Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parnici

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete koji je trajao 14 godina. Odgovornost za prekomerno trajanje postupka pripisana je prvenstveno prvostepenom sudu zbog dugih perioda neaktivnosti i kasnog donošenja odluke.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Olivera Vučić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. O, A. M. i S. M, svih iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. septembra 201 6. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. O, A. M. i S. M. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 25604/13 (ranije predmet Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 2069/2000) povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 1.300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. O, A. M. i S. M, svi iz Beograda su 24. oktobra 2014. godine, preko punomoćnika V. S, advokata iz Beograda, podneli Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 25604/13 (ranije predmet Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 2069/2000).

Podnosioci ustavne žalbe su naveli: da su 20. jula 2000. godine Trećem opštinskom sudu u Beogradu podneli tužbu radi naknade štete protiv tuženog JP „P. S.“ i da je predmetni postupak okončan posle 14 godina, donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1797/14 od 16. jula 2014. godine; da im je zbog prekomerne dužine trajanja postupka koji nije bio složen povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Zahtevali su naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 25604/13, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosioci ustavne žalbe su 21. jula 2000. godine podneli tužbu Trećem opštinskom sudu u Beogradu radi naknade nematerijalne štete protiv tužene Republike Srbije – Republičke direkcije za puteve. Predmet je dobio broj P. 2069/2000.

U tužbi je navedeno: da je tužilac S. O, 23. septembra 1999. godine, na kolovoznoj traci auto puta Šid-Beograd, kod novoizgrađene isključne petlje za Obrenovac, koja nije bila puštena za saobraćaj, vozeći putnički automobil, doživeo saobraćajnu nezgodu, tako što je usled nedostatka signalizacije i propisanih oznaka na putu udario u betonski element kojim je isključena petlja zatvorena za saobraćaj i tom prilikom je zadobio teške telesne povrede; da su se u automobilu nalazili i tužilac A. M. i njen maloletni sin tužilac S. M, koji su tom prilikom zadobili lakše telesne povrede; da je nesporna odgovornost tuženog, jer nije preduzeo potrebne mere u pravcu postavljanja odgovarajuće signalizacije i oznake na putu, a što je i neposredan uzrok ove saobraćajne nezgode i štete koju su tužioci pretrpeli; da se šteta koju su tužioci pretrpeli ogleda u jakim fizičkim bolovima i velikom pretrpljenom strahu.

Pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu bilo je održano 12 ročišta na kojima su saslušane parnične stranke, dok su tužioci kao stranke saslušani više puta, izvršen je uvid u spise krivičnog predmeta Ki. 1192/99, izvršeno je veštačenje od strane veštaka saobraćajne struke, veštaka medicinske struke-neuropsihijatra i specijaliste sudske medicine, saslušani su veštaci, dok devet ročišta nije bilo održano i to: dva na zahtev punomoćnika tužilaca, četiri zbog drugih procesnih razloga, dva zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a jedno jer veštak nije dostavio sudu svoj nalaz.

Uvidom u spise predmeta je utvrđeno da u periodu od 24. aprila 2003. do 24. maja 2004. godine i u periodu od 24. maja 2004. do 16. maja 2005. godine nije bilo održano nijedno ročište pred prvostepenim sudom.

Presudom Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 2069/2000 od 8. septembra 2009. godine, u stavu prvom izreke, delimično je usvojen, a delimično odbijen tužbeni zahtev a rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 48971/10 od 13. maja 2011. godine ispravljena je navedena prvostepena presuda zbog očigledne greške u pisanju.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7302/12 od 20. marta 2013. godine, u stavu prvom izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužilaca i potvrđeno je rešenje o ispravci Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 48971/10 od 13. maja 2011. godine; u stavu drugom izreke ukinuta je presuda Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 2069/2000 od 8. septembra 2009. godine i predmet je vraćen Prvom osnovnom sudu u Beogradu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom predmet je dobio broj P. 25604/13 i održano je jedno ročište na kome je izvršen uvid u celokupne spise predmeta.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 25604/13 od 1. jula 2013. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je tužbeni zahtev pa je obavezan tuženi da na ime naknade nematerijalne štete isplati: tužiocu S. O. iznos od 200.000,00 dinara za pretrpljene fizičke bolove i iznos od 100.000,00 dinara za pretrpljeni strah, tužilji A. M. iznos od 100.000,00 dinara za pretrpljene fizičke bolove i iznos od 100.000,00 dinara za pretrpljeni strah, tužiocu S. M. iznos od 80.000,00 dinara za pretrpljene fizičke bolove i iznos od 70.000,00 dinara za pretrpljeni strah, sve sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu drugom izreke obavezan je tuženi da naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 257.950,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1797/14 od 16. jula 2014. godine, u stavu prvom izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena je ožalbena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 25604/13 od 1. jula 2013. godine u stavu prvom njene izreke, u delu u kome je obavezan tuženi da naknadi nematerijalnu štetu – tužiocu S. O. u iznosu od 150.000,00 dinara za pretrpljene fizičke bolove i 100.000,00 dinara za pretrpljeni strah, tužilji A. M. u iznosu od 50.000,00 dinara za pretrpljeni strah, kao i tužiocu S. M. u iznosu od 35.000,00 dinara za pretrpljeni strah, sve sa zakonskom zateznom kamatom na navedene iznose kao i u stavu drugom izreke; u stavu drugom izreke preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 25604/13 od 1. jula 2013. godine u preostalom delu stava prvog njene izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca S. O. za iznos od 50.000,00 dinara sa kamatom za pretrpljene fizičke bolove, tužbeni zahtev tužilje A. M. za iznos od 100.000 dinara za pretrpljene fizičke bolove i iznos od 50.000 dinara za pretrpljeni strah, sa kamatom, kao i tužbeni zahtev tužioca S. M. za iznos od 80.000,00 dinara za pretrpljene fizičke bolove i za iznos od 35.000,00 dinara za pretrpljeni strah, sa kamatom na ove iznose.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.)

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen šest godina i četiri meseca, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan ceo period, od dana podnošenja tužb e – 21. jula 2000. godine, pa do pravnosnažnog okončanja parničnog postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ustavni sud i u ovom predmetu konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi nisu efikasno i delotvorno postupali kako bi se predmetni parnični postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi podnosilaca odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Ustavni sud nalazi da je predmetni postupak trajao 14 godina, što predstavlja nerazumno dugo trajanje parničnog postupka kako po stavovima ovog suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava, koje se ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu.

Po oceni Suda, odgovornost za prekomerno trajanje postupka snosi prvostepeni sud koji je prvu meritornu odluku doneo nakon više od devet godina od podnete tužbe. Takođe, u tom periodu od preko devet godina prvostepeni sud je imao dva perioda potpune neaktivnosti kada nije zakazao nijedno ročište, i to prvi period u trajanju dužem od godinu dana (od 24. aprila 2003. do 24. maja 2004. godine) i drugi period u trajanju od godinu dana (od 24. maja 2004. do 16. maja 2005. godine), što ukazuje na to da ročišta nisu redovno zakazivana. Dalje, prvostepeni sud je nakon više od godinu i po dana od donošenja prve prvostepene presude doneo rešenje o njenoj ispravci. Takođe, odgovornost za prekomerno trajanje postupka snosi i drugostepeni sud pred kojim je prvi žalbeni postupak trajao tri i po godine. Ustavni sud konstatuje da su drugi postupajući sudovi redovno odlučivali, tako je druga prvostepena odluka doneta za tri meseca, a drugi žalbeni postupak je okončan za godinu dana.

Po oceni Suda, predmet spora je za podnosioce bio od materijalnog značaja i podnosioci su imali legitiman interes da se postupak okonča u razumnom roku.

Ispitujući ponašanje podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da su podnosioci u manjoj meri doprineli dužem trajanju predmetne parnice, imajući u vidu da dva ročišta nisu bila održana na zahtev njihovog punomoćnika što je dovelo do produženja postupka za deset meseci.

Ustavni sud nalazi da ni činjenična ni pravna složenost predmeta spora ne mogu opravdati prekomerno dugo trajanje osporenog parničnog postupka.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 25604/13 (ranije predmet Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 2069/2000), te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15), u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 1.300 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su pretrpeli podnosioci ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka, kao i doprinos podnosilaca dužini trajanja postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli usled neefikasnog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenim licima treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. Saglasno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parnici

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti