Odluka Ustavnog suda o povredi prava na slobodu i bezbednost stranca

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na slobodu i bezbednost. Smeštaj podnosioca, stranog državljanina, u Prihvatilište za strance bio je nezakonit jer mu prethodno nije doneto rešenje o otkazu boravka u Srbiji.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Sreta Sretkovića iz Raške, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. oktobra 201 5. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Sreta Sretkovića i utvrđuje da je presudama Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 5517/12 od 29. maja 2013. godine i Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 8123/10 od 30. marta 2011. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredb om člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 5517/12 od 29. maja 2013. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 8123/10 od 30. marta 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Sreto Sretković iz Raške, je 7. oktobra 2013. godine, preko punomoćnika Stevana Vujakovića, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 5517/12 od 29. maja 2013. godine i Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 8123/10 od 30. marta 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi se, između ostalog, navodi: da je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu potvrđena osporena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu, kojom je delimično usvojen tužbeni zahtev podnosioca za naknadu materijalne štete zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa, u vidu izgubljenih zarada za period od avgusta 2005. do avgusta 2009. godine; da su redovni sudovi izveli pogrešan zaključak da je podnosilac, zbog propusta da se nakon prestanka radnog odnosa kod tužene prijavi Nacionalnoj službi za zapošljavanje (u daljem tekstu: NSZ), kod koje bi ostvario pravo na odgovarajuću novčanu naknadu i eventualno dobio zaposlenje kod drugog poslodavca, doprineo da šteta koju je pretrpeo zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa bude veća; da je za nastanak štete, u konkretnom slučaju, odgovoran isključivo poslodavac, te da uopšte nije bilo mesta primeni principa podeljene odgovornosti iz člana 192. Zakona o obligacionim odnosima; da su sudovi paušalno utvrdili doprinos podnosioca u nastanku predmetne štete od 50%.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u osporene akte i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Osporenom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 8123/10 od 30. marta 2011. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca Sreta Sretkovića, ovde podnosioca ustavne žalbe, pa je tužena Republika Srbija Ministarstvo finansija – Poreska uprava obavezana da mu na ime naknade materijalne štete zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa, za period od avgusta 2005. do avgusta 2009. godine, isplati izgubljenu zaradu ukupnom iznosu od 1.109.941,90 dinara, u pojedinačnim mesečnim iznosima sa pripadajućom zateznom kamatom i uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje obračunate na dosuđene iznose, dok je za isplatu istog iznosa ( 1.109.941,90 dinara), kao i za doprinose za obavezno socijalno osiguranje obračunate na taj iznos , tužbeni zahtev tužioca odbijen kao neosnovan. U obrazloženju osporene prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je nesporna činjenica da je tužiocu nezakonito prestao radni odnos kod tužene, imajući u vidu da je to utvrđeno pravnosnažnom i izvršnom sudskom presudom; da je, međutim, sud delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca za naknadu štete, vodeći računa o tome da tužilac u spornom periodu (periodu van radnog odnosa kod tužene) nije zasnovano radni odnos kod drugog poslodavca, niti se prijavio NSZ, radi ostvarivanja svojih prava po osnovu radnog odnosa; da se tužilac svojom krivicom nije prijavio na evidenciju NSZ, u skladu sa članom 110. Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti, jer je smatrao da je neopravdano ostao bez posla, a u slučaju da se prijavio, ostvario bi pravo na novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti i postojala bi mogućnost da mu se nađe drugi posao; da u konkretnom slučaju postoji doprinos samog tužioca u nastanku štete, tačnije da šteta koju je u spornom periodu pretrpeo bude veća, zbog čega je sud delimično usvojio tužbeni zahtev i tužiocu dosudio 50% od tražene naknade štete na ime izgubljene zarade.

Odlučujući o žalbama parničnih stranaka, Apelacioni sud u Beogradu je doneo osporenu presudu Gž1. 5517/12 od 29. maja 2013. godine, kojom je žalbe odbio i osporenu ožalbenu prvostepenu presudu u celini potvrdio. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo, dajući za svoju odluku dovoljne i jasne razloge koje u svemu prihvata i Apelacioni sud; da čak i slučaju nezakonitog otkaza zaposleni svojim ponašanjem mora doprineti da se šteta smanji, iz kog razloga nije osnovano isticanje tužioca (ovde podnosioca ustavne žalbe) u žalbi o pogrešnoj primeni materijalnog prava iz odredbe člana 192. Zakona o obligacionim odnosima i obavezi tužene da mu naknadi pun iznos štete na ime izgubljene zarade.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava , na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalb i, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Član 191. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05, 61/05 i 54/09), koji se primenjivao u predmetnom postupku, propisivao je : da ako sud donese pravnosnažnu odluku kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, sud će odlučiti da se zaposleni vrati na rad, ako zaposleni to zahteva (stav 1.); da je pored vraćanja na rad, poslodavac dužan da zaposlenom isplati naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja mu pripadaju po zakonu, opštem aktu i ugovoru o radu i uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje (stav 2 .); da se naknada štete umanjuje za iznos prihoda koje je zaposleni ostvario po osnovu rada, po prestanku radnog odnosa (stav 3.) .

Odredbom člana 192. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima ( "Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) je propisano da oštećenik koji je doprineo da šteta nastane ili da bude veća nego što bi inače bila, ima pravo samo na srazmerno smanjenu naknadu.

5. Ocenjujući navode ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud konstatuje da podnosilac, u suštini, ukazuje da je proizvoljna ocena redovnih sudova da postoji njegov doprinos u nastanku materijalne štete kao posledice nezakonitog otkaza kod tužene, zbog koje je njegov tužbeni zahtev delimično usvojen.

Stoga, Ustavni sud smatra da, u okviru ocene osnovanosti navoda o povredi prava na pravično suđenje, treba sagledati sprovedeni parnični postupak kao jedinstvenu celinu i oceniti da li je on bio vođen na način koji je podnosi ocu osigurao pravo na pravično suđenje garant ovano članom 32. stav 1. Ustava, odnosno da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili arbitrerna, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Kada je reč o naknadi štete, kao pravnoj posledici nezakonitog otkaza, Ustavni sud ukazuje da je u svojoj Odluci Už-776/2012 od 11. aprila 2013. godine izneo sledeća shvatanja: da je intencija zakonodavca bila da samo postojanje pravnosnažne sudske odluke, kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos , automatski daje pravo na naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja tom zaposlenom pripadaju po zakonu, opštem aktu i ugovoru o radu, uz uplat u pripadajućih doprinos a za obavezno socijalno osiguranje ; da i Zakon o radu iz 2001. godine i Zakon o radu iz 2005. godine izričito propisuju uslove pod kojima se visina naknade štete može umanjiti (ukoliko su nakon prestanka radnog odnosa ostvareni prihodi ); da, s tim u vezi, prilikom odlučivanja o zahtevu zaposlenog za naknadu štete zbog nezakonitog otkaza treba imati u vidu da je Zakon o radu u tom pogledu lex specialis u odnosu na Zakon o obligacionim odnosima, koji u svojim odredbama ne sadrži odrednicu, niti pak upućujuću normu o shodnoj primeni Zakona o obligacionim odnosima, odnosno njegovih pravila o deliktnoj odgovornosti .

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud nalazi da je ocena Apelacionog suda u Beogradu i Prvog osnovnog suda u Beogradu, prema kojoj, u konkretnom slučaju, ima mesta primeni pravila o podeljenoj odgovornosti iz člana 192. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, u direktnoj suprotnosti sa stavovima Ustavnog suda iznetim u Odluci Už-776/2012 od 11. aprila 2013. godine, budući da se tako u postupak odlučivanja o zahtevu zaposlenog za naknadu materijalne štete zbog nezakonitog otkaza, bez izričite zakonske odrednice ili upućujuće norme, uvodi primena pravila o deliktnoj odgovornosti sadržanih u odgovarajućim odredbama Zakona o obligacionim odnosima. Po shvatanju Ustavnog suda, odredba Zakona o radu kojom je izričito propisano da se naknada štete umanjuje za iznos prihoda koje je zaposleni ostvario po osnovu rada, a po prestanku radnog odnosa , predstavlja specijalnu normu u kojoj je sadržan jedini osnov po kome se visina naknade štete zbog nezakonitog otkaza može umanjiti.

Sledom izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je osporen im presud ama Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 5517/12 od 29. maja 2013. godine i Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 8123/10 od 30. marta 2011. godine povređeno prav o podnosi oca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom član a 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke .

6. Ustavni sud je ocenio da su posledice učinjene povrede prava na pravično suđenje takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 5517/12 od 29. maja 2013. godine i određivanjem da isti sud donese novu odluku o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv prvostepene presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 8123/10 od 30. marta 2011. godine, pa je, saglasno članu 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić