Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog arbitrernog odbacivanja prigovora

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, poništava rešenje Osnovnog suda i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje. Osnovni sud je proizvoljno odbacio prigovor radi ubrzavanja izvršnog postupka, dajući nejasno i neobrazloženo rešenje da je postupak okončan, što nije u skladu sa standardima.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-7981/2021
18.10.2023.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Milan Škulić, dr Nataša Plavšić, Vesna Ilić Prelić i dr Vladan Petrov, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Nevene Jovanović iz Leskovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. oktobra 2023. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Nevene Jovanović i utvrđuje da je rešenjem Osnovnog suda u Leskovcu – Sudska jedinica Vlasotince R4 I. 36/21 od 22. aprila 2021. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se rešenje Osnovnog suda u Leskovcu – Sudska jedinica Vlasotince R4 I. 36/21 od 22. aprila 2021. godine i određuje da isti sud donese no vu odluku o prigovoru podnositeljke ustavne žalbe radi ubrzavanja izvršnog postupka koji se vodio pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu Ii. 3214/15.

3. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu nematerijalne i materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Nevena Jovanović iz Leskovca je, 9. juna 2021. godine, preko punomoćnika Violete Tasić, advokata iz Leskovca, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv rešenja Osnovnog suda u Leskovcu – Sudska jedinica Vlasotince R4 I. 36/21 od 22. aprila 2021. godine, zbog povrede prava na pra vično suđenje i prava na imovinu, iz člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije. Podnositeljka ustavne žalbe je istakla i povredu prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava , u izvršnom postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu Ii. 3214/15.

Podnositeljka ustavne žalbe navodi da je Osnovni sud u Leskovcu doneo osporeno rešenje kojim je odbacio kao nedozvoljen njen prigovor radi ubrzavanja navedenog izvršnog postupka, pogrešno nalazeći da se predmet u kome javni izvršitelj sprovodi izvršenje ima smatrati okončanim. Insistira i da postupak pred javnim izvršiteljem prema praksi Ustavnog suda predstavlja integralni deo postupka izvršenja povodom čijeg trajanja se mogu uložiti pravna sredstva predviđena Zakonom o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku iz 2015. godine. Podnositeljka ustavne žalbe predlaže da Ustavni sud usvoji ovu žalbu, poništi osporeno rešenje i utvrdi joj pravo na naknadu nematerijalne i materijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalb e povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Predlagač Nevena Jovanović, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je 23. februara 2021. godine prigovor radi ubrzavanja izvršnog postupka koji se vodi pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu Ii. 3214/15, a u kome ima svojstvo izvršnog poverioca.

Osnovni sud u Leskovcu – Sudska jedinica Vlasotince je 22. aprila 2021. godine doneo osporeno rešenje R4 I. 36/21, kojim je odbacio kao nedozvoljen navedeni prigovor. U obrazloženju osporenog rešenja je, pored ostalog, konstatovano: da je uvidom u sistem „AVP Libra“ utvrđeno da je o prigovoru predlagača već odlučivano donošenjem rešenja R4 I. 39/18 od 1. avgusta 2018. godine, kada je odbijen kao neosnovan prigovor; da je u tom rešenju konstatovano da je rešenje o izvršenju dostavljeno Narodnoj banci Srbije – Odsek za prinudnu naplatu Kragujevac radi sprovođenja izvršenja, pa da je neosnovan prigovor, u smislu odredaba čl. 10 st. 2. u vezi st. 1. i čl. 4. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku; da ovaj prigovor treba odbaciti iz razloga što je podnet 23. februara 2021. godine, a prema izveštaju predmet je okončan „23.10.202015. godine“, dakle pre podnošenja prigovora; da je stoga sud odlučio kao u izreci.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnositeljka u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Odredbama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/15) propisano je: da pravo na suđenje u razumnom roku ima svaka stranka u sudskom postupku, što uključuje i izvršni postupak, svaki učesnik po zakonu kojim se uređuje vanparnični postupak, a oštećeni u krivičnom postupku, privatni tužilac i oštećeni kao tužilac samo ako su istakli imovinsko-pravni zahtev (u daljem tekstu: stranka) (član 2. stav 1.); da su pravna sredstva kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku prigovor radi ubrzavanja postupka (u daljem tekstu: prigovor), žalba i zahtev za pravično zadovoljenje (član 3. stav 1.); da se prigovor i žalba mogu podneti dok se postupak ne okonča (član 5. stav 1.); da predsednik suda rešenjem odbacuje ili odbija prigovor bez ispitnog postupka, ili vodi ispitni postupak i da se prigovor odbacuje ako odsustvo nekog obaveznog elementa prigovora onemogućava da se po njemu postupa, zatim ako je prigovor podnelo neovlašćeno lice ili ako je preuranjen, te da protiv rešenja o odbacivanju prigovora nije dozvoljena žalba (član 8. st. 1. i 2.).

Odredbom člana 75. Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 31/11, 99/11, 109/13 – Odluka US, 55/14 i 139/14), koji se primenjivao na predmetni izvršni postupak povodom koga je podnet prigovor radi ubrzavanja postupka, bilo je predviđeno da se izvršni postupak okončava obustavom ili zaključenjem.

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje u postupku po prigovoru radi ubrzavanja izvršnog postupka, Ustavni sud je zaključio da podnositeljka svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava zasniva na konstataciji da je Osnovni sud u Leskovcu proizvoljno primenio procesno pravo na njenu štetu, pogrešno nalazeći da se postupak u fazi sprovođenja izvršenja pred javnim izvršiteljem ima smatrati okončanim, u smislu odredaba Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku iz 2015. godine.

Ispitujući osnovanost navoda podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je pre svega konstatovao da je navedeni pozitivnopravni propis omogućio strankama zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u redovnom sudskom postupku. Pravna sredstva za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku predstavljaju prigovor i žalba, odnosno zahtev za pravično zadovoljenje koji se može istaći tek kada stranka ostvari pozitivan uspeh po prigovoru ili žalbi. Ustavni sud ukazuje da podnošenje prigovora radi ubrzavanja postupka praktično ima za cilj skraćenje stanja neizvesnosti u kome se nalaze stranke u pogledu prava i obaveza o kojima se raspravlja u sudskom postupku, a povodom koga je uložen taj prigovor. To znači da se ovo primarno sredstvo za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku može podneti sve dok se postupak ne okonča, što potvrđuje i odredba člana 5. stav 1. pomenutog zakona. U slučaju kada je sudski postupak čija je dužina trajanja osporena pravnosnažno okončan, sud koji odlučuje o prigovoru ima procesno ovlašćenje da odbaci kao nedozvoljeno to pravno sredstvo, a za čime je posegao i Osnovni sud u Leskovcu u konkretnom slučaju donošenjem osporenog rešenja R4 I. 36/21 od 22. aprila 2021. godine. Suprotno tvrdnjama podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da osporeno rešenje ne sadrži bilo kakvu eksplicitnu konstataciju da se radi o izvršnom postupku koji se nalazi u fazi sprovođenja izvršenja pred javnim izvršiteljem. U navedenom kontekstu, Ustavni sud podseća da na poznatu praksu redovnih sudova o odbacivanju prigovora u takvim slučajevima, uz izraženo stanovište da sud u postupku po pravnim sredstvima predviđenim odredbama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku iz 2015. godine nema ovlašćenje da ceni zakonitost rada javnih izvršitelja (što je bio i povod za intervencijom Ustavnog suda u postupku po ustavnim žalbama, najpre donošenjem Odluke Už-7451/2016 od 25. oktobra 2018 godine). Međutim, Ustavni sud je zaključio da se pravna ocena Osnovnog suda u Leskovcu o nedozvoljenost prigovora podnositeljke ustavne žalbe svodi isključivo na jednu sumarnu konstataciju da je izvršni postupak okončan, pri čemu je iznet nejasan podatak o danu kada je taj predmet okončan - „23.10.202015. godine“.

S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da, saglasno odredbi člana 32. stav 1. Ustava, postoji obaveza sudova i drugih državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja da, pored ostalog, obrazlože svoje odluke. Ova obaveza ne može biti shvaćena kao obaveza da se u odluci iznesu svi detalji i daju odgovori na sva postavljena pitanja i iznesene argumente. Mera u kojoj ova obaveza postoji zavisi od prirode odluke, ali sudovi moraju obrazložiti svoju odluku tako što će navesti jasne i razumljive razloge na kojima su tu odluku zasnovali. U presudi Van de Hurk protiv Holandije, broj predstavke 16034/90, od 19. aprila 1994. godine, stav 61, Evropski sud za ljudska prava je istakao da obaveza suda da obrazloži svoju odluku i da uzme u obzir argumente stranaka ne podrazumeva da sud mora da detaljno odgovori na sve navode stranaka iznete u pravnom sredstvu o kome odlučuje, već samo one koje oceni pravno relevantnim. Ovo se pogotovo odnosi na odluke sudova viših instanci u kojima se prihvataju i koriste argumenti nižih sudova i razlozi dati u odlukama koje su osporene, jer bi u takvim okolnostima bilo neprikladno ponavljati in extenso razloge za donošenje odluke.

Međutim, Ustavni sud je konstatovao da se ovom ustavnom žalbom osporava rešenje kojim je odbačen kao nedozvoljen prigovor radi ubrzavanja sudskog postupka protiv koga je isključena mogućnost podnošenja žalbe prema odredbi člana 8. stav 2. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku iz 2015. godine. Imajući u vidu da se radi o specifičnoj vrsti sudske odluke, Ustavni sud je ocenio da pravo na obrazloženu sudsku odluku tada podrazumeva i dužnost suda da iznese konkretne i jasne argumente i razloge na kojima temelji zauzeti pravni stav. Ovakva obaveza suda posebno dolazi do izražaja kada protiv njegove odluke nije dozvoljena žalba kao redovni pravni lek, zbog čega mora uložiti poseban trud i napor kako bi podnosioca prigovora radi ubrzavanja sudskog postupka u verio u snagu svojih argumenta.

Polazeći od navedenog, a posebno uzimajući u obzir da je odredbom člana 75. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine (koji se primenjivao na predmetni izvršni postupak povodom koga je izjavljen pomenuti prigovor) bilo predviđeno da se izvršni postupak okončava obustavom ili zaključenjem, Ustavni sud je ocenio da je u obrazloženju osporenog rešenja izostalo pozivanje na sudski akt o okončanju postupka na jedan od dva zakonom predviđena načina. Umesto toga, osporeno rešenje sadrži samo sumarnu konstataciju da je izvršni postupak okončan, koja nije potkrepljena bilo kakvim posebnim razlogom i argumentom koji bi predstavljali jasno uporište za donošenje rešenja o odbačaju prigovora podnositeljke ustavne žalbe. S obzirom na izneto, Ustavni sud je ocenio da obrazloženje osporenog rešenja ne z adovoljava standarde prava na pravično suđenje uspostavljene praksom Evropskog suda za ljudska prava i ovog suda. Sledom izloženog, Ustavni sud smatra da je osporenim rešenjem Osnovnog suda u Leskovcu – Sudska jedinica Vlasotince R4 I. 36/21 od 22. aprila 2021. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr.zakon, 103/15 i 10/23), odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud nalazi da se štetne posledice nastale povredom prava na pravično suđenje mogu otkloniti jedino poništajem osporenog rešenja Osnovnog suda u Leskovcu – Sudska jedinica Vlasotince R4 I. 36/21 od 22. aprila 2021. godine i određivanjem da taj sud donese novu odluku o prigovoru podnositeljke ustavne žalbe radi ubrzavanja izvršnog postupka koji se vodio pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu Ii. 3214/15, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

S obzirom na to da je u ovoj ustavnopravnoj stvari poništeno osporeno rešenje i da će prigovor radi ubrzavanja sudskog postupka biti predmet ponovnog razmatranja od strane Osnovnog suda u Leskovcu, kao i da Ustavni sud nije nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku u sudskom postupku koji je i dalje u toku, to Ustavni sud nije posebno ispitivao tvrdnje podnositeljke o povredi drugih ustavnih prava.

7. U vezi sa zahtevom podnositeljke ustavne žalbe da joj Ustavni sud dosudi naknadu nematerijalne i materijalne štete zbog povrede ustavnih prava, Ustavni sud pre svega napominje da će se ponovo odlučivati o prigovoru podnositeljke ustavne žalbe radi ubrzavanja postupka, pa da stranka tek nakon pozitivnog ishoda postupka po navedenom pravnom sredstvu ima pravo da u skladu sa odredbama čl. 26. i čl. 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku iz 2015. godine podnese tužbu protiv Republike Srbije za isplatu novčanog obeštećenja koje ima karakter nematerijalne štete, odnosno tužbu za naknadu imovinske (materijalne) štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku. Imajući u vidu navedeno, Sud je odbacio zahtev podnositeljke za naknadu nematerijalne i materijalne štete, rešavajući kao u tački 3 . izreke.

8. Saglasno svemu izloženom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog arbitrernog odbacivanja prigovora

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti