Usvajanje žalbe I. J. zbog devetogodišnjeg postupka naknade štete

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku podnositeljke I. J. u parničnom postupku za naknadu štete koji je trajao preko devet godina. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete od 900 evra.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-7982/2021
24.09.2025.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Milan Škulić, dr Vladan Petrov, dr Tijana Šurlan i Miroslav Nikolić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi I. J. iz Kragujevca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. septembra 2025. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba I. J. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 21891/19 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo I. J. na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. I. J. iz Kragujevca podnela je Ustavnom sudu, 9. juna 2021. godine, preko punomoćnika D. Ž, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 21891/19.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi da je parnica u sporu za naknadu štete iz osiguranja trajala više od devet godina, a nije reč o složenoj pravnoj stvari.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i podnositeljki prizna pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra u dinarskoj protivvrednosti. Istaknut je i zahtev za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe od strane advokata.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 21891/19 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je 18. oktobra 2011. godine, u svojstvu tužilje, podnela Prvom osnovnom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog „S.“ a.d.o. Beograd, radi naknade materijalne i nematerijalne štete po osnovu osiguranja od autoodgovornosti. Predmet je zaveden pod brojem P. 22634/11.

Tuženi je odgovor na tužbu dostavio 5. januara 2012. godine. Prvo ročište za glavnu raspravu zakazano je i održano 11. maja 2012. godine. U periodu do prvog presuđenja, zakazano je još 16 ročišta za glavnu raspravu, od kojih četiri nisu održana – dva zbog sprečenosti postupajućeg sudije i isto toliko zbog izbora postupajuće sudije u Viši sud u Beogradu (dva ročišta za redom – 3. septembra i 25. decembra 2015. godine). Tri ročišta su odložena – jedno zbog sprečenosti tužilje da pristupi radi saslušanja u svojstvu parnične stranke, a dva zbog sprečenosti svedoka, kome je zaprećeno novčanim kažnjavanjem. Vremenski intervali između ročišta kretali su se od tri do devet meseca, s tim da je jedan iznosio dva meseca. U okviru dokaznog postupka saslušana su dva svedoka, kao i tužilja u svojstvu stranke. Najpre je obavljeno saobraćajno-tehničko veštačenje, a potom i medicinsko, preko specijalista iz oblasti ortopedije i neuropsihijatrije. Na primedbe tužilačke strane, sudski veštak saobraćajno-tehničke struke se najpre pismeno izjasnio, a potom je saslušan na ročištu. Povodom primedbi tuženog, sudski veštak iz oblasti neuropsihijatrije je dostavio pismeno izjašnjenje. Na ročištu održanom 6. februara 2018. godine, nakon što je tužilja povukla tužbu u delu kojim je tražila naknadu materijalne štete, kao i naknadu nematerijalne štete po osnovu umanjenja opšte životne aktivnosti, glavna rasprava je zaključena.

Prvi osnovni sud u Beogradu je doneo presudu P. 22634/11 od 6. februara 2018. godine, kojom je tužbeni zahtev tužilje za naknadu nematerijalne štete po osnovu pretrpljenih fizičkih bolova i straha delimično usvojen.

Tužilja je žalbu izjavila 16, a tuženi 20. marta 2018. godine. Spisi predmeta su 11. maja 2018. godine dostavljeni Apelacionom sudu u Beogradu. Rešenjem Gž. 3603/18 od 29. avgusta 2019. godine ukinuta je navedena prvostepena presuda i predmet je 23. septembra 2019. godine vraćen na ponovni postupak.

Predmet je u ponovnom postupku zaveden pod brojem P. 21891/19. U periodu do narednog presuđenja zakazano je još četiri ročišta za glavnu raspravu, od kojih je jedno odloženo zbog sprečenosti tužilje da pristupi radi saslušanja u svojstvu parnične stranke. Dva vremenska intervala između ročišta iznosila su tri meseca, a jedan mesec dana. U okviru dokaznog postupka saslušan je jedan svedok, kao i tužilja u svojstvu stranke. Glavna rasprava je zaključena 17. juna 2020. godine.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 21891/19 od 17. juna 2020. godine tužbeni zahtev tužilje je ponovo delimično usvojen.

Tužilja je žalbu izjavila 6, a tuženi 14. avgusta 2020. godine. Spisi predmeta su 26. novembra 2020. godine prosleđeni Apelacionom sudu u Beogradu, koji je presudom Gž. 7324/20 od 4. februara 2021. godine odbio žalbe kao neosnovane, te je navedena prvostepena presuda potvrđena u celini.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09, 36/11 i 53/13 – Odluka US) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.). Bitno slične odredbe sadrži i važeći Zakon o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US, 55/14 i 87/18), koji se, u konkretnom slučaju, primenjivao nakon ukidanja presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 22634/11 od 6. februara 2018. godine.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, a polazeći od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 18. oktobra 2011. godine, podnošenjem tužbe Prvom osnovnom sudu u Beogradu, i da je okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7324/20 od 4. februara 2021. godine.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak trajao devet godina i tri i po meseca, što može ukazivati na to da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom ocene postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog zahteva za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da je u ovom predmetu bilo složenijih činjeničnih pitanja, koja su zahtevala odgovarajuća veštačenja, kao i dodatna izjašnjenja veštaka. Međutim, po nalaženju Ustavnog suda, sporna pitanja nisu bila takve prirode da bi predstavljala opravdan razlog za višegodišnje trajanje parnice. Sama suština i priroda spora stavljena u proporcionalnu vezu sa dužinom trajanja postupka pokazuje da predmet spora ipak nije mogao da predstavlja opravdanje za devetogodišnje trajanje predmetne parnice.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnositeljka ustavne žalbe imala interes da sud o njenom zahtevu odluči u okviru standarda razumnog roka.

Ocenjujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da se njen neznatni doprinos produžavanju trajanja postupka ogleda u odlaganju dva ročišta za glavnu raspravu, na kojima je bila sprečena da pristupi radi saslušanja u svojstvu parnične stranke.

Po mišljenju Ustavnog suda, pretežnu odgovornost za navedeno trajanje osporenog parničnog postupka snosi prvostepeni sud. Ovde se naročito ima u vidu: da je većina ročišta za glavnu raspravu, naročito u periodu do prvog presuđenja, zakazivano u neprimereno dugim vremenskim intervalima; da je o tužbenom zahtevu prvi put odlučeno nakon šest godina i tri meseca od podnošenja tužbe. Ustavni sud, međutim, konstatuje da su dva ročišta za glavnu raspravu odložena zbog sprečenosti svedoka, kome je zaprećeno novčanim kažnjavanjem, što se ne može staviti na teret postupajućem sudu. Kada je reč o izboru postupajuće sudije za neposredno viši sud, ta okolnost može biti opravdanje za neodržavanje samo jednog ročišta za glavnu rspravu, a u konkretnom slučaju je to bio razlog zbog kojeg nisu održana dva ročišta za redom.

Uzimajući u obzir izneto, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, primenom odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je, u tački 2. izreke, odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, ne samo dužinu trajanja parničnog postupka, relativnu složenost predmeta spora, neznatni doprinos podnositeljke ustavne žalbe i okolnosti koje se ne mogu staviti na teret postupajućem sudu, već i ekonomsko-socijalne prilike, kao i činjenicu da će dosuđena naknada mnogo brže biti isplaćena nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava (ovakav stav je Ustavni sud prvi put izrazio u Odluci Už-2936/2016 od 24. maja 2018. godine). Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog neefikasnog postupanja nadležnog suda.

7. U pogledu zahteva podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, a da u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15 od 12. maja 2022. godine, stav 83). Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio zahtev, rešavajući kao u tački 3. izreke.

8. Na osnovu iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Usvajanje žalbe I. J. zbog devetogodišnjeg postupka naknade štete

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti