Odluka Ustavnog suda o odbijanju žalbe zbog otkaza ugovora o radu usled povrede radne obaveze

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu izjavljenu protiv sudskih presuda kojima je potvrđen otkaz ugovora o radu. Sud je utvrdio da nije povređeno pravo na pravično suđenje niti pravo na rad, jer su sudovi dali ustavnopravno prihvatljive razloge.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-796/2009
22.09.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Otilije Cindrić Figure iz Subotice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 22. septembra 2011. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Otilije Cindrić Figure iz Subotice izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Subotici P1. 14/08 od 24. septembra 2008. godine, presude Okružnog suda u Subotici Gž. I 260/08 od 27. novembra 2008. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev. II 450/09 od 2. aprila 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Otilija Cindrić Figura iz Subotice, preko punomoćnika Stevana Juhasa, advokata iz Subotice, podnela je Ustavnom sudu 25. maja 2009. godine ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Subotici P1. 14/08 od 24. septembra 2008. godine, presude Okružnog suda u Subotici Gž. I 260/08 od 27. novembra 2008. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev. II 450/09 od 2. aprila 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na rad iz člana 60. stav 1. Ustava i „prava na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa (član 60. stav 3. Ustava Srbije)“.

U ustavnoj žalbi se, između ostalog, navodi: da je rešenje AD «Trgopromet» iz Subotice nezakonito, jer u izreci rešenja nije navedeno «konkretno vreme izvršenja radnje koja je dovela do donošenja rešenja o otkazu» ugovora o radu, što predstavlja odlučnu činjenicu za utvrđivanje osnovanosti prigovora zastarelosti; da Opštinski sud u Subotici nije utvrdio kada je rešenje o otkazu ugovora o radu dostavljeno podnositeljki; da je drugostepeni sud bez otvaranja glavne rasprave „proizvoljno“ utvrdio činjenicu da je šteta nastala u periodu od osam i po meseci, od 1. januara 2007. godine do 18. avgusta 2007. godine, kada je izvršenim popisom utvrđen manjak. U ustavnoj žalbi se takođe navodi da otkaz ugovora o radu nije izvršen u zakonskom roku od tri meseca“, jer je „neko“ primio rešenje o otkazu 19. novembra 2007. godine, a zastarelost je nastupila 18. novembra 2007. godine. Po mišljenju podnositeljke, “direktor je bio svestan da se naknada štete može tražiti samo u slučaju ako su povrede radnih obaveza učinjene krivicom radnika.“, ali je u drugom stavu izreke rešenja ipak navedeno da je krajnjom nepažnjom prouzrokovana materijalna šteta“, iz čega proizlazi da poslodavac „nije bio siguran u pogledu karaktera nastanka povreda radnih obaveza“. Ustavnom žalbom se predlaže da Ustavni sud poništi osporene akte i dosudi podnositeljki troškove zastupanja pred ovim sudom u iznosu od 25.000 dinara.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporene akte i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke po ovoj ustavnoj žalbi:

Osporenom presudom Opštinskog suda u Subotici P1. 14/08 od 24. septembra 2008. godine odbačena je tužba Otilije Cindrić Figure iz Subotice, ovde podnositeljke ustavne žalbe, kojom je tražila da se oglasi ništavim rešenje tuženog AD „Trgopromet“ iz Subotice broj 02-120/2-07 od 2. novembra 2007. godine (stav 1.); odbijen je tužbeni zahtev podnositeljke, kojim je tražila da se poništi rešenje tuženog broj 02-13/13-3-07 od 15. novembra 2007. godine o otkazu ugovora o radu i da se obaveže tuženi da podnositeljku vrati na rad (stav 2.); delimično je usvojen protivtužbeni zahtev i obavezana podnositeljka ustavne žalbe da tuženom na ime naknade štete isplati iznos od 613. 460, 30 dinara sa pripadajućom kamatom (stav 4.); odbijen je protivtužbeni zahtev tuženog preko dosuđenog iznosa (stav 5.); podnositeljka je obavezana da naknadi tužiocu troškove parničnog postupka (stav 6.). U obrazloženju osporene prvostepene presude se navodi da je rešenjem tuženog broj 02-120/2-07 od 2. novembra 2007. godine podnositeljka ustavne žalbe obavezana da naknadi štetu koju je krajnjom nepažnjom prouzrokovala poslodavcu. U pogledu zahteva da se oglasi ništavim navedeno rešenje, prvostepeni sud je ocenio da podnositeljka nema pravni interes da osporava odluku tuženog o odgovornosti za štetu, jer se ona ne može izvršiti bez pristanka podnositeljke. S tim u vezi, istaknuto je da se u postupku pred sudom ne odlučuje o zakonitosti odluke poslodavca kojom je utvrđena odgovornost zaposlenog za štetu, već sud na osnovu činjenica koje sam utvrdi odlučuje o pravu poslodavca na naknadu štete. U obrazloženju prvostepene presude se takođe navodi da je rešenjem tuženog broj 02-13/13-3-07 od 15. novembra 2007. godine utvrđeno da podnositeljki ustavne žalbe prestaje radni odnos otkazom ugovora o radu sa danom 15. novembar 2007. godine, zbog toga što je svojom krivicom učinila težu povredu radne obaveze utvrđenu članom 128. tačka 3. Kolektivnog ugovora i ugovora o radu, tako što je krajnjom nepažnjom prouzrokovala materijalnu štetu poslodavcu u iznosu od 613. 460, 30 dinara, na taj način što je kao zamenik poslovođe propustila da preduzme sve neophodne radnje kako bi prodajni objekat poslovao bez negativne razlike koja je utvrđena prilikom inventara izvršenog 18. avgusta 2007. godine. Opštinski sud u Subotici je ocenio neosnovanim navode podnositeljke da nije utvrđeno kada je pričinjena šteta i kojom radnjom, jer je tuženi sproveo postupak pred Komisijom, formiranom radi utvrđivanja materijalne odgovornosti za povredu radne obaveze, u toku koga je podnositeljka ustavne žalbe dala svoju izjavu, a u rešenju tuženog je navedeno kada je šteta pričinjena. Takođe je ocenjen neosnovanim prigovor zastarelosti, s obzirom na to da je inventar izvršen 18. avgusta 2007. godine, a rešenje o otkazu je doneto 15. novembra 2007. godine, iz čega proizlazi da je ugovor o radu otkazan u skladu sa odredbama člana 129. stav 3. Kolektivnog ugovora tuženog i člana 184. stav 1. Zakona o radu, prema kojima poslodavac može otkazati ugovor o radu u roku od tri meseca od dana saznanja za činjenice koje su osnov za davanje otkaza, odnosno u roku od šest meseci od dana nastupanja činjenica koje su osnov za davanje otkaza. Sud je takođe utvrdio da je 5. oktobra 2007. godine podnositeljki upućeno pismeno upozorenje o postojanju otkaznog razloga, a istog dana je zatraženo mišljenje sindikalne organizacije, koje je dostavljeno tuženom 12. oktobra 2007. godine. Opštinski sud u Subotici je, s obzirom na izloženo, našao da je neosnovan tužbeni zahtev podnositeljke ustavne žalbe za poništaj predmetnog rešenja o otkazu ugovora.

Protiv navedene osporene presude podnositeljka je izjavila žalbu Okružnom sudu u Subotici, koja je odbijena kao neosnovana osporenom presudom tog suda Gž. I 260/08 od 27. novembra 2008. godine. U obrazloženju drugostepene presude je, pored ostalog, ocenjeno da je prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo, kada je odbio tužbeni zahtev podnositeljke ustavne žalbe. Drugostepeni sud je našao da nije osnovan prigovor zastarelosti, jer se u konkretnom slučaju radi o prouzrokovanju imovinske štete poslodavcu koja je nastala u periodu od osam i po meseci, od 1. januara 2007. godine do 18. avgusta 2007. godine, kada je izvršenim popisom utvrđen manjak robe. Polazeći od toga da ove radnje predstavljaju težu povredu radne obaveze u produženom trajanju, čiji početak se vezuje za vreme preduzimanja poslednje radnje izvršenja, a imajući u vidu da je rešenje o otkazu doneto 15. novembra 2007. godine, taj sud je zaključio da nije prošao rok od tri meseca predviđen odredbom člana 184. stav 1. Zakona o radu. Drugostepeni sud je, s obzirom na izloženo, ocenio da su neosnovani žalbeni navodi da u rešenju o otkazu ugovora o radu nije navedeno vreme izvršenja radnje koja je dovela do otkaza, jer to rešenje sadrži navode o vremenskom periodu koji je obuhvaćen izvršenim popisom robe u prodajnom objektu, kao i datum vršenja popisa, što je dovoljno za utvrđenje nastanka povrede radne obaveze za koju se tereti podnositeljka ustavne žalbe. Prema oceni tog suda, u prvostepenoj presudi je obrazloženo u čemu se sastoji krajnja nepažnja na strani podnositeljke i utvrđena uzročna veza između nepravilnog rada podnositeljke i nastanka štete.

Podnositeljka ustavne žalbe je Vrhovnom sudu Srbije izjavila reviziju protiv presude Okružnog suda u Subotici Gž. I 260/08 od 27. novembra 2008. godine. Vrhovni sud Srbije je, na sednici održanoj 2. aprila 2009. godine, doneo osporenu presudu Rev. II 450/09, kojom je odbacio kao nedozvoljenu reviziju u delu u koji se odnosi na rešenje tuženog kojim je podnositeljki utvrđena obaveza naknade štete, a u preostalom delu je reviziju odbio kao neosnovanu. U obrazloženju osporene revizijske odluke je, između ostalog, navedeno da su nižestepeni sudovi pravilno ocenili da je podnositeljka ustavne žalbe propustila da preduzme sve potrebne radnje kako bi prodajni objekat poslovao bez negativne razlike, koja je utvrđena prilikom inventara 18. avgusta 2007. godine i, s tim u vezi, pravilno ocenili prigovor zastarelosti mogućnosti davanja otkaza. Vrhovni sud Srbije je, imajući uvidu da je podnositeljka u tužbi kao vrednost predmeta spora označila iznos koji je ispod graničnog iznosa za dozvoljenost revizije, odbacio reviziju u delu koji se odnosi na odluku o zahtevu za oglašavanje ništavim rešenja kojim je utvrđena njena obaveza naknade štete.

4. Odredbama člana 32. stav 1. Ustava, čija povreda se ističe u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U ustavnoj žalbi se takođe ističe povreda prava na rad iz člana 60. st. 1. i 3. Ustava, ali je Ustavni sud, polazeći od sadržine ustavne žalbe, ocenio da se podnositeljka u suštini poziva na povredu prava na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, zajemčenog članom 60. stav 4. Ustava.

Za odlučivanje o ustavnoj žalbi od značaja su i sledeće odredbe Zakona o radu («Službeni glasnik RS», br. 24/05 i 61/05), kojima je, pre izmena i dopuna ovog zakona objavljenih u „Službenom glasniku RS“, broj 54/09, bilo propisano: da postojanje štete, njenu visinu, okolnosti pod kojima je nastala, ko je štetu prouzrokovao i kako se naknađuje - utvrđuje poslodavac, u skladu sa opštim aktom, odnosno ugovorom o radu (član 163. stav 5.), a ako se naknada štete ne ostvari u skladu sa odredbama stava 5. ovog člana, o naknadi štete odlučuje nadležni sud (stav 6.); da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca, pored ostalog, ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene opštim aktom ili ugovorom o radu (član 179. stav 1. tačka 2)); da je poslodavac dužan da pre otkaza ugovora o radu u slučaju iz člana 179. tač. 1) - 6) ovog zakona zaposlenog pismenim putem upozori na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu i da mu ostavi rok od najmanje pet radnih dana od dana dostavljanja upozorenja da se izjasni na navode iz upozorenja (član 180. stav 1.); da je poslodavac dužan da upozorenje iz člana 180. ovog zakona dostavi na mišljenje sindikatu čiji je zaposleni član (član 181. stav1.); da otkaz ugovora o radu iz člana 179. tač. 1), 2), 3), 5) i 6) ovog zakona poslodavac može dati zaposlenom u roku od tri meseca od dana saznanja za činjenice koje su osnov za davanje otkaza, odnosno u roku od šest meseci od dana nastupanja činjenica koje su osnov za davanje otkaza (član 184. stav 1.); da zaposlenom prestaje radni odnos danom dostavljanja rešenja osim ako ovim zakonom ili rešenjem nije određen drugi rok (član 185. stav 5.).

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje, a krećući se u granicama zahteva i navoda ustavne žalbe, Ustavni sud najpre konstatuje da je njegova nadležnost u postupku po ustavnoj žalbi ograničena na utvrđivanje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja povređeno ili uskraćeno ustavno pravo podnosioca. Ustavni sud nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su sudovi i drugi državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja tumačili pozitivnopravne propise. Ustavni sud ukazuje da je izvan njegove nadležnosti da procenjuje pravilnost zaključaka sudova ili drugih organa u pogledu ocene dokaza, osim ukoliko je ova ocena očigledno proizvoljna, odnosno ako je primena zakona bila očigledno arbitrerna ili diskriminatorska.

Ustavni sud je ocenio da su osporene odluke obrazložene, da se zasnivaju na ustavnopravno prihvatljivoj primeni materijalnog prava i da zadovoljavaju zahteve pravičnosti iz člana 32. stav 1. Ustava. U vezi sa tim, Ustavni sud je utvrdio da su razlozi na kojima podnosilac zasniva tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje već isticani u žalbi, a potom i u reviziji, da su ti razlozi cenjeni u osporenim odlukama, kao i da se njima ne dovodi u sumnju pravilnost osporene presude Vrhovnog suda Srbije, niti se ukazuje na arbitrernost u odlučivanju.

Ustavni sud nalazi da nisu ustavnopravno prihvatljivi navodi ustavne žalbe koji se odnose na odgovornost za povredu radne obaveze, a koji se zasnivaju na pogrešnom uverenju podnositeljke da prozrokovanje štete krajnjom nepažnjom potvrđuje odsustvo krivice na strani zaposlenog, te da sud, kada odlučuje o zahtevu za naknadu štete, nije ovlašćen da utvrđuje činjenice koje Komisija nije utvrdila. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je odredbom člana 113. stav 1. Kolektivnog ugovora tuženog od 22. decembra 2005. godine propisano da je zaposleni odgovoran za štetu koju na radu ili u vezi sa radom, namerno ili krajnjom nepažnjom prouzrokuje poslodavcu, u skladu sa zakonom i ovim kolektivnim ugovorom. Saglasno odredbi člana 128. stav 3. navedenog Kolektivnog ugovora, poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca i to ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene ovim kolektivnim ugovorom i ugovorom o radu. Odredbom člana 26. ugovora o uređivanju međusobnih prava, obaveza i odgovornosti od 20. decembra 2005. godine predviđeno je, pored ostalog, da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu, ako svojom krivicom učini težu povredu radne obaveze vezanu za radno mesto – prouzrokovanje imovinske štete poslodavcu, radnjama i propustima odgovornog lica, zbog iskazane razlike u popisu, a koja šteta prelazi iznos od dve prosečne zarade odgovornog lica u poslednja tri meseca. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je zaključio da je ocena zakonitosti odluke o prestanku radnog odnosa, u konkretnom slučaju, zavisila i od subjektivnog odnosa podnositeljke prema učinjenoj povredi radne obaveze, te je pravilna primena materijalnog prava iziskivala ocenu suda o tome da li je u postupku otkaza ugovora o radu utvrđena krivica podnositeljke, koja se ogleda u nameri ili krajnjoj nepažnji.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je utvrdio da presudom Opštinskog suda u Subotici P1. 14/08 od 24. septembra 2008. godine, presudom Okružnog suda u Subotici Gž. I 260/08 od 27. novembra 2008. godine i presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. II 450/09 od 2. aprila 2009. godine nije povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od napred date ocene o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ocenio da osporenim aktima podnositeljki nije povređeno ni pravo na rad zajemčeno članom 60. Ustava, posebno zbog toga što su o zakonitosti odluke o prestanku radnog odnosa podnositeljke ustavne žalbe odlučivali sudovi u tri instance.

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu («Službeni glasnik RS», broj 109/07), odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu.

6. Na osnovu iznetog i odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o odbijanju žalbe zbog otkaza ugovora o radu usled povrede radne obaveze

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti