Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao sedam godina. Takođe je utvrđena povreda prava na pravično suđenje jer odluka o troškovima postupka nije bila obrazložena, te je taj deo presude poništen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, mr Tomislav Stojković, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N. K . iz Ivanjice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi član om 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. septembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba N. K . i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 8790/10.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja odluke tom ministarstvu.

3. Usvaja se ustavna žalba N. K . i utvrđuje da je stavom trećim izreke presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3259/14 od 17. jula 2014. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

4. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3259/14 od 17. jula 2014. godine, u stavu trećem izreke i određuje da isti sud ponovo odluči o žalbi tužene izjavljenoj protiv stava četvrtog presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 8790/2010 od 21. juna 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. K . iz Ivanjice izjavio je Ustavnom sudu, 25. oktobra 2014. godine, preko punomoćnika G . M, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3259/14 od 17. jula 2014. godine, zbog povrede prava na sudsku zaštitu, na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava, utvrđenih odredbama člana 22, člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 8790/10.

U ustavnoj žalbi, pored ostalog, navedeno je: da je parnični postupak trajao sedam godina, što je van svih razumnih vremenskih okvira, posebno imajući u vidu da nije bio toliko složen, kao i da on nije doprineo njegovom odugovlačenju; da je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu podnosiocu povređeno pravo na pravično suđenje; da se proizvoljna primena merodavnog materijalnog prava ogleda u tome što je sud utvrdio da je njegovo potraživanje po osnovu pretrpljenog straha zastarelo, kao i u tome što je visina dosuđenih iznosa prenisko određena; podnosilac ustavne žalbe takođe izražava nezadovoljstvo visinom dosuđenih parničnih troškova, ukazujući da mu nije priznato pravo na plaćenu taksu za tužbu, kao i da mu nisu priznati troškovi za sastav pet podnesaka bez ikakvog obrazloženja. Podnosilac je istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete, kao i zahtev za naknadu materijalne štete u visini nedosuđenih troškova parničnog postupka. Takođe je istakao i zahtev za dosuđivanje troškova za zastupanje pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dostavljenu dokumentaciju i spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu (u daljem tekstu: Osnovni sud) P. 8790/10, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 26. februara 2007. godine tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) protiv tužene Republike Srbije - Ministarstvo odbrane, radi naknade nematerijalne štete po osnovu pretrpljenog straha i umanjenja životne aktivnosti.

Nakon što je tužena odgovorila na tužbu, ročište za glavnu raspravu je održano 6. juna 2007. godine. Do donošenja prve prvostepene presude izvedeni su dokazi medicinskim veštačenjem, saslušanjem tužioca i sudskog veštaka. Presudom Opštinskog suda P. 1651/07 od 27. novembra 2008. godine usvojen je tužbeni zahtev i obavezana je tužena da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti isplati iznos od 500.000 dinara, sa pripadajućom zateznom kamatom, dok je odbijen kao neosnovan zahtev za isplatu iznosa od 300.000 dinara na ime naknade štete za pretrpljeni strah. Tužena je obavezana i da tužiocu isplati iznos od 100.050 dinara na ime parničnih troškova.

Opštinski sud je izdao nalog tužiocu da plati ukupan iznos od 44.000 dinara na ime takse za tužbu (27.500 dinara) i presudu (16.500 dinara). Tužilac je 16. decembra 2008. godine uplatio navedeni iznos.

Postupajući po žalbama stranaka, Okružni sud u Beogradu je doneo rešenje Gž. 780/09 od 19. maja 2009. godine kojim je ukinuo ožalbenu presudu Opštinskog suda P. 1651/07 od 27. novembra 2008. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, nakon održana tri ročišta, Osnovni sud je zaključio glavnu raspravu i doneo presudu P. 8790/2010 od 21. juna 2010. godine, kojom je u stavu prvom izreke obavezao tuženu da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti isplati iznos od 550.000 dinara, s a pripadajućom zateznom kamatom; u stavu drugom izreke obavezana je tužena da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljeni strah isplati iznos od 200.000 dinara, sa pripadajućom zateznom kamatom ; u stavu trećem izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tužena da mu na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljeni strah isplati iznos od 100.000 dinara, sa pripadajućom zateznom kamatom ; stavom četvrtim izreke obavezana je tužena da tužiocu na ime troškova isplati iznos od 183.550 dinara, i to na ime sastava tužbe, četiri obrazložena podneska i jednog neobrazloženog, zastupanje od strane advokata na deset održanih ročišta i pristup na jedno neodržano ročište, kao i na ime troškova za tužbu i odluku.

Postupajući po žalbi tužene, Apelacioni sud u Beogradu (u daljem tekstu: Apelacioni sud) je doneo presudu Gž. 4273/11 od 24. maja 2012. godine, kojom je, u stavu prvom izreke , preinačio presudu Osnovnog suda P. 8790/2010 od 21. juna 2010. godine u stavu prvom njene izreke, tako što je obavezao tuženu da tužiocu isplati iznos od 300.000 dinara , sa pripadajućom zateznom kamatom, dok je u preostalom delu za iznos od 250.000 dinara tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan ; stavom drugim izreke preinačena je presuda Osnovnog suda P. 8790/2010 od 21. juna 2010. godine u stavu drugom njene izreke, tako što je u tom delu u celini odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev, dok je u stavu trećem izreke preinačeno rešenje o troškovima postupka, pa je obavezana tužena da tužiocu na ime troškova isplati iznos od 127.300 dinara.

Postupajući po ustavnoj žalbi N. K, Ustavni sud je doneo Odluku Už-8561/2012 od 10. aprila 2014. godine kojom je, pored ostalog, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu i utvrdio da je presudom Apelacionog suda Gž. 4273/11 od 24. maja 2012. godine podnosiocu povređeno prava na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok je u tački 2. izreke poništio presudu Apelacionog suda Gž. 4273/11 od 24. maja 2012. godine i odredio da isti sud donese novu odluku o žalbi koju je tužena podnela protiv presude Osnovnog suda P. 8790/2010 od 21. juna 2010. godine. U obrazloženju ove odluke je navedeno: da je Ustavni sud je na sednici održanoj 21. februara 2013. godine doneo Odluku Už-863/2012 kojom je usvojio ustavnu žalbu N. O . i utvrdio da su presudom Apelacionog suda Gž. 839/11 od 15. decembra 2011. godine povređena prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje i jednaku zaštitu prava, zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije ; da je prilikom ocene osnovanosti navoda ustavne žalbe o postojanju povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava u pogledu osporene drugostepene presude, Ustavni sud iz sadržine ustavne žalbe podnosioca ustavne žalbe i na osnovu uvida u priložene dokaze, utvrdio da je Negoslav Kolarević u parničnom postupku koji je prethodio ustavnosudskom, bio u bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji kao podnosilac ustavne žalbe u predmetu Už-863/2012.

U postupku ponovnog odlučivanja o žalbi tužene, Apelacioni sud je doneo osporenu presudu Gž. 3259/14 od 17. jula 2014. godine kojom je u stavu prvom izreke odbio kao neosnovanu žalbu i potvrdio presudu Osnovnog suda P. 8790/2010 od 21. juna 2010. godine u stavu prvom njene izreke; u stavu drugom izreke je preinačena presuda Osnovnog suda P. 8790/2010 od 21. juna 2010. godine u stavu drugom njene izreke, tako što je tužena obavezana da tužiocu na ime naknade štete za pretrpljeni strah isplati iznos od 100.000 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, dok je u preostalom delu za iznos od 100.000 dinara, sa pripadajućom kamatom, tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan ; u stavu trećem izreke preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u stavu četvrtom izreke presude Osnovnog suda P. 8790/10 od 21. juna 2010. godine, pa je obavezana tužena da tužiocu naknadi troškove celog postupka u iznosu od 104.300 dinara. U obrazloženju osporene presude, pored ostalog , navedeno je da iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi: da je tužilac kao pripadnik JNA učestvovao u borbenim dejstvima na teritoriji Republike Hrvatske u periodu od 21. novembra 1991. godine do 27. januara 1992. godine; da je na ratnom području ranjen, i da je zbrinut u Bosanskoj Gradišci, a potom na VMC Banja Luka, nakon čega je otpušten iz vojske kao privremeno nesposoban za vojnu službu, uz tretman nadležnog neuropsihijatra; da se oboljenje posttraumatski stresni poremećaj javilo kod tužioca kao posledica angažovanja u borbenim dejstvima tokom 1991. i 1992. godine, i da je u tom periodu trpeo primarni i sekundarni strah; da mu je životna aktivnost umanjena za 20%, što je utvrđeno iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka neuropsihijatra; da je tužilac ponovo vojno angažovan za vreme NATO agresije 1999. godine, kada je ponovo doživeo primarni i sekundarni strah do 17. marta 1999. godine, kada se javio neuropsihijatru; da je 29. marta 1999. godine ocenjeno da je privremeno nesposoban za vojnu službu dana; da se nakon toga javljao neuropsihijatru i lečio u periodu od 2000. do 2003. godine, kada se javlja dijagnoza trajne promene ličnosti nakon katastrofičnog iskustva na ratištu; da je prvostepeni sud iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka utvrdio da umanjenje životne aktivnosti, koje je nastupilo za vreme vojnog angažovanja tužioca za vreme NATO agresije, iznosi 15%; da se tužilac neprekidno leči od 1999. godine, da se radi o oboljenju posttraumatski stresni poremećaj sa trajnom promenom ličnosti, koje je 16. oktobra 2007. godine dobilo konačan oblik, ali lečenje kod tužioca je u toku i nije završeno; da je tužiocu priznato svojstvo ratnog vojnog invalida 60% za stalno; da se tužilac 17. novembra 2006. godine obraćao tuženoj zahtevom za naknadu nematerijalne štete. Dalje je navedeno; da je prvostepeni sud zaključio da je oboljenje tužioca posledica boravka na ratištu i izloženosti ratnim dejstvima tokom 1991, 1992. i 1999. godine, te je stoga tužena na osnovu čl. 173. i 174. Zakona o obligacionim odnosima u obavezi da tužiocu naknadi štetu; da njegovo potraživanje nije zastarelo, jer je pismenim obraćanjem tužioca tuženoj za naknadu nematerijalne štete 17. novembra 2006. godine, došlo do prekida zastarelosti od kada se ponovo računa rok zastarelosti iz člana 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima za naknadu štete prouzrokovane krivičnim delom oružane pobune iz člana 124. KZJ; da prvostepeni sud zaključuje da je tužilac saznao za pun obim štete nakon trajnog nastanka oboljenja 2007. godine, te stoga potraživanje tužioca nije zastarelo ni prema članu 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, s obzirom na to da je tužba u ovoj pravnoj stvari podneta 26. februara 2007. godine; da je prvostepeni sud pravilno postupio kada je ocenio da je tužbeni zahtev osnovan u delu u kome je tražena naknada nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, kao i za pretrpljeni strah u vojnom angažovanju 1991. - 1992. godine; da je osnov odgovornosti tužene za štetu koju je tužilac pretrpeo zasnovan na odredbama čl. 173. i 174. Zakona o obligacionim odnosima i odredbama člana 31. Zakona o odbrani, te člana 218. stav 2. Zakona o službi u oružanim snagama, imajući u vidu da je šteta koju je tužilac pretrpeo u navedenom periodu u direktnoj uzročno-posledičnoj vezi sa njegovim vojnim angažovanjem od strane tužene; da je prvostepeni sud ceneći istaknuti prigovor zastarelosti, pravilno zaključio da potraživanja tužioca za naknadu nematerijalne štete zbog umanjenja životne aktivnosti i za pretrpljen strah u 1991. - 1992. godini, nije zastarelo; da je šteta nastala ranjavanjem tužioca u oružanim sukobima sa paravojnim formacijama bivših Republika SFRJ pre međunarodnog priznanja od strane Generalne skupštine UN 22. maja 1992. godine, prouzrokovana krivičnim delom oružane pobune iz člana 124. Osnovnog krivičnog zakona; da zastarelost krivičnog gonjenja za to krivično delo nastupa nakon 15 godina od izvršenja krivičnog dela; da imajući u vidu da je tužilac podneo zahtev za obeštećenje van spora koji je prekinuo zastarelost 17. novembra 2006. godine po kojem nije dobio odgovor niti isplatu, prvostepeni sud je pravilno ocenio da je tužba od 26. februara 2007. godine podneta u okviru privilegovanog roka zastarelosti iz člana 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, te da je neosnovan istaknuti prigovor tužene; da su međutim, osnovani navodi u žalbi kojima se ističe da je prvostepeni sud pogrešno ocenio istaknuti prigovor zastarelosti potraživanja koji se odnosi na štetu koja je nastupila u vidu pretrpljenog straha doživljenog za vreme NATO agresije 1999. godine, na koji se primenjuje rok zastarelosti iz člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, imajući u vidu da je do podnošenja tužbe protekao i subjektivni rok od tri godine i objektivni rok od pet godina, predviđeni navedenim članom zakona, računajući od 27. juna 1999. godine, pri tome imajući u vidu odredbu člana 2. Uredbe o primenjivanju Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SRJ“, br. 22/99, 23/99 i 35/99) kojom je propisano da se za vreme ratnog stanja prekidaju sudski i drugi postupci za naknadu štete protiv SRJ - SMO, VJ i SMUP, odnosno Odluke o proglašenju ratnog stanja u SRJ („Službeni list SRJ“ broj 15/99), s obzirom na to da je saglasno navedenim odredbama materijalnog prava u periodu od 24. marta 1999. godine, pa do 26. juna 1999. godine za vreme ratnog stanja postojao zastoj zastarevanja tužiočevog potraživanja naknade štete prema tuženoj; da imajući u vidu navedeno, kao i činjenicu da potraživanje naknade štete za pretrpljen strah nastalo u ratnim dejstvima 1991. - 1992. godine nije zastarelo, a imajući u vidu značaj povređenog dobra i cilja kome služi naknada o čemu je sud dužan da vodi računa saglasno odredbi člana 200. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, tužiocu za ovaj vid štete pripada naknada u visini od 100.000 dinara, koji predstavlja pravičnu novčanu naknadu za pretrpljeni strah, pri tome imajući u vidu intenzitet pretrpljenog straha i dužinu njegovog trajanja; da bi se dosuđivanjem višeg iznosa pogodovalo težnjama koje nisu spojive sa prirodom i društvenom svrhom naknade, pa je Apelacioni sud preinačio prvostepenu presudu u delu kojim je odlučeno o ovom vidu nematerijalne štete i tužiocu dosudio navedeni iznos, kao pravičnu naknadu za pretrpljen strah tokom 1991. - 1992. godine, dok je u delu zahteva za naknadu nematerijalne štete u visini od 100.000 dinara, tužbeni zahtev za pretrpljen strah u 1999. godini odbio kao neosnovan zbog zastarelosti; da je preinačena odluka o troškovima postupka sadržana u stavu četvrtom izreke primenom člana 161. stav 2. Zakona o parničnom postupku, u vezi sa članom 387. tačka 3. istog zakona, s obzirom na to da je vrednost sa kojom je tužilac uspeo u sporu; da saglasno tarifnim br. 7, 9. i 14. Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata važećoj u vreme donošenja prvostepene presude u vezi sa članom 150. Zakona o parničnom postupku, Apelacioni sud je ocenio da su opravdani troškovi tužioca koji su bili potrebni za vođenje ove parnice odmereni u ukupnom iznosu od 104.300 dinara, i to - za sastav tužbe u iznosu od 6.000 dinara, zastupanje od strane advokata na deset održanih ročišta u iznosu od po 7.000 dinara, pristup na jedno neodržano ročište u iznosu od 4.500 dinara, troškove veštačenja u iznosu od 8.000 dinara i takse na presudu u iznosu od 15.800 dinara.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu ustavnom žalbom ukazuje, svakom se jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO) je propisano: da će sud za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu, da će sud prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o visini njene naknade, voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom (član 200.); da p otraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, kao i da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376. st. 1. i 2.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 - Odluka US, 74/13 - Odluka US i 55/14) (u daljem tekstu: ZPP) je propisano: da su parnični troškovi izdaci učinjeni u toku ili povodom postupka, da parnični troškovi obuhvataju i nagradu za rad advokata i drugih lica kojima zakon priznaje pravo na nagradu (član 150.); da stranka koja u celini izgubi parnicu dužna je da protivnoj stranci naknadi troškove, da ako stranka delimično uspe u parnici, sud može s obzirom na postignuti uspeh da odredi da svaka stranka snosi svoje troškove ili da jedna stranka naknadi drugoj srazmeran deo troškova, da sud može da odluči da jedna stranka naknadi sve troškove koje je protivna stranka imala ako protivna stranka nije uspela samo u srazmerno neznatnom delu svog zahteva, a zbog tog dela nisu nastali posebni troškovi (član 153. st. 1. do 3.); da će sud prilikom odlučivanja koji će troškovi da se naknade stranci da uzme u obzir samo one troškove koji su bili potrebni radi vođenja parnice, da o tome koji su troškovi bili potrebni, kao i o iznosu troškova, odlučuje sud ceneći sve okolnosti, da ako je propisana tarifa za nagrade advokata ili za druge troškove, ovi troškovi će se odmeriti po toj tarifi (član 154.); da o naknadi troškova odlučuje sud na određeni zahtev stranke, bez raspravljanja, da je stranka dužna da u zahtevu opredeli vrstu i iznos troškova za koje traži naknadu, da zahtev za naknadu troškova stranka je dužna da podnese najkasnije do završetka raspravljanja koje prethodi odlučivanju o troškovima, a ako se radi o donošenju odluke bez prethodnog raspravljanja stranka je dužna da zahtev za naknadu troškova podnese u predlogu o kome sud treba da odluči, da o zahtevu za naknadu troškova sud će da odluči u presudi ili rešenju kojim se okončava postupak pred tim sudom (član 163. st. 1. do 4.).

Tarifom o nagradama i naknadama troškova za rad advokata („Službeni list SRJ“, br. 54/98, 75/99, 8/01 i 11/02, „Službeni list SCG“, br. 32/03, 58/04 i 5/06 i „Službeni glasnik RS“, broj 129/07) bilo je propisano: da se tom tarifom određuju nagrade i naknade troškova za rad advokata, da se visina nagrade određuje brojem poena za pojedine radnje, procentualno od vrednosti predmeta radnje i paušalno u određenim slučajevima (član 1.); da za sastavljanje tužbe, predloga, molbe, zahteva i drugih podnesaka kojima se pokreće postupak u procenjivim predmetima, advokatu pripada nagrada prema vrednosti spora, da za sastavljanje odgovora na tužbu, prigovora na predlog i ostalih obrazloženih podnesaka ili podnesaka koji sadrže činjenične navode, advokatu pripada nagrada iz stava 1. ovog tarifnog broja, da za sastavljanje ostalih podnesaka advokatu pripada 50% nagrade iz stava 1. ovog tarifnog broja (član 7. st. 1. do 3.).

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud, imajući u vidu činjenicu da je podnosilac u prethodno izjavljenoj ustavnoj žalbi već isticao povredu označenog prava, te polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, konstatuje da je predmetni parnični postupak pokrenut 26. februara 2007. godine , podnošenjem tužbe Opštinskom sudu, a da je 17. jula 2014. godine pravnosnažno okončan osporenom presudom.

Ustavni sud je utvrdio da je parnica trajala pet i po godina, ne računajući postupak koji je vođen pred Ustavnim sudom (s tim u vezi videti Odluku Ustavnog suda Už-2188/2013 od 25. februara 2016. godine).

Ipak, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja nadležnih sudova, kao i od značaja prava o kome ce u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da predmet spora nije bio toliko složen da bi opravdao višegodišnje trajanje.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud smatra da je on imao legitiman pravni interes da ce o njegovom tužbenom zahtevu za naknadu nematerijalne štete odluči u razumnom roku.

Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe i njegov punomoćnik svojim ponašanjem nisu doprineli odugovlačenju postupka.

Dakle, osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka je postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak okonča efikasno i bez nepotrebnog odugovlačenja. Naime, Ustavni sud posebno ukazuje na činjenicu da su tokom postupka donete tri drugostepene odluke, a od toga jedna u postupku izvršenja odluke Ustavnog suda. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15) u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja odluke tom ministarstvu , saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, posebno dužinu trajanja parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenima pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Razmatrajući potom ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Apelacionog suda Gž. 3259/14 od 17. jula 2014. godine, u delu koji se odnosi na troškove parničnog postupka, Ustavni sud podseća na navode podnosioca kojima ukazuje da su mu troškovi parničnog postupka pogrešno obračunati i dosuđeni, odnosno da mu nije priznato pravo na plaćenu taksu za tužbu, niti su mu priznati troškovi za sastav pet podnesaka, niti je za takvu odluku dato bilo kakvo obrazloženje.

Ustavni sud podseća da se prilikom razmatranja garancija iz člana 32. stav 1. Ustava ne sme zastati na formalnom ispitivanju da li su one poštovane, već se mora ići i korak dalje, tj. osporena odluka se mora sagledati i u svetlu garancija koje nisu izričito predviđene. Jedna od takvih garancija se odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku (sa tim u vezi, videti odluku Evropskog suda za ljudska prava Ruiz Torija protiv Španije, od 9. decembra 1994. godine, § 29 .). Prilikom davanja odgovora na pitanje da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, trebalo bi voditi računa o okolnostima konkretnog slučaja i prirodi određene odluke. Sudska odluka ne može da bude bez ikakvog obrazloženja, niti ono ne sme da bude lapidarnog karaktera (videti odluke Evropskog suda za ljudska prava: Georgiadis protiv Grčke, od 29. maja 1997. godine, § 43; Higgins i ostali protiv Francuske, od 19. februara 1998. godine, § 43 .). Obaveza obrazloženja sudske odluke, međutim, ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (u tom smislu i Evropski sud za ljudska prava: Van de Hurk protiv Holandije, od 19. aprila 1994. godine, § 61 .). Za ocenu da li su u tim slučajevima ispunjeni standardi prava na pravično suđenje neophodno je sagledati da li je sud pravnog leka ispitao odlučna pitanja vezana za primenjeno merodavno pravo i utvrđene činjenice.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud još jednom podseća na okolnosti konkretnog slučaja. Naime, postupajući po nalogu suda, tužilac je 16. decembra 2008. godine, uplatio ukupan iznos od 44.000 dinara na ime takse za tužbu (27.500 dinara) i presudu (16.500 dinara), te je blagovremeno istakao zahtev za naknadu troškova u kome je opredelio njihovu vrstu i iznose za koje traži naknadu. Presudom Osnovnog suda je obavezana tužena da podnosiocu ustavne žalbe na ime troškova isplati iznos od 183.550 dinara, i to na ime sastava tužbe, četiri obrazložena podneska i jednog neobrazloženog, zastupanje od strane advokata na deset održanih ročišta i pristup na jedno neodržano ročište, kao i na ime troškova za tužbu i odluku. Postupajući po žalbi tužene, Apelacioni sud je presudom Gž. 4273/11 od 24. maja 2012. godine preinačio rešenje o troškovima sadržano u navedenoj prvostepenoj presudi, pa je, s obzirom na vrednost sa kojom je podnosilac uspeo u sporu, obavezao tuženu da mu isplati iznos od 127.300 dinara , i to na ime sastava tužbe, četiri obrazložena podneska u iznosu od po 6.000 dinara, zastupanje od strane advokata na deset održanih ročišta u iznosu od po 7.000 dinara i pristup na jedno neodržano ročište u iznosu od 3.500 dinara, troškove veštačenja u iznosu od 8.000 dinara i takse na presudu u iznosu od 15.800 dinara. U postupku izvršenja Odluke Ustavnog suda, Apelacioni sud je, bez održavanja rasprave, doneo osporenu presudu Gž. 3259/14 od 17. jula 2014. godine kojom je pravnosnažno odlučio o troškovima postupka, tako što je obavezao tuženu da tužiocu naknadi troškove celog postupka u iznosu od 104.300 dinara , i to za sastav tužbe 6.000 dinara, zastupanje od strane advokata na deset održanih ročišta u iznosu od po 7.000 dinara i pristup na jedno neodržano ročište u iznosu od 4.500 dinara, troškove veštačenja u iznosu od 8.000 dinara i takse na presudu u iznosu od 15.800 dinara.

Iz izloženog proizlazi da podnosiocu ustavne žalbe osporenom presudom nije priznato pravo na troškove po osnovu četiri obrazložena podneska i jednog neobrazloženog, a koje mu je priznato ranijim odlukama, saglasno odredbama ZPP i Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata, i to kako prvostepenom presudom, tako i presudom Gž. 4273/11 od 24. maja 2012. godine. Pored toga, prvostepenom presudom je podnosiocu priznato i pravo na taksu na tužbu. U situaciji kada je podnosilac uspeo u sporu i kada nakon zaključenja glavne rasprave pred prvostepenim sudom Apelacioni sud nije otvarao raspravu u postupku po žalbi, po mišljenju Ustavnog suda, nedostaje obrazloženje o tome zbog čega podnosiocu ustavne žalbe nije priznato pravo na nagradu za rad advokata po osnovu obrazloženih podnesaka i takse na tužbu. Ovo posebno imajući u vidu da je odredbom člana 154. ZPP propisano da o tome koji su troškovi bili potrebni, kao i o iznosu troškova, odlučuje sud ceneći sve okolnosti, iz čega proizlazi i njegova obaveza da obrazloži takvu odluku.

Ustavni sud je, ne prejudicirajući kakav bi stvaran ishod odluke o troškovima postupka trebalo da bude, ocenio da osporena presuda u navedenom delu nije obrazložena na način koji zadovoljava uslove utvrđene odredbom člana 32. stav 1. Ustava, odnosno da ne zadovoljava standarde pravičnog suđenja, uspostavljene ustavnosudskom praksom i praksom Evropskog suda za ljudska prava.

9. Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke usvojio ustavnu žalbu, te utvrdio da je stavom trećim izreke presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3259/14 od 17. jula 2014. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, dok je u tački 4. izreke poništio osporenu presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3259/14 od 17. jula 2014. godine , u stavu trećem izreke i odredio da isti sud odluči o žalbi tužene izjavljenoj protiv stava četvrtog presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 8790/2010 od 21. juna 2010. godine.

10. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv presude Apelacionog suda Gž. 3259/14 od 17. jula 2014. godine, u delu koji se odnosi na arbitr ernu primenu materijalnog prava vezanu za zastarelost i visinu potraživanja naknade štete po osnovu pretrpljenog straha, Ustavni sud nalazi da podnosilac u ustavnoj žalbi ne navodi ustavnopravno relevantne razloge koji bi ukazivali na povredu prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Naime, Apelacioni sud je na utvrđeno činjenično stanje primenio odgovarajuće odredbe ZOO, koje regulišu zastarelost potraživanja naknade nematerijalne štete, koja je podnosiocu, kao pripadniku Vojske Jugoslavije, pričinjena tokom rata 1999. godine. Nasuprot tvrdnjama podnosioca, Ustavni sud je uvidom u osporenu presudu konstatovao da se ona zasniva na jasnom, obrazloženom i ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, koje Ustavni sud ne smatra proizvoljnim, a po kome subjektivni rok zastarelosti potraživanja naknade štete na ime pretrpljenog straha iz člana 376. stav 1. ZOO, bez obzira na to od kog momenta se njegov početak računa, u svakom slučaju ističe nakon pet godina od nastanka štete, saglasno odredbi stava 2. navedenog člana zakona, u tzv. objektivnom roku. Po shvatanju Ustavnog suda, nastanak štete je objektivna činjenica koja često ne koincidira sa momentom kada je oštećeni za štetu i njenog učinioca doznao. Prema tome, pitanje kada je oštećeni saznao za štetu i učinioca, te da li je od tog trenutka prošao zakonski (subjektivni) rok od tri godine, može se postaviti samo ukoliko od nastanka štete nije protekao zakonski (objektivni) rok od pet godina, u okviru kojeg se pomenuti trogodišnji rok uvek kreće (videti Rešenje Ustavnog suda Už-2703/2013 od 22. januara 2015. godine).

U vezi sa navodima da je dosuđeni iznos naknade nematerijalne štete na ime straha koji je podnosilac pretrpeo kao pripadnik JNA tokom 1991. i 1992. godine prenisko određen, Ustavni sud najpre podseća da se naknada nematerijalne štete dosuđuje na osnovu odredaba člana 200. ZOO, kao i da visina dosuđene novčane naknade na ime nematerijalne štete po pravilu zavisi od sticaja brojnih objektivnih i subjektivnih činjenica i okolnosti. Ustavni sud naglašava da o visini ove naknade nematerijalne štete odlučuju redovni sudovi, krećući se u granicama zahteva razumnosti i proporcionalnosti. Imajući u vidu navedeno, te kako u pozitivnom pravu nije određena niti gornja, niti donja granica visine iznosa naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenog straha, Ustavni sud ukazuje da samo dosuđena naknada koja bi bila beznačajna ili očigledno neproporcionalna značaju povređenog dobra, ne bi bila u skladu sa garancijama prava na pravično suđenje (videti Odluku Ustavnog suda Už-267/2011 od 29. maja 2014. godine). Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, po mišljenju ovoga suda, iznos od 100.000 dinara koji je tužena obavezana da plati podnosiocu po osnovu naknade nematerijalne štete, prima facie se ne iskazuje kao neproporcionalan značaju povređenog dobra.

Ocenjujući da u ustavnoj žalbi nisu navedeni ustavnopravni razlozi koji bi opravdali tvrdnju da je došlo do povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud je u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, kao u drugom delu tačke 3. izreke, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

11. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti