Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za smetanje poseda koji je trajao preko 11 godina. Konstatovana je neefikasnost prvostepenog i drugostepenog suda, ali je odbijen zahtev za naknadu štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N . Z . iz L, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. septembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba N. Z . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu P. 2412/01 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odbija se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. Z . iz L . je 15. oktobra 2012. godine, preko punomoćnika Z . S, advokata iz L, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu P. 2412/01.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je 4. jula 2001. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Leskovcu protiv više tuženih, radi smetanja poseda; da je rešenjem Opštinskog suda u Leskovcu P. 2412/01 od 13. jula 2006. godine usvojen tužbeni zahtev; da je Okružni sud u Leskovcu rešenjem Gž. 2247/06 od 10. januara 2007. godine ukinuo prvostepeno rešenje i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak; da je u ponovnom postupku rešenjem Opštinskog suda u Leskovcu P. 208/07 od 23. oktobra 2007. godine ponovo usvojen tužbeni zahtev; da su protiv navedenog rešenja tuženi izjavili žalbu ali da Okružni sud u Leskovcu do kraja 2009. godine, do kada je predmet bio u njegovoj nadležnosti, nije odlučio; da je Viši sud u Leskovcu rešenjem Gž. 1196/10 od 27. septembra 2012. godine preinačio prvostepeno rešenje i odbio tužbeni zahtev; da mu je zbog nerazumno dugog trajanja predmetnog postupka od preko 11 godina, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Zahtevao je i naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US) je po svojoj sadržini identična odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Leskovcu P. 4198/12, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 4. jula 2001. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Leskovcu protiv tuženih Z.Z, M.Z. i B.Z, radi smetanja poseda, odredivši vrednost spora na 1000,00 dinara. Predmet je dobio broj P. 2412/01.

Pred Opštinskim sudom u Leskovcu održano je sedam ročišta, dok sedam ročišta nije bilo održano, i to: šest jer neki od tuženih nije pristupio, a jedno jer tužilac nije pristupio. Na održanim ročištima su izvedeni dokazi saslušanjem parničnih stranaka, uviđajem suda na licu mesta, i saslušanjem svedoka.

Rešenjem Opštinskog suda u Leskovcu P. 2412/01 od 13. jula 2006. godine usvojen je tužbeni zahtev, pa je utvrđeno da su tuženi smetali tužioca u suposedu prava prolaza na određenim katastarskim parcelama u KO Leskovac, pa je tuženima naloženo da uspostave pređašnje stanje na taj način što će ukloniti fiksirani deo ograde i tako omogućiti nesmetan prolaz tužiocu, zabranjeno je tuženima da ubuduće na isti ili sličan način smetaju tužioca u sudržavini prava prolaza , te su tuženi obavezi da solidarno tužiocu naknade troškove spora u iznosu od 44.140 dinara.

Rešenjem Okružnog suda u Leskovcu Gž. 2247/06 od 10. januara 2007. godine ukinuto je rešenje Opštinskog suda u Leskovcu P. 2412/01 od 13. jula 2006. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom predmet je dobio broj P. 208/07 i održano je dva ročišta, na kojima su pročitani celokupni spisi predmeta i saslušane su parnične stranke.

Rešenjem Opštinskog suda u Leskovcu P. 208/07 od 23. oktobra 2007. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je tužbeni zahtev, pa je utvrđeno da su tuženi smetali tužioca u suposedu prava prolaza na određenim katastarskim parcelama u KO Leskovac, na taj način što su na prostoru koji je služio za ulaz u plac stranaka postavili – zavarili fiksirani deo metalne ograde i time onemogućili prolaz tužiocu preko dotadašnjeg pešačkog ulaza , te je tuženima naloženo da uspostave pređašnje stanje na taj način što će ukloniti fiksirani deo ograde i tako omogućiti nesmetani prolaz tužiocu; stavom drugim izreke, zabranjeno je tuženima da ubuduće na isti ili sličan način smetaju tužioca u sudržavini prava prolaza; stavom trećim izreke obavezani su tuženi da solidarno tužiocu naknade troškove spora u iznosu od 71.090,00 dinara.

Tuženi su protiv navedenog rešenja izjavili žalbu 12. decembra 2007. godine i spisi su 25. decembra 2007. godine dostavljeni Okružnom sudu u Leskovcu, kao drugostepenom sudu, i taj sud do kraja 2009. godine , do kada je predmet bio u njegovoj nadležnosti , nije odlučio o žalbi.

Rešenjem Višeg suda u Leskovcu Gž. 1196/10 od 27. septembra 2012. godine preinačeno je rešenje Opštinskog suda u Leskovcu P. 208/07 od 23. oktobra 2007. godine tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev u celosti i obavezan je tužilac da tuženima naknadi troškove spora u iznosu od 67.620,00 dinara.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano : da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da će prilikom određivanja rokova i ročišta po tužbama zbog smetanja državine sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja prema prirodi svakog pojedinog slučaja (član 447.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja osporenog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen pet godina i četiri meseca, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe sudu - 4. jula 2001. godine, pa do okončanja postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda , kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud nalazi da nadležni sudovi u osporenom postupku nisu delotvorno i efikasno postupali i nisu preduzeli sve zakonske mere da se parnični postupak okonča u razumnom roku i da bi se o tužbi podnosioca odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, nakon podnete tužbe, prvostepena odluka je doneta posle pet godina i u tom periodu bilo je održano sedam ročišta, dok sedam ročišta nije bilo održano, a drugostepeni sud je posle šest meseci odlučio tako što je ukinuo prvostepenu odluku i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom, taj sud je odlučio posle deset meseci, dok je drugostepeni sud odlučio posle tri godine i devet meseci.

Dakle, parnični postupak koji ima za predmet spora smetanje državine i koji nije bio posebno složen je ukupno trajao 11 godina, što predstavlja nerazumno trajanje postupka kako po praksi ovog suda tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava.

Po oceni Ustavnog suda, nerazumno dugom trajanju postupka je prvenstveno doprinelo prvo neefikasno postupanje prvostepenog suda, koji je prvu prvostepenu odluku doneo posle pet godina, a takođe i nefikasno postupanje drugostepenog suda koji je nakon tri godine i devet meseci odlučio o izjavljenoj žalbi protiv prvostepene odluke.

Ustavni sud, i u ovom predmetu konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudova kao organe državne vlasti.

Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe u manjoj meri doprineo dužini trajanja postupka jer na jedno ročište nije pristupio.

Na osnovu navedenog, Ustavni sud nalazi da je nedelotvornim postupanjem parničnog suda u predmetnom postupku, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu P. 2412/01, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. U vezi zahteva podnosioca za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud, uvažavajući eventualni značaj predmeta spora za podnosioca, konstatuje da bez obzira na povredu ili ugrožavanje označenog prava koji se odnosi na dužinu trajanja predmetnog postupka, navodi i razlozi podnosioca ustavne žalbe su takve prirode da ne ukazuju da je podnosilac pretrpeo značajnu štetu, što bi bilo od ustavnopravnog značaja za odlučivanje Ustavnog suda. Ustavni sud je stoga, imajući u vidu prirodu prava o kome je odlučivano i njegov značaj za podnosioca, odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari samo utvrđivanjem povrede prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom postupku, što predstavlja adekvatnu i pravičnu satisfakciju za podnosioca ustavne žalbe. Stoga je u tački 2. izreke, na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, odbijen zahtev podnosioca za naknadu nematerijalne štete.

7. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1 . tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti