, u kojoj nije precizirano koje su to uvrede i pretnje koje su izrečene podnosiocu prilikom napada, iako je podnosilac to detaljno opisao u svojoj izjavi, već je samo istaknuto da su podnosioca „uz uvrede oborili na trotoar“ i da su ga, na kraju, „uz uvrede i pretnje, oterali sa lica mesta“. Ustavni sud, zatim, konstatuje da je prilikom saslušanja u svojstvu građanina od 23. aprila 2015. godine, V.R, između ostalog, izjavio da su spornom prilikom on i njegov poznanik L.O. primetili jednog momka (podnosioca ustavne žalbe) ispred njih, te „da su mu nešto dobacili“, s tim da Ustavni sud primećuje da iz zapisnika o saslušanju proizlazi da V.R. nije upitan šta su tom prilikom on i L.O. dobacili podnosiocu, odnosno da li je istina da su mu u više navrata dobacili da je „pederčina“, uz pretnje smrću, kako je to podnosilac kazao u svojoj izjavi. Iz napred navedenog jasno prizlazi da su nadležni organi propustili da ispitaju eventualno postojanje homofobičnog motiva za napad na podnosica, u skladu sa praksom Evropskog suda. Ustavni sud time ne dovodi u pitanje diskreciono pravo nadležnog tužilaštva da uopšte primeni načelo oportuniteta krivičnog gonjenja u konkretnom slučaju, već je akcenat na pitanju da li su policija i tužilaštvo na adekvatan način istražili motiv napada na podnosica i ispitali njegove tvrdnje da je napadnut zbog njegove pretpostavljene seksualne orijentacije.

Pored toga što je utvrđena u praksi Evropskog suda, obaveza da se istraži postojanje diskriminatornog motiva na strani osumnjičenih proizlazi i iz odredbe člana 54a Krivičnog zakonika, kojom je propisano da će, ako je krivično delo učinjeno iz mržnje zbog, između ostalog, seksualne orijentacije, sud tu okolnost ceniti kao otežavajuću okolnost (osim ako je propisana kao obeležje krivičnog dela), a na šta je Y, u svojstvu zastupnika podnosioca ustavne žalbe, ukazao još pre podnošenja krivične prijave od strane MUP-a. Štaviše, polazeći od citirane prakse Evropskog suda, kao i međunarodnih instrumenata navedenih u tački 4. obrazloženja ove odluke, Ustavni sud ukazuje na to da je u konkretnom slučaju i tužilaštvo bilo u obavezi da istraži postojanje diskriminatornog motiva na strani počinilaca. Pored toga što navedena obaveza jasno proizlazi iz prakse Evropskog suda i navedenih međunarodnih instrumenata, Ustavni sud ističe da i domaće pravo pruža dovoljno osnova za zauzimanje navedenog stava, s obzirom na to da i iz odredbe člana 295. Zakonika o krivičnom postupku proizlazi da se u istrazi mogu prikupljati svi dokazi koji mogu biti od koristi za postupak, a čije se izvođenje, s obzirom na okolnosti slučaja, pokazuje celishodnim.

Ustavni sud ukazuje i na to da je odredbu gotovo identične sadržine kao član 54a Krivičnog zakonika sadržao i Krivični zakonik tužene države u citiranom predmetu Identoba i drugi protiv Gruzije, u vezi sa čim je Evropski sud konstatovao da je bilo neophodno da svi nadležni organi (a ne samo sud) sprovedu istragu u kontekstu te odredbe, odnosno da preduzmu sve razumne korake sa ciljem otkrivanja uloge mogućih homofobičnih motiva za predmetne događaje.

Ustavni sud, takođe, konstatuje da tužilaštvo prilikom razmatranja primene načela oportuniteta krivičnog gonjenja, osim ispunjenosti formalnih zakonskih uslova iz člana 283. Zakonika o krivičnom postupku, u svakom konkretnom slučaju ocenjuje i da li je odlaganje gonjenja i odbacivanje krivične prijave celishodno sa aspekta javnog interesa ili je ipak potrebno sprovesti krivični postupak, bez obzira na ispunjenost formalnih uslova za primenu oportuniteta. U navedenom smislu, Ustavni sud smatra da su motiv navodnog napada i okolnost da li je podnosilac ustavne žalbe napadnut usled mržnje zasnovane na njegovoj pretpostavljenoj seksualnoj orijentaciji, svakako bili od značaja za procenu javnog interesa za sprovođenje krivičnog postupka, a pogotovo imajući u vidu težinu položaja LGBT osoba u savremenom društvu (o čemu svedoče brojni međunarodni instrumenti navedeni u tački 4. obrazloženja ove odluke).

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud ponavlja da je, pored ostalog, u skladu sa citiranom praksom Evropskog suda i navedenim međunarodnim instrumentima, obaveza nadležnih državnih organa u konkretnom slučaju bila da, prilikom istrage predmetnog napada koji se može okarakterisati kao zlostavljanje u smislu člana 25. Ustava, preduzmu sve razumne korake kako bi bio otkriven i razjašnjen mogući diskriminatorni motiv napada. Kako, prema oceni Ustavnog suda, nadležni organi nisu istražili postojanje mogućeg homofobičnog motiva i njegov uticaj na predmetni napad, niti su ovoj činjenici pridali neophodan značaj prilikom odbacivanja krivične prijave, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), utvrdio da je podnosiocu radnjama Prvog osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu u predmetu Kt. 3017/15 – Keo. 1247/15 povređeno pravo na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta iz člana 25. Ustava, u vezi sa načelom zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, i odlučio kao u prvom delu izreke.

6. Ustavni sud konstatuje da nije posebno razmatrao ustavnu žalbu u delu u kojem je izjavljena protiv rešenja Prvog osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu Kt. 3017/15 – Keo. 1247/15 od 19. oktobra 2015. godine, s obzirom na to da je prethodno utvrđeno da je radnjama Prvog osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu u predmetu Kt. 3017/15 – Keo. 1247/15, a koji je okončan osporenim rešenjem, povređeno Ustavom zajemčeno pravo podnosioca. Ustavni sud nije razmatrao ni navode ustavne žalbe o drugom napadu koji je podnosilac navodno pretrpeo 31. avgusta 2015. godine, s obzirom na to da ustavnom žalbom nisu čak ni formalno osporene radnje nadležnih organa u odnosu na taj događaj, niti su dostavljeni bilo kakvi dokazi s tim u vezi, a koji se tiču postupanja nadležnih državnih organa.

Takođe, Ustavni sud nije posebno razmatrao ni navode podnosioca o povredi prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava i člana 13. Evropske konvencije, jer je prethodno utvrdio povredu procesnog aspekta prava iz člana 25. u vezi sa članom 21. Ustava, u pogledu radnji Prvog osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu u predmetnom postupku.

U odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da se podnosilac samo formalno pozvao na povredu označenog ustavnog prava, a da pri tome nije naveo nijedan razlog na kome zasniva svoje tvrdnje, niti je dostavio dokaze s tim u vezi. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i rešio kao u drugom delu izreke.

7. Ustavni sud je, imajući u vidu širi značaj koji ova odluka ima za zaštitu Ustavom zajemčenih ljudskih prava i sloboda, odlučio da, saglasno odredbi člana 49. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Odluku objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

8. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5), člana 45. tačka 9) i člana 46. stav 1. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

 

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

 

Snežana Marković, s.r.

Izdvojeno mišljenje na odluku Ustavnog suda Už-7951/2015

Ustavni sud Srbije je na svojoj sednici održanoj 27. januara 2022. godine, doneo odluku o usvajanju ustavne žalbe G.M. iz Beograda i utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe radnjama Prvog osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu u predmetu Kt. 3017/15 – Keo. 1247/15, povređeno pravo na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta iz člana 25. Ustava Republike Srbije, u vezi sa načelom zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, dok je u preostalom delu ustavna žalba odbačena.

Uvažavajući i poštujući pravo svakog uvaženog sudije Ustavnog suda na sopstveni stav, što se po logici stvari, posebno odnosi na sudiju izvestioca iz čijeg predloga proizlazi odluka Ustavnog suda, izražavam svoje neslaganje sa odlukom Ustavnog suda broj Už-7951/2015, donetom većinom glasova sudija Ustavnog suda, jer smatram da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava.

Glasao sam protiv predloga odluke Ustavnog suda Srbije Už-7951/2015, a odluku koja je proizišla iz predloga sudije izvestioca, smatram pogrešnom i neadekvatnom iz čitavog niza razloga.

…

Izdvojeno mišljenje na odluku Ustavnog suda Už-7951/2015, temelji se na sledećim osnovnim postavkama:

1. objašnjenju da krivično zakonodavstvo Srbije ne poznaje „zločin iz mržnje“, koji shodno tome, kao takav, uopšte i nije zakonska kategorija, iako naravno, nije sporno da ustavnopravni sistem Srbije obezbeđuje pojačanu krivičnopravnu zaštitu ljudima koji su žrtve krivičnih dela učinjenih iz specifične mržnje prema određenoj grupi kojoj pripadaju (propisivanje obavezne otežavajuće okolnosti), što je u potpunosti opravdano;
2. objašnjenju dometa relativno novije prakse Ustavnog suda u pogledu usvajanja ustavnih žalbi oštećenih krivičnim delima, a koja uopšte nije relevantna za usvajanje ustavne žalbe zbog diskriminacije u konkretnom slučaju;
3. isticanju da je diskriminacija suštinski veoma „teška reč“, koja u konkretnom slučaju nije dokazana na način koji je imanentan krivičnoprocesnim dokaznim standardima u pravnoj državi, ali je uprkos tome, njeno postojanje Ustavni sud utvrdio tako što se opredelio kako za izrazito instanciono odlučivanje, tako i za drastično upuštanje u utvrđivanje činjeničnog stanja, što sve naravno, uveliko prevazilazi ne samo prirodu ustavno-sudskog odlučivanja, već i ustavne i zakonske limite kojima se striktno ograničava delovanje Ustavnog suda;
4. objašnjenju da je Ustavni sud potpuno pogrešno dao značaj smernicama OEBS-a i Yukoma, u čijoj su izradi učestvovali „predstavnici“ Republičkog javnog tužilaštva, koje se tiču krivičnog gonjenja za „zločine iz mržnje“ (Sic), a naročito stoga, što su te „smernice“ donesene 2017. godine, a krivična prijava koja se tiče događaja, koji je kasnije bio predmet odlučivanja i Ustavnog suda, podnesena je ranije - 2015. godine;
5. isticanju da u spisima predmeta apsolutno nema dokaza da je do napada u konkretnom slučaju došlo iz „homofobičnih motiva;
6. objašnjenju, povezanim sa već isticanim pogrešnim upuštanjem Ustavnog suda u instanciono odlučivanje i utvrđivanje činjeničnog stanja, što uveliko i u stvari, drastično prevazilazi ulogu Ustavnog suda u pravnom sistemu, jer Ustavni sud nema nikakvu „kristalnu kuglu“, niti se može očekivati da takvu „kuglu“ i mogućnost „apsolutnog proveravanja“ tvrdnji oštećenog (koje ne potkrepljuje ne samo ni bilo koji drugi akter događaja, već ne postoji ni bilo koji drugi „potkrepljujući“ dokaz), ima i javni tužilac;
7. isticanju da su u odluci Ustavnog suda uglavnom pogrešno analizirani predmeti iz prakse Evropskog suda za ljudska prava, što se odnosi na dva osnovna aspekta: a) minimalni nivo ozbiljnosti određenog događaja, te b) pitanje delotvorne istrage, što je povezano sa drastičnim upuštanjem Ustavnog suda u ocenu isključivo činjeničnih pitanja;
8. ukazivanju na pogrešno rezonovanje u odluci Ustavnog suda, koje se tiče delotvorne istrage, uz upuštanje Ustavnog suda u ocenu isključivo činjeničnih pitanja;
9. objašnjenju koje se tiče netačnog zaključivanja Ustavnog suda, koje je u izrazitoj kontradiktornosti sa podacima sadržanim u spisima krivičnog predmeta, iz kojeg je proizišla ustavna žalba, da u konkretnom slučaju nije ispitano postojanje „homofobičnog motiva“, odnosno tzv. mrzilačkog motiva za napad;

10. isticanju da je Ustavni sud u svojoj odluci neke međunarodnopravne obaveze Srbije pogrešno apostrofirao, dok su u istoj odluci druge međunarodnopravne obaveze Srbije potpuno prenebregnute i „zaboravljene“;

11. objašnjenju da iz karaktera i dejstva odluke Ustavnog suda proizlazi da je on takvom svojom odlukom praktično samo omogućio da Evropski sud za ljudska prava na jedan izrazito „olakšan“ i pojednostavljen način usvoji buduću predstavku istog lica, koje je prethodno podnelo ustavnu žalbu, a čiji je zahtev za naknadu nematerijalne štete Ustavni sud odbio, iako je utvrdio da mu je povređeno pravo na zaštitu od diskriminacije, što predstavlja očigledan paradoks;

12. isticanju da ogromna važnost suzbijanja svakog oblika diskriminacije u društvu i u pravnom sistemu, te potpuno opravdan ratio legis pojačane krivičnopravne zaštite od bilo kojeg oblika diskriminacije, nikako ne sme biti razlog za pogrešno rezonovanje Ustavnog suda, koji naglašeno „fokusirano“ utvrđuje diskriminaciju i tamo gde za nju apsolutno nema dokaza, upuštajući se, kao što je to već prethodno objašnjeno, mimo ustavnih i zakonskih limita, u jedno izrazito instanciono odlučivanje i lakonski rešavajući u svojoj odluci i pitanja koja su činjeničnog karaktera, čime se odstupa od Ustavom i zakonom ustanovljene uloge Ustavnog suda u pravnom sistemu Republike Srbije.

Konačno, ovo se izdvojeno mišljenje temelji i na načelnom stavu da je svaka odluka Ustavnog suda, onda kada se donese na propisan način i kada formalno bude usvojena na sednici Redakcione komisije Ustavnog suda, te kada je zatim, potpiše predsednik Ustavnog suda, te potom, bude i dostavljena podnosiocu ustavne žalbe, a nekada i objavljena u Službenom glasniku, samo definitivan formalan ishod konkretnog ustavno-pravnog predmeta odlučivanja Ustavnog suda u konkretnom slučaju, ali pri tom, sam celovit ustavno-sudski predmet čine ne samo ta odluka, već i ustavna žalba kojom je iniciran postupak pred Ustavnim sudom, raznovrsni prilozi uz ustavnu žalbu, nekada i drugi materijali itd. Ovaj moj stav, koji je principijelne prirode, se i u jednom uporedno-pravnom smislu, zasniva na praksi koja se tiče izdvojenih mišljenja, kako saglasnih, tako i suprostavljenih, u ustavnim sudovima drugih država koje imaju dugu tradiciju ustavnog sudstva i ustavnih žalbi kao specifičnog pravnog sredstva, kao i u pogledu izdvojenih mišljenja, koja redovno egzistiraju u praksi međunarodnih sudova.

Dakle, u sastav celovitog ustavno-sudskog predmeta ulazi naravno kako sama ustavna žalba, pobijana odluka i svi drugi relevantni prilozi, tako i sadržaj svake „verzije“ odluke koju je sudija izvestilac „ponudio“ Ustavnom sudu, pa čak i neki „objašnjavajući“ sadržaji u fusnotama uz predlog odluke (koji formalno ne ulaze u sadržinu odluke Ustavnog suda), ne samo zato što sve te „verzije“, kao i fusnote uz predlog odluke, uvek ostaju sastavni deo predmeta ustavno-sudskog odlučivanja i stoga, što su one konstantno dostupne tokom celokupnog postupka odlučivanja Ustavnog suda, te su i formalno sadržane u ustavno-sudskoj bazi podataka i onda kada je predmet arhiviran, već i zato što je to od ogromnog značaja, ne samo u hronološkom smislu, već i suštinski, u odnosu na onu odluku koja je konačno, proistekla iz postupka odlučivanja Ustavnog suda.

U konkretnom slučaju je odluka koju je Ustavni sud usvojio, čak treća meritorna verzija predloga sudije izvestioca (pre toga je postojao i predlog usmeren na odbacivanje ustavne žalbe), a radi boljeg sagledavanja sadržaja konačne odluke koju je Ustavni sud usvojio, a koja je po logici stvari proistekla naravno i iz svih prethodnih stadijuma celokupnog ustavno-sudskog postupka, čiji su sastavni deo i ranije „verzije“ odluke, u ovom izdvojenom mišljenju će se u određenoj, relativno minimalnoj meri, odgovarajuća pažnja pokloniti i relevantnom delu sadržaja tih prethodnih „verzija“ odluke.

1. KRIVIČNO ZAKONODAVSTVO SRBIJE NE POZNAJE „ZLOČIN IZ MRŽNjE“, KOJI KAO TAKAV NIJE ZAKONSKA KATEGORIJA

 

Srpsko krivično zakonodavstvo ne poznaje "krivična dela učinjena iz mržnje", kao posebnu normativnu/zakonsku kategoriju. To je u Srbiji, kao i u većini drugih evropskih država, u većini država u sastavu SAD, ali i širom sveta, najčešće samo kriminološki i to kako kriminološko-etiološki, tako i kriminološko fenomenološki pojam, a nije i normativni krivičnopravni pojam. U mnogim državama koje uvažavaju potrebu pojačanog krivičnopravnog reagovanja onda kada je krivično delo motivisano tzv. mrzilačkim motivom, takav motiv predstavlja kvalifikatornu okolnost, pa konkretno krivično delo postoji kao teži oblik i naravno, zaprećeno je težom kaznom u odnosu na osnovni oblik. Ni tada se u većini uporednih krivičnih zakonodavstava, formalno ne govori o „zločinima iz mržnje“, niti o „krivičnim delima iz mržnje“, a u Srbiji čak i ne postoji normativno rešenje koje bi „mržnju“ kao pobudu za izvršenje/činjenje krivičnog dela, tretiralo kao kvalifikatornu okolnost.

Stoga, ni odredba sadržana u članu 54a KZ Srbije, svakako ne predstavlja bilo kakvo definisanje "zločina učinjenog iz mržnje", već se ona svodi samo i isključivo na formulisanje odgovarajuće obavezne otežavajuće okolnosti, te je zato pomalo čudno da to praktično ne znaju „predstavnici“ Republičkog javnog tužilaštva (ili što je verovatnije, znaju to, ali prihvataju termin „zločin iz mržnje“ na jedan u osnovi, kolokvijalan način), koji su u saradnji sa YUCOM-om (koji je praktično u ime podnosioca i podneo konkretnu ustavnu žalbu, a kojem je prethodno oštećeni dao iskaz), izradili "Smernice za krivično gonjenje zločina iz mržnje", gde se u samom naslovu publikacije/smernica, u krivičnopravnom smislu, koristi pojam koji kao takav ne egzistira u pozitivnom krivičnom zakonodavstvu Republike Srbije.

Iz ovoga proizlazi i da je samim tim što je tim „smernicama“ odgovarajući značaj u svojoj odluci dao i Ustavni sud, čak insistirajući da su u njihovoj izradi učestvovali „predstavnici“ Republičkog javnog tužilaštva, a ne primećujući da je prilično neobično da se radi o smernicama iza kojih uz OEBS, stoji nevladina organizacija (YUKOM), koja je u ime podnosioca i podnela ustavnu žalbu i kojoj je podnosilac pre nego policiji/javnom tužiocu, dao izjavu o krivičnom delu, on takođe potpuno pogrešno prihvatio stav da je „zločin iz mržnje“ nekakva (quasi) zakonska kategorija. Ovde je pored toga izrazito sporno i zato što su to „smernice“ iz 2017. godine, dakle donesene čak pre više od dve godine nakon događaja, koji je iz 2015. godine, a koji je predmet ustavno-sudskog postupka, te što je pri tom, sama nevladina organizacija koja je u ime oštećenog (YUCOM), podnela ustavnu žalbu, neposredno učestvovala u izradi tih „smernica“, što će se još objasniti detaljnije u daljem tekstu.

Konačno, kako pisac ovog izdvojenog mišljenja načelno ima "sluha" za žalbe oštećenih, te je baš zarad zaštite interesa oštećenih u krivičnom postupku, a naročito kada su oni istovremeno i žrtve/pasivni subjekti krivičnog dela u krivičnopravnom smislu, svojevremeno smatrao da je potrebno pokrenuti postupak za ocenu saglasnosti Zakonika o krivičnom postupku u pogledu položaja oštećenog u krivičnom postupku, uveren sam da je bilo moguće usvajanje konkretne ustavne žalbe iz sličnih razloga kao i u dva važna slučaja do sada (koji će se navesti u daljem tekstu), a pre svega, po osnovu "ogrešenja o pravičnost", zbog preteranog „favorizovanja“ postupanja prema načelu oportuniteta krivičnog gonjenja i sl. Takva odluka bi naravno, podrazumevala i mogućnost odlučivanja Ustavnog suda o određivanju pravičnog obeštećenja podnosiocu ustavne žalbe zbog pretrpljene nematerijalne štete (što je inače, on i izričito zahtevao svojom ustavnom žalbom), te sam taj svoj stav jasno iskazao i u toku diskusije na sednici Ustavnog suda u konkretnom ustavno-sudskom postupku, te ga i pismeno izrazio u svom komentaru u elektronskom obliku, uz jedan od predloga odluke. Ovo moje stanovište većinski nije prihvaćeno, iako bi iz njega takođe proizišlo usvajanje konkretne ustavne žalbe i uz mogućnost pravičnog obeštećenja podnosiocu ustavne žalbe, zbog pretrpljene nematerijalne štete, već se naprotiv, veoma uporno insistiralo na neophodnosti da Ustavni sud zaključi da se odluka javnog tužioca da postupi po načelu oportuniteta krivičnog gonjenja u uslovljenom obliku, zasnivala na diskriminaciji zbog seksualnog opredeljenja podnosioca ustavne žalbe (oštećenog u krivičnom postupku), šta uveren sam, nije u skladu sa podacima kojima je Ustavni sud raspolagao u konkretnom predmetu.

Potpuno suprotno od zaključka većine sudija Ustavnog suda, uveren sam da u konkretnom slučaju nema ni govora o diskriminaciji i čak mi se čini da je baš suprotno, pre svega zato što je pasivni subjekt krivičnog dela, odnosno žrtva krivičnog dela, bilo lice koje se smatra pripadnikom potencijalno ugrožene manjinske grupe, koju je de facto potrebno posebno zaštititi u praksi, nadležni javni tužilac i preduzeo krivično gonjenje, jer bi u većini drugih sličnih situacija (a naročito u kontekstu realnog „dokaznog stanja“, odnosno „dokaznog deficita“ u konkretnom krivičnom predmetu, te realnih dokaznih mogućnosti u kontekstu svih relevantnih okolnosti događaja), verovatno pre nego o krivičnom delu, bilo reči o prekršaju protiv javnog reda i mira u sticaju sa krivičnim delom lake telesne povrede za koje se goni po privatnoj tužbi ili bi se eventualno, moglo raditi o lakoj telesnoj povredi, odnosno opasnoj lakoj telesnoj povredi.

Naravno, ne treba ni u najmanjoj meri bagatelisati bilo koji vid nasilja i to nije ni u kom slučaju intencija pisca ovog izdvojenog mišljenja. Naprotiv, za svaku je osudu fizički napad dvojice ljudi na drugog čoveka i to na javnom mestu.

Smatram da svakako načelno treba biti veoma oprezan kada se radi o primeni načela oportuniteta krivičnog gonjenja u pogledu krivičnih dela sa elementima nasilja, zbog čega sam od samog početka ustavno-sudskog potupka i prihvatio mogućnost usvajanja konkretne ustavne žalbe, slično kao što je učinjeno u nekim drugim situacijama, kada je javni tužilac po oceni Ustavnog suda „nerezonski“ primenio načelo oportuniteta krivičnog gonjenja, ne uzimajući u obzir legitimne interese oštećenog krivičnim delom i ne vodeći računa o drugim krivičnoprocesno bitnim, ali i ustavno-pravno relevantnim okolnostima konkretnih slučajeva.

Međutim, smatram takođe, da treba biti veoma oprezan i kada se radi o oceni da su primena načela oportuniteta krivičnog gonjenja i uopšte ishod krivičnog postupka, proizišli iz diskriminacije, a uveren sam da u ovom slučaju Ustavni sud nije na temelju podataka sadržanih u spisima predmeta, mogao da zaključi da je postojala diskriminacija prilikom ocene javnog tužioca da primeni načelo oportuniteta krivičnog gonjenja. Naprotiv, na temelju detaljne analize konkretnog ustavno-sudskog predmeta, a pre svega javno-tužilačkih spisa u njemu sadržanih, stekao sam čvrsto uverenje da odluka javnog tužioca da primeni načelo oportuniteta krivičnog gonjenja u njegovom uslovljenom obliku, nije proizišla iz bilo kakve diskriminacije, pa ni diskriminacije koja bi se temeljila na seksualnom opredeljenju podnosioca ustavne žalbe.

Ne treba ni u najmanjoj meri tolerisati nasilje u bilo kojem obliku, već je suprotno tome, neophodno u tom pogledu ispoljiti tzv. princip nulte tolerancije, ali to naravno, nikako ne isključuje ni rezonovanje javnog tužioca koje se temelji na njegovoj legitimnoj oceni mogućeg dokazivanja krivičnog dela u budućem krivičnom postupku, iz čega je po svemu sudeći, a na temelju odgovarajuće zakonske podloge, i usledilo postupanje javnog tužioca po načelu oportuniteta krivičnog gonjenja u njegovom uslovljenom obliku.

2. SUMARAN OSVRT NA RELATIVNO NOVU PRAKSU USTAVNOG SUDA U POGLEDU USVAJANjA USTAVNIH ŽALBI OŠTEĆENIH, A KOJA UOPŠTE, NIJE RELEVANTNA ZA USVAJANjE USTAVNE ŽALBE U KONKRETNOM SLUČAJU ZBOG DISKRIMINACIJE

 

Veoma retko je Ustavni sud usvajao ustavne žalbe oštećenih i to je čak izrazito novija praksa, a pri tom, nikada ustavne žalbe ove vrste nisu usvajane zbog diskriminacije.

Ranije su godinama u praksi Ustavnog suda ustavne žalbe oštećenih uglavnom rutinski odbacivane, osim kada se radilo o povredi prava na suđenje u razumnom roku i nekim specifičnim situacijama, gde je Ustavni sud zaključivao da iz određenih procesnih nedostataka konkretnih postupaka, tj. u konkretnim krivičnim postupcima, proizlazi povreda određenog materijalnog prava, najčešće prava na život.

Kao neka moguća „predistorija“ i ilustracija izvesne promene „kursa“ Ustavnog suda, kada je reč o ustavnim žalbama oštećenih, a što ima značaja i u odnosu na konkretnu odluku Ustavnog sudu u pogledu koje izdvajam mišljenje, od značaja su pre svega dva ustavno-pravna slučaja, za koje je karakteristično i da je Ustavni sud doneo odluku da se oštećenima, koji su bili maloletni u vreme izvršenja krivičnog dela prema njima, odredi odgovarajuća novčana naknada radi obeštećenja zbog pretrpljene nematerijalne štete. Radi se o sledećim slučajevima:

• Prvi slučaj (Už-9956/2016), kada je pisac ovog izdvojenog mišljenja bio sudija izvestilac, svodio se na usvajanje ustavne žalbe ali ne zbog bilo kakvog oblika diskriminacije, iako je na tome inače, insistirao punomoćnik podnosioca ustavne žalbe, tvrdeći da je javni tužilac svojim postupanjem prema načelu oportuniteta krivičnog gonjenja u njegovom uslovljenom obliku (tzv. odlaganje krivičnog gonjenja), diskriminisao oštećenog romske nacionalnosti. Naprotiv, Ustavni sud je u ovom slučaju zauzeo stav da nije postojala diskriminacija oštećenog u smislu člana 21. Ustava.

Ustavna žalba je u ovom slučaju usvojena isključivo zato što je Ustavni sud zaključio da postoji povreda prava deteta iz člana 64. stav 3. Ustava Republike Srbije, što se u kontekstu slučaja, suštinski može povezati sa povredom načela pravičnog postupka. Naime, javni tužilac je uslovio osumnjičenog u okviru postupanja prema načelu oportuniteta krivičnog gonjenja, da plati određeni novčani iznos u korist stradalih od poplava, ne uzimajući u obzir da bi bilo ne samo u pravnom smislu logičnije i celishodnije (što suštinski nije ustavno-pravno relevantno) već i pravičnije (što već ima značaj u ustavno-pravnom smislu), da se taj iznos isplati oštećenom, koji je bio dete u vreme izvršenja krivičnog dela, staro svega dvanaest godina. Ustavni sud je u ovom slučaju posebno imao u vidu kako člana 64. stav 3. Ustava Republike Srbije, tako i dejstvo Konvencije UN o pravima dece.

Dakle, Ustavni sud je u ovom slučaju (Už-9956/2016), ustavnu žalbu usvojio ne zbog toga što je oštećeni bio pripadnik jedne manjinske etničke zajednice, odnosno nacionalne manjine, već isključivo zato što se radilo o detetu.

• Drugi slučaj (Už-1526/2017), tiče se usvajanja ustavne žalbe maloletne oštećene za krivično delo trgovine ljudima, gde je u odnosu na okrivljenog, javni tužilac odustao od krivičnog gonjenja, te se odlučio za postupanje po načelu oportuniteta krivičnog gonjenja u njegovom uslovljenom obliku, što je učinjeno u fazi glavnog pretresa, a to je procesni stadijum u kojem javni tužilac nema pravo/procesnu mogućnost postupanja prema načelu oportuniteta krivičnog gonjenja, koje se može ispoljiti jedino u predistražnom postupku u vidu odbacivanja krivične prijave. Ovo je prema oceni Ustavnog suda bilo postupanje kojim je u krajnjem efektu (obustava krivičnog postupka), proizvelo povredu prava podnositeljke ustavne žalbe na zabranu trgovine ljudima, koja je zajemčena članom 26. stav 2. Ustava Republike Srbije, kao i uz to, povredu prava na suđenje u razumnom roku a što je takođe u širem kontekstu povezano sa načelom pravičnog postupka.

Takođe se u ovom slučaju nisu na adekvatan način u krivičnom postupku iz kojeg je proistekla javno-tužilačka odluka protiv koje je podnesena ustavna žalba, prema oceni Ustavnog suda, uzele u obzir i određene međunarodne obaveze Srbije u odnosu na suzbijanje trgovine ljudima. Treba imati u vidu i da je oštećena u krivičnom postupku, koja je potom podnela ustavnu žalbu, u vreme izvršenja krivičnog dela bila maloletna, te da je u skladu sa pravilima Konvencije UN o pravima deteta, smatrana detetom. Ni u ovom slučaju Ustavni sud nije zaključio da je postojao bilo koji oblik diskriminacije u odnosu na oštećenu prilikom odlučivanja javnog tužioca o primeni načela oportuniteta krivičnog gonjenja.

U kontekstu ovog izdvojenog mišljenja, ovde je konačno, od značaja da je nedavno Ustavni sud i to u istom sastavu, kao i u pogledu njegovog sastava koji je usvojio ustavnu žalbu podnosioca ustavne žalbe (oštećenog u krivičnoprocesnom smislu), iz čega je proizišla odluka u pogledu koje izdvajam mišljenje, zauzeo stanovište da nije potrebno da se pokrene postupak za utvrđivanje neustavnosti Zakonika o krivičnom postupku u domenu potencijalne neustavnosti sužavanja prava oštećenog u krivičnom postupku. Tada sam u odnosu na tu odluku Ustavnog suda iz „normativne nadležnosti“ (IUz-62/2018), izdvojio mišljenje i istakao da bi postupak za utvrđivanje nesaglasnosti pojedinih odredbi Zakonika o krivičnom postupku sa Ustavom, trebalo pokrenuti, iako nisam decidirano tvrdio da je time što je oštećenom značajno limitirano pravo na supsidijarnu tužbu, svakako uskraćeno odgovarajuće ustavno pravo, odnosno da se bez ikakve dileme, radi o neustavnosti, ali sam smatrao da bi o tome trebalo produbljeno raspravljati u ustavno-pravnom smislu, te da povreda ustavnog prava, odnosno neusaglašenost relevantnih odredbi Zakonika o krivičnom postupku sa Ustavom, potencijalno postoji. U tom izdvojenom mišljenju sam ukazivao i na čitav niz oblika sužavanja prava oštećenog u sada važećem Zakoniku o krivičnom postupku, u odnosu na nekada važeća zakonska rešenja, tvrdeći da ima osnova da Ustavni sud meritorno oceni eventualnu (ne)usaglašenost sa Ustavom nekih od tih zakonskih odredbi.

Deo tih odredbi važećeg Zakonika o krivičnom postupku, kao izuzetno pravno-tehnički i u normativnom smislu, slabog zakonskog teksta, povezane su i sa načelom oportuniteta krivičnog gonjenja, što je u osnovi ključno i za rešenje o odbacivanju krivične prijave proisteklo iz načela oportuniteta krivičnog gonjenja u ovom konkretnom slučaju, iz čega je potom proistekla ustavna žalba, koja je rezultirala odlukom Ustavnog suda u odnosu na koju izdvajam svoje mišljenje. Naime, ranije u vreme kada je u srpski krivičnoprocesni sistem prvi put i uvedeno načelo oportuniteta krivičnog gonjenja u odnosu na punoletne okrivljene, bio je condicio sine qua non za odlaganje krivičnog gonjenja, tj. primenu načela oportuniteta krivičnog gonjenja (odlaganje krivičnog gonjenja), da se oštećeni da tim saglasi. Tada nije bilo dovoljno da tako (po svom slobodnom uverenju), odluči javni tužilac, te da to prihvati osumnjičeni i na primer, kao što je u praksi najčešće, plaćanjem određene sume novca humanitarnoj organizaciji, odgovarajućem fondu i sl., sebe „poštedi“ daljeg krivičnog gonjenja i mogućeg optuženja, pa i potencijalne osuđujuće presude.

Dakle, nekada je od volje oštećenog zavisila mogućnost postupanja javnog tužioca po načelu oportuniteta krivičnog gonjenja (osim kada se radi o maloletnicima, a sada je prema pravilima važećeg Zakonika o krivičnom postupku, oštećeni lišen takvog svog prava. Drugim rečima objašnjeno, da sada postoji takvo zakonsko rešenje, onda bez saglasnosti samog oštećenog ne bi bilo moguće okončanje krivičnog postupka po načelu oportuniteta krivičnog gonjenja. Smatram da bi to moglo biti u ustavno-pravnom smislu značajno za Ustavni sud i u konkretnom slučaju, a ne pitanje moguće diskriminacije, koje ovde, prema mom uverenju, a prema podacima sadržanim kako u javno-tužilačkim spisima, tako i u ustavno-sudskom predmetu, uopšte nema.

U stvari, iz spisa javno-tužilačkog predmeta, koji su deo priloga u ustavno-sudskom predmetu se čak može zaključiti da je potencijalno baš zato što se oštećeni deklarisao kao pripadnik tzv. LGBT populacije, pa verovatno i zbog toga što je krivičnu prijavu podneo Yukom, poznat između ostalog i po svom energičnom zalaganju za prava lica čija su prava aktuelno ili potencijalno povređena/ugrožena, što se naravno, tiče i ljudi koji pripadaju tzv. LGBT populaciji, da je nadležni javni tužilac bio izuzetno „sklon“ da predmet „usmeri“ u pravcu nastavljanja krivičnog gonjenja i konačno, podnošenja optužnog akta.

Može se uočiti da su kako javni tužilac, tako i policija, veoma energičnoj prema uobičajenim krivičnoprocesnim standardima za predistražni postupak, pokušali da učine sve što je objektivno bilo moguće da se predmet razjasni, što znači, delotvorno istraži u krivičnoprocesnom smislu, iako u pogledu kategorije krivičnog dela o kojem se radi u konkretnom slučaju, ne postoji mogućnost vođenja formalne istrage kao procesne faze. Ali jednostavno, kao što će se to detaljnije objasniti u daljem tekstu, niti javni tužilac, niti policija, a svakako ne i Ustavni sud, nemaju nekakvu „kristalnu kuglu“ da pouzdano utvrde postojanje činjenica, koje su relevantni elementi konkretnog krivičnog dela, ili koje se tiču obavezne otežavajuće okolnosti (tzv. mrzilački motiv), a u pogledu kojih objektivno nema drugih dokaza, osim iskaza samog oštećenog, odnosno njegove interpretacije događaja.

3. DISKRIMINACIJA KAO SUVIŠE „TEŠKA“ REČ, PRI ČEMU NjENO POSTOJANjE NIJE DOKAZANO U KONKRETNOM SLUČAJU

 

Smatram da je suviše "jaka" i "teška" reč diskriminacija, a naročito diskriminacija od strane javnog tužioca, što proizlazi iz odluke Ustavnog suda u odnosu na koju izdvajam mišljenje. Stoga bi čak u jednom načelnom smislu, a na temelju ove odluke i stava Ustavnog suda da je oštećeni u krivičnom postupku/podnosilac ustavne žalbe, bio diskriminisan zbog svog seksualnog opredeljenja, moglo postaviti i pitanje određenog oblika odgovornosti konkretnog zamenika javnog tužioca, koji je svojim postupanjem (inače, u potpunosti zasnovanom na zakonskim pravilima), svesno diskriminisao podnosioca ustavne žalbe.

Podsetio bih da u srpskom krivičnopravnom sistemu, kao i u drugim državama koje se odlikuju vladavinom prava, postoje i određena krivična dela poput "rasne i druge diskriminacije". Stoga čvrsto verujem da stav Ustavnog suda o postojanju diskriminacije u ovom konkretnom slučaju, gde realno nema ni govora o diskriminaciji, predstavlja svojevrsno potpuno nepotrebno otvaranje "Pandorine kutije".

Naime, Ustavni sud se na ovaj način, suprotno svojoj ulozi u srpskom pravnom sistemu, opredelio kako za izrazito istanciono odlučivanje, tako i za upuštanje u utvrđivanje činjeničnog stanja, što sve naravno, prevazilazi kako načelnu prirodu ustavno-sudskog odlučivanja, tako i striktno utvrđene ustavne i zakonske limite kojima se ograničava delovanje Ustavnog suda.

Kada u svojoj odluci objašnjava postojanje diskriminacije, Ustavni sud praktično kaže da je do odbacivanja krivične prijave došlo isključivo ili bar pretežno zbog toga što je oštećeni pripadnik tzv. LGBT populacije, što znači da je on time diskriminisan. Prema stavu Ustavnog suda oštećeni je diskriminisan zbog svog seksualnog opredeljenja. Dakle, drugim rečima i jednostavnije objašnjeno, Ustavni sud zaključuje da, kada se ne bi radilo o homoseksualcu kao oštećenom, onda bi dvojica napadača na njega, svakako bili dalje krivično gonjeni, tj. tada se konkretni slučaj ne bi rešio primenom načela oportuniteta krivičnog gonjenja.

Takođe, mogli bi se reći da na ovaj način Ustavni sud tvrdi da je javni tužilac praktično „privilegovao“ nasilnike u odnosu na koje je odbacio krivičnu prijavu, jer su svoje nasilje usmerili prema čoveku koji je homoseksualac, a ne prema heteroseksualnoj osobi. Ustavni sud praktično u svojoj odluci tvrdi da bi dvojica osumnjičenih svakako bili „dalje“ krivično gonjeni, te da ne bi došlo do odbacivanja krivične prijave, da su napali nekog drugog čoveka, čije im seksualno opredeljenje „ne smeta“, tj. koji nije homoseksualac. To jednostavno nije tako, tj. takav stav Ustavnog suda uopšte nije potkrepljen bilo kakvim validnim i kredibilnim podacima sadržanim u ustavno-sudskom predmetu.

Smatram da se u odluci Ustavnog suda uopšte i ne objašnjava da je došlo do bilo kakve diskriminacije, pa ni do diskriminacije zbog seksualnog opredeljenja. osim što se to sasvim lakonski navodi. Naime, diskriminacija po definiciji podrazumeva drugačije postupanje u istoj/istovetnoj situaciji (diskriminatorno razlikovanje), ili veoma sličnoj situaciji, prema kriterijumima koji su diskriminatorski, tako da se „prema nekome postupa na jedan način“ u istoj situaciji, a „prema drugome ko se diskriminiše prema određenom diskriminatornom kriterijumu, na neki drugi način“, a toga nema u ovom slučaju, odnosno to se u ovom slučaju ni u najmanjoj meri ne objašnjava u odluci Ustavnog suda, niti se to u stvari, realno i može objasniti, jer u spisima predmeta ne postoje podaci iz kojih bi proizišlo da je javni tužilac diskriminisao oštećenog kada je postupio prema načelu oportuniteta krivičnog gonjenja u konkretnom slučaju. Pa u stvari, sasvim obrnuto, moglo bi se čak zaključiti da kako se u ovakvim situacijama, koje su praktično u sadržinskom smislu, delikt koji je „između prekršaja protiv javnog reda i mira i krivičnog dela nasilničkog ponašanja“, u praksi veoma često i postupa po načelu oportuniteta krivičnog gonjenja, obavezno krivično gonilo, samim tim što je oštećeni pripadnik tzv. LGBT populacije, čak i kada nema dokaza da je do krivičnog dela došlo iz tzv. motiva mržnje, bi se praktično svelo na diskriminaciju svih drugih kategorija oštećenih, tj. onih oštećenih koji su heteroseksualni.

Konačno, na temelju ovoga se opet moramo podsetiti ustaljene prakse Ustavnog suda, utemeljene i na stavovima Evropskog suda za ljudska prava (koja i danas „živi“ u svim drugim situacijama, i redovno se primenjuje), da se oštećenom koji je podneo krivičnu prijavu, ne garantuje i krivično gonjenje, tj. ishod postupka po njegovoj prijavi. Drugim rečima i jednostavnije objašnjeno: oštećeni nema pravo na krivično gonjenje, to je isključivo „pravo države“, u okviru mogućnosti realizacije prava na kažnjavanje (ius puniendi), koje kada je reč o krivičnim/kaznenim delima pripada isključivo „državi“, odnosno sudu. Ovaj stav Ustavnog suda je istaknut u više stotina, ako ne i hiljada, njegovih odluka, odnosno rešenja o odbacivanju ustavnih žalbi oštećenih, a u dva primera kada je Ustavni sud ipak usvajao ustavne žalbe oštećenih (navedenih u prethodnom tekstu), Ustavni sud naravno, nije prihvatao tvrdnje podnosilaca ustavnih žalbi (što je posebno upadljivo u slučaju kada se radilo o podnosiocu koji je bio maloletni Rom (dete), a u kojem je inače, punomoćnik podnosioca ustavne žalbe tvrdio da se radilo o diskriminaciji), da je postojala diskriminacija prema njima, već je osnov za usvajanje tih ustavnih žalbi bio utemeljen na drugim razlozima, koji su u osnovi iz domena opšte pravičnosti. Dakle, Ustavni sud u ovom slučaju na potpuno nekonsekventan način odstupa i od svoje višegodišnje ustaljene prakse i praktično prihvata stav da oštećeni ima nekakvo „pravo na krivično gonjenje“, koje bi zavisilo od „njegove volje“, uvek kada sam oštećeni tvrdi da je krivično delo prema njemu učinjeno iz tzv. mrzilačkih motiva, kao i da je već samim tim, što do daljeg krivičnog postupka, pa i kažnjavanja, suprotno njegovoj volji/intenciji nije došlo, on u krivičnom postupku svakako bio izložen diskriminaciji.

Naravno, ni najmanje nije sporno da neke kategorije oštećenih, naročito i kada su svedoci, opravdano imaju pravo na poseban položaj u krivičnom postupku, posebno radi minimiziranja tzv. sekundarne viktimizacije, kao kada se radi o posebno osetljivim svedocima, gde su naravno, po logici stvari, predmet posebne zaštite pre svega deca, odnosno maloletna lica uopšte, a posebno kada su žrtve krivičnih dela sa elementima nasilja ili krivičnih dela protiv polne slobode i sl. S druge strane, položaj oštećenih je u pogledu njihovih mogućnosti u odnosu na tzv. raspolaganje pravom na krivično gonjenje, načelno jednak u našem krivičnoprocesnom sistemu, a to kao što je objašnjeno u prethodnom tekstu, nije ni ustavno-pravno sporno, tj. ne bi trebalo da bude ni u najmanjoj meri sporno u ustavno-pravnom smislu.

Iz ovoga proizlazi da iako bi svi oštećeni morali biti jednaki, onda kada se radi o njihovom pravu na krivično gonjenje, koje kao takvo ne postoji, osim kada se radi o krivičnim delima za koja se goni po privatnoj tužbi, a delimično je tako i kada su u pitanju krivična dela za koja se goni po predlogu oštećenog (kada je postojanje takvog predloga formalni uslov da ovlašćeni tužilac, a to je javni tužilac, može krivično da goni), Ustavni sud svojim rezonovanjem u odluci u odnosu na koju izdvajam mišljenje, praktično uvodi posebnu kategoriju oštećenih, koja je od drugih oštećenih, koji su „svi jednaki“, ipak „malo jednakija“.

4. POGREŠNO DAVANjE ZNAČAJA SMERNICAMA OEBS-A I YUKOM-A U ČIJOJ SU IZRADI UČESTVOVALI „PREDSTAVNICI“ REPUBLIČKOG JAVNOG TUŽILAŠTVA, NAROČITO ŠTO SU ONE DONETE 2017 GODINE, A KRIVIČNA PRIJAVA KOJA SE TIČE DOGAĐAJA KOJI JE KASNIJE BIO PREDMET ODLUČIVANjA I USTAVNOG SUDA, PODNESENA JE VIŠE OD DVE GODINE RANIJE - 2015. GODINE

 

Smernice u čijoj su izradi učestvovali i određeni „predstavnici“ Republičkog javnog tužilaštva, ili što je tačnije, određeni zamenici Republičkog javnog tužioca, čiji se deo sadržaja navodio boldirano u jednoj od verzija predloga odluke u njenom osnovnom tekstu (a koje su potom bile prisutne u jednoj dužoj fusnoti uz predlog odluke koji je konačno usvojen), svakako nisu bilo kakav izvor prava, bez obzira što su određeni zamenici Republičkog javnog tužioca, kao eksperti uzeli učešća u izradi tih smernica, koje ne samo da same po sebi, nemaju bilo kakav obavezujući karakter za „postupajuće“ nosioce javno-tužilačke funkcije, već ne predstavljaju suštinski ni nekakav „opšti pravni akt“ ili bilo kakav zvaničan „dokument“, iza kojeg kao takvog „stoji“ Republičko javno tužilaštvo, odnosno sam Republički javni tužilac, koji je prema vladajućem načelu hijerarhije na čelu javno-tužilačke organizacije u Republici Srbiji.

 

Ovde naravno, treba posebno imati u vidu i da ako je

Republički javni tužilac smatrao da se ne može primeniti načelo oportuniteta krivičnog gonjenja u odnosu na određenu kategoriju krivičnih dela, ili kada se radi o određenim vrstama oštećenih, da to nije celishodno, opravdano i sl., on je mogao da donese obavezno opšte uputstvo, kojim bi se to pitanje uredilo na način koji je imanentan našem krivičnoprocesnom sistemu, a on to nije učinio, bar ne 2015. godine, kada je i došlo do odbacivanja krivične prijave, te potom i ustavne žalbe protiv konkretnog rešenja o odbacivanju krivične prijave. Stoga je potpuno pogrešno davati nekakav formalan pravni značaj takvim smernicama, a naročito stoga, što one ne samo da nisu bilo kakav formalni izvor prava, već i kada bi bile izvor prava, besmisleno je na njih se pozivati, jer one nisu ni postojale u vreme kada je odbačena krivična prijava u konkretnom slučaju.

 

Smernice su objavljene u decembru 2017., a krivična prijava, tj. akt koji se pobija ustavnom žalbom je donesen u oktobru 2015. godine. Krajnje je neobično da Ustavni sud, bez obzira što smernice bilo koje vrste, pa ni ove u čijoj su izradi učestvovali pojedini zamenici Republičkog javnog tužioca, nisu izvor prava, spominje neki takav „paraizvor prava“, koji je usvojen po proteku više od dve godine, nakon događaja, na koji bi eventualno „trebao/mogao/morao“ da se primeni.

Konačno, u izradi ovih smernica su između ostalog, zajedno sa Misijom OEBS-a u Srbiji i uz učešće dve zamenice Republičkog javnog tužioca, učestvovali i eksperti samog Yukoma-a, odnosno sama ta nevladina organizacija, koja je veoma istaknuta u delovanju radi zaštite ljudskih prava i sloboda, što je naravno, za svaku pohvalu, a koja je inače, u ime oštećenog, podnela ustavnu žalbu.

Nezavisno od inače, veoma korisne uloge Yukoma-a u društvu, kao nevladine organizacije koja u Srbiji već dugo svojim javnim delovanjem energično doprinosi svesti o značaju doslednog poštovanja i unapređenja vitalnih ljudskih prava i sloboda, načelno smatram da je u najmanju ruku neukusno, ali i veoma neprijatno, pa i opasno po ugled Ustavnog suda, da se smernice u čijoj je izradi učestvovala konkretna, inače respektivna nevladina organizacija, navode bilo u tekstu odluke, bilo kao prilog u ustavno-sudskom predmetu ili u fusnoti uz predlog odluke, te da to čak može donekle baciti i svojevrsnu „senku“ na odlučivanje Ustavnog suda. To u stvari, očigledno šteti i samoj konkretnoj nevladinoj organizaciji. Tako je potpuno nezavisno od toga da li su te smernice u osnovnom tekstu odluke, ili se one nalaze u fusnoti uz tekst predloga odluke (kada se brišu u redakcionom postupku), jer sve što je elektronskom sistemu Ustavnog suda predstavlja sastavni element konkretnog ustavno-sudskog predmeta.

5. U SPISIMA PREDMETA APSOLUTNO NEMA DOKAZA DA JE DO NAPADA DOŠLO IZ
„HOMOFOBIČNIH“ MOTIVA

 

Prilikom rasprave o konkretnom ustavno-sudskom predmetu, kako na sednicama Odbora za ustavne žalbe iz oblasti krivičnog prava, tako i na sednici Ustavnog suda, isticao sam da svakako ne sumnjam u dobre namere sudije izvestioca, ali sam pri tom i podsećao na čuvenu metaforičnu misao da je "put do pakla popločan najboljim namerama". To naravno, ističem i u ovom izdvojenom mišljenju.

Apriorno zaključivanje o postojanju diskriminacije, a sve to suštinski utemeljeno na instancionom rezonovanju i direktnom rešavanju činjeničnih pitanja u ustavno-sudskom postupku, što uveliko i u stvari, drastično prevazilazi pravne mogućnosti Ustavnog suda, stvara veoma opasan presedan. Opasnost takvog presedana se pre svega, tiče otvaranja u prethodnom tekstu već spominjane „Pandorine kutije“, što se u stvari, u praksi može svesti na ne samo besmislenu, već i veoma opasnu situaciju po pravni sistem, da će uvek kada oštećeni tvrdi, čak i onda kada se ta tvrdnja nikako ne može dokazati, da je motiv za izvršenje krivičnog dela „mrzilačke prirode“ (poput u ovom slučaju „homofobičnog“ motiva), te ako je pri tom, oštećeni zaista pripadnik neke „manjinske“ grupacije, to svakako i čak po „automatizmu“, usmeriti odlučivanje nadležnih državnih organa (poput javnog tužioca i suda u krivičnom postupku, pa i Ustavnog suda u ustavno-sudskom postupku), da odluče u pravcu i na način koji je saglasan tvrdnji onoga ko ističe da je žrtva „mržnje“, čak i kada takvu tvrdnju ništa drugo u realnom dokaznom smislu ne potkrepljuje na relevantan način.

Iz javno-tužilačkih spisa proizlazi da je oštećeni, nekoliko dana posle događaja, o tome obavestio "Yukom", a da je ta nevladina organizacija nekih pet dana nakon događaja podnela prijavu policiji, uz dostavljanje izjave oštećenog datoj samom Yukom-u i uz medicinsku dokumentaciju o lakim telesnim povredama koje je oštećeni pretrpeo.

Osim same izjave oštećenog date Yukom-u, kao potom i u policiji, u spisima nema bilo kakvih dokaza da se radi o napadu koji je motivisan mržnjom prema pripadnicima LGBT populacije, odnosno da je do napada protiv oštećenog došlo zbog njegovog seksualnog opredeljenja, osim što je to čvrsta impresija samog oštećenog, tako da se svaki suprotni zaključak Ustavnog suda svodi na njegovo upuštanje u drastičnoj meri u rešavanje činjeničnih pitanja, što naravno Ustavni sud ne može i ne sme da čini.

Dakle, radi se o događaju u kojem su bila tri učesnika (dva napadača i oštećeni), a iz ovoga i proizlazi ključno pitanje, a to je: kako bi javni tužilac u postupku, ako nema drugih svedoka, odnosno drugih dokaza, uopšte i dokazao koji je bio "pravi", tj. stvarni motiv napada ?

Naime, iz sadržaja koji postoje u spisima javno-tužilačkog predmeta, koji su deo ustavno-sudskog predmeta, motiv za napad proizlazi jedino iz izjave samog oštećenog.

Pitanje je kako bi se i da li bi se pobuda koja inače, predstavlja "samo" obaveznu otežavajuću okolnost, a ne i element definicije (bića) konkretnog krivičnog dela i mogla dokazati u konkretnom krivičnom postupku, što je potencijalno, verovatno i bio jedan o elemenata procene javnog tužioca da je celishodno postupanje po načelu oportuniteta krivičnog gonjenja.

Sami napadači uopšte ne spominju da su oštećenog nazvali „peder“ i sl., već objašnjavaju uopšteno da su mu se obratili na uvredljiv način. Ovde se kao relevantno postavlja pitanje Kakvo sve može biti značenje izraza „peder“, „pederčina“ i sl.?

Dakle, izjave date u vokativu - "pederu" i "pederčino" (što je augmentativ od reči peder, a suprotno bi bio deminutiv – „pederčić“), upućene oštećenom (isključivo prema njegovim tvrdnjama, a o tome nema ništa u izjavama drugih aktera događaja, niti se to može dokazati eventualnim snimcima nadzornih kamera i sl.), same po sebi, svakako imaju uvredljiv karakter, ali one ne predstavljaju obavezno karakterisanje onoga kome su upućene kao homoseksualca. Treba pored toga, imati u vidu da se u ovakvim situacijama u suštinskom smislu, kada se radi o upotrebljenom izrazu, koji je uvredljiv ili nekoga karakteriše na određeni način, svrstava u određenu grupu i sl., uopšte nema značaja da li se radi o osnovnom obliku reči ili njenom augmentativu ili deminutivu.

Kako se sam Ustavni sud pogrešno i potpuno nepotrebno opredelio da instanciono odlučuje u konkretnom slučaju, te kako pri tom, sam Ustavni sud, iako on svakako nema neku „pretresnu/raspravnu“ funkciju, pa stoga, nije naravno ni u „dokaznoj funkciji“, sasvim rutinski izvodi zaključke koji se tiču činjenica a pri tom, je to po mom mišljenju učinio na pogrešan način, neophodno je i u ovom izdvojenom mišljenju ilustrovati zašto je i takvo inače, nepotrebno i pogrešno „činjenično rezonovanje“ Ustavnog suda, veoma sporno i u sadržinskom smislu.

Zaključak Ustavnog suda zasnovan je isključivo na apriornom prihvatanju stava samog oštećenog, a koji je očigledno nedokaziv u krivičnoprocesnom smislu. Ovde se suština svodi na to što su napadači oštećenog verbalno okarakterisali kao homoseksualca, rečima „pederčino“ i sl., a pri tom, on zaista i jeste homoseksualac, ali kako reči „peder“,“pederčina“ i sl., imaju raznovrsna značenja u srpskom jeziku, samo takvo obraćanje oštećenom, može biti kako njegovo karakterisanje kao homoseksualca, tako i vid vređanja.

Više različitih značenja konkretne reči „peder“ upućene oštećenom, može se ilustrovati čitavim nizom veoma upečatljivih primera notornog karaktera, koji su iz realnog života. Na primer, postoji jedna stara pesma rok grupe Riblja čorba - "Draga ne budi peder". Ista grupa (tekstopisac Bora Đorđević) ima i pesmu u kojoj se u jednom stihu navodi „…oko mene pederi, ubice…“ Sličnih primera je mnogo i oni nisu samo deo tzv. pop kulture, već se radi o jednoj svakako nepristojnoj, najčešće izrazito pežorativnoj, ali u realnom smislu, uobičajenoj komunikaciji u određenim okolnostima, koja podrazumeva da se osoba kojoj se kaže da je peder/pederčina, time karakteriše kao loš čovek, vređa se, omalovažava i sl. Na primer, u staroj i već legendarnoj seriji „Kamiondžije“, jedan od glavnih „likova“ zamera svom direktoru, onda kada mu se jada zbog obaveze doškolovanja, da on dopušta da njegovog starog druga, „zezaju tamo neki pederi“.

Konačno, dobro je poznato i šta neki navijači-huligani, ponekad skandiraju na tribinama fudbalskih i košarkaških stadiona, pa nekada i nosiocima visokih javnih i državnih funkcija, koji se tada gromoglasno označavaju kao „pederi“. Pa zar ja svaka takva izjava, osim što je veoma uvredljiva, omalovažavajuća i izrazito iritantna po čoveka kojem se te izjave upućuju i naravno, po njemu bliska lica, a pre svega članove njegove porodice, zaista i realno karakterisanje kao homoseksualca onoga kome je ona upućena ? Naravno da nije, svakom je jasno, ili bi moralo biti jasno, da je ovde suština u vređanju.

Kako bi se uopšte i moglo dokazati u najvećem broju realnih situacija da se neko tretira kao „homoseksualac“, time što mu se kaže da je „peder“, ili „pederčina“, što je inače, u većini životnih situacija, daleko pre uvreda, nego (o)karakterisanje u smislu seksualnog opredeljenja, osim ako se ne smatra da je dovoljno što je onaj kome je takva izjava upućena zaista homoseksualac, kao što je to oštećeni u ovom konkretnom slučaju. Naprotiv, potpuno je jasno da je svrha većine takvih izjava da se čovek uvredi, a ne da se okarakteriše kao homoseksualac.

Prethodno navedeni primeri, kako iz „pop kulture“, tako i u vezi navijačkog huliganstva“, predstavljaju samo neke od veoma brojnih primera ove vrste, a svaki čitalac ovog izdvojenog mišljenja, kao što je to mogao da učini i bilo koji sudija Ustavnog suda, može i sam pronaći mnogo više takvih primera, iz kojih proizlazi da same po sebi, izjave „peder“ i čak „pederčina“, ne moraju obavezno biti izjave kojima se aludira na nečije seksualno opredeljenje, već pre svega, predstavljaju izraze grubog omalovažavanja i teškog vređanja.

Naravno, moglo bi se s pravom konstatovati da ovakvim „činjeničnim primerima“ u stvari, uopšte i nije mesto u izdvojenom mišljenju, koje bi se moralo bazirati na isključivo pravnim, odnosno ustavno-pravnim argumentima. To bi zaista bilo tako u većini uobičajenih situacija, kada se radi o „odnosu“ između odluke Ustavnog suda i izdvojenog mišljenja u odnosu na tu odluku. Međutim, kako je sam Ustavni sud u konkretnom slučaju svoju odluku doneo, neposredno se upuštajući u rešavanje striktno činjeničnih pitanja i odlučujući izrazito instanciono, onda konsekventno tome i izdvojeno mišljenje u odnosu na takvu odluku, mora da u potrebnoj meri ilustruje i stavove zasnovane na odgovarajućem činjeničnom rezonovanju.

Prethodno sam naveo primere iz tzv. pop-kulture iz kojih se vidi da izraz „peder“, pa samim tim ni njegovo „uveličavanje“, tipa „pederčina“, često, pa čak i pretežno u mnogim životnim situacijama, nema nikakve veze sa homofobijom, niti karakterisanjem onoga kome se takve izjave upućuju kao homoseksualca, već primarno predstavlja uvredu, omalovažavanje, ili uopšte, jedno negativno vrednosno karakterisanje konkretne osobe, a kao dodatno potkrepljenje ovoga, koje se tiče nauke o jeziku, mogu se navesti i sledeći primeri, iz kojih proizlazi da reč „peder“ ima dvostruko značenje:

• Prema Velikom rečniku stranih reči i izraza, autori Ivan Klajn i Milan Šipka, 5. izdanje, Beograd, 2010., (str. 920). reč „peder“, znači: 1) muškarac koji oseća polni nagon prema osobama istog pola, isto što i homoseksualac, a pod alternativno 2) nepreduzimljiva inertna osoba, mlakonja, nekarakterna osoba, pokvarenjak.
• Prema Rečniku srpskog jezika Matice srpske, grupa autora, prvi autor Milica Vujanić, Beograd, 2011. (str. 905), reč „peder“, znači: 1) homoseksualac ili 2) bezvredna, prezrenja dostojna osoba.

Prema Rečniku muške tipologije u beogradskom žargonu – „Savremeni srpski jezik“: (dostupno na Internetu – izvor: https://www.xxzmagazin.com/recnik-muske-tipologije-u-beogradskom-zargonu, pristupljeno 13. aprila 2022. godine, kao i https://radiogornjigrad.wordpress.com/2016/03/01/recnik-muske-tipologije-u-beogradskom-zargonu, pristupljeno 13. aprila, 2022. godine):

• Reč "peder" se koristi u žargonskom načinu obraćanja mladih osoba. Žargon primer reči "peder" je izdajica.

 

• - Reč "peder" je imenica koja je uvredljiva, a više se ne odnosi na muško - mušku ljubav.

 

• - Sličan izraz reči "peder" je "kreten", "idiot" (prema internet izvoru ova dva izraza su najsličnija - 77%, dok je manje sličan izraz "homoseksualac" - 76%).
• - Reč "peder" koristi se da označi osobu koja je "cinkaroš", ili "koja se pravi da je ono što nije".
• Prema Vikipediji, reč "peder" je žargonski izraz koji se "upotrebljava i kao naziv za čoveka koji se smatra lošim, a može biti čak i način obraćanja među prijateljima".

U jednoj doktorskoj disertaciji - Leksika pogrdnog značenja u imenovanju čoveka u srpskom jeziku (dostupna i na Internetu ( https://uvidok.rcub.bg.ac.rs>hadle>Doktorat, pristupljeno 13. aprila, 2022. godine i https://nardus.mpn.gov.rs/handle/123456789/10311m, pristupljeno 13. aprila, 2022. godine ), autorke Jovane B.Jovanović, reč peder spominje se nekoliko desetina puta, a pretežno je njeno značenje uvredljivo, ponižavajuće, pogrdno, pežorativno i sl., pa se ova reč tako između ostalog, objašnjava i na str. 186 – 187, kao vid: „b) pogrdne semantičke realizacije leksema kojima se primarno imenuje čovek na osnovu seksualnog opredeljenja“, a što može biti, između ostalog: „bezvredna, prezrenja dostojna osoba (o muškarcu); pogrdne semantičke realizacije zasnovane na stereotipnoj percepciji pola – npr.: baba, žena, tetka, strina i dr. – u imenovanju muškarca koji je od strane kolektiva percipiran kao nedovoljno snažan, odvažan, muževan i sl. Ovo se povezuje i s tim da se „u patrijarhalnoj društvenoj zajednici ženski pol smatra ‘slabijim‘, ‘nežnijim‘, ‘osetljivijim‘, ‘bojažljivijim‘, te ove komponente predstavljaju implicitne seme kolektivne ekspresije u strukturi značenja leksema kojima se primarno označavaju.“

Takođe, treba imati u vidu i da u se u sudskoj praksi redovnih sudova, kada se radi o krivičnom delu uvrede, izjava kojom se određenom licu - pasivnom subjektu/oštećenom krivičnim delom uvrede/privatnom upućuju reči kojima se tvrdi da je on „peder“, tretiraju kao izjave koje su uvredljivog karaktera, a najčešće nema ni govora o tzv. homofobiji.

6. USTAVNI SUD NEMA NEKAKVU „KRISTALNU KUGLU“, NITI SE MOŽE OČEKIVATI DA
TAKVU „KUGLU“ IMA JAVNI TUŽILAC

 

Odluka Ustavnog suda u odnosu na koju izdvajam mišljenje se kao što je objašnjeno u prethodnom tekstu, neposredno zasniva na direktnom upuštanju Ustavnog suda u rešavanje činjeničnih pitanja, što ni najmanje nije u skladu sa funkcijom Ustavnog suda. Ovo se svodi na veoma jednostavno pitanje moguće dokazivosti/nedokazivosti određenih činjenica u konkretnom slučaju, čime svakako ne bi trebalo da se bavi Ustavnim sud, ali kako se on već upustio u utvrđivanje činjenica, neophodno je objasniti i da on to čini na potpuno pogrešan način. Naime, kako bi se realno mogao utvrditi homofobičan napad, onda kada oštećeni zaista jeste čovek koje se smatra pripadnikom tzv. LGBT populacije, odnosno koji se deklariše kao homoseksualac i kojem su se po njegovom iskazu, odnosno prema njegovim navodima, napadači obratili izrazom „pederu“ i „pederčino“ , kada to iz njihovog iskaza uopšte ne proizlazi, već oni kažu da su ga „samo“ vređali, a pri tom, u događaju učestvuju samo trojica aktera – dva učinioca/osumnjičena i jedan oštećeni. To praktično realno nikako nije moguće, a naročito u kontekstu prethodnog objašnjenja značenja reči „peder“, koje nije isključivo „homoseksualac“, već ima i drugačije, tj. uvredljivo značenje, koje je inače, u praksi verovatno i češće nego ono prvo značenje.

Uostalom i u srpskom krivičnom postupku, kao i u drugim savremenim krivičnim procedurama, postoji načelo in dubio pro reo, iz čega proizlazi da organ postupka i kada sumnja u nešto što bi teretilo okrivljenog, ali to ne zna sigurno, odnosno ne može utvrditi sa sigurnošću/izvesnošću, mora postupiti u korist okrivljenog. To se tiče i javnog tužioca u ovom konkretnom slučaju, a kao što će se to objasniti u daljem tekstu, kada je reč o rezonovanju javnog tužioca, od značaja je i njegova ocena moguće dokazivosti krivičnog dela u eventualnom daljem toku krivičnog postupka. Suština je da bi u eventualnom daljem toku krivičnog postupka u konkretnom slučaju veoma verovatno, a u stvari, skoro sigurno, bilo realno nemoguće (bez priznanja samih okrivljenih, a teško bi bilo očekivati da bi to tih priznanja u kontekstu celokupnog slučaja moglo doći) i dokazati tzv. homofobični/homomrzilački motiv.

Konačno, ako Ustavni sud tvrdi da postoji kršenje Ustavom ustanovljene zabrane diskriminacije (a to se navodi u izreci odluke), onda on time praktično implicitno kaže da je javni tužilac diskriminisao oštećenog tako što je predmet okončan primenom načela oportuniteta krivičnog gonjenja, što je čini mi se, suviše teška tvrdnja, zbog koje bi konkretni zamenik javnog tužioca (što je već objašnjeno u prethodnom tekstu), čak mogao da snosi odgovornost. Naime, iz ovoga proizlazi da bi javni tužilac drugačije postupao da oštećeni nije bio homoseksualac. To jednostavno nije tačno, a ako bi se to zaključilo, kao što proizlazi iz odluke Ustavnog suda u odnosu na koju izdvajam mišljenje, tada Ustavni sud u stvari, konkretnog zamenika javnog tužioca svojom odlukom koja je, konačna, izvršna i opšteobavezujuća (član 166. stav 2. Ustava Srbije), sasvim lakonski karakteriše kao diskriminatora. Smatram da to nije opravdano.

Usvajanjem ove odluke u odnosu na koju izdvajam mišljenje, imajući u vidu dejstvo člana 54a Krivičnog zakonika, koji se isključivo tiče odmeravanja kazne, Ustavni sud u stvari, čak implicitno, ali veoma jasno i nedvosmisleno, tvrdi da je javni tužilac svakako/obavezno morao da optuži okrivljene, te da bi potom, sud morao da ih osudi i da im čak obavezno izrekne kaznu (jer se samo ona odmerava), što je sve po mom mišljenju, ne samo besmisleno u krivičnoprocesnom smislu, već je i veoma opasno sa stanovišta uloge Ustavnog suda u našem pravnom sistemu.

7. POTPUNO POGREŠNO ANALIZIRANI PRIMERI IZ PRAKSE EVROPSKOG SUDA ZA LjUDSKA PRAVA
U ODLUCI USTAVNOG SUDA

 

U odluci Ustavnog suda se navodi nekoliko primera iz prakse Evropskog suda za ljudska prava, ali oni uglavnom nisu adekvatni kada se radi o slučaju o kojem se radi. Ne može se stoga, izbeći ni komentar koji se tiče očigledne i suviše naglašene fokusirnosti na zabranu diskriminacije iz člana 21. Ustava Srbije, od početka i tokom meritornog rešavanja konkretnog ustavno-sudskog predmeta, što se između ostalog, ogleda i u samom „istorijatu“ donošenja konačne odluke Ustavnog suda, u postupku koji se odvijao shodno pravilima rada Ustavnog suda. Tako je u drugom predlogu odluke, kada je izjašnjavanje o njemu odloženo odlukom Odbora za ustavne žalbe iz oblasti krivičnog prava, čak kao primer iz prakse ESLjP, sasvim nepotrebno i potpuno van konteksta konkretne ustavne žalbe, naveden jedan veoma poznatog slučaj odluke ESLjP donesene protiv BiH (Sejdić i Finci protiv Bosne i Hercegovine, br. 27966/6 i 34836/06 od 23. decembra, 2009. godine), koji se tiče se potpuno drugog pitanja, koje je po svom karakteru, potencijalno daleko više politički, nego striktno pravni problem, a koje proizlazi iz "Dejtonskog mirovnog sporazuma" i ustavno-pravnog uređenja BiH na temelju tog sporazuma. Dobro je naravno, što ovaj primer iz prakse ESLjP, nije svoje mesto našao u konačnoj odluci Ustavnog suda.

Tačno je kao što se to u odluci navodi da je prema praksi Evropskog suda koju prihvata i Ustavni sud, postupanje ponižavajuće i potpada pod primenu člana 3. Evropske konvencije ako kod žrtve izazove osećanje straha, tuge i inferiornosti, ako ponižava žrtvu, bez obzira na to da li je to bio cilj, ako razbije fizički i moralni otpor žrtve, ako utiče na žrtvu da postupa protiv svoje volje ili uverenja i ako pokazuje nedostatak poštovanja ili umanjuje ljudsko dostojanstvo (videti presudu Evropskog suda u predmetu M.C. i A.C. protiv Rumunije, broj predstavke 12060/12, presuda od 12. aprila 2016. godine, stav 108), ali je sporno što kao što je to već objašnjeno u prethodnom tekstu, ne postoji diskriminacija u smislu člana 21. Ustava Srbije. Ono što je posebno upadljivo i zbog čega ovaj primer iz prakse ESLjP nije adekvatan svodi se na zahtev koji prema stavu ESLjP moraju proizići iz „napada“ takve vrste. Naime, ovde se radi o napadu u metrou na osobe koje su se vraćale sa tzv. gej parade („parade ponosa“), bilo je 7 napadača, a istraga je obustavljena, što je suština obraćanja Evropskom sudu za ljudska prava.

Prema stavu ESLjP neophodno je postojanje minimalnog nivoa ozbiljnosti, što je uslov koji očigledno nije ispunjen u odluci Ustavnog suda u odnosu na koju izdvajam mišljenje. Naime, u slučaju M.C. i A.C. protiv Rumunije, broj predstavke 12060/12, presuda od 12. aprila 2016. godine, kao bitne ispoljavaju se dve suštinske karakteristike:1) postoji napad rulje, jer se radi o sedam organizovanih napadača, te 2) do napada je došlo došlo u specifičnim okolnostima – posle „Gej parade“, odnosno „LGBT parade“/“parade ponosa“, u sredstvu javnog prevoza.

Zato pre svega, tj. usled prethodno objašnjene kumulativne ispunjenosti dve bitne karakteristike konkretnog napada, u slučaju M.C. i A.C. protiv Rumunije, broj predstavke 12060/12, presuda od 12. aprila 2016. godine, u tom slučaju postoji potreban/minimalan nivo ozbiljnosti, a takav neophodan nivo sasvim očigledno ne egzistira, kada se radi o nasilničkom ponašanju čiji su akteri tri osobe – dva učinioca i jedan oštećeni, a koje se pri tom, odigralo u gluvo doba noći, bez prisustva „trećih lica“, kao mogućih očevidaca/svedoka (imajući u vidu da je događaj gledalo jedno lice iz svog stana, koje je i pozvalo policiju, ali ono nije moglo da uoči postojanje tzv. homofobičnog motiva i sl.), te je zatim, krivično delo prijavljeno nakon proteka više dana, iz čega sve proizlazi da nema realnih mogućnosti da se utvrdi tzv. homofobičan motiv, osim što to tvrdi sam oštećeni.

U odluci Ustavnog suda u odnosu na koju izdvajam mišljenje navodi se i slučaj Sabalić protiv Hrvatske (broj predstavke 50231/13, presuda od 14. januara 2021. godine). Ovo je potpuno neadekvatan primer, jer sam ESLjP navodi obavezu države koja je najčešće nemoguća, prema veoma bogatoj praksi samog ESLjP, koja se tiče načela ne bis in idem, a naročito kada se radi o kaznenopravnim sistemima država nekadašnje SFRJ, a to je da nekako, čak i bez objašnjavanja kako, jer je to najčešće prema praksi samog ESLjP nemoguće, „poništi“ sopstvenu prekršajnu presudu, da bi se mogao voditi i krivični postupak, zbog homofobičnog „napada“. Pri tom, ovde čak i nije jasno o kom se krivičnom delu i radi, jer se spominje „napad“, a u hrvatskom Kaznenom Zakoniku, kao ni kod nas ne postoji krivično delo napada, dok su nastupile lake telesne povrede, u pogledu kojih se krivično gonjenje ne odvija po službenoj dužnosti. Kada ESLjP u ovoj odluci tvrdi da nije bilo de iure prepreka da se nastala situacija (pravnosnažno već okončan prekršajni postupak, shodno čemu u odnosu na pokrenuti krivični postupak od strane same oštećene, deluje načelo ne bis in idem), ispravi obustavljanjem ili poništenjem „neopravdanog postupka“, te uklanjanjem njegovih efekata i ponovnim ispitivanjem predmeta, pozivajući se na stav 2. člana 4. Protokola broj 7. uz Konvenciju, shodno čemu se predmet može ponovo razmotriti ako je u prethodnom postupku došlo do „bitnih povreda“, koje su mogle uticati na rešenje predmeta, on uopšte ne uzima u obzir sopstvenu veoma bogatu praksu, koja se tiče delovanja načela ne bis in idem, a koja se često između ostalog, odnosila na slučajeve koji su se ticali baš Hrvatske.

Konačno, ovde treba imati u vidu i da je sam događaj o kojem se radi u slučaju Sabalić protiv Hrvatske po svom karakteru bitno drugačiji od slučaja koji se tiče odluke Ustavnog suda Srbije u odnosu na koju izdvajam mišljenje. Naime, u „hrvatskom slučaju“ se radi o devojci kojoj je u noćnom klubu prišao muškarac želeći da ostvari odgovarajuću komunikaciju i kontakt na temelju uglavnom uobičajenih „muško-ženskih odnosa“, odnosno težeći da sa devojkom „koketira“, a kada mu je devojka rekla da je on ne interesuje, jer je ona lezbijka, on je reagovao agresivno i napao je. Ovde čak po svemu sudeći i nije izvesno (što je verovatno i bio suštinski razlog što je taj slučaj u Hrvatskoj rešen na prekršajnom nivou), da je napad zaista bio iz tzv. homofobičnih motiva, ili se pak radilo o napadu koji je bio motivisan povređenom sujetom napadača, očigledno ili bar verovatno, sklonog agresivnom reagovanju.

Kako Ustavni sud u svojoj odluci u odnosu na koju izdvajam mišljenje, navodi i taj slučaj (Sabalić protiv Hrvatske), kod kojeg se stav ESLjP svodi na favorizovanje mogućnosti da se predmet koji je već pravnosnažno okončan, ponovo „oživi“, tako što bi se poništila/ukinula presuda prekršajnog suda, te potom „ponovo“ vodio krivični/kazneni postupak za „isto“ delo, onda bi bilo logično da se, ukoliko se u odluci Ustavnog suda insistira i na tom slučaju (Sabalić protiv Hrvatske), pozivanjem na tu „revizionu“ mogućnost (koju navodi sam ESLjP), iz stava 2. člana 4. Protokola broj 7. uz Konvenciju i Ustavni sud Srbije opredeli u pravcu „relativizovanja“ načela ne bis in idem. Ovo bi u stvari, kada je reč o kaznenopravnom sistemu Srbije, čak i formalno bilo moguće daleko pre i mnogo jednostavnije, nego kada se radi o pravnosnažno okončanom prekršajnom postupku, koji je kaznene prirode i kako prema praksi ESLjP, tako i prema Ustavu Srbije, praktično „izjednačen“ sa krivičnim postupkom kada se radi o načelu ne bis in idem.

Naime, prema Ustavu Srbije (član 34. stav 4.), tako i prema odredbama Zakonika o krivičnom postupku (član 4. stav 1.), rešenje o odbacivanju krivične prijave (čak i onda kada je doneseno u sklopu načela oportuniteta krivičnog gonjenja u njegovom uslovljenom obliku), formalno ne deluje u smislu načela ne bis in idem, što je konačno i bio razlog da Vrhovni kasacioni sud u svojoj presudi Przz. broj 18/2016 od 22.12.2016. godine, zauzme stav da je u slučaju primene instituta odlaganja krivičnog gonjenja iz člana 283 ZKP stvar presuđena, tako da deluje načelo ne bis in idem.

Međutim, kada bi Ustavni sud (a u skladu sa stavom ESLjP izraženim u slučaju Sabalić protiv Hrvatske), zaista smatrao da je kako opravdano, tako i moguće odstupiti od načela ne bis in idem, a formalno u skladu sa odredbama iz stava 2. člana 4. Protokola broj 7. uz Konvenciju, onda kada se radi o „nasilnom napadu“ u pogledu kojeg nisu istraženi motivi mržnje, niti su ti motivi uzeti u obzir pri određivanju kazne, te da to stoga predstavlja „bitnu povredu“ u smislu odredbi iz stava 2. člana 4. Protokola broj 7, on bi tada konsekventno mogao/morao da poništi rešenje o odbacivanju krivične prijave, doneto u sklopu načela oportuniteta krivičnog gonjenja i time omogući dalje vođenje krivičnog postupka protiv okrivljenih, uprkos stavu Vrhovnog kasacionog suda (presuda Przz. broj 18/2016 od 22.12.2016. godine), jer bi Ustavni sud jednostavno mogao oceniti da takav stav Vrhovnog kasacionog suda nije u skladu sa praksom ESLjP, a sam Ustav Srbije ne propisuje delovanje načela ne bis in idem u odnosu na rešenje o odbacivanju krivične prijave. Ustavni sud to ne čini, pa je i stoga, pored prethodno već iznesenih argumenata, potpuno pogrešno što se u odluci Ustavnog suda u odnosu na koju izdvajam mišljenje, kao primer navodi i slučaj Sabalić protiv Hrvatske.

8. POGREŠNO REZONOVANjE U ODLUCI USTAVNOG SUDA KOJE SE TIČE DELOTVORNE ISTRAGE I DRASTIČNO UPUŠTANjE USTAVNOG SUDA U OCENU ISKLjUČIVO ČINjENIČNIH PITANjA

 

 

Ustavni sud u tekstu svoje odluke ukazuje i na to da je pozitivna obaveza države da sprovede istragu obaveza sredstva, a ne obaveza cilja, te da su nadležni državni organi obavezni da preduzmu sve razumne korake koje su imali na raspolaganju da obezbede dokaze u vezi sa kritičnim događajem (videti citiranu presudu Evropskog suda u predmetu Milanović protiv Srbije, stav 86). Takođe, nadležni državni organi moraju istragu sprovesti temeljno, odnosno moraju uvek ozbiljno da pokušaju da otkriju šta se desilo i ne bi trebalo da se oslanjaju na ishitrene ili neosnovane zaključke da bi istragu okončali, niti bi takve zaključke trebalo da koriste kao osnov za svoje odluke (videti presudu Evropskog suda u predmetu Mađer protiv Hrvatske, broj predstavke 56185/07, presuda od 21. juna 2011. godine, stav 112). Sve je to zaista tako, ali se u odluci u odnosu na koju izdvajam mišljenje, prenebregava da je, imajući u vidu celokupan kontekst događaja i sve preduzete radnje, kako nadležnog javnog tužioca, tako i policije, događaj o kojem se radi, „istražen“ u maksimalno mogućoj meri i to naravno baš u skladu sa poznatim stavom ESLjP-a, po kojem je pozitivna obaveza države da sprovede istragu obaveza sredstva, a ne obaveza cilja.

Ustavni sud zaključuje na temelju prakse ESLjP i da „štaviše, prilikom istrage nasilnih događaja, kao što je zlostavljanje, državni organi imaju obavezu da preduzmu sve razumne korake da otkriju mogući diskriminatorni motiv, za šta i sam Evropski sud za ljudska prava priznaje da je to težak zadatak. Ustavni sud dalje ukazuje na to da obaveza države da istraži moguće diskriminatorne motive za nasilni događaj nije apsolutna, već podrazumeva obavezu da se preduzmu svi mogući koraci u tom cilju. Stoga državni organi moraju učiniti sve što je razumno u datim okolnostima kako bi prikupili i osigurali dokaze, preduzeli sve praktične mere za otkrivanje istine i doneli dovoljno obrazložene, nepristrasne i objektivne odluke, bez izostavljanja sumnjivih činjenica koje mogu ukazivati na nasilje izazvano, na primer, rasnom ili verskom netrpeljivošću ili nasilje motivisano rodno zasnovanom diskriminacijom (videti presude Evropskog suda u predmetima Nachova i drugi protiv Bugarske [VV], br. predstavki 43577/98 i 43579/98, presuda od 6. jula 2005. godine, stav 160; Mudric protiv Republike Moldavije, broj predstavke 74839/10, presuda od 16. jula 2013. godine, st. 60-64 i Identoba i drugi protiv Gruzije, broj predstavke 73235/12, presuda od 12. maja 2015. godine, stav 67).

I ovo je naravno, sve u potpunosti tačno, kada se radi o praksi ESLjP, kao što se i objašnjava u odluci Ustavnog suda u odnosu na koju izdvajam mišljenje, ali je suština u tome da zatim, Ustavni sud na temelju toga izvodi potpuno pogrešan zaključak kojim na neki način, čak sam sebi „skače u usta“.

Naime, kada se citiraju stavovi ESLjP-a o obavezi sprovođenja delotvorne istrage, te objašnjava da je potrebno učiniti sve što je objektivno moguće da se istina i motivi krivičnog dela utvrde, Ustavni sud „zaboravlja“ činjenicu da je istraga u supstancijalnom smislu svaka procesna faza koja ima istražni karakter, u smislu da se u njoj otkriva i razjašnjava krivično delo, a nekada i prikupljaju krivičnoprocesno validni dokazi. To kada je reč o krivičnoprocesnom sistemu Srbije predstavlja i predistražni postupak, a nije „istraga“ samo formalna istraga (pokrenuta naredbom javnog tužioca), koje inače, nema u skraćenom postupku, a nije formalno obavezna ni u opštem krivičnom postupku. Dakle, istraga je u njenom supstancijalnom smislu očigledno sprovedena u konkretnom slučaju, a to što se njeni rezultati nisu „dopali“ oštećenom (podnosiocu ustavne žalbe), je već potpuno druga stvar, ali u oceni rezultata i dometa te „istrage“, sam Ustavni sud bi morao biti realan.

Kada je reč o suštini sprovedene istrage u njenom supstancijalnom smislu, što znači i u konkretnom predistražnom postupku, neophodno je imati u vidu:

1) događaj se odigrao u „pola noći“;

2) jedini akteri događaja su dvojica učinilaca/osumnjičenih i jedan oštećeni;

3) samo oštećeni spominje homofobični motiv napada;

4) jedini „dokaz“ za napad motivisan seksualnim opredeljenjem oštećenog bi bio iskaz „pederčino“, koji su učinioci uputili oštećenom, prema njegovim navodima.

Iz ovoga proizlazi jedno logično pitanje: Kako bi to javni tužilac dokazao ne samo da su se okrivljeni oštećenom zaista obratili na takav način, govoreći mu da je „pederčina“, već i da izraz „pederčino“ ovde zaista označava seksualno opredeljenje, a da se ne radi o banalnoj uvredi ?

Napad je oštećeni prijavio posle nekoliko dana, pa nije loše da se podsetimo i čuvene izreke jednog od pionira Kriminalistike Edmunda Lokara, koji kaže da je vreme koje prolazi – istina koja nam izmiče... Pa neko bi se zapitao i zar nije i tako kasnom krivičnom prijavom, sam oštećeni doprineo mogućoj nedelotvornosti istrage… ? A prvu izjavu oštećeni daje Yukom-u, tek kasnije policiji.

Od posebnog je značaja da je iskaz dvojice faktički osumnjičenih (ne i formalno osumnjičenih), uzet od njih u svojstvu građana, što dakle, znači da taj iskaz ne bi bio dokaz u krivičnom postupku. On bi se u eventualno daljem toku krivičnog postupks izdvojio iz spisa krivičnog predmeta i praktično ne bi formalno ni postojao. Ovde se naravno, može postaviti još jedno logično pitanje: Kakva je šansa da bi dvojica aktera napada, onda kada bi bili saslušani u svojstvu okrivljenih i u prisustvu branioca, priznali krivično delo ? Konačno, onaj jedan od njih koji je pozvan da bude saslušan kao okrivljeni od strane javnog tužioca, „branio se“ ćutanjem, tj. ponašao se pasivno i u skladu sa elementima prava na odbranu, nije dao bilo kakav iskaz. Javni tužilac je u konkretnom slučaju praktično postigao maksimum u nekom „elementarnom krivičnoprocesno-dokaznom smislu“, time što je primenio načelo oportuniteta krivičnog gonjenja.

Nije ne samo jasno, detaljno, nedvosmisleno ili na bilo koji „kompletniji način“, već ni u najminimalnijoj meri u odluci Ustavnog suda u odnosu na koju izdvajam mišljenje, objašnjeno šta je to više nadležni javni tužilac realno mogao da uradi da bi se krivično delo onako kako je opisano prema „verziji“ samo oštećenog, uključujući pre svega motiv napada, moglo dokazati u krivičnom postupku, a pre svega pred krivičnim sudom. Sasvim je jasno na temelju analize kompletnih javno-tužilačkih spisa i svih podataka sadržanih u ustavno-sudskom predmetu, da nadležni javni tužilac (zamenik javnog tužioca), praktično ništa više nije mogao da preduzme od onoga što je već učinio, tj. mogao da učini. Sasvim jednostavno objašnjeno, a kako bi se to zaključilo u nekim uporednopravnim krivičnoprocesnim sistemima, što je u žargonskom smislu uobičajeno i kod nas - javni tužilac nije imao slučaj.

Konačno, istakao bih da bi u kontekstu svih podataka/činjenica sadržanih u konkretnom ustavno-sudskom predmetu (a može se slobodno govoriti o činjenicama i u ovom izdvojenom mišljenju, jer se Ustavni sud u svojoj odluci neposredno upustio u utvrđivanje i ocenu činjenica i to čak prilično „bezobalno“), da je neophodno biti realan, bar minimalno i u elementarnoj meri, kada se radi o (ne)dokazivosti da je do konkretnog napada došlo iz „mrzilačkih motiva“. Naime, kakva je šansa da bi okrivljeni ono što su rekli neformalno policiji, uopšte i naveli u daljem toku formalnog krivičnog postupka, kada bi verovatno imali i branioca ? Ovde treba imati u vidu da u policiji prilikom tzv. informativnog razgovora, tj. prikupljanja obaveštenja od građana, dvojica „faktički“ osumnjičenih, a koji su „građani u krivičnoprocesnom smislu“, uopšte ne spominju da su se oštećenom obratili rečima „pederu“, odnosno „pederčino“ i naravno, ne pada im na pamet da priznaju tzv. homofobični motiv.

Konačno, ovde je moguće zamisliti i još neke situacije, koje su sasvim realne, za svakoga ko i u minimalnoj meri poznaje krivičnoprocesno-dokaznu praksu, a koje bi u praksi potpuno dezavuisale eventualnu optužbu, kada bi javni tužilac odlučio da podnese optužni akt, odnosno nastavi krivični postupak i ne postupi po načelu oportuniteta krivičnog gonjenja. Na primer, konkretni okrivljeni bi tada u krajnjem slučaju mogli i da se agresivno brane, naročito po savetu branioca (što je u praksi veoma realno), pa da tvrde da je u stvari, njih oštećeni provocirao, čak napao i sl., a sve se dešava u „gluvo doba noći“ i samo su njih trojica (dva napadača i jedan oštećeni), akteri događaja. Međutim, sve to ipak, uopšte nije relevantno za Ustavni sud, odnosno ne bi uopšte ni trebalo da bude predmet razmatranja Ustavnog suda, ali kako se u svojoj odluci sam Ustavni sud neposredno upustio ne samo u bavljenje činjeničnim stanjem, već je praktično uveo znatno viši standard u pogledu tzv. delotvorne istrage, nego što ga ima sam ESLjP i to u konkretnom slučaju, gde kao što sam prethodno objasnio, suštinski i nema načina da se bilo šta više uradi od strane policije i javnog tužioca, od onoga što je preduzeto, i ovo izdvojeno mišljenje se mora delimično temeljiti na analiziranju činjeničnog stanja.

9. POTPUNO NETAČNO ZAKLjUČIVANjE USTAVNOG SUDA DA NIJE ISPITANO POSTOJANjE HOMOFOBIČNOG NAPADA, ODNOSNO MOTIVA ZA NAPAD U KONKRETNOM SLUČAJU

 

Ni u najmanjoj meri nije adekvatna tvrdnja Ustavnog suda "da su nadležni organi propustili da ispitaju eventualno postojanje homofobičnog napada". Ovakav dalekosežan i u stvari, potpuno aprioran i ekstremno slabo obrazložen zaključak, Ustavni sud izvodi na osnovu dela sadržine službene beleške o obaveštenju primljenom od građana, što je potpuno pogrešno. Naime, u takvu službenu belešku se nikada ni inače, ne unose postavljena pitanja i dobijeni odgovori, već se ona svodi na izjavu „građanina“, koja delimično i de facto proističe i iz postavljenih pitanja.

Dakle, građanin daje iskaz policiji tokom tzv. informativnog razgovora, tj. u toku „prikupljanja obaveštenja od građana“, što je zakonski termin, te ga kao i svaki iskaz, daje u „obliku pripovedanja“. Građaninu se prema pravilima kriminalističke taktike tokom operativne radnje prikupljanja obaveštenja od građana, mogu postavljati i pitanja, a to se redovno i čini, radi pojašnjavanja iskaza, skretanja pažnje na nejasnoće, zbog praznina u iskazu, radi otklanjanja kontradikcija i sl. Da li je "konkretni građanin" (u)pitan nešto ili nije, tokom davanja iskaza u okviru prikupljanja obaveštenja, Ustavni sud to ne zna i nikako ni ne može da sazna, tj. otkrije/istraži u ustavno-sudskom postupku, a naročito to ne može na temelju obaveštenja/izjave navedene u konkretnoj službenoj belešci. Ovde je suština dakle, da se nikada, apsolutno nikada, u službenu belešku ne unosi formulacija – „upitan „to i to“, građanin izjavljuje „to i to“. Samo se krajnje izuzetno u službenu belešku unosi pitanje koje je postavljeno, a to u praksi čak i ekstremno retko, a i tada je formulacija najčešće takva kao da sam davalac izjave objašnjava ono u pogledu čega je pitan, ali tako da se samo pitanje u službenu belešku ni ne unosi.

Dakle, tako je jer se službene beleške koje se tiču obaveštenja od građana, a isto je i kada se radi o zapisniku o saslušanju osumnjičenog/okrivljenog i inače, shodno pravilima Zakonika o krivičnom postupku i sastavljaju na način koji podrazumeva da one po pravilu, nikada ni ne sadrže i pitanja koja su postavljena davaocu iskaza. I kao što je već objašnjeno u prethodnom tekstu, službena beleška nije dokaz, isto kao što ni informativni razgovor, tj. prikupljanje obaveštenja od građana, nije dokazna radnja, već je to isključivo operativna radnja u predistražnom postupku.

Službena beleška se uvek i po službenoj dužnosti izdvaja iz spisa, kada i ako počne sudska faza krivičnog postupka, a u konkretnom slučaju, ako sami okrivljeni (da su bili dalje krivično gonjeni), ne bi priznali homofobičan motiv, on se nikako ni ne bio mogao dokazati, čak i da su takav motiv priznali prilikom prikupljanja obaveštenja od građana, a oni to nisu učinili. Konačno, svestan svega ovoga nadležni javni tužilac je praktično i de facto postigao apsolutno mogući „krivičnoprocesni maksimum“ primenom načela oportuniteta krivičnog gonjenja, u njegovom uslovljenom obliku.

Stoga je tvrdnja sadržana u odluci Ustavnog suda da nadležni organi nisu ispitivali postojanje homofobičnih motiva napada, a koja je utemeljena isključivo u izostanku "priznanja" takvog motiva u izjavi samog "građanina" (osumnjičenog u de facto smislu), a što se u odluci Ustavnog suda tretira kao apsolutni dokaz da konkretno pitanje "osumnjičenom", tj. građaninu, nije ni postavljeno, potpuno proizvoljna.  

MEĐUNARODNE OBAVEZE SRBIJE KOJE SE U ODLUCI USTAVNOG SUDA POGREŠNO APOSTROFIRAJU, DOK SE U ISTOJ ODLUCI DRUGE MEĐUNARODNE OBAVEZE PRENEBREGAVAJU I ZABORAVLjAJU

Odluka Ustavnog suda u odnosu na koju izdvajam mišljenje, obiluje apostrofiranjem čitavog niza dokumenata iz kojih proizlazi obaveza Srbije da posebno istražuje i kažnjava "zločine iz mržnje, homofobične, rasne i sl. napade, što je sve naravno baš tako, iako veliki deo tih normi spada u nešto što je ili "meko pravo" ili i nije bilo kakav relevantan izvor prava, ali to naravno, svakako nije „višak“ u odluci Ustavnog suda. Ovde je ipak relevantno da Srbiju neki drugi međunarodnopravni akti obavezuju i na poseban pristup u odnosu na konkretne okrivljene, koji spadaju u kategoriju mlađih punoletnih lica koja se samo izuzetno kažnjavaju, a uvek se teži da se prema njima primeni načelo oportuniteta krivičnog gonjenja, posebno u njegovom uslovljenom obliku.

Konkretni okrivljeni su u vreme izvršenja dela imali svega 19 godina. Radi se dakle, o mlađim punoletnim licima. Već je u prethodnom tekstu detaljno objašnjeno da srpsko krivično zakonodavstvo poznaje, kada se radi o tzv. mrzilačkom motivu samo obaveznu otežavajuću okolnost, pa usvajanjem konkretne odluke, Ustavni sud praktično insistira na tome da su ova dvojica nekakvih „notornih kriminalaca“ u vreme izvršenja dela stara svega 19 godina, morala biti ne samo krivično gonjeni pred sudom (dakle, uz odricanje mogućnosti javnog tužioca da postupi po načelu oportuniteta krivičnog gonjenja), već da su u stvari, morali i da budu kažnjeni.

Ovo, tj. insistiranje na kažnjavanju i mlađih punoletnih lica je suprotno nekim međunarodnim obavezama Republike Srbije. U tom su pogledu posebno interesantna poznata "Evropska pravila", tj. pravila sadržana u Preporuci CM/Rec (2008)11 (usvojena od strane Komiteta ministara 5. novembra 2008), a na temelju Konvencije UN o pravima deteta (što je za Srbiju obavezujući međunarodnopravni dokument), shodno čemu se "onda kada je to primereno, mlađi punoletni učinioci smatraju maloletnicima i sa njima se postupa na odgovarajući način", što između ostalog, podrazumeva delovanje načela minimalne intervencije, široku primenu tzv. diverzivnih modela i sl., a što je sve u stvari, svedeno na veoma široke mogućnosti postupanja prema načelu oportuniteta krivičnog gonjenja (naročito u njegovom uslovljenom obliku), kao što je nadležni javni tužilac i postupio u konkretnom slučaju.

10. JEDNO VAŽNO PITANjE KOJE PROIZLAZI IZ ODLUKE USTAVNOG SUDA – DA LI USTAVNI SUD ODLUČUJE U „STRAHU OD ESLjP“, ILI USTAVNI SUD SVOJOM ODLUKOM OMOGUĆAVA U KONKRETNOM SLUČAJU DA EVROPSKI SUD ZA LjUDSKA PRAVA USVOJI BUDUĆU PREDSTAVKU ISTOG LICA, KOJE JE PRETHODNO PODNELO USTAVNU ŽALBU ?

Krajnje je paradoksalan odnos između povređenih ustavnih prava podnosioca ustavne žalbe, prema oceni Ustavnog suda i suštinskog „efekta“ koji iz tih povreda proizlazi shodno dejstvu odluke Ustavnog suda.

Naime, iz izreke odluke Ustavnog suda proizlazi da on prvo; zaključuje da je podnosiocu ustavne žalbe povređen fizički i psihički integritet (član 25. stav 1. Ustava Srbije), te potom; iznosi stav da je podnosilac ustavne žalbe bio žrtva „mučenja, nečovečnog ili ponižavajućeg postupanja“ (član 25. stav 2. Ustava Srbije) i konačno Ustavni sud zaključuje da povrede prava iz člana 25. Ustava Srbije, postoje u vezi zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, koja se u konkretnom slučaju svodi na diskriminaciju „po bilo kom osnovu“, a u konkretnom slučaju po osnovu seksualne orijentacije.

Ustavni sud potom, što praktično predstavlja „finalizaciju“ izreke njegove odluke, samim tim što nije usvojio zahtev podnosioca ustavne žalbe da mu se utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete, zaključuje da je sasvim dovoljno da se samo i isključivo utvrdi da su podnosiocu ustavne žalbe povređena važna ustavna prava. Ovo je veoma paradoksalno, pa i čudno, imajući i vidu važnost ustavnih prava iz čl. 21. i 25. Ustava.

U raspravi na sednici Ustavnog suda iz koje je proistekla odluka u odnosu na koju izdvajam mišljenje, čulo se i isticanje da bi ako Ustavni sud ne usvoji konkretnu ustavnu žalbu, to verovatno ili čak „izvesno“ u pogledu predstavke koja bi se ticala „iste stvari“, kasnije učinio Evropski sud za ljudska prava. Ne samo da takav rezon nije opravdan u ustavno-sudskom postupku, niti to samo po sebi, može biti razlog za usvajanje bilo koje ustavne žalbe, niti uopšte, razlog za odlučivanje o ishodu ustavno-sudskog postupka, može da bude nekakvo „anticipiranje“ mogućeg budućeg rezonovanja/odlučivanja ESLjP, iako je naravno, veoma važno pozivanje na praksu tog Suda, već je takvo zaključivanje u konkretnom slučaju, potpuno pogrešno.

Naime, tek će ovom odlukom Ustavnog suda, ESLjP doći u priliku da praktično sasvim „rutinski“ usvoji buduću predstavku, ako ona bude podnesena, što je po logici stvari, veoma verovatno, jer Ustavni sud iako usvaja ustavnu žalbu, te utvrđuje da je podnosilac bio žrtva diskriminacije u kombinaciji sa povredom prava na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta, rezolutno odbacuje njegov zahtev da mu se odredi pravično obeštećenje zbog pretrpljene nematerijalne štete.

Ustavni sud je usvajanjem ustavne žalbe utvrdio postojanje diskriminacije prema podnosiocu ustavne žalbe, što se u stvari, u konkretnom slučaju svodi na stav Ustavnog suda da je ishod krivičnog postupka, iz kojeg je u krajnjoj liniji proistekla i ustavna žalba, a koji se u odluci javnog tužioca da postupi po načelu oportuniteta krivičnog gonjenja u njegovom uslovljenom obliku, praktično proistekao iz diskriminacije. Shodno ovome je konkretan zamenik javnog tužioca, koji je inače, u potpunosti postupio prema pravilima sadržanim u Zakoniku o krivičnom postupku, suštinski „žigosan“ kao diskriminator, što je već detaljno objašnjeno u prethodnom tekstu.

Kako naravno, nema delovanja diskriminatora i diskriminatorskih postupaka, a da ne postoji i žrtva diskriminacije, Ustavni sud je samim tim, potpuno konsekventno podnosioca Ustavne žalbe i formalno označio kao žrtvu diskriminacije.

Naime, usvajanjem ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta iz člana 25. Ustava Srbije, u vezi sa načelom zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava.

Potom je Ustavni sud paradoksalno odlučio da je za žrtvu diskriminacije, iz koje je proistekla povreda fizičkog i psihičkog integriteta, bez obzira što je diskriminacija ne samo veoma „teška reč“, već postoji čak i kao teško krivično delo, a naravno, postoje i krivična dela koja se tiču povrede fizičkog/psihičkog integriteta, sasvim dovoljna satisfakcija po sebi, „utvrđujuća“, praktično čisto „deklarativna“ odluka Ustavnog suda, uz objavljivanje odluke u Službenom glasniku, zbog njenog šireg značaja, iako je inače, u svojoj ustavnoj žalbi, podnosilac tražio da mu se naknadi pričinjena nematerijalna šteta u iznosu od 10.000 evra.

Iako je sam podnosilac ustavne žalbe smatrao da mu je jedina i prava satisfakcija zbog pretrpljene nematerijalne štete, da dobije odgovarajuće materijalno/finansijsko obeštećenje, Ustavni sud praktično smatra da on sam daleko „bolje“ nego sam oštećeni/podnosilac ustavne žalbe, razume i „zna“ šta će za podnosioca biti „prava“ i dovoljna satisfakcija. To je prema stavu Ustavnog suda samo, isključivo i „ekskluzivno“ - utvrđivanje da je podnosilac ustavne žalbe žrtva diskriminacije, a u implicitnom smislu (jer se to formalno ne čini u vidu „satisfakcije“ podnosiocu, već zbog „šireg značaja odluke“), bi to bilo i objavljivanje odluke Ustavnog suda u Službenom glasniku.

Neko pomalo ciničan bi lako zaključio da takvim rezonovanjem Ustavnog suda podnosilac ustavne žalbe i dodatno baš ništa ne dobija“, jer samo po sebi, utvrđivanje postojanja određene povrede, ima po definiciji isključivo deklarativan karakter, a kada je reč o objavljivanju odluke Ustavnog suda, samim tim što su u odnosu na nju napisana i dva izdvojena mišljenja, ona bi svakako bila objavljena u Službenom glasniku, sve i da Ustavni sud nije o tome doneo formalnu odluku.

Iz ovoga proizlazi da je Ustavni sud svojom odlukom samo bitno olakšao da Evropski sud za ljudska prava usvoji buduću predstavku lica, kojeg je sam Ustavni sud striktno definisao kao žrtvu diskriminacije, a nije mu pri tom, što je veoma paradoksalno, usvojio i zahtev da mu se naknadi nematerijalna šteta, koju je on zbog konkretne diskriminacije pretrpeo.

Naime i nakon odluke Ustavnog suda, koja se svodi samo na utvrđivanje diskriminacije iz koje je proistekla povreda fizičkog i psihičkog integriteta i donekle „golu“ satisfakciju (samo implicitno, jer se odluka javno i oficijelno publikuje, ne kao oblik satisfakcije, već zbog „šireg značaja“), u vidu objavljivanja takve odluke u Službenom glasniku, podnosilac ustavne žalbe nije izgubio status žrtve, jer njegov osnovni zahtev sadržan u ustavnoj žalbi, nije ostvaren.

Kako je Ustavni sud formalno utvrdio postojanje diskriminacije, to će svakako kao već „presuđena stvar“, biti nesporno i u postupku pred Evropskim sudom za ljudska prava, kojem će onda samo „preostati“ neka vrsta „slatke muke“, a to je da utvrdi iznos koji će za podnosioca predstavke biti dovoljna satisfakcija za pričinjenu nematerijalnu štetu, koja je proistekla iz akta kojeg je sam Ustavni sud i formalno označio kao diskriminatorski.

Ovo je tako, jer realno nije moguće zamisliti da neko bude žrtva povrede tako ozbiljnog ustavnog prava kao što je pravo na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta, a što se svodi na izloženost mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju i to u vezi sa ustavnom zabranom diskriminacije, a da pri tom, iz takve povrede koja se dakle, kumulativno zasniva na povredi dva važna ustavna prava (pravo na fizički i psihički integritet, što se u konkretnom slučaju svodi na pravo da se ne bude izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju i pravo na nediskriminaciju), svakako ne proistekne i nematerijalna šteta u odnosu na žrtvu.

11. OGROMNA VAŽNOST SUZBIJANjA DISKRIMINACIJE U DRUŠTVU I U PRAVNOM SISTEMU NE SME BITI RAZLOG ZA POGREŠNO REZONOVANjE USTAVNOG SUDA, KOJI NAGLAŠENO „FOKUSIRANO“ UTVRĐUJE DISKRIMINACIJU I TAMO GDE ZA NjU NEMA DOKAZA

Kaže se nekada da je put do pakla popločan najboljim namerama. Ne sumnjam nimalo u dobre namere sudije izvestioca, koji je sačinio predlog iz kojeg je proistekla odluka Ustavnog suda u odnosu na koju izdvajam mišljenje, a potpuno sam uveren i u dobre namere svih sudija koje su glasale za odluku u odnosu na koju izdvajam mišljenje.

Izuzetno sam osetljiv na bilo koji oblik diskriminacije, a naročito kada je diskriminacija utemeljena na seksualnom opredeljenju žrtve, manifestovana izlaganjem žrtve diskriminacije povredi fizičkog i psihičkog integriteta, mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju. Smatram da svaku diskriminaciju treba energično suzbijati svim raspoloživim pravnim mehanizmima države koja se odlikuje vladavinom prava, pa i onim pravnim mehanizmima u domenu legitimne krivičnopravne reakcije, koji su propisani u opravdanom ultima ratio smislu, radi zaštite najvažnijih društvenih dobara i vrednosti, ali sam čvrsto uveren da u ovom slučaju nema diskriminacije.  

Ogromna je važnost suzbijanja svakog oblika diskriminacije u društvu i u pravnom sistemu pravne države, odnosno države koja se odlikuje vladavinom prava, a naročito onda kada je diskriminacije skopčana sa nasiljem prema žrtvama diskriminacije i kada na takav vid protivpravnosti i kriminaliteta, nadležni državni organi ne reaguju efikasno, na adekvatan i ustavno-pravno prihvatljiv način. Ipak, to ne sme da bude razlog da Ustavni sud utvrdi postojanje diskriminacije i tamo gde nje nema, odnosno u slučaju koji se odlikuje nepostojanjem bilo kakvih realnih dokaza koji ukazuju na diskriminaciju, a poseban i ozbiljan problem nastaje kada Ustavni sud takav stav zauzima neposrednim upuštanjem, kako u instanciono odlučivanje, tako i u utvrđivanje činjeničnog stanja, što sve uveliko prevazilazi ustavne i zakonske limite ustavno-sudskog odlučivanja.

 

U Beogradu, 14. aprila, 2022. godine

 

sudija Ustavnog suda

dr Milan Škulić

IZDVOJENO MIŠLjENjE

Sudije dr Tijane Šurlan

U odnosu na Odluku Ustavnog suda u predmetu Už-7951/2015 od 27. januara 2022. godine

U navedenoj odluci Ustavni sud se prvi put bavio ustavnošću procesuiranja krivičnog dela motivisanog pretpostavljenim diskriminatornim motivom po osnovu seksualne orijentacije. Da nema pretpostavljenog diskriminatornog motiva ovaj predmet ne bi svakako bio okončan usvajajućom odlukom Ustavnog suda. Situacija u kojoj stoji reč oštećenog protiv reči osumnjičenog, da je nešto rečeno odnosno da nije rečeno, bez ikakvih drugih dokaza, svakako je šah-mat pozicija i za policiju i za tužilaštvo, a time i za Ustavni sud.

Međutim, s obzirom na osetljivost teme, kao i na posebnu pozornost postupanja Ustavnog suda kada se prvi put izjašnjava na određenu temu, u ovom predmetu zauzet je drugačiji kurs, a koji je rezultirao usvajajućom odlukom. U prilog ovoj konstataciji navešću da je osetljivost teme iskazana stavom Ustavnog suda o težini položaja LGBT osoba u savremenom društvu (tačka 5. obrazloženja). U pogledu posebne pozornosti postupanja navešću odluku Ustavnog suda u predmetu Už-1526/2017 od 4. marta 2021. godine. U toj odluci Ustavni sud se prvi put izjašnjavao o povredi člana 26. stav 2. Ustava i to je učinio u potpunosti sledeći stavove Evropskog suda za ljudska prava u konkretnoj materiji.

U ovom predmetu Ustavni sud je takođe svoj rezon bitno usklađivao sa rezonom Evropskog suda za ljudska prava u konkretnoj materiji zabrane mučenja u vezi sa načelom zabrane diskriminacije, ali to nije učinio dosledno u odnosu na sve zahteve istaknute u ustavnoj žalbi. Član 18. stav 3. Ustava usmerava Ustavni sud da odredbe o ljudskim pravima tumači inter alia saglasno praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje, ali navedena odredba pretpostavlja da će se tumačenje primeniti na sve aspekte i zahteve konkretnog predmeta dosledno. Primena ove odredbe pretpostavlja da će se u razmatranje uzeti i stavovi drugih međunarodnih institucija koje nadziru sprovođenje odredaba o ljudskim pravima, iskazani u pravnim aktima koje donose, a ne samo Evropskog suda za ljudska prava. Takvi akti navedeni su u ovoj odluci, a ovde konkretno podvlačim značaj akata Komiteta ministara Saveta Evrope.

Ustavni sud je u tački 1. obrazloženja svoje odluke, sumirao navode ustavne žalbe o povredi Ustavom zajemčenih prava i konstatovao da je u ustavnoj žalbi predloženo utvrđivanje povrede označenih prava i utvrđivanje prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 10.000,00 evra. I pored toga što je ustavna žalba usvojena, konstatovano da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta u vezi sa načelom zabrane diskriminacije, o predlogu za utvrđivanje prava na naknadu nematerijalne štete Ustavni sud se ni jednom rečju nije izjasnio.

Ovakav ishod u postupku rešavanja ustavne žalbe u suprotnosti je sa jurisprudencijom Evropskog suda za ljudska prava u konkretnim predmetima na koje se Ustavni sud pozvao u obrazloženju svoje odluke. Pored toga, ovakav ishod u suprotnosti je i sa postupanjem Ustavnog suda o izjašnjavanju o postavljenom zahtevu za naknadu nematerijalne štete u usvajajućim odlukama, a koje je regulisano u članu 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu.

Jurisprudencija Evropskog suda za ljudska prava

U svim presudama u kojima je Evropski sud za ljudska prava utvrdio povredu člana 3. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, u konjunkciji sa članom 14. Konvencije, a koje su navedene u obrazloženju ove odluke, utvrđena je povreda prava i dodeljena naknada nematerijalne štete. U predmetima u kojima su oštećeni pripadnici LGBT grupe Evropski sud dosledno sprovodi ovakav pristup, što se potvrđuje i u poslednjim presudama u ovoj materiji usvojenim u decembru 2021. godine (Genderdoc-M and M.D. protiv Moldavije (broj predstavke 23914/15) i Women`s Initiatives Supporting Group and Others protiv Gruzije (broj predstavki 73024/13 i 7459/13)).[1]

Presuda Evropskog suda, koja je svakako za Ustavni sud bila od najvećeg značaja za izgradnju rezona za svoju odluku, je presuda u predmetu Sabalic protiv Hrvatske (broj predstavke 50231/13, presuda od 14. januara 2021. godine). Uticaj se ponajviše zasniva na sličnosti događaja – fizički napad praćen verbalnim iskazivanjem mržnje prema osobi drugačije seksualne orijentacije, koji se takođe dogodio na javnom mestu, ali za razliku od predmeta pred Ustavnim sudom, uz prisustvo većeg broja ljudi koji su mogli posvedočiti da su čuli diskriminatorne reči upućene oštećenoj, te time i podupreti rezon o diskriminatornom motivu fizičkog napada. U ovom predmetu Evropski sud je dosudio naknadu nematerijalne štete u iznosu od 10.000,00 evra, što je ujedno i iznos koji je podnositeljka predstavke tražila. Nije zgoreg podvući da je u ustavnoj žalbi koju je naš podnosilac podneo još u decembru 2015. godine, a koja je rezultirala ovom odlukom Ustavnog suda, zahtevan identičan iznos od 10.000,00 evra. Imajući saznanje da je u sličnom predmetu Evropski sud usvojio upravo taj iznos, ne može se ne konstatovati da je godinama unapred podnosilac ustavne žalbe sasvim ispravno procenio visinu naknade koja može predstavljati pravičnu satisfakciju za povredu prava.

Visina iznosa koji je Evropski sud dosuđivao varira i podložna je čitavom spektru okolnosti. No, od visine iznosa daleko je važniji rezon na kome su zasnivane odluke o dodeljivanju novčane naknade za nematerijalnu štetu. U navedenoj presudi Sabalic protiv Hrvatske Evropski sud je u pogledu naknade nematerijalne štete rezonovao na sledeći način: „Imajući u vidu sve okolnosti ovog slučaja, Sud prihvata da je podnositeljka predstavke pretrpela nematerijalnu štetu koja se ne može nadoknaditi samo utvrđivanjem povrede. Procenjujući na pravičnoj osnovi, Sud podnositeljki predstavke dodeljuje traženi iznos na ime nematerijalne štete, plus svaki porez koji bi mogao biti naplaćen.“ (stav 122).

U predmetu Identoba i drugi protiv Gruzije (broj predstavke 73235/12, presuda od 12. maja 2015. godine), koja je navedena u ovoj odluci Ustavnog suda, Evropski sud zauzima stav: „Sud nema sumnje da je trinaest pojedinačnih podnosilaca predstavke pretrpelo uznemirenost i frustraciju zbog kršenja njihovih različitih prava iz članova 3, 11 i 14, i da je prvom podnosiocu predstavke, kao pravnom licu, takođe nanesena šteta u svojim legitimnim interesima kao rezultat povrede njenih prava iz članova 11. i 14. Konvencije. Nematerijalna šteta koja je nastala ne bi bila adekvatno nadoknađena samim utvrđivanjem tih povreda. (…)“ (stav 110).

Isti rezon, postojanje uznemirenosti i frustracije zbog kršenja prava, kao i ocenu o neadekvatnosti satisfakcije samim utvrđenjem povrede prava Evropski sud je zadržao i u presudi u predmetu M.C. i A.C. protiv Rumunije (broj predstavke 12060/12, presuda od 12. aprila 2016. godine), takođe navedenoj u obrazloženju ove odluke Ustavnog suda.

Pristup o dodeljivanju novčane naknade za nematerijalnu štetu u istovrsnim predmetima Evropski sud je primenjivao ne samo u odnosu na fizička, već i na pravna lica. Tako na primer, u presudi Identoba i drugi protiv Gruzije (broj predstavke 73235/12, presuda od 12. maja 2015. godine) i Genderdoc-M and M.D. protiv Moldavije (broj predstavke 23914/15, presuda od 14. decembra 2021. godine) Evropski sud je dodelio pravnom licu novčani iznos na ime naknade nematerijalne štete.

S druge strane, u istovrsnom predmetu B. and C. protiv Švajcarske (broj predstavke 889/19, 43987/16, presuda od 17.11.2020. godine), Evropski sud nije dodelio novčani iznos, ali je u obrazloženju istakao da je tako odlučeno zato što naknada nematerijalne štete nije ni tražena (stav 73 i 74).

U presudi Evropskog suda takođe navedenoj u ovoj odluci Ustavnog suda, a na koju se po mom mišljenju posebno morala obratiti pažnja, s obzirom na to da je razmatrana povreda člana 3. i člana 14. Evropske konvencije, Milanović protiv Srbije (predstavka broj 44614/07, presuda od 14. decembra 2010. godine), Evropski sud je utvrdio povredu člana 3. i člana 14. u vezi sa članom 3. Evropske konvencije, a s obzirom na diskriminaciju po osnovu verskog uverenja. Evropski sud je istakao da u predmetnom slučaju „smatra da su povrede koje je podnosilac predstavke pretrpeo, a koje se uglavnom sastoje od brojnih posekotina, u kombinaciji sa osećanjem straha i bespomoćnosti, dovoljno ozbiljne da predstavljaju zlostavljanje u smislu člana 3. Konvencije“. (stav 87). Dalje, Evropski sud je zaključio „da je podnosilac predstavke pretrpeo nematerijalnu štetu koja se ne može dovoljno nadoknaditi samo utvrđivanjem povrede Konvencije. S obzirom na karakter povreda utvrđenih u ovom slučaju i procenjujući na osnovu pravičnosti, Sud podnosiocu predstavke dosuđuje 10.000 evra po ovom osnovu.“(stav 107).

U nešto široj slici, u predmetima u kojima je razmatrana povreda zabrane mučenja, samostalno ili sa drugim pravima Evropski sud je po pravilu dodeljivao naknadu nematerijalne štete. Navešću samo relativno skoro usvojene presude koje se odnose na Srbiju – Gjini protiv Srbije (broj predstavke 1128/16, presuda od 15. januara 2019), Almaši protiv Srbije (broj predstavke 21388/15, presuda od 8. oktobra 2019. godine), Zličić protiv Srbije (broj predstavke 73313/2017 i 20143/19, presuda od 26. januara 2021. godine), Petrović protiv Srbije (broj predstavke 6097/16 i 28999/19, presuda od 20. aprila 2021. godine). Rezon na kome je zasnivana odluka o naknadi nematerijalne štete zasnivan je na stavu da je samom povredom prava zasigurno pretrpljena izvesna nematerijalna šteta, na prirodi utvrđenih povreda, na pravičnosti, na pretrpljenom poniženju i uznemirenosti.

Pored navedenih, svakako dragoceno iskustvo za Ustavni sud predstavlja i presuda Evropskog suda u predmetu Jevtović protiv Srbije (broj predstavke 29896/14, presuda od 3. decembra 2019. godine), u kojoj je utvrđena povreda i materijalnog i procesnog aspekta člana 3. Evropske konvencije. Iako je Ustavni sud usvojio ustavnu žalbu Jevtovića i dosudio novčanu naknadu nematerijalne štete, Evropski sud je otišao za korak dalje u svom rezonu i dosudio dodatni novčani iznos za nematerijalnu štetu „postupajući po pravičnosti“ nalazeći „da je podnosilac predstavke zasigurno pretrpeo izvesnu nematerijalnu štetu“ (stav 92).

S obzirom na navedeno, nameće se zaključak da je u ovoj odluci Ustavni sud propustio da do kraja sprovede test Evropskog suda za ljudska prava – da li je u slučaju postojanja povrede prava došlo do nastanka štete, odnosno da li se smatra da samim utvrđenjem povrede istaknutih prava dolazi do pravične satisfakcije.

 

Neminovno je, pri tom, i suočavanje sa karakterom povređenih prava. S obzirom na činjenicu da je zabrana mučenja kogentna pravna norma, a da je dodatno praćena i kršenjem zabrane diskriminacije, načela koje stoji u samom fundusu ljudskih prava, povreda ljudskih prava takvog značaja teško bi mogla ostati bez posledica po podnosioca ustavne žalbe. U pravcu ovog zaključka svakako je od značaja činjenica da je u presudama u kojima je Evropski sud za ljudska prava utvrdio povredu zabrane mučenja samostalno ili u vezi sa zabranom diskriminacije, ne samo razmatrana, već i dosuđivana novčana naknada nematerijalne štete. I dodatno u presudama u kojima je razmatrana povreda zabrane mučenja u vezi sa diskriminacijom po osnovu seksualne orijentacije izričito je zauziman stav da samo utvrđenje povrede ne bi adekvatno nadoknadilo povrede tih prava.

 

Sudska praksa Ustavnog suda

 

U dosadašnjoj praksi Ustavnog suda dva su predmeta u kojima je utvrđena povreda člana 25. Ustava, samostalno ili u vezi sa drugim pravima, a u kojima je dosuđena novčana naknada nematerijalne štete. To su pomenuti Jevtović, odnosno Už-4100/2011, odluka od 10. jula 2013. godine i Už-1823/2017, odluka od 29. decembra 2020. godine.

 

No, ukoliko se vratim na početnu tezu da Ustavni sud posebno skrupulozno pristupa predmetima u kojima se po prvi put bavi povredom određenog prava ili posebnih aspekata nekog prava, ponovo ću se osvrnuti na spomenutu odluku u predmetu Už-1526/2017 od 4. marta 2021. godine, a u kojoj je utvrđena povreda člana 26. stav 2. Ustava, uz povredu prava na suđenje u razumnom roku. Pored celokupnog rezona iskazanog u obrazloženju usvajajuće odluke, a zasnovanog na stavovima Evropskog suda, Ustavni sud je dosudio naknadu nematerijalne štete u istom iznosu u kome je to učinio Evropski sud u najsličnijem predmetu. Pored toga, Ustavni sud je zauzeo i sledeći stav: „Ustavni sud smatra da, u konkretnom slučaju, nijedan novčani iznos ne može da bude kompenzacija za povrede ljudskih prava koje je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe, ali nalazi da dosuđeni iznosi nematerijalne štete, uz objavljivanje Odluke u „Službenom glasniku Republike Srbije“ predstavljaju pravično zadovoljenje podnositeljki zbog utvrđene povrede prava iz člana 26. stav 2. i člana 32. stav 1. Ustava.“ (tačka 8. obrazloženja).

 

U velikom broju predmeta novčana naknada nematerijalne štete nije dosuđena. S obzirom na to da je ishod usvajajućih odluka Ustavnog suda po ustavnim žalbama najčešće poništavanje osporenog akta, načelno se smatra da se na taj način kompenzuje povreda prava, pošto se postupak nastavlja i ima prostora za donošenje nove sudske odluke.

 

Kao dobru ilustraciju ovakvog stava Ustavnog suda navešću odluku u predmetu Už – 8276/2014 od 18. maja 2017. godine. U obrazloženju je istaknuto „da suština naknade nematerijalne štete jeste da se oštećenom pruži odgovarajuće zadovoljenje zbog utvrđene povrede prava“, ali da pošto je „poništeno osporeno drugostepeno rešenje i naloženo ponovno odlučivanje o prigovoru podnosioca, Ustavni sud, saglasno članu 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, nalazi da samo utvrđivanje povrede prava na pravično suđenje, predstavlja odgovarajuće pravično zadovoljenje, iz kog razloga je odbio kao neosnovan zahtev za naknadu nematerijalne štete, odlučujući kao u izreci“.

Utoliko, a posebno imajući u vidu odredbu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, kojom je propisano da odlukom kojom se usvaja ustavna žalba Ustavni sud će odlučiti i o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne, odnosno nematerijalne štete, kada je takav zahtev postavljen, ostaje i sa ovog aspekta dodatno nejasno zašto se Ustavni sud nije izjasnio o postavljenom zahtevu podnosioca ustavne žalbe.

Vraćajući se na ovom mestu na akte Saveta Evrope, citirane u tački 4. ove odluke, podvući ću navedeni stav iskazan u Objašnjavajućem memorandumu Upravnog odbora za ljudska prava (CDDH) koji je donet povodom Preporuke CM/Rec(2010)5 Komiteta ministara Saveta Evrope: „1-2. (…) „Zločini iz mržnje“ i drugi „incidenti motivisani mržnjom“ su veoma uznemirujući za žrtve i zajednicu kojoj pripadaju i utoliko je više upadljivo, jer je sa stanovišta žrtve najvažnije to što je takav zločin pretrpljen zbog nepromenljivog fundamentalnog aspekta njegovog identiteta.“ Međutim u nastavku ovog stava stoji i sledeće: „Prepoznajući štetu učinjenu žrtvama, one tim ljudima i njihovoj zajednici daju sigurnost da će biti zaštićeni od strane sistema krivičnog pravosuđa.“ Pored toga, u delu II. Komentari – Opšta razmatranja istaknuto je: „Države članice treba da obezbede da žrtve imaju efikasan pristup pravnim lekovima pred nacionalnim vlastima, čak i ako je kršenje izvršeno od strane lica koja deluju u službenom svojstvu. Takvi pravni lekovi treba da budu delotvorni, proporcionalni i odvraćajući, uključujući, kada je to potrebno, dodeljivanje adekvatne odštete žrtvama diskriminacije.“

 

Umesto da proceni da li je utvrđenom povredom prava došlo do nematerijalne štete za podnosioca ustavne žalbe, te na osnovu toga proceni vid pravične satisfakcije, Ustavni sud je odlučio da odluku objavi u Službenom glasniku Republike Srbije „imajući u vidu široki značaj koji ova odluka ima za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda“ (tačka 7).

 

Ne sporeći široki značaj ove odluke za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, kako je iskazano u tački 7. odluke, pridodaću da smatram da usvajajuća odluka zapravo najširi značaj ima za LGBT zajednicu. Ipak, ostajem pri stavu da je podnosilac uskraćen za finalni stav Ustavnog suda da li mu je usled povrede prava naneta izvesna nematerijalna šteta, odnosno da li se smatra da je povreda prava takvog karaktera da samo utvrđenje povrede prava obezbeđuje pravičnu satisfakciju. Ostavljajući ovu odluku bez zaokruženog značaja za podnosioca lično, a samim tim i za zajednicu kojoj pripada, suštinski se ostalo u domenu „papirne disko kugle“.

 

*

* *

Napred navedeno dokaz je postupanja u suprotnosti sa principom sudske doslednosti, kao jednim od osnovnih principa postupanja sudova. Rečnikom ljudskih prava, u suprotnosti je sa principom pravne sigurnosti. Rečnikom filozofije prava u suprotnosti je sa proceduralnom pravdom, kao aspektom pravne pravde. Podnosilac ustavne žalbe ima pravo da se o svim njegovim zahtevima sud izjasni, a sud ima obavezu da se izjasni o zahtevu održavajući konzistentnost odlučivanja.

I konačno da do kraja iskažem sopstveni stav u potrazi za pravičnošću - Iudex aequitatem semper spectare debet.

Podnosilac jasno iskazuje da je prilikom napada pored telesnih povreda, doživeo osećanje straha, tuge, nesigurnosti i poniženja. Ustavni sud to uzima u obzir i „ukazuje da u okolnostima konkretnog slučaja, za ocenu pitanja primenjivosti člana 25. Ustava, nije od odlučujućeg značaja težina fizičkih povreda koje je podnosilac pretrpeo, već da su od presudnog značaja psihološke posledice i osećaj poniženja i nesigurnosti koji po redovnom toku stvari nastupaju kao posledica takve vrste napada, a što podrazumeva i povredu podnosiočevog ljudskog dostojanstva“. Rečima Evropskog suda, za potpadanje pod zabranu mučenja „Može biti dovoljno da je žrtva ponižena u sopstvenim očima, čak i ako ne u očima drugih.“ (Genderdoc-M and M.D. protiv Moldavije, stav 38.)

Pored navoda u odnosu na primarni događaj, podnosilac u ustavnoj žalbi ističe da je „propuštanjem da sprovede postupak protiv osumnjičenog Prvo osnovno javno tužilaštvo u Beogradu povredilo pravo podnositelja na zaštitu njegovog psihičkog i fizičkog integriteta propisanu članom 25. Ustava Republike Srbije“, nastavljajući „ovaj organ je učinio i diskriminaciju prema podnositelju, ne uzimajući u obzir motiv za izvršenje krivičnog dela prema njemu“.

Dakle, pored toga što je pretrpeo štetu prilikom samog napada kada su mu povređeni fizički i psihički integritet, pretrpeo je štetu i time što nije dobio zaštitu njegovog fizičkog i psihičkog integriteta usled nedelotvorne istrage, a što konačno dovodi do povrede prava na zabranu mučenja i zabranu diskriminacije radnjama državnog organa.

Po mom shvatanju usvajajuća odluka Ustavnog suda, pošto je bazirana na tvrdnjama onoga ko od Ustavnog suda traži zaštitu, morala je da bude praćena novčanom naknadom nematerijalne štete. Time bi se i konačno potvrdio puni značaj i efekat povreda koje je podnosilac pretrpeo i obezbedila divina vitae.

Dr Tijana Šurlan

Sudija Ustavnog suda

 

 

---

[1] European Court of Human Rights, Guide on the case-law of the European Convention on Human Rights: LGBTI rights, updated on 31 December 2021. Prepared by the Registry.

 

 

Slični dokumenti

• Už 9956/2016: Odluka Ustavnog suda o povredi prava deteta u postupku odlaganja krivičnog gonjenja
• Už 7364/2015: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku
• Už 7360/2019: Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi zbog navodne neefikasne istrage smrti i policijskog zlostavljanja