Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku
Kratak pregled
Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog trajanja parničnog postupka od preko 14 godina, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku. Podnosiocima je dosuđena naknada nematerijalne štete zbog neefikasnog postupanja suda i dugih perioda neaktivnosti.
Tekst originalne odluke
Republika SrbijaUSTAVNI SUD
Už-7987/2014
12.05.2016.
Beograd
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Predrag Ćetković, dr Goran P. Ilić, mr Tomislav Stojković, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. B. i S. B, oboje iz Leskovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa član om 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. maja 2016. godine, doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba M. B. i S. B. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 134/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Leskovcu P. 310/00 i 1452/00) podnosi ocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .
2. Utvrđuje se pravo podnosiocima ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete i to podnosiocu M. B. u iznosu od 1.300 evra , a podnositeljki S. B. u iznosu od 1.200 evra, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.
O b r a z l o ž e nj e
1. M. B. i S. B, oboje iz Leskovca, podneli su, 27. oktobra 2014. godine, preko punomoćnika Z. S, advokata iz Leskovca, Ustavnom sudu ustavnu žalbu, zbog porede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku vođenom pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 134/10.
U ustavnoj žalbi podnosioci su opisali tok postupka i istakli da on traje više od 14 godina, što se ne može smatrati razumnim trajanjem postupka. Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenog prava, te pravo podnosiocima na naknadu nematerijalne štete zbog povrede Ustavom zajemčenog prava.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Leskovcu P. 134/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:
Podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, podneo je 7. februara 2000. godine tužbu Opštinskom sudu u Leskovcu protiv tuženog D.F, kojom je tražio da mu, na ime neisplaćenog dela zakupnine za period od tri godine, isplati novčani iznos koji će naknadno opredeliti, da mu isplati naknadu za utrošenu električnu energiju, kao i da mu preda određene pokretne stvari. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 310/00. Tuženi je 15. maja 2000. godine podneo protivtužbu protiv tužioca M. B, a tužbu protiv podnositeljke S. B, kao tužene, povodom kojih je formiran predmet P. 1452/00, te je Opštinski sud u Leskovcu spojio označene parnice radi vođenja jedinstvenog postupka i odlučivanja.
Do zaključenja glavne rasprave zakazano je deset ročišta, od kojih je šest održano. Od četiri neodržana ročišta, dva nisu održana na zahtev tužioca-protivtuženog i tužene. Presudom Opštinskog suda u Leskovcu P. 310/00 i 1452/00 od 15. juna 2001. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog M. B, kao i tužbeni zahtev tužioca D.F. u odnosu na tuženu S. B, dok je usvojen protivtužbeni zahtev tuženog-protivtužioca u odnosu na tužioca-protivtuženog M. B. Označena presuda ukinuta je rešenjem Okružnog suda u Leskovcu Gž. 1072/01 od 14. novembra 2001. godine, te je predmet 15. novembra 2001. godine vraćen istom sudu na ponovni postupak i odlučivanje.
U ponovnom postupku predmet je dobio broj P. 4092/01, a Opštinski sud u Leskovcu je prvo ročište u ovoj fazi postupka zakazao za 5. mart 2003. godine. Isti sud zakazao je još 13 ročišta, od kojih je šest održano. U periodu od 8. maja 2003. godine do 12. oktobra 2005. godine nije zakazano ni jedno ročište, a u spisima predmeta nisu navedeni razlozi za to. Od sedam neodržanih ročišta, četiri nisu održana na zahtev tužioca-protivtuženog i tužene, odnosno na zajednički predlog parničnih stranaka. Na ročištu održanom 11. oktobra 2006. godine određeno je izvođenje dokaza veštačenjem putem veštaka ekonomske struke, kao i veštak kojem je povereno veštačenje, a koji je, rešenjem od 17. decembra 2007. godine promenjen.
Nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji, predmetni parnični postupak je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu pod poslovnim brojem P. 134/10, a prvo ročište pred tim sudom zakazano je za 11. februar 2011. godine, dok je do zaključenja glavne rasprave zakazano još 15 ročišta, od kojih je šest održano. Od devet neodržanih ročišta, jedno nije održano jer tužilac-protivutuženi nije postupio po nalogu suda, a jedno na zajednički predlog parničnih stranaka. Presudom Osnovnog suda u Leskovcu P. 134/10 od 9. septembra 2014. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog, kao i tužbeni zahtev tužioca D.F. u odnosu na tuženu S. B, dok je usvojen protivtužbeni zahtev tuženog-protivtužioca u odnosu na tužioca-protivtuženog. Označena presuda dostavljena je tužiocu-protivtuženom. i tuženoj. 16. oktobra 2014. godine. Protiv ove presude žalbu je izjavio tužilac-protivtuženi. Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 134/15 od 24. februara 2015. godine preinačena je označena prvostepena presuda u usvajajućem delu, tako što je tužilac-protivtuženi obavezan da tuženom-protivtužiocu isplati iznos od 2.695 evra i 1.000 švajcarskih franaka, sa pripadajućom kamatom, dok je deo zahteva od dosuđenog iznosa, pa do traženog iznosa od 4.488 evra, odbijen kao neosnovan.
4. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, u odnosu na podnosioca ustavne žalbe, od podnošenja tužbe 7. februara 2000. godine, pa do njegovog pravnosnažnog okončanja, donošenjem presude Apelacionog suda u Nišu od 24. februara 2015. godine, trajao 15 godina, dok je u odnosu na podnositeljku, od podnošenja tužbe protiv nje 15. maja 2000. godine, pa do donošenja presude Osnovnog suda u Leskovcu od 9. septembra 2014. godine, kojom je u odnosu na nju okončan postupak, trajao 14 godina i četiri meseca.
Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja počinje pokretanjem postupka, podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak za podnosioca okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja predmetnog parničnog postupka.
Navedeno trajanje postupka ukazuje da taj postupak nije okončan u okviru standarda razumnog roka, koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, što potvrđuje i činjenica da u periodima od 15. novembra 2001. do 5. marta 2003. godine, od 8. maja 2003. do 12. oktobra 2005. godine, od 17. decembra 2007. do 11. februara 2011. godine i od 3. septembra 2012. do 5. septembra 2013. godine, odnosno ukupno skoro osam godina parnični sud nije postupao, a da za to nisu navedeni razlozi.
Pri svojoj oceni Ustavni sud je imao u vidu da je predmetni parnični postupak bio u izvesnoj meri složen, pre svega, jer je odlučivano o tužbenom i protivtužbenom zahtevu, kao i činjenicu da su podnosioci, koji su imali interes da se taj postupak efikasno okonča, donekle doprineli navedenoj dužini trajanja postupka, budući da sedam ročišta nije održano na njihov zahtev, a jedno jer nisu postupili po prethodno dobijenom nalogu parničnog suda.
Međutim, prema oceni Ustavnog suda, složenost postupka i opisani doprinos podnosilaca kao parničnih stranaka ne mogu da budu opravdanje da postupak traje više od 14, odnosno 15 godina, već da osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka leži u neefikasnom postupanju nadležnog suda. Stoga je utvrdio da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99 /11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom tački 1. izreke.
Pri odlučivanju Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu praksu (videti, pored drugih, Odluku Už-532/2009 od 27. oktobra 2011. godine), tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava (videti presudu u predmetu Plazonić protiv Hrvatske, od 6. marta 2008. godine, broj aplikacije 26455/04, st. 60-63 .).
Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocima ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete i to podnosiocu M. B. u iznosu od 1.300 evra , a podnositeljki S. B. u iznosu od 1.200 evra, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu , saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).
Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno dužinu trajanja postupka, te opisani doprinos samih podnosilaca. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu neefikasnim postupanjem nadležnih sudova. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu sopstvenu praksu i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.
5. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci .
PREDSEDNIK VEĆA
Vesna Ilić Prelić, s.r.