Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje i pravnu zaštitu u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na pravično suđenje i pravnu zaštitu. Poništio je deo presude kojom je odbijen zahtev za isplatu otpremnine, jer je stav suda da se to pravo ne može tražiti naknadno arbitreran.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Katice Savić iz Raške, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 17. novembra 2011. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Katice Savić i utvrđuje da su stavom drugim presude Okružnog suda u Kraljevu Gž. 686/09 od 22. aprila 2009. godine povređena prava podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije,

2. Poništava se stav drugi presude iz tačke 1. i nalaže Višem sudu u Kraljevu da donese novu odluku o žalbi Katice Savić podnetoj protiv presude Opštinskog suda u Raški P1. 462/07 od 13. novembra 2008. godine.

3. Usvaja se ustavna žalba Katice Savić i utvrđuje da je u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Raškoj u predmetu P1. 462/07 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

4. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Katica Savić iz Raške je 25. maja 2009. godine, preko punomoćnika Dragice Medarević, advokata iz Raške, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude navedene u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na rad zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji se vodio u predmetu Opštinskog suda u Raškoj P. 30/02.

Podnositeljka ustavne žalbe navodi da je u vreme važenja Zakona o radnim odnosima iz 1996. godine, podnela Opštinskom sudu u Raškoj tužbu, pored ostalog, radi isplate otpremnine po osnovu prestanka radnog odnosa kao tehnološkog viška, te da osporenom drugostepenom presudom u tom delu nije usvojen njen tužbeni zahtev. Kako je drugostepeni sud poništio njenu izjavu u delu kojim se odrekla prava da sudskim putem traži svoja prava iz radnog odnosa i kako je nesumnjivo utvrđeno da joj otpremnina nije isplaćena u celokupnom iznosu, to podnositeljka smatra da su joj osporenom drugostepenom presudom u odbijajućem delu povređena označena ustavna prava. Polazeći od toga da je navedeni postupak trajao osam godina, podnositeljka ističe da joj je u tom postupku povređeno i pravo na suđenje u razumnom roku. Stoga, podnositeljka predlaže da Ustavni sud donese odluku kojom će se podnositeljki naknaditi šteta u iznosu od 29.850 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 23. maja 2001. godine, kao i troškovi parničnog postupka.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Raški P1. 462/07 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnositeljka ustavne žalbe je 27. decembra 2001. godine podnela tužbu Opštinskom sudu u Raškoj protiv tuženog Trgovinskog preduzeća „Ibar“ a.d. Raška, radi isplate otpremnine.

Nakon šest održanih ročišta za glavnu raspravu - na kojima su izvedeni dokazi saslušanjem tužilje kao stranke i jednog svedoka, kao i veštačenjem, Opštinski sud u Raški je doneo presudu P. 30/02 od 19. maja 2003. godine, kojom je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je podnositeljka ustavne žalbe tražila da se obaveže tuženi da joj na ime neisplaćene otpremnine isplati iznos od 29.850,00 dinara s pripadajućom kamatom.

Okružni sud u Kraljevu je presudom Gž. 941/03 od 22. avgusta 2003. godine odbio kao neosnovanu žalbu podnositeljke ustavne žalbe i potvrdio presudu Opštinskog suda u Raški P. 30/02 od 19. maja 2003. godine.

Vrhovni sud Srbije je rešenjem Rev. II 1414/03 od 12. februara 2004. godine ukinuo presude Opštinskog suda u Raški P. 30/02 od 19. maja 2003. godine i Okružnog suda u Kraljevu Gž. 941/03 od 22. avgusta 2003. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Podnositeljka ustavne žalbe je 22. novembra 2004. godine precizirala tužbeni zahtev od 27. decembra 2001. godine tako što je tražila da se utvrdi da pismena izjava sačinjena od strane tuženog pod brojem 872 od 23. maja 2001. godine, u delu u kojem se odriče prava da sudskim putem traži svoja prava iz radnog odnosa, jer joj je isplaćena otpremnina u skladu sa članom 34. Zakona, ne proizvodi pravno dejstvo. Istovremeno je tražila da se utvrdi da podnositeljki ustavne žalbe nije isplaćena otpremnina u iznosu od 29.850,00 dinara, te da se obaveže tuženi da joj neisplaćeni iznos otpremnine isplati sa zakonskom zateznom kamatom.

Podnositeljka ustavne žalbe se podneskom 14. novembra 2005. godine obratila Opštinskom sudu u Raškoj sa zahtevom da zakaže raspravu i donese odluku u predmetnom radnom sporu.

Nakon ukidanja navedene prvostepene i drugostepene presude Opštinski sud u Raški je zakazao i održao ročište tek 26. januar 2007. godine, nakon kojeg je održano još jedno ročište 16. februara 2007. godine na kojem je izveden dokaz saslušanjem tužilje kao stranke i na kojem je glavna rasprava zaključena.

Presudom Opštinskog suda u Raški P1. 1357/04 od 16. februara 2007. godine, koja je ispravljena rešenjem tog suda P1. 1357/04 od 28. maja 2007. godine, u stavu prvom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je podnositeljka ustavne žalbe tražila da se utvrdi da pismena izjava sačinjena od strane tuženog pod brojem 872 od 23. maja 2001. godine, u delu u kojem se podnositeljka odriče prava da sudskim putem traži svoja prava iz radnog odnosa, jer joj je isplaćena otpremnina u skladu sa članom 34. Zakona, ne proizvodi pravno dejstvo, u stavu drugom izreke odbačena je tužba u delu kojim je podnositeljka tražila da se utvrdi da joj tuženi nije isplatio otpremninu u iznosu od 29. 850,00 dinara, stavom trećim izreke je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je podnositeljka ustavne žalbe tražila da se obaveže tuženi da joj na ime neisplaćene otpremnine isplati iznos od 29.850,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom, dok je stavom četvrtim izreke određeno da svaka stranka snosi svoje troškove.

Okružni sud u Kraljevu je presudom Gž. 1236/07 od 28. juna 2007. godine odbio kao neosnovanu žalbu podnositeljke ustavne žalbe i potvrdio u stavu drugom izreke presudu Opštinskog suda u Raški P1. 1357/04 od 16. februara 2007. godine, koja je ispravljena rešenjem tog suda P1. 1357/04 od 28. maja 2007. godine, dok je ukinuo navedenu prvostepenu presudu u stavu prvom, trećem i četvrtom i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Nakon ukidanja navedene prvostepene presude Opštinski sud u Raškoj je zakazao i održao ročište tek 29. septembra 2008. godine, nakon kojeg je održano još jedno ročište 13. novembra 2008. godine na kojem je izveden dokaz saslušanjem tuženog kao stranke i veštaka i na kojem je glavna rasprava zaključena. U međuvremenu ročište zakazano za 24. oktobar 2008. godine nije održano.

Presudom Opštinskog suda u Raški P1. 462/07 od 13. novembra 2008. godine u stavu prvom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je podnositeljka ustavne žalbe tražila da se utvrdi da pismena izjava sačinjena od strane tuženog pod brojem 872 od 23. maja 2001. godine, u delu u kojem se podnositeljka odriče prava da sudskim putem traži svoja prava iz radnog odnosa, ne proizvodi pravno dejstvo, u stavu drugom izreke odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je podnositeljka ustavne žalbe tražila da se obaveže tuženi da joj na ime neisplaćene otpremnine isplati iznos od 29.850,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom, dok je stavom trećim izreke određeno da svaka stranka snosi svoje troškove.

Okružni sud u Kraljevu je osporenom presudom Gž. 686/09 od 22. aprila 2009. godine u stavu prvom preinačio presudu Opštinskog suda u Raškoj P1. 462/07 od 13. novembra 2008. godine u odnosu na stav prvi izreke tako što što je usvojen tužbeni zahtev podnositeljke ustavne žalbe i utvrđeno da pismena izjava sačinjena od strane tuženog preduzeća, zavedena pod brojem 872 od 23. maja 2001. godine ne proizvodi pravno dejstvo u delu u kojem se tužilja odriče prava da sudskim putem traži svoja prava iz radnog odnosa, u stavu drugom izreke odbijena je kao neosnovana žalba podnositeljke i potvrđena navedena prvostepena presuda u odnosu na stav drugi i treći izreke. U obrazloženju ove presude je, pored ostalog, navedeno: da je utvrđeno da je podnositeljka ustavne žalbe bila u radnom odnosu kod tuženog do 23. maja 2001. godine kada joj je radni odnos prestao kao tehnološkom višku, kada je upućena na Zavod za tržište rada; da je podnositeljki od strane tuženog na ime otpremnine isplaćen iznos od 6.000,00 dinara, kao i da taj isplaćeni iznos ne odgovara stvarnoj visini otpremnine koji je podnositeljka trebalo da se isplati, jer je stvarni iznos te otpremnine 15.119,80 dinara, što znači da je tuženi trebalo podnositeljki da isplati još 9.119,80 dinara; da je prilikom prestanka radnog odnosa podnositeljka svojeručno potpisala izjavu da se odriče prava da potražuje otpremninu koja joj po zakonu pripada, pri čemu je bila upoznata sa sadržinom potpisane izjave i istu je kao takvu i potpisala; da je momentom prestanka radnog odnosa podnositeljka imala 26 godina i 4 meseca radnog staža; da nije moguće da podnositeljka naknadno tužbom traži preostali iznos otpremnine, jer bi se usvajanjem takvog tužbenog zahteva samog za sebe i formalno utvrdilo da otpremnina nije isplaćena, a to bi dalje značilo i da je otkaz ugovora o radu bio nezakonit, jer on u to vreme nije bio moguć zbog tehnološkog viška radnika ako otpremnina nije prethodno isplaćena; da podnositeljka u ovoj parnici, a niti u zakonskom roku po prijemu rešenja o otkazu ugovora o radu ne traži da se utvrdi da je otkaz ništav zbog napred navedenog razloga, već samo traži isplatu otpremnine, a što je pravno tehnički nemoguće; da je rešenje o otkazu ugovora o radu pravnosnažno u celini, time što protiv njega podnositeljka nije vodila sudski spor, pa samim tim podnositeljka prihvata to rešenje u celini i sve posledice koje iz toga proističu, a jedna od tih posledica je i da ne može sada u posebnoj parnici ostvarivati razliku otpremnine; da se ne mogu prihvatiti žalbeni navodi koji su vezani za visinu otpremnine, jer oni u suštini nisu ni bitni kod činjenice da tužilja nije mogla ostvariti otpremninu iz razloga koji su navedeni u ovoj odluci.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu se ustavnom žalbom ukazuje je utvrđeno: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se tih prava niko ne može odreći (član 60. stav 4.).

Odredbama Zakona o radnim odnosima ("Službeni glasnik RS", br. 55/96, 28/01, 43/01 i 70/01), koji je važio u vreme prestanka radnog odnosa podnositeljke ustavne žalbe, bilo je propisano: da je poslodavac dužan da, u skladu sa programom uvođenja tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena i programom ostvarivanja prava, zaposlenom za čijim je radom prestala potreba obezbedi jedno od sledećih prava: 1) raspoređivanje na drugo radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi određene vrste zanimanja za rad sa punim ili nepunim radnim vremenom kod istog poslodavca; 2) da zasnuje radni odnos na neodređeno vreme sa punim ili nepunim radnim vremenom kod drugog poslodavca, na osnovu sporazuma o preuzimanju koji zaključuju nadležni organi; 3) da se stručno osposobi, prekvalifikuje ili dokvalifikuje za rad na drugom radnom mestu kod istog ili drugog poslodavca sa punim ili nepunim radnim vremenom; 4) pravo na novčanu naknadu u visini najmanje 24, a najviše 36 zarada zaposlenog, ostvarene za mesec koji prethodi mesecu u kome mu prestaje radni odnos, koja mu se isplaćuje odjednom (član 26. stav 1.); da zaposlenom za čijim je radom prestala potreba, kome nije moglo da se obezbedi ni jedno od prava iz člana 26. ovog zakona, može da prestane radni odnos, pod uslovom da mu se prethodno isplati otpremnina utvrđena kolektivnim ugovorom, i to zaposlenom: 1) do 10 godina staža osiguranja - najmanje u visini dvostrukog iznosa zarade; 2) od 10 do 20 godina staža osiguranja - najmanje u visini trostrukog iznosa zarade; 3) od 20 do 30 godina staža osiguranja - najmanje u visini četvorostrukog iznosa zarade; 4) preko trideset godina staža osiguranja - najmanje u visini petostrukog iznosa zarade (član 34. stav 1. Zakona.

Odredbom člana 122. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 70/01 i 73/01), koji je važio u vreme pokretanja predmetnog radnog spora, bilo je propisano da se protiv odluke kojom je povređeno pravo zaposlenog ili kad je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni ili sindikat ako ga zaposleni ovlasti, može pokrenuti spor pred nadležnim sudom u roku od 15 dana od dana dostavljanja odluke, odnosno saznanja za povredu prava, s tim da se taj spor pravnosnažno okončava pred nadležnim sudom u roku od šest meseci od dana pokretanja spora. Odredbe člana 195. st. 1. do 3. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05, 61/05 i 54/09) imaju gotovo identičnu sadržinu.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 125/04 i 111/09) je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

5. Ocenjujući osnovanost podnete ustavne žalbe sa stanovišta citiranih odredaba Ustava i zakona, Ustavni sud je ocenio da je podnositeljki u parničnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, odnosno pravo na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava.

Naime, podnositeljki ustavne žalbe je radni odnos u TP "Ibar" a.d. Raška prestao kao tehnološkom višku 23. maja 2001. godine. Radnici za čijim radom je prestala potreba kod poslodavca zbog uvođenja tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena, uživali su pravnu zaštitu u vidu ostvarivanja jednog od prava propisanih odredbama člana 26. stav 1. Zakona o radnim odnosima, koji je tada bio na snazi. Kako podnositeljki ustavne žalbe nije bilo obezbeđeno ni jedno od prava iz člana 26. navedenog Zakona, radni odnos joj je mogao prestati samo pod uslovom da joj prethodno bude isplaćena otpremnina utvrđena kolektivnim ugovorom u zavisnosti od staža osiguranja, u skladu sa odredbama člana 34. Zakona o radnim odnosima. U prvostepenom parničnom postupku je utvrđeno da iznos od 6.000,00 dinara koji je isplaćen podnositeljki ustavne žalbe ne odgovara stvarnoj visini otpremnine koji je podnositeljki trebalo da se isplati, jer je stvarni iznos te otpremnine 15.119,80 dinara, što znači da je tuženi trebalo podnositeljki da isplati još 9.119,80 dinara. Imajući u vidu navedeno i da isplata otpremnine predstavlja jedan od zakonom utvrđenih oblika pravne zaštite zaposlenih u slučaju prestanka radnog odnosa zbog uvođenja tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena, Ustavni sud smatra da je drugostepeni sud na proizvoljan i arbitreran način doneo osporenu presudu u delu kojim je odbijena žalba podnositeljke izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Raški P1. 462/07 od 13. novembra 2008. godine, čime je taj sud povredio pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje i pravo na pravnu zaštitu u slučaju prestanka radnog odnosa, predviđenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava.

Pri tom, po oceni Ustavnog suda, činjenica da je podnositeljki ustavne žalbe prilikom prestanka radnog odnosa samo delimično isplaćena otpremnina i da zbog toga u zakonom predviđenom roku nije tražila poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa, ne isključuje je od prava da zahteva od tuženog isplatu neisplaćenog dela otpremnine. Ovo stoga što isplata otpremnine predstavlja jedan od zakonom utvrđenih oblika pravne zaštite zaposlenih u slučaju prestanka radnog odnosa zbog uvođenja tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena, koje se u smislu člana 60. stav 4. Ustava niko ne može odreći, tako da je, u konkretnom slučaju, podnositeljka imala pravo na isplatu neisplaćenog dela otpremnine, iako nije prethodno pokrenula postupak za poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa.

Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je stavom drugim osporene presude Okružnog suda u Kraljevu Gž. 686/09 od 22. aprila 2009. godine, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, odnosno na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, te je, u tački 1. izreke, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio.

Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede prava mogu ukloniti poništajem stava drugog osporene drugostepene presude, kako bi u ponovnom parničnom postupku bila doneta nova odluka po žalbi, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona, odlučio kao u tački 2. izreke.

6. Polazeći od toga da je ustavnom žalbom istaknuta i povreda prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud najpre konstatuje da su ljudska i manjinska prava i slobode, među kojima je i pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje, i ustavna žalba kao pravni institut za njihovu zaštitu, ustanovljeni Ustavom Republike Srbije koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, te je stoga i Ustavni sud nadležan da ispituje povredu ovog prava u periodu nakon stupanja na snagu Ustava. Međutim, imajući u vidu da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak trajno okončava, stav Ustavnog suda je da se u pogledu ocene razumne dužine trajanja sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan stupanja na snagu Ustava.

Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe u delu kojim se povreda prava na suđenje u razumnom roku ističe u odnosu na parnični postupak koji je vođen u predmetu Opštinskog suda u Raškoj P1. 462/07 (prvobitni broj P. 30/02), Ustavni sud je na osnovu prethodno iznetih činjenica i okolnosti utvrdio da je od podnošenja tužbe do donošenja osporene presude kojom je ovaj postupak trajno okončan proteklo više od sedam godina.

Iako utvrđeno trajanje postuka izaziva sumnju u pogledu toga da je postupak okončan u okviru razumnog roka, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu ukazuje da na ocenu razumne dužine trajanja konkretnog sudskog postupka, pored vremenskog trajanja utiče i niz drugih činilaca, kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja koja tokom postupka treba utvrditi i raspraviti, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke tokom trajanja postupka, postupanje sudova koji vode postupak i značaj prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca ustavne žalbe. Od uticaja ovih činilaca zavisi i ocena da li je konkretni postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Činjenica da su u prvostepenom postupku pored parničnih strana saslušani još samo jedan svedoka i veštak, kao i da dokazni materijal nije bio preteranog obima, ukazuje da navedeni spor nije bio složen. Isto se odnosi i na predmet veštačenja, gde je veštak - ekonomske struke po oceni Ustavnog suda, sačinio nalaz i dao mišljenje o okolnostima koje nisu zahtevale njegovo angažovanje preko razumne mere.

Ustavni sud ocenjuje da podnositeljka ničim nije doprinela dugom vremenskom trajanju sudskog postupka, jer za tako nešto nije ni imala interes. Naprotiv, uredno je pristupala na zakazana ročišta i nije preduzimale procesne radnje kojima bi odugovlačila parnični postupak. U pogledu interesa podnositeljke ustavne žalbe, predmet spora je za nju nesumnjivo od materijalnog značaja, budući da se radi o postupku koji je pokrenut radi isplate otpremnine.

Po oceni, Ustavnog suda, osnovni razlog dugom vremenskom trajanju parničnog postupka je nedelotvorno i nedovoljno efikasno postupanje Opštinskog sud u Raškoj. Naime, prvostepeni sud je tokom osporenog parničnog postupka doneo tri presude, od kojih su dve presude ukidane od strane Vrhovnog suda Srbije, odnosno Okružnog suda u Kraljevu, dok je treća delimično preinačena. Prema stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, sama činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti npr. predmet Pavlyulynets protiv Ukrajine od 6. septembra 2005. godine i Cvetković protiv Srbije od 10. juna 2008. godine). Ustavni sud ukazuje da je odredbom člana 122. stav 3. Zakona o radu iz 2001. godine, koji je važio u vreme podnošenja tužbe, bilo propisano da se radni spor pravnosnažno okončava u roku od šest meseci od dana pokretanja spora. Takođe, odredbom člana 435. Zakona o parničnom postupku je propisana hitnost u rešavanju radnih sporova, a posebno prilikom određivanja rokova i ročišta. Međutim, Opštinski sud u Raškoj nije postupao na način propisan navedenim zakonima. Ovo stoga što prvostepeni sud, nakon ukidanja njegovih presuda i vraćanja predmeta tom sudu na ponovno suđenje, u dužem vremenskom periodu - prvi put tri godine, a zatim drugi put više od godinu dana, nije preduzimao nikakve procesne radnje.

Iz tih razloga, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 3. izreke.

Budući da podnositeljka ustavne žalbe nije tražila naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je, na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio u tački 4. izreke da se pravično zadovoljenje podnositeljke zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari objavljivanjem ove odluke u “Službenom glasniku Republike Srbije“.

7. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje i pravnu zaštitu u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti