Odluka Ustavnog suda o produženju mere zabrane napuštanja boravišta

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je kao neosnovanu ustavnu žalbu protiv rešenja o produženju mere zabrane napuštanja boravišta, utvrdivši da nije povređeno pravo na slobodu kretanja. Ograničenje je bilo zakonito, srazmerno cilju obezbeđenja prisustva okrivljenog u krivičnom postupku i adekvatno obrazloženo.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-7972/2016
29.04.2021.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Dragana Kolarić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. M . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Repu blike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. aprila 20 21. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba M. M . izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po1. 152/15 (K. Po1. 70/11) od 30. avgusta 2016. godine, rešenja Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž2. Po1. 287/16 od 16. septembra 2016. godine, rešenja Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po1. 152/15 (K. Po1. 70/11) od 30. novembra 2016. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž2. Po1. 371/16 od 19. decembra 2016. godine u odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 39. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje .

O b r a z l o ž e nj e

1. M. M . iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 21. oktobra 2016. godine, preko punomoćnika I. D , advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po1. 152/15 (K. Po1. 70/11) od 30. avgusta 2016. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž2. Po1. 287/16 od 16. septembra 2016. godine, zbog povrede prava iz člana 32. stav 1. i čl. 36, 39. i 60. Ustava Republike Srbije. Podnosilac je istakao i povredu prava iz člana 6. i 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i prava iz člana 2. Protokola 4 uz Evropsku konvenciju, čiju povredu Ustavni sud ceni u odnosu na odgovarajuće odredbe Ustava.

M. M . je , 19. januara 2017. godine, preko istog punomoćnika, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po1. 152/15 (K. Po1. 70/11) od 30. novembra 2016. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž2. Po1. 371/16 od 19. decembra 2016. godine, zbog povrede prava iz člana 32. stav 1. i čl. 36, 39. i 60. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava iz člana 6. i 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i prava iz člana 2. Protokola 4 uz Evropsku konvenciju, koja je zavedena pod brojem Už-624/2017.

Ustavni sud je, imajući u vidu da je u oba predmeta isti podnosilac koji osporava rešenja o produženju mere zabrane napuštanja boravišta uz privremeno oduzimanje putne isprave, koja su doneta u istom krivičnom postupku, spojio spise predmeta Už- 7972/2016 sa spisima predmeta Už-624/2017, radi vođenja jedinstvenog postupka i donošenja jedne odluke, saglasno odredbama člana 43. st. 1. i 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13).

U odnosu na istaknute povrede prava iz člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava podnosilac, između ostalog, navodi:

- da se u osporenim rešenjima po automatizmu navode uopšteni razlozi bez suštinskog ispitivanja promenjenih okolnosti koje su nastupile između dva produženja mera;

- da osporena rešenja ne sadrže jasne, ustavnopravno dovoljne, individualizovane i konkretne razloge za produženje mera iz člana 199. ZKP;

- da se prema podnosiocu ustavne žalbe ponovo produžavaju mere zabrane napuštanja boravišta i privremenog oduzimanja pasoša odlukama u kojima se navode nejasni, protivrečni, nepotpuni i nedovoljno individualizovani razlozi;

- da sudovi nisu imali pravo da prilikom odlučivanja o ograničenju jednog od najbitnijih ljudskih prava potpuno umanje značaj i visinu položenog jemstva i zakonom predviđenih posledica, samo da bi opravdali svoju odluku o produženju mera obezbeđenja prisustva kojima se te mere nepotrebno kumuliraju;

- da je prvo pitanje od koga je sud trebalo da pođe bilo – da li je u ponašanju M. M . bilo okolnosti koje bi ukazivale da opasnost od bekstva postoji i da se krivični postupak neće nesmetano voditi; da je te okolnosti trebalo dovesti u vezu sa drugim okolnostima koje se tiču njegove ličnosti i ponašanja, i da se tek tada moglo utvrditi da li je primena mera opravdana ili ne;

- da u prvostepenom rešenju ponovo nema suštinskog bavljenja proporcionalnošću mera, već se samo konstatuje da su sada na snazi mere koje su u potpunosti prilagođene fazi postupka, kao i ličnim prilikama okrivljenog i da se u najmanjoj mogućoj meri ograničava pravo okrivljenog na slobodu kretanja;

- da nadležni sud nije odgovorio na navode iz žalbe podnosioca, te da je na deo navoda odgovorio samo paušalno, potvrđujući stav prvostepenog suda i ne dajući jasne razloge zbog čega ih ne prihvata;

- da ni drugostepeni sud nije ispravio nedostatke prvostepenog rešenja;

- da su paušalna ocena pojedinih žalbenih navoda i ignorisanje najvećeg broja žalbenih navoda od strane drugostepenog suda suprotni pojmu pravičnog postupka koji podrazumeva, između ostalog, da sudska odluka mora biti obrazložena, jer se samo valjano obrazloženom sudskom odlukom postiže garancija pravičnog postupanja;

- da je osporenim odlukama povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje kroz arbitre rno i nepravično postupanje suda koje je posledica proizvoljne i pogrešne primene procesnog prava, kao i kroz nepoštovanje prava na obrazloženu sudsku odluku;

- da se nepravično postupanje suda u konkretnom slučaju tiče arbitrernosti u primeni odredaba ZKP koje se odnose na mere obezbeđenja prisustva okrivljenog i nesmetanog vođenja postupka;

- da sudovi nisu brižljivo i svestrano ispitali i ocenili sve okolnosti koje su od značaja za donošenje odluke.

U pogledu istaknute povrede prava iz člana 39. Ustava u ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno:

- da je pravo iz člana 39. Ustava povređeno propustom nadležnih organa da navedu jasne, dovoljne, neprotivrečne, individualizovane i ustavnopravno prihvatljive razloge za produženje mere;

- da se ograničenje prava na kretanje mora posmatrati u kontekstu činjenice da je M. M . predsednik kompanije „D .“, da strateški vodi veliki poslovni sistem koji izdržava preko 8.000 porodica, a da je njegov autoritet pred stranim poslovnim partnerima od presudnog značaja za poslovanje i dalji razvoj i opstanak kompanije;

- da uprkos brojnim opravdanim zahtevima koje se tiču poslovnih potreba, potreba lečenja, potreba odmora, prvostepeni sud u periodu od skoro dve godine nije nijednom odobrio putovanje;

- da je M. M . osporenim rešenjima ograničeno pravo na slobodu kretanja jer mu je zabranjeno napuštanje teritorije Republike Srbije i oduzeta mu je putna isprava.

Podnosilac u odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda ističe:

- da je uspostavljanje i održavanje poslovnih odnosa izvan teritorije države u kojoj živi deo prava svakog lica na privatni život;

- da je nesporno da ovo pravo može biti ograničeno, ali da ograničenje tog prava mora biti proporcionalno svrsi zbog koje je određeno, dok u konkretnom slučaju nema srazmere.

Konačno, na istaknutu povredu prava iz člana 60. Ustava podnosilac vezuje za povredu prava iz člana 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda , kao i prava na slobodu kretanja iz člana 39. Ustava, navodeći da mu je onemogućeno da putuje u inostranstvo i da ostvaruje i održava poslovne kontakte koji su od bitnog značaja za obavljanje njegove poslovne delatnosti, imajući u vidu da je predsednik kompanije koja posluje i sa domaćim i sa stranim partnerima, na koji način mu je ograničeno ostvarivanje njegovog prava na rad.

Podnosilac je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih prava i poništi osporena rešenja.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Rešenjem Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje Ki. Po1. 31/12 od 14. decembra 2012. godine prema okrivljenom, ovde podnosiocu ustavne žalbe, određen je pritvor na osnovu člana 211. stav 1. tač. 1, 2. i 4. Zakonika o krivičnom postupku.

Optužnica je podignuta 9. maja 2013. godine (akt Kto. 6/13) i okrivljenom je stavljeno na teret krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika i krivično delo poreska utaja u pomaganju iz člana 229. stav 3. u vezi sa stavom 1. u vezi sa članom 35. Krivičnog zakonika.

Rešenjem Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po1. 57/13 od 19. jula 2013. godine prema okrivljenom M. M . je određeno jemstvo u iznosu od 12.000.000,00 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije i istovremeno je određena mera zabrane napuštanja boravišta u Beogradu, uz privremeno oduzimanje putne isprave, kao i obaveza javljanja nadležnoj policijskoj stanici.

Rešenjem predsednika veća od 18. oktobra 2013. godine ukinuta je obaveza okrivljenog da se svakog prvog radnog dana u tekućem mesecu javlja nadležnoj policijskoj stanici.

Rešenjem Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po1. 57/13 od 27. oktobra 2014. godine prema okrivljenom je ukinuta mera zabrane napuštanja boravišta uz privremeno oduzimanje putne isprave, dok je rešenjem Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž2. Po1. 432/14 od 6. novembra 2014. godine usvojena žalba Tužilaštva za organizovani kriminal, pa je preinačeno prvostepeno rešenje tako što je prema okrivljenom M. M . produžena za tri meseca mera zabrane napuštanja boravišta i okrivljenom je zabranjeno da bez odobrenja suda napušta teritoriju Repub like Srbije, uz privremeno oduzimanje putne isprave.

Pre donošenja osporenih rešenja, mera zabrane napuštanja boravišta uz privremeno oduzimanje putne isprave poslednji put je produžena prema okrivljenom rešenjem Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po1. 152/15 (K. Po1. 70/11) od 30. maja 2016. godine.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po1. 152/15 (K. Po1. 70/11) od 30. avgusta 2016. godine prema okrivljenom je produžena za tri meseca mera zabrane napuštanja boravišta uz privremeno oduzimanje putne isprave, tako što je okrivljenom zabranjeno da bez odobrenja suda napusti teritoriju Republike Srbije.

U obrazloženju ovog rešenja je, pored ostalog, navedeno:

- da je okrivljeni M. M . nepravnosnažnom presudom K. Po1. 152/15 (K. Po1. 70/11) od 20. juna 2016. godine oglašen krivim zbog krivičnog dela poreska utaja u pomaganju iz člana 229. stav 3. u vezi sa stavom 1. KZ u vezi sa članom 35. KZ za koje mu je izrečena kazna zatvora u trajanju od pet godina i novčana kazna u iznosu od osam miliona dinara, te je predsednik veća ocenila da okolnosti koje se tiču težine krivičnog dela za koje je okrivljeni oglašen krivim nepravnosnažnom presudom i visine kazne zatvora i novčane kazne koje su mu za to krivično delo izrečene, ukazuju na opravdanu bojazan da bi okrivljeni mogao pobeći, odnosno, da bi bez primene mera iz člana 199. ZKP mogao napustiti teritoriju Republike Srbije, zbog čega je nužno prema okrivljenom produžiti meru zabrane napuštanja boravišta uz privremeno oduzimanje putne isprave, uz istovremenu primenu mere jemstva u cilju obezbeđenja prisustva okrivljenog u ovom krivičnom postupku, koji nije pravnosnažno okončan;

- da navedene okolnosti koje se tiču imovinskih prilika okrivljenog i njegovih mnogobrojnih poslovnih kontakata sa licima u inostranstvu, prema oceni predsednika veća ukazuju da je, pored mere jemstva u iznosu od 12.000.000,00 evra u dinarskoj protivvrednosti, koji iznos je uplaćen u roku od samo nekoliko dana od prijema rešenja o određivanju jemstva i dodatnih mera, prema okrivljnom i dalje neophodna istovremena primena i mere zabrane napuštanja boravišta i privremenog oduzimanja putne isprave, koje mere se, s obzirom na sve okolnosti konkretnog slučaja pokazuju kao adekvatne mere za obezbeđenje prisustva okrivljenog u ovom krivičnom postupku;

- da je kumulativna primena mere zabrane napuštanja boravišta – teritorije Republike Srbije uz privremeno oduzimanje putne isprave i mere jemstva prema okrivljenom M. M, prema oceni predsednika veća i dalje nužna da bi se obezbedilo prisustvo okrivljenog u krivičnom postupku koji nije pravnosnažno okončan, jer se mera jemstva sama po sebi, i pored činjenice da predstavlja težu meru obezbeđenja prisustva okrivljenog od zabrane napuštanja mesta boravišta i privremenog oduzimanja putne isprave, u suštini svodi na stavljanje u izgled budućih posledica u slučaju da se uslovi jemstva prekrše;

- da ukoliko bi okrivljeni bio spreman da žrtvuje iznos položenog jemstva, a koja mogućnost realno postoji imajući u vidu prethodno navedene imovinske prilike okrivljenog, jemstvo samo po sebi praktično ne sprečava okrivljenog da postupi suprotno zakonskoj obavezi i da bez odobrenja suda napusti mesto boravišta, jer se u slučaju primene samo mere jemstva, putna isprava fizički nalazi kod samog okrivljenog;

- da s obzirom na navedene razloge, a imajući u vidu ličnost i imovinske prilike okrivljenog, kao i visinu položenog jemstva, ova mera sama za sebe ne predstavlja dovoljnu garanciju za obezbeđenje prisustva okrivljenog M. M . u daljem toku krivičnog postupka, zbog čega je, prema oceni predsednika veća, produženje mere zabrane napuštanja mesta boravišta neophodno, jer se tom merom, uz fizičko oduzimanje putne isprave , okrivljeni faktički onemogućava da napusti mesto boravišta bez odobrenja suda, odnosno, bez vraćanja putne isprave, a što bu u krajnjem slučaju trebalo da isključi realnu mogućnost da optuženi prekrši jemstvo i izrečenu meru;

- da je predsednik veća imao u vidu vremenski period trajanja navedenih mera prema ok rivljenom, ali je ocenio da je neophodna kumulativna primena ovih mera jer i dalje postoje jasni i individualnizovani razlozi koji opravdavaju primenu navedenih mera radi otklanjanja mogućnosti da okrivljeni bez odobrenja suda napusti teritoriju Republike Srbije i postane nedostupan sudu pre pravnosnažanog okončanja krivičnog postupka;

- da su okrivljenom postepeno, kada su za to postojali uslovi, ublažavane mere za obezbeđenje prisustva okrivljenog koje su u toku postupka bile primenjene, te su po oceni predsednika veća, mere koje su tada na snazi u potpunosti prilagođene fazi postupka, kao i ličnim prilikama okrivljenog i u najmanjoj mogućoj meri ograničavaju pravo okrivljenog na slobodu kretanja.

Osporenim rešenjem Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž2. Po1. 287/16 od 16. septembra 2016. godine odbijena je kao neosnovana žalba okrivljenog i potvrđeno je navedeno prvostepeno rešenje, a u obrazloženju ovog rešenja je, između ostalog, navedeno:

- da je u situaciji postojanja već napred navedenih okolnosti, koje u svom međusobnom sklopu opravdavaju primenu izrečenih mera radi otklanjanja mogućnosti da okrivljeni, bez odobrenja suda, napusti teritoriju Srbije, pravilan zaključak prvostepenog suda da mera jemstva, sama po sebi, nije dovoljna garancija za obezbeđenje prisustva okrivljenog u daljem toku krivičnog postupka i njegovog pravnosnažnog okončanja, s obzirom da samo jemstvo ne sprečava okrivljenog da bez odobrenja suda napusti mesto boravišta, jer se u slučaju primene samo mere jemstva, putna isprava fizički nalazi kod okrivljenog;

- da s obzirom na već napred iznete okolnosti koje, prema pravilnom zaključku prvostepenog suda, i dalje egzistiraju nepromenjene, posmatrano u sklopu sa činjenicom koja se odnosi na visinu kazne koja je okrivljenom izrečena nepravnosnažnom presudom na koju stranke imaju pravo da izjave žalbu i u kom slučaju će prvostepena presuda biti predmet razmatranja od strane drugostepenog suda, što znači da ovaj krivični postupak nije pravnosnažno okončan, a odredbom člana 200. stav 5. ZKP propisano je da mera zabrane napuštanja boravišta može trajati dok za to postoji potreba, a najduže do pravnosnažanosti presude, odnosno do upućivanja okrivljenog na izdržavanje krivične sankcije koja se sastoji u lišenju slobode, to je, prema oceni veća Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje, pravilan zaključak prvostepenog suda o neophodnosti primene mere, i to mere zabrane napuštanja boravišta, uz privremeno oduzimanje putne isprave;

- da su okolnosti o kojima je napred bilo reči, i dalje takvog intenziteta da nesumnjivo predstavljaju dovoljan osnov za produženje mere zabrane napuštanja teritorije Republike Srbije, uz privremeno oduzimanje putne isprave, koja mera je, još uvek, jedina adekvatna mera kojom se u konkretnom slučaju može postići svrha obezbeđenja prisustva okrivljenog radi nesmetanog okončanja ovog krivičnog postupka.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po1. 152/15 (K. Po1. 70/11) od 30. novembra 2016. godine prema okrivljenom M . M . produžena je za tri meseca mera zabrane napuštanja boravišta uz privremeno oduzimanje putne isprave, tako što se okrivljenom zabranjuje da bez odobrenja suda napusti teritoriju Republike Srbije. U obrazloženju ovog rešenja se, pored ostalog, navodi:

- da je mera zabrane napuštanja boravišta uz privremeno oduzimanje putne isprave prema okrivljenom M. M . poslednji put produžena rešenjem Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po1. 152/15 (K. Po1. 70/11) od 30. avgusta 2016. godine;

- da navedene okolnosti koje se tiču imovinskih prilika okrivljenog i njegovih mnogobrojnih poslovnih kontakata sa licima u inostranstvu, prema oceni predsednika veća, ukazuju da je pored mere jemstva u iznosu od 12.000.000,00 evra, u dinarskoj protivvrednosti, koji iznos je uplaćen u roku od samo nekoliko dana od prijema rešenja o određivanju jemstva i dodatnih mera, prema okrivljenom i dalje neophodna istovremena primena i mere zabrane napuštanja boravišta i privremenog oduzimanja putne isprave, koje mere se s obzirom na sve okolnosti kon kretnog slučaja pokazuju kao adekvatne mere za obezbeđenje prisustva okrivljenog u ovom krivičnom postupku;

- da je prilikom odlučivanja o daljoj primeni mera iz člana 199. ZKP prema okrivljenom, predsednik veća, pored navedenih okolnosti koje se odnose na imovinske prilike okrivljenog i njegove brojne kontakte sa licima u inostranstvu, imao u vidu težinu krivičnog dela za koje je okrivljeni M. M . oglašen krivim nepravnosnažnom presudom i visinu kazne zatvora i novčane kazne koje su mu izrečene za to krivično delo, te je oceni o da sve navedene okolnosti u međusobnoj povezanosti, opravdavaju bojazan da bi okrivljeni bez istovremene primene mere jemstva i mere zabrane napuštanja boravišta i privremenog oduzimanja putne isprave mogao napustiti teritoriju Republike Srbije bez odobrenja suda, odnosno, da postoji opasnost od njegovog bekstva, zbog čega je primena navedenih mera uz meru jemstva i dalje nužna i opravdana, kako bi se na adekvatan način obezbedilo prisustvo okrivljenog u ovom krivičnom postupku;

- da je pored navedenih okolnosti, prilikom odlučivanja o produženju mere iz člana 199. ZKP prema okrivljenom, predsednik veća imao u vidu vremenski period trajanja navedenih mera, ali je oceni o da je neophodna kumulativna primena ovih mera jer i dalje postoje jasni i individualizovani razlozi koji ukazuju na neophodnost primene navedenih mera;

- da su okrivljenom postepeno, uvek kada su za to postojali uslovi, mere za obezbeđenje prisustva okrivljenog koje su u toku postupka bile primenjene ublažavane, te su mere koje su tada na snazi u potpunosti prilagođenje fazi postupka, kao i ličnim prilikama okrivljenog i u najmanjoj mogućoj meri ograničavaju pravo okrivljenog na slobodu kretanja.

Osporenim rešenjem Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž2. Po1. 371/16 od 19. decembra 2016. godine odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog i potvrđeno je navedeno prvostepeno rešenje.

U obrazloženju ovog rešenja je, između ostalog, navedeno:

- da je, prema oceni veća Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje, prvostepeni sud, u obrazloženju svoje odluke, naveo okolnosti koje u svojoj međusobnoj povezanosti ukazuju na opravdanost zaključka prvostepenog suda da je u konkretnom slučaju u odnosu na okrivljenog neophodno produženje mere zabrane napuštanja boravišta, teritorije Republike Srbije, uz privremeno oduzimanje putne isprave;

- da je u situaciji postojanja već napred navedenih okolnosti, koje u svom međusobnom sklopu opravdavaju primenu izrečenih mera radi otklanjanja mogućnosti da okrivljeni, bez odobrenja suda, napusti teritoriju Republike Srbije, pravilan zaključak prvostepenog suda da mera jemstva, sama po sebi, nije dovoljna garancija za obezbeđenje prisustva okrivljenog u daljem toku krivičnog postupka i njegovog pravnosnažnog okončanja, s obzirom da samo jemstvo ne sprečava okrivljenog da bez odobrenja suda napusti mesto boravišta, jer se, u slučaju primene samo mere jemstva, putna isprava fizički nalazi kod okrivljenog;

- da imajući u vidu sve napred izneto, u konkretnom slučaju, mera zabrane napuštanja boravišta, uz privremeno oduzimanje putne isprave, prema oceni veća Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje, još uvek predstavlja nužnu garanciju za obezbeđenje prisustva okrivljenog tokom predmetnog krivičnog postupka, koji još uvek nije pravnosnažno okončan.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.); da svako ima pravo da se slobodno kreće i nastanjuje u Republici Srbiji, da je napusti i da se u nju vrati, te da se sloboda kretanja i nastanjivanja i pravo da se napusti Republika Srbija mogu ograničiti zakonom, ako je to neophodno radi vođenja krivičnog postupka, zaštite javnog reda i mira, sprečavanja širenja zaraznih bolesti ili odbrane Republike Srbije (član 39. st. 1. i 2.); da se jemči pravo na rad u skladu sa zakonom (član 60. stav 1.); da svako ima pravo na slobodan izbor rada (član 60. stav 2.); da su svima, pod jednakim uslovima, dostupna sva radna mesta (član 60. stav 3.).

Odredbama Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Evropska konvencija) propisano je: da svako, tokom odlučivanja o njegovim građanskim pravima i obavezama, ili o krivičnoj optužbi protiv njega, ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim sudom, obrazovanim na osnovu zakona; da se presuda mora izreći javno, ali da se štampa i javnost mogu isključiti s celog ili s dela suđenja u interesu morala, javnog reda ili nacionalne bezbednosti u demokratskom društvu, kada to zahtevaju interesi maloletnika ili zaštita privatnog života stranaka, ili u meri koja je, po mišljenju suda, neophodno potrebna u posebnim okolnostima kada bi javnost mogla da naškodi interesima pravde (član 6. stav 1.); da svako ima pravo na poštovanje svog privatnog i porodičnog života, doma i prepiske (član 8. stav 1.); da se javne vlasti neće mešati u vršenje ovog prava sem ako to nije u skladu sa zakonom i neophodno u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, javne bezbednosti ili ekonomske dobrobiti zemlje, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, ili radi zaštite prava i sloboda drugih (član 8. stav 2.).

Članom 2. Protokola 4 uz Evropsku konvenciju propisano je: da svako ko se zakonito nalazi na teritoriji jedne države ima, na toj teritoriji, pravo na slobodu kretanja i slobodu izbora boravišta (stav 1.); da je svako slobodan da napusti bilo koju zemlju, uključujući i sopstvenu (stav 2.); da se nikakva ograničenja ne mogu postaviti u odnosu na vršenje ovih prava sem onih koja su u skladu sa zakonom i koja su neophodna u demokratskom društvu u interesu državne ili javne bezbednosti, radi očuvanja javnog poretka, za sprečavanje kriminala, za zaštitu zdravlja ili morala ili radi zaštite prava i sloboda drugih (stav 3.); da se prava iz stava 1 mogu, takođe, u izvesnim oblastima podvrgnuti ograničenjima koja su uvedena u skladu sa zakonom i opravdana javnim interesom u demokratskom društvu (stav 4.).

Odredbama Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13, 55/14 i 35/19) (u daljem tekstu: ZKP) propisano je: da pre donošenja pravnosnažne odluke o izricanju krivične sankcije, okrivljenom mogu biti ograničene slobode i prava samo u meri neophodnoj za ostvarenje cilja postupka, pod uslovima propisanim ovim zakonikom (član 10. stav 1.); da su mere koje se mogu preduzeti prema okrivljenom za obezbeđenje njegovog prisustva i za nesmetano vođenje krivičnog postupka poziv, dovođenje, zabrana prilaženja, sastajanja ili komuniciranja sa određenim licem i posećivanja određenih mesta, zabrana napuštanja boravišta, jemstvo, zabrana napuštanja stana i pritvor (član 188.); da će prilikom određivanja mera iz člana 188. ovog zakonika, organ postupka voditi računa da se ne primenjuje teža mera ako se ista svrha može postići blažom merom, da u slučaju potrebe organ postupka može odrediti dve ili više mera iz stava 1. ovog člana i da će se mera iz stava 1. ovog člana ukinuti i po službenoj dužnosti kad prestanu razlozi zbog kojih je određena, odnosno zameniće se drugom blažom merom kad za to nastupe uslovi (član 189.).

Odredbama člana 199. ZKP je, pored ostalog, propisano: da ako postoje okolnosti koje ukazuju da bi okrivljeni mogao pobeći, sakriti se, otići u nepoznato mesto ili u inostranstvo, sud može zabraniti okrivljenom da bez odobrenja napusti mesto boravišta ili teritoriju Republike Srbije (stav 1.); da uz meru iz stava 1. ovog člana, okrivljenom može biti zabranjeno posećivanje određenih mesta ili naloženo da se povremeno javlja određenom državnom organu ili privremeno oduzeta putna isprava ili vozačka dozvola (stav 2.); da se merama iz st. 1. i 2. ovog člana ne može se ograničiti pravo okrivljenog da živi u svom stanu, da se nesmetano viđa sa članovima porodice, bliskim srodnicima i svojim braniocem (stav 3.).

Članom 200. ZKP je, pored ostalog, propisano: da će se okrivljeni u rešenju o određivanju mere iz stava 1. ovog člana upozoriti da se protiv njega može odrediti teža mera (član 188.) ako prekrši izrečenu zabranu (stav 3.); da ako okrivljeni iz stava 3. ovog člana ima neodložnu potrebu da putuje u inostranstvo sud može odrediti da mu se vrati putna isprava, ukoliko postavi punomoćnika za prijem pošte u Republici Srbiji i obeća da će se na svaki poziv suda odazvati, ili položi jemstvo (stav 4.); da mera iz stava 1. ovog člana može trajati dok za to postoji potreba, a najduže do pravnosnažnosti presude, odnosno do upućivanja okrivljenog na izdržavanje krivične sankcije koja se sastoji u lišenju slobode i da je sud dužan da svaka tri meseca ispita da li je dalje trajanje mere opravdano (stav 5.).

Odredbom člana 202. stav 1. ZKP je propisano da se okrivljeni koji treba da bude stavljen u pritvor ili je već u pritvoru zbog postojanja razloga propisanih u članu 211. stav 1. tač. 1) i 4) ovog zakonika, može ostaviti na slobodi, odnosno može se pustiti na slobodu, ako on lično ili neko drugi za njega pruži jemstvo da do kraja postupka neće pobeći i ako sam okrivljeni, pred sudom pred kojim se vodi postupak, da obećanje da se neće kriti i da bez odobrenja suda neće napustiti boravište.

Saglasno odredbama člana 206. ZKP ako okrivljeni prekrši obećanje iz člana 202. stav 1. ovog zakonika, sud će rešenjem oduzeti vrednost koja je data kao jemstvo u korist budžeta Republike Srbije (stav 1.) a prema okrivljenom iz stava 1. ovog člana odrediće se pritvor (stav 2.).

Članom 207. ZKP je, pored ostalog, propisano: da će se prema okrivljenom za koga je položeno jemstvo, odrediti pritvor ako na uredan poziv ne dođe, a izostanak ne opravda ili ako se pojavi drugi razlog za određivanje pritvora (stav 1.); da se u slučaju iz stava 1. ovog člana, jemstvo ukida rešenjem, položeni novčani iznos, dragocenosti, hartije od vrednosti ili druge pokretne stvari vraćaju se, a hipoteka se skida i da će se na isti način postupiti i kad se krivični postupak pravnosnažno okonča rešenjem o obustavi postupka ili odbijanju optužbe ili presudom (stav 2.).

5. Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe osporava rešenja kojima je prema njemu pravnosnažno produžena mera zabrane napuštanja boravišta, tako što mu je zabranjeno da bez odobrenja suda napusti teritoriju Republike Srbije, uz privremeno oduzimanje putne isprave, te da u odnosu na osporena rešenja ističe povredu prava prava iz člana 32. stav 1. i čl. 36, 39. i 60. Ustava, povredu prava iz čl. 6. i 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i prava iz člana 2. Protokola 4 uz Evropsku konvenciju.

Ustavni sud konstatuje da je povreda prava na slobodu kretanja okosnica navoda za povrede svih istaknutih prava, odnosno da se u protivpravnom uskraćivanju slobode kretanja stiču povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, prava na rad i prava na poštovanje privatnog i porodičnog života zajemčenog članom 8. Evropske konvencije o ljudskim pravima i osnovnim slobodama. Stoga je Sud navode ustavne žalbe ceni o prevashodno sa stanovišta prava zajemčenog članom 39. Ustava.

Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta odredaba člana 39. Ustava i zakona, Ustavni sud, pre svega, konstatuje da je odredbama člana 20. Ustava, pored ostalog, predviđena mogućnost ograničenja ljudskih i manjinskih prava pod sledećim uslovima: 1) da je takvo ograničenje dopušteno Ustavom i propisano zakonom; 2) da ograničenje služi svrsi koju Ustav dopušta; 3) da je takva vrsta ograničenja neophodna i potrebna u demokratskom društvu; 4) da se ograničenjem ne zadire u suštinu zajemčenog prava. Istim članom je utvrđena obaveza svih državnih organa, naročito sudova, da u slučaju postojanja ograničenja Ustavom garantovanih prava posebno vode računa o postojanju i uspostavljanju pravične ravnoteže između sredstva koje se koristi (ograničeno ustavno pravo) i cilja koji se želi postići (zaštita prava drugih ili zaštita vrednosti demokratskog društva: ovo pre svega podrazumeva obavezu da se u svakom konkretnom slučaju ima u vidu suština prava koja se ograničava, važnost svrhe ograničenja, priroda i obim ograničenja, odnos ograničenja sa svrhom ograničenja, kao i da li postoji način da se svrha ograničenja postigne manjim ograničenjem prava).

Ustavni sud dalje naglašava da je sloboda kretanja (i nastanjivanja) jedno od osnovnih ličnih prava pojedinca koje jemči Ustav i konstatuje da Ustav u članu 39. stav 1. svakom licu garantuje da se slobodno kreće i nastanjuje u Republici Srbiji, da je napusti i da se u nju vrati. Međutim, navedene slobode nisu apsolutne, budući da Ustav u stavu 2. istog člana dopušta mogućnost njihovog ograničenja i upućuje na zakon koji reguliše ograničenje ovih sloboda, koji mora biti vezan opštim ustavnim pravilom koje definiše sadržaj, kvalitet i obim zakonskih ovlašćenja u materiji ljudskih prava (član 18. stav 2.) i granicama u kojima Ustav dopušta ograničenje ljudskih prava (član 20.). Istovremeno, Ustav neposredno utvrđuje razloge koji mogu biti osnov za ograničenje, među kojima je, pored ostalih, i vođenje krivičnog postupka.

Za normalan tok krivičnog postupka potrebno je, pored ostalog, prisustvo određenih lica, posebno okrivljenog. Mere za obezbeđenje prisustva okrivljenog i za nesmetano vođenje krivičnog postupka su, saglasno odredbama člana 188. ZKP: poziv, dovođenje, zabrana prilaženja, sastajanja ili komuniciranja sa određenim licem i posećivanja određenih mesta, zabrana napuštanja boravišta, jemstvo, zabrana napuštanja stana i pritvor. Prema okrivljenom koji se krije ili se ne može utvrditi njegova istovetnost ili u svojstvu optuženog očigledno izbegava da dođe na glavni pretres ili ako postoje druge okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva, može se, saglasno odredbi člana 211. stav 1. tačka 1) ZKP odrediti pritvor. Međutim, ako navedeni uslovi nisu ispunjeni, već postoje samo okolnosti koje ukazuju da bi okrivljeni mogao pobeći, sakriti se, otići u nepoznato mesto ili u inostranstvo, neće se odrediti pritvor, kao najteža mera za obezbeđenje prisustva okrivljenog i za nesmetano vođenje krivičnog postupka, već mera zabrane napuštanja boravišta, kao „srednja“ mera između potpune slobode i pritvora.

Polazeći od do sada navedenog, kao i od ustanovljene prakse Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) u primeni člana 2. Protokola 4 uz Evropsku konvenciju (videti, pored ostalih, presudu ESLjP u predmetu Miazdzyk protiv Poljske, broj predstavke 23592/07, od 24. januara 2012. godine, st. 29. do 41.), Ustavni sud smatra da se prilikom ocene da li je došlo do povrede prava na slobodu kretanja mora ispitati: 1) da li je bilo ograničenja slobode kretanja u konkretnom slučaju ; 2) da li je ograničenje bilo izričito propisano zakonom i koja je njegova svrha; 3) da li je ograničenje proporcionalno cilju koji se želi postići u demokratskom društvu.

5.1. Ispitujući da li je u konkretnom slučaju bilo ograničenja slobode kretanja podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud konstatuje da je nesporno da je do ograničenja navedene slobode došlo, budući da podnosilac ustavne žalbe osporava rešenja kojima mu je pravnosnažno produžena mera zabrane napuštanja boravišta uz privremeno oduzimanje putne isprave. Ustavni sud naglašava da, kako bi ovo ograničenje bilo u skladu sa odredbom člana 39. stav 2. Ustava, ono mora biti propisano (i u skladu sa) zakonom , a u cilju nesmetanog vođenja krivičnog postupka i mora biti „neophodno u demokratskom društvu“ (videti presudu ESLjP Raimondo protiv Italije, od 22. februara 1994, serija A broj 281-A, stav 39.).

5.2. Ocenjujući ispunjenost drugog uslova, Ustavni sud je utvrdio da je ograničenje slobode kretanja (donošenje mere o zabrani napuštanja boravišta prema podnosiocu ustavne žalbe uz privremeno oduzimanje putne isprave) propisano zakonom – Zakonikom o krivičnom postupku (član 199.) i da je svrha produženja navedene mere bila nesmetano vođenje krivičnog postupka, odnosno obezbeđenje prisustva podnosioca u krivičnom postupku koji se protiv njega vodio, kako to i stoji u obrazloženju osporenih rešenja nadležnih sudova. Shodno tome, Ustavni sud smatra da je ograničenje slobode kretanja podnosioca ustavne žalbe zasnovano na zakonu i da je težilo legitimnom cilju utvrđen om odredbom člana 39. stav 2. Ustava, tj. vođenju krivičnog postupka.

Ostaje da se utvrdi da li je trajanje mere zabrane napuštanja boravišta bilo proporcionalno cilju koji se želi postići.

5.3. Prilikom ispitivanja trećeg uslova, Ustavni sud je ocenjivao da li je produženje o graničenja slobode kret anja podnosioca, a radi nesmetanog vođenja krivičnog postupka, zaista bilo neophodno ili je bilo prekomerno, a kako se ističe u ustavnoj žalbi . Naime, Ustavni sud naglašava da je u situaciji kada postoje dva ili više suprotstavljenih prava ili interesa, čije uživanje je garantovano Ustavom, zadatak redovnih sudova da, ceneći okolnosti svakog konkretnog slučaja, uspostave ravnotežu između tih suprotstavljenih prava, ili da, ukoliko daju prevagu jednom pravu nad drugim, svoju odluku detaljno obrazlože, posebno vodeći računa o značaju, sadržini i granicama tih prava, odnosno da obezbede da svako ograničenje bude opravdano i srazmerno.

U smislu prethodno iznetog, Ustavni sud konstatuje da je prema podnosiocu ustavne žalbe, do dana podnošenja ustavne žalbe (19. januar 2017. godine), mera zabrane napuštanja boravišta uz privremeno oduzimanje putne isprave trajala tri godine i nepunih šest meseci (računajući od 23. jula 2013. godine, kada je naredbom predsednika veća K. Po1. 57/13 od 23. jula 2013. godine pušten na slobodu).

Međutim, Ustavni sud smatra da se trajanje navedene mere, samo po sebi, ne može uzeti kao jedini osnov za utvrđivanje da li je postignuta ravnoteža između opšteg interesa u nesmetanom vođenju krivičnog postupka i ličnog interesa podnosioca da u potpunosti uživa slobodu kretanja. Ovo pitanje se mora procenjivati u zavisnosti od okolnosti svakog konkretnog slučaja. Ograničenje može biti opravdano u datom slučaju samo ako postoje jasni pokazatelji istinskog javnog interesa koji prevazilaze pravo pojedinca na slobodu kretanja (videti odluku ESLjP Hajibeyli protiv Azerbejdžana, broj 16528/05, stav 63.).

Pre svega, Ustavni sud ukazuje da se ograničenje slobode kretanja podnosioca ustavne žalbe u konkretnom slučaju sastojalo u zabrani napuštanja boravišta – teritorije Republike Srbije uz privremeno oduzimanje putn e isprav e.

Ustavni sud dalje ukazuje da je prvobitno utvrđena mera pritvora zamenjena merom zabrane napuštanja boravišta u Beogradu uz obavezu da se podnosilac javlja svakog prvog radnog dana u mesecu nadležnoj policijskoj stanici, uz privremeno oduzimanje putne isprave. Nakon toga je napred navedena mera, 18. oktobra 2013. godine ublažena tako što je podnosiocu zabranjeno da bez odobrenja suda napusti teritoriju Republike Srbije, te je ukinuta obaveza da se podnosilac svakog prvog radnog dana u mesecu javlja u nadležnu policijsku stanicu.

U smislu navedenog, Ustavni sud konstatuje da su se prema podnosiocu ustavne žalbe tokom trajanja krivičnog postupka teže mere za obezbeđivanje prisustva okrivljenog, a radi nesmetanog vođenja krivičnog postupka, zamenjivale blažim merama. Takođe, Ustavni sud napominje da opasnost od bekstva predstavlja mogući razlog za određivanje pritvora (član 211. stav 1. tačka 1) ZKP), jemstva (član 202. stav 1. ZKP), kao i mere zabrane napuštanja stana (član 208. stav 1. ZKP). U tom smislu, mera zabrane napuštanja boravišta predstavlja alternativu napred navedenim trima merama, a od kojih se u praksi pritvor često određuje baš zbog opasnosti od bekstva okrivljenog. Mera zabrane napuštanja boravišta uz privremeno oduzimanje putne isprave se određuje u svim onim situacijama u kojima postoji manje izražena opasnost od bekstva (ali ipak postoji opasnost od bekstva), koja se može isključiti ostavljanjem okrivljenom veće slobode kretanja unutar teritorije domicilne države uz zabranu njenog napuštanja.

Drugo, Ustavni sud ukazuje da svakom okrivljenom, saglasno odredbi člana 10. stav 1. ZKP, mogu biti ograničene slobode i prava pre donošenja pravnosnažne odluke o izricanju krivične sankcije. Naime, svaki okrivljeni je, po logici stvari, u velikoj meri ograničen u slobodi kretanja, budući da ima dužnost ne samo da se odaziva svakom pozivu suda, već i da sud obavesti o svakoj promeni adrese ili boravišta i nameri da promeni adresu ili boravište. Mera zabrane napuštanja boravišta uz privremeno oduzimanje putne isprave ima za cilj obezbeđenje većeg stepena kontrole kada postoje okolnosti koje sud dovode do uverenja da je opasnost od bekstva u inostranstvo povećana.

Treće, Ustavni sud smatra da podnosilac nije apsolutno lišen slobode kretanja, imajući u vidu da ukoliko ima potrebu da putuje u inostranstvo, sud može odrediti da mu se vrati putna isprava, odnosno da ima mogućnost da traži posebnu dozvolu i da dobije putnu ispravu radi putovanja van zemlje iz bilo kog razloga (radi lečenja i slično).

Ustavni sud konstatuje da je odlučni razlog na kome su nadležni sudovi zasnovali svoju odluku o ograničenju prava na slobodu kretanja, pored težine krivičnog dela za koje se okrivljeni tereti i faze u kojoj se postupak u tom trenutku nalazio, upravo isti onaj razlog koji se u ustavnoj žalbi ističe kao glavno utemeljenje za postojanje povrede prava na slobodu kretanja zajemčenog članom 39. Ustava, a to su lične i imovinske prilike okrivljenog – da ima brojne lične i poslovne kontakte u zemlji i inostranstvu i izuzetno visoke prihode, odnosno potreba okrivljenog da kao predsednik velikog poslovnog sistema mora putovati u inostranstvo zarad ostvarenja poslovnih ciljeva. Dodatno, procenjujući neophodnost propisane mere, nadležni sudovi su u osporenim rešenjima istakli da su u odnosu na okrivljenog procesne mere obezbeđenja prisustva ublažavane i da se u tom trenutku u odnosu na njega primenjuje najblaža procesna mera, koja mu slobodu kretanja ne ograničava prekomerno.

Ustavni sud na ovom mestu ističe da kada se ograničavaju prava i slobode okrivljenog pre donošenja pravnosnažne odluke, ograničenje sloboda okrivljenog, pa i sloboda na kretanje isključivo unutar teritorije Republike Srbije, mora se vršiti samo u meri neophodnoj za ostvarenje cilja postupka. S obzirom na istaknuto, Ustavni sud ocenjuje da je obrazloženje koje su nadležni sudovi dali procenjujući potrebu da se okrivljenom ograniči sloboda kretanja na kretanje unutar teritorije Republike Srbije naspram prava na kretanje i van teritorije Republike Srbije, zasnovali na principu srazmernosti, ceneći sa jedne strane opasnost od bekstva i skrivanja okrivljenog u inostranstvu u odnosu na nesmetani tok krivičnog postupka sa druge strane. Ustavni sud ocenjuje da su Viši sud u Beogradu – Posebno odeljenje i Apelacioni sud u Beogradu – Posebno odeljenje procenjujući neophodnost produženja mere ograničenja slobode kretanja, na ustavnopravno relevantan i dovoljan način sa stanovišta primene člana 39. Ustava, obrazložili na kojim su okolnostima zasnovali stav da opasnost od bekstva i skrivanja u inostranstvu preteže u odnosu na slobodno kretanje oduzimanjem putne isprave.

Pored istaknutog Ustavni sud konstatuje i da je navedena mera prema podnosiocu ustavne žalbe osporenim rešenjima pravnosnažno produžena u krivičnom postupku koji se protiv njega i drugih lica vodio pred Posebnim odeljenjem Višeg suda u Beogradu, i to zbog više krivičnih dela, što nesporno ukazuje na činjeničnu i pravnu složenost predmeta koji je u vreme podnošenja ustavne žalbe bio u fazi glavnog pretresa, a koji je u ponovnom postupku za pojedina dela još uvek u toku.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da je ograničenje slobode kretanja podnosioca ustavne žalbe iz člana 39. stav 2. Ustava bilo srazmerno, odnosno da je uspostavljena pravična ravnoteža između opšteg interesa za nesmetano vođenje krivičnog postupka i prava podnosioca ustavne žalbe na slobodno kretanje.

Sledom svega iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Ustavni sud dalje konstatuje da podnosilac ustavne žalbe osporavajući navedena rešenja kojima je prema njemu pravnosnažno produžena mera zabrane napuštanja boravišta, tako što mu je zabranjeno da bez odobrenja suda napusti teritoriju Republike Srbije, uz privremeno oduzimanje putne isprave, ističe i povredu povredu prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo , kao i povredu prava na rad.

Prvo, Ustavni sud je, uvidom u osporene akte, utvrdio da oni sadrže detaljno i jasno obrazloženje zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, te je stoga, polazeći od prethodno navedenog i cenjenog, utvrdio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava na obrazloženu sudsku odluku, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenih rešenja. Pri tome, Ustavni sud naročito napominje da su Viši sud u Beogradu – Posebno odeljenje i Apelacioni sud u Beogradu – Posebno odeljenje u osporenim rešenjima dali jasne, individualizovane i konkretne razloge, zasnovane na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju relevantnih odredaba Zakonika o krivičnom postupku, za produženje mere zabrane napuštanja boravišta, uz privremeno oduzimanje putne isprave.

Drugo, u odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je podnosilac ustavne žalbe koristio svoje pravo na žalbu obraćanjem drugostepenom sudu. Ceneći istaknuto u ustavnoj žalbi, Ustavni sud ističe da je osporeno rešenje Apelacionog suda u Beogradu detaljno obrazloženo, te da je navedeni sud rešavajući po žalbi posebno cenio sve relevantne okolnosti, dao dovoljno i relevantno utemeljenje svojih stavova i odlučio da odbije kao neosnovanu žalbu protiv prvostepenog rešenja.

Treće, razmatrajući povredu prava na rad iz člana 60. Ustava, Ustavni sud pre svega konstatuje da je povreda navedenog prava data u kontekstu povrede člana 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prav a i osnovnih sloboda. Ustavni sud ističe da s obzirom na to da Evropska konvencija ne sadrži u sebi pravo na rad kao samostalno pravo, Evropski sud za ljudska prava ovo pravo razmatra pod okriljem prava na poštovanje privatnog i porodičnog života. No s obzirom na činjenicu da je u Ustavu Republike Srbije pravo na rad zajemčeno kao samostalno pravo u članu 60, istaknuti navodi mogu se ceniti u skladu sa relevantnom ustavnom odredbom.

Ustavni sud konstatuje da je članom 60. stav 1. zajemčeno pravo na rad u skladu sa zakonom, stavom 2. pravo na slobodan izbor rada i stavom 3. dostupnost svima pod jednakim uslovima svih radnih mesta. Ustavni sud ističe da se ograničenjem slobode kretanja oduzimanjem putne isprave ipso facto ne negira pravo na rad kao takvo, kao i da su u ustavnoj žalbi navodi o povredi prava na rad dati u kontekstu obavljanja rada odlascima u inostranstvo, ne sporeći pritom da podnosilac ustavne žalbe ostvaruje svoje pravo na rad u načelu, kao i slobodan izbor rada i dostupnost radnog mesta. S obzirom na to da se protiv podnosioca ustavne žalbe vodio krivični postupak, kao i da su prema njemu određene mere za obezbeđenje prisustva okrivljenog za nesmetano vođenje krivičnog postupka zasnovane na zakonu, Ustavni sud nalazi da pravo na rad, slobodan izbor rada i dostupnost radnog mesta nisu bili predmet osporenih rešenja, te da je ograničenje u obavljanju jednog aspekta rada, i to odlascima u inostranstvo , posledično proizašlo iz ograničenja prava na slobodu kretanja. Imajući u vidu navedeno, kao i to da je zahtev za utvrđivanje povrede p rava na slobodu kretanja odbijen ovom odlukom, Ustavni sud je ocenio da u konkretnom slučaju nisu ispunjene procesne pretpostavke za vođenje postupka u odnosu na istaknutu povredu prava na rad.

Konačno, u pogledu istaknute povrede prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud i ovog puta ukazuje da samo formalno pozivanje na povredu ili uskraćivanje pojedinih Ustavom zajemčenih prava i sloboda, a bez navođenja relevantnih ustavnopravnih razloga i pružanja dokaza na kojima se te tvrdnje zasnivaju, ne čini ustavnu žalbu dopuštenim pravnim sredstvom.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, odlučujući kao u drugom delu izreke.

7. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda , doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o produženju mere zabrane napuštanja boravišta

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti