Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 26 godina. Sud je ocenio da brojna neodržana ročišta i neefikasno vođenje dokaznog postupka predstavljaju neopravdano odugovlačenje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi T omislava Aškovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. aprila 201 5. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Tomislava Aškovića i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu P. 1668/12, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Tomislav Ašković iz Beograda podneo je, 15. oktobra 2012. godine, preko punomoćnika Miloša Stojadinovića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog član om 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u postupku koji se u tom momentu vodio pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu P. 1668/12. Podnosilac smatra da mu je navedeno pravo povređeno time što predmetni postupak nije okončan ni posle 25 godina. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, a zahtev za naknadu štete nije istakao.

U podnesku od 26. novembra 2012. godine podnosilac je istakao zahteve za naknadu nematerijalne štete i troškova na ime sastava ustavne žalbe, dok je u dopuni ustavne žalbe od 17. januara 2014. godine istakao povredu prava na pravično suđenje i prava na imovinu iz člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava u odnosu na presudu Privrednog apelacionog suda Pž. 7736/13 od 20. novembra 2013. godine. Obrazlažući razloge na kojima zasniva tvrdnje o povredi označenih prava, podnosilac je istakao da je zbog neažurnog postupanja suda i dugog trajanja postupka onemogućen da naplati svoje potraživanje od tužene zadruge jer je nad njom u međuvremenu otvoren stečajni postupak, a takođe je osporio stav drugostepenog suda o nedostatku njegove aktivne legitimacije u odnosu na drugog tuženog, sa čim u vezi daje i svoje viđenje spornog odnosa među strankama. Predložio je da Ustavni sud utvrdi povredu navedenih prava, poništi osporenu odluku i obaveže Republiku Srbiju da mu naknadi troškove predmetnog parničnog postupka.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , uvidom u spise predmeta Privrednog suda u Beogradu P. 1668/12 utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac Tomislav Ašković, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 26. marta 1987. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženih Stambene zadruge "Univerzitet" (u daljem tekstu: Zadruga) i Poslovne zajednice "Jinpros" (u daljem tekstu: Zajednica), radi poništaja ugovora i naknade štete.

Do donošenja prve po redu prvostepene presude P. 2513/87 od 10. marta 1993. godine, od ukupno 12 zakazanih ročišta, tri nisu održana. Jedno ročište nije održano na predlog tužiočevog punomoćnika, odnosno zbog toga što je podnesak predao sudu neposredno pre održavanja ročišta, a jedno ročište nije održano zbog neurednog pozivanja tužene Zadruge. U oktobru 1987. godine, na predlog tužioca određeno je građevinsko veštačenje. Sudski veštak je nalaz dostavio u maju 1988. godine, a izjašnjenje na tužiočeve primedbe iz juna te godine, dostavio je u decembru, nakon čega je sud ročište zakazao u aprilu 1989. godine. Na ovom ročištu, na predlog tužioca, odlučeno je da se veštačenje na iste okolnosti sprovede preko drugog veštaka, ali je sud rešenjem iz decembra te godine veštačenje ponovo poverio prethodno imenovanom veštaku, koji je nalaz dostavio u februaru 1990. godine. U periodu od aprila do decembra 1990. godine sud je tri puta određivao različite veštake za izradu nalaza, a peti po redu imenovani veštak nalaz je dostavio u februaru 1991. godine.

Navedena prvostepena presuda ukinuta je rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 6457/94 od 20. aprila 1995. godine.

U ponovnom postupku, od ukupno 19 zakazanih ročišta, sedam nije održano. Tri ročišta nisu održana zbog sprečenosti sudije, tri zbog neurednog pozivanja jednog od tuženih, a zbog nedolaska uredno pozvanog tužiočevog punomoćnika na ročište, postupak je bio u mirovanju tri meseca. Nakon što je postupak nastavljen, na ročištu održanom u oktobru 1998. godine određeno je da se sprovede građevinsko veštačenje na druge okolnosti i isto je povereno Gradskom zavodu za veštačenja. Međutim, u martu 1999. godine pozvan je veštak koji je izradio prethodni nalaz da izradi novi nalaz. Novi nalaz dostavljen je u novembru iste godine, a ovaj veštak je dva puta dostavljao pisana izjašnjenja na primedbe stranaka. Pored građevinskog, dva puta je sprovođeno i finansijsko veštačenje na različite okolnosti.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 6250/00 od 26. septembra 2000. godine ukinuta je druga po redu doneta prvostepena presuda P. 6671/95 od 19. aprila 2000. godine, između ostalog, sa obrazloženjem da je "prvostepeni sud dozvolio da veštaci ...izražavaju različita mišljenja o pitanjima koja oni smatraju bitnim a bez jasnog i određenog naloga suda … o čemu treba da se kao stručnjaci izjasne ... tako da je obavljeno više veštačenja a čitanjem nalaza...se ne može doći do zaključka koji je za ovaj spor bitan".

U drugom ponovnom postupku, pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu od ukupno zakazana 34 ročišta, 21 nije održano. Najveći broj ročišta, (ukupno devet) nije održan zbog neurednog pozivanja jednog od tuženih, četiri ročišta nisu održana zbog sprečenosti, odnosno promene predsednika sudskog veća, a jedno na molbu tužiočevog punomoćnika. I u ovom delu postupka, ponovo su izvođeni dokazi finansijskim i građevinskim veštačenjem, a veštaci su dva puta dostavljali dopune nalaza.

Podneskom od 26. oktobra 2009. godine tužena Zadruga je obavestila sud da je nad njom otvoren stečaj. Rešenjem Višeg suda u Beogradu P. 20296 od 28. oktobra 2010. godine postupak je prekinut, a na ročištu održanom u novembru 2011. godine taj sud se oglasio stvarno nenadležnim za postupanje u predmetnom postupku.

Rešavajući sukob nadležnosti između Višeg i Prvog osnovnog suda u Beogradu, Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem od 25. januara 2012. godine odredio da je za postupanje nadležan Privredni sud u Beogradu.

Nakon četiri neodržana i jednog održanog ročišta, presudom Privrednog suda u Beogradu P. 1668/12 od 23. maja 2013. godine tužba je odbačena u odnosu na tuženu Zadrugu, dok je tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan u odnosu na tuženu Zajednicu. Osnov obrazloženja odluke u delu kojim je odbačena tužba u odnosu na tuženu Zadrugu zasniva se na oceni suda da se radi o nedozvoljenoj tužbi u smislu člana 92. Zakona o stečaju, budući da tužilac, koji osim što svoje potraživanje nije prijavio u stečajnom postupku, nije ni preinačio tužbu promenom istovetnosti zahteva iz kondematornog u utvrđujući, dok se odluka o odbijanju tužbenog zahteva u odnosu na tuženu Zajednicu temelji na zaključku suda o nedostatku pasivne legitimacije na strani ove tužene, koja je s obzirom na odredbe zaključenog ugovora, bila u materijalnopravnom odnosu sa tuženom Zadrugom, a ne sa tužiocem.

Osporenom presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 7736/13 od 20. novembra 2013. godine potvrđena je prvostepena presuda.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je : da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); pravo na imovinu (član 58.).

5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodi u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je postupak čije se trajanje osporava započeo 26. marta 1987. godine i da je pravnosnažno okončan nakon više od dvadeset šest godina, donošenjem osporene drugostepene presude 20. novembra 2013. godine. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da ne može postojati nijedan razlog koji bi opravdao ovako dugo trajanje postupka, posebno imajući u vidu da iz utvrđenih činjenica proizlazi da je podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem u neznatnoj meri doprineo njegovom sveukupnom trajanju, budući da četiri ročišta nisu održana iz razloga koji se mogu staviti na teret njegovom punomoćniku. Po oceni Ustavnog suda, do neopravdane dužine trajanja postupka, došlo je zbog toga što prvostepeni sud, na čijoj strani je obaveza da odluči kako će i u kom pravcu voditi postupak , te koje će dokaze izv esti radi odlučivanja o osnovanosti zahteva , nije delotvorno upr avljao postupkom. Naime, prvostepeni sud je više puta određivao izvođenje dokaza građevinskim i finansijskim veštačenjem na različite okolnosti, radi razjašnjenja različitih činjenica, bez da je prethodno ocenio da li se uopšte radi o činjenicama bitnim za presuđenje, te da li se i na koji način sporne činjenice mogu utvrditi izvođenjem ovih dokaza. Za ovakvu ocenu dovoljna je i sama činjenica da Prvi opštinski sud u Beogradu i pored toga što je drugostepeni sud u obrazloženju svog rešenja Gž. 6250/00 od 26. septembra 2000. godine taksativno naveo činjenice koje je potrebno raspraviti i dokazna sredstva koja je u tu svrhu potrebno upotrebiti, ni devet godina posle toga nije uspeo da donese presudu.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je utvrdio da je izuzetno neefikasnim i nedelotvornim radom prvostepenog suda podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 , 99/11 i 18/13-Odluka US ), usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u prvom delu izreke.

6. U pogledu zahteva za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je ocenio da je ovaj zahtev neblagovremen, budući da, saglasno članu 85. Zakona o Ustavnom sudu, nije istaknut u ustavnoj žalbi podnetoj 15. oktobra 2012. godine, već tek u podnesku od 26. novembra 2012. godine. Stoga je Ustavni sud, saglasno članu 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, ovaj zahtev odbacio, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. Ispitujući postojanje pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u delu u kojem se ističe povreda prava na pravično suđenje i prava na imovinu, Ustavni sud ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenih prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenog akta u delu kojim je meritorno odlučeno o podnosiočevom tužbenom zahtevu. Ova ocena se odnosi i na tvrdnju podnosioca da je zbog propusta suda onemogućen da naplati svoje potraživanje od tužene u odnosu na koju je tužba odbačena, jer podnosilac svoj propust da potraživanje prijavi u stečajnom postupku ne može stavljati na teret sudovima.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu u kojim se osporava presuda Privrednog apelacionog suda Pž. 7736/13 od 20. novembra 2013. godine, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

U pogledu zahtev a podnosi oca za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na stanovište koje je izraženo u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na www.ustavni.sud.rs ).

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci .

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić