Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u dugotrajnom radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko devet godina. Sud konstatuje da je odgovornost za dužinu postupka, iako hitnog, prvenstveno na neefikasnom postupanju parničnih sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi V. S . iz Sopota, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. maja 201 8. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba V. S . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Mladenovcu – Sudska jedinica u Sopotu u predmetu P1. 5395/12 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Sopotu P1. 13/07) podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. V. S . iz Sopota je , 5. decembra 2015. godine, preko punomoćnika G . Š, advokata iz V elike Moštanice, kod Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presuda Drugog osnovnog suda u Beogradu – Sudska jedinica u Sopotu P1. 5395/12 od 14. oktobra 2013. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 6897/13 od 7. oktobra 2015. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na rad, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 60. Ustava Republike Srbije. Ustavnom žalbom istaknuta je i povreda prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku u kojem su donete osporene presude.

U ustavnoj žalbi podnosilac je naveo da je njegov zahtev za isplatu naknade za prekovremeni rad odbijen jer tuženi nije raspolaga o dokumentacijom, odnosno karnetima radnih sati zaposlenih , budući da je iste uništio, iako je, prema odredbama Zakona o računovodstvu i reviziji koji je stupio na snagu 10. juna 2006. godine, bio dužan da te podatke čuva pet godina. Stoga je, prema navodima ustavne žalbe, sud trebalo da primeni pravilo o obrtu tereta dokazivanja i prihvati kao tačne navode iz tužbe. Ustavnom žalbom osporava se i pravilnost ocene izvedenih dokaza u vezi sa zahtevom podnosioca da se utvrdi da je bio u radnom odnosu kod tuženog u određenom periodu. Takođe, u ustavnoj žalbi je navedeno da sudovi nisu odlučili o pravima i obavezama podnosioca u razumnom roku, ističući da je tužba podneta 2007. godine, a da je o njegovim zahtevima pravnosnažno odlučeno 2015. godine. Podnosilac nije istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

Podneskom od 30. januara 2017. godine podnosilac je osporio rešenja Osnovnog suda u Mladenovcu – Sudska jedinica u Sopotu P1. 5395/12 od 27. juna 2016. godine i Višeg suda u Beogradu Gž1. 512/16 od 8. novembra 2016. godine, ističući povredu prava na pravično suđenje i prava na rad, a u prilog svoje tvrdnje je naveo da je Apelacioni sud u Beogradu, odlučujući o njegovim tužbenim zahtevima, morao meritorno da odluči i o zahtevu za naknadu parničnih troškova suprotne strane , a ne da ukine osporenu presudu u tom delu, a pošto nije tako odlučio, da je nastupila zastarelost tog zahteva jer je proteklo deset godina od podnošenja tužbe. Podnosilac je istakao zahtev za naknadu troškove za sastav ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata, ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Mladenovcu – Sudska jedinica u Sopotu P1. 5395/12, kao i dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, je 22. juna 2007. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Sopotu, protiv tuženog SMR „M .“ preduzetnika D. I . iz Sopota, kojom je tražio da se obaveže tuženi da za tužioca uplati doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje za period od 1. januara 1999. do 4. juna 2003. godine. Povodom ove tužbe formiran je predmet P1. 13/07. Između istih parničnih stranaka, tužbom od 28. juna 2007. godine, kojom je podnosilac, kao tužilac, tražio da se obaveže tuženi da mu, na ime naknade materijalne štete nastale neisplatom naknade za prekovremeni rad u periodu od maja 2004. do maja 2007. godine i regresa za korišćenje godišnjeg odmora za 2006. i 2007. godinu , kao i naknade za neiskorišćeni godišnji odmor za 2006. godinu, isplati opredeljene novčane iznose, pokrenut je i parnični postupak P1. 15/07. Rešenjem rešenjem parničnog suda od 22. avgusta 2007. godine, označene parnice su spojene radi jedinstvenog raspravljanja i odlučivanja.

Podneskom od 18. septembra 2007. godine, tužilac je preinačio tužbu, tako što je tražio i da se utvrdi da je on, kao zaposlen kod tuženog na radnom mestu vozača putničkog vozila i viljuškariste od 1. januara 1999. godine do 4. juna 2003. godine, ostvario radni staž u trajanju od četiri godine pet meseci i tri dana. Tužbu u pogledu novoistaknutog zahteva Opštinski sud u Sopotu je, rešenjem P1. 13/07 od 11. oktobra 2007. godine, odbacio, oglasivši se apsolutno nenadležnim za postupanje. Prvostepeno rešenje je, u postupku po žalbi tužioca od 26. oktobra 2007. godine, ukinuto rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž1. 5788/07 od 28. maja 2009. godine, uz nalog prvostepenom sudu da u ponovnom postupku pozove tužioca da otkloni nedostatke tužbe, isticanjem tužbenog zahteva za utvrđenje da je u spornom periodu bio u radnom odnosu kod tuženog, te da se obaveže tuženi da mu u radnu knjižicu upiše ostvareni radni staž.

Nakon vraćanja spisa predmeta prvostepenom sudu, tužilac je, podneskom od 3. avgusta 2009. godine, preinačio tužbu u pogledu poslednje istaknutog zahteva, a u skladu sa uputstvima iz navedenog drugostepenog rešenja.

U predmetnom parničnom postupku pred Opštinskim sudom u Sopotu održano je sedam ročišta, na kojima su izvedeni dokazi saslušanjem pet svedoka i saslušanjem parničnih stranaka.

Nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji u 2010. godini, postupak je , pod brojem P1. 1263/10, vođen pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu – Sudska jedinica u Sopotu, koji je, do donošenja prve prvostepene presude, zakazao sedam ročišta, od kojih jedno nije održano. U ovoj fazi postupka izvedeni su dokazi saslušanjem svedoka i parničnih stranaka, kao i veštačenjem putem veštaka finansijske struke, koji je i saslušan na jednom od ročišta.

Presudom Drugog osnovn og sud a u Beogradu – Sudska jedinica u Sopotu P1. 1263/10 od 22. novembra 2010. godine usvojen je zahtev tužioca za naknadu materijalne štete pričinjene neisplatom regresa za korišćenje godišnjeg odmora za 2007. godinu, dok su ostali zahtevi tužioca odbijeni kao neosnovani. Protiv odbijajućeg dela presude tužilac je izjavio žalbu 5. februara 2011. godine.

Postupajući po izjavljenoj žalbi, Apelacioni sud u Beogradu je doneo rešenje Gž1. 982/11 od 28. novembra 2012. godine, kojim je ukinuo označenu prvostepenu presudu u delu osporenom žalbom , ukazujući da je tužilac u tužbi pogrešno označio tuženog, a što je prvostepeni sud propustio da sankcioniše odbačajem tužbe u toku pripremanja glavne rasprave, čime je učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka . Spisi predmeta vraćeni su prvostepenom sudu 7. decembra 2012. godine, nakon čega su dostavljeni krivičnom odeljenju Drugog osnovnog suda u Beogradu na uvid, koji ih je parničnom sudu vratio 17. aprila 2013. godine.

U ponovnom postupku, u kojem je predmet dobio broj P1. 5395/12, prvo ročište je zakazano za 3. septembar 2013. godine, na kojem je tužilac postupio po uputstvu iz drugostepenog rešenja, te je kao tuženog označio D. I . kao preduzetnika SMR „M .“ iz Sopota.

Nakon ročišta održanog 14. oktobra 2013. godine, Drugi osnovni sud u Beogradu – Sudska jedinica u Sopotu je zaključio glavnu raspravu i doneo osporenu presudu P1. 5395/12, kojom je odbio kao neosnovane tužbene zahteve tužioca, dok je ponovo istaknuti zahtev za naknadu materijalne štete pričinjene neisplatom regresa za korišćenje godišnjeg odmora za 2007. godinu odbacio, jer je u tom delu stvar pravnosnažno presuđena. Istom presudom odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove. U obrazloženju osporene presude navedeno je da je u toku postupka utvrđeno da je tužilac u periodu za koji traži da se utvrdi da je bio u radnom odnosu kod tuženog za njega (lično ili za potrebe njegove radnje ) povremeno obavljao različite poslove (farbanje, primanje materijala, košenje trave) za koje mu je tuženi isplaćivao dnevnice, da je tužilac, prilikom saslušanja kao parnične stranke, priznao da mu je regres za 2006. godinu isplaćen i da je od momenta zasnivanja radnog odnosa, ugovorom od 18. juna 2003. godine, iskoristio sve godišnje odmore. Prema stanovištu prvostepenog suda izraženom u osporenoj presudi, povremeno obavljanje poslova ne može da dovede do zasnivanja radnog odnosa, a u obrazloženju je istaknuto da je u toku postupka utvrđeno da tužilac nije svakodnevno dolazio na posao, da nije bio raspoređen na određene poslove i zadatke i da mu je za obavljanje poverenih poslova isplaćivana dnevnica, a ne zarada. Prema oceni prvostepenog suda, tužilac, budući da nije bio u radnom odnosu, ne može da ostvari ni pravo da bude prijavljen nadležnom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje, kao i da mu se za obavljeni rad uplate odgovarajući doprinosi . U pogledu zahteva za isplatu naknade za prekovremeni rad u obrazloženju je navedeno da , prema oceni prvostepenog suda, tužilac nije dokazao da je u posmatranom periodu radio prekovremeno, budući da se to iz dostavljene dokumentacije nije moglo zaključiti, kao ni iz izjava svedoka, jer neki od saslušanih svedoka nisu imali neposredno saznanje o odlučnim činjenicama, a iskaz svedoka koji je izjavio da je tužilac svakog meseca imao 300 do 400 radnih sati sud nije prihvatio kao objektivan.

Protiv odbijajućeg dela označene presude tužilac je izjavio, dok je tuženi izjavio žalbu protiv rešenja kojim je odlučeno o troškovima postupka.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 6897/13 od 7. oktobra 2015. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca, te je potvrđena presuda Drugog osnovnog suda u Beogradu – Sudska jedinica u Sopotu P1. 5395/12 od 14. oktobra 2013. godine u delu protiv kojeg je tužilac izjavio žalbu , dok je rešenje o troškovima postupka ukinuto i predmet u tom delu upućen prvostepenom sudu na ponovni postupak. U obrazloženju drugostepene presude navedeno je, između ostalog, da su neosnovani navodi žalbe tužioca da je prvostepeni sud učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12) Zakona o parničnom postupku (iz 2011. godine), kao i navodi da je prvostepeni sud pogrešno ocenio iskaze saslušanih svedoka, jer je taj sud, prema nalaženju drugostepenog suda, nakon izvedenih dokaza, shodno odredbi člana 8. navedenog zakona, pravilno utvrdio činjenično sta nje i primenio materijalno pravo. Prema oceni drugostepenog suda iznetoj u osporenoj presudi, ostal i navod i žalbe nisu od odlučnog značaja , jer se njima ne dovodi u sumnju pravilnost utvr đenog činjeničnog stanja i pravilna primena materijalnog prava.

U ponovnom postupku Osnovni sud u Mladenovcu – Sudska jedinica u Sopotu, kao nadležni sud nakon uspostavljanja mreže sudova u Republici Srbiji u 2014. godine, doneo je 31. decembra 2015. godine rešenje P1. 5395/12, kojim je obavezao tužioca da tuženom, na ime troškova parničnog postupak, isplati iznos od 294.750,00 dinara. Označeno rešenje ukinuto je rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž1. 69/16 od 24. februara 2016. godine.

Osnovni sud u Mladenovcu – Sudska jedinica u Sopotu je, u ponovnom postupku, doneo osporeno rešenje P1. 5395/12 od 27. juna 2016. godine, kojim je tužilac obavezan da tuženom isplati iznos od 275.250,00 dinara, a na ime troškova parničnog postupak.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž1. 512/16 od 8. novembra 2016. godine potvrđeno je označeno prvostepeno rešenje, uz ocenu da je rešenje Osnovnog sud a u Mladenovcu – Sudska jedinica u Sopotu P1. 5395/12 od 31. decembra 2013. godine doneto pravilnom primenom odredaba člana 153. Zakona o parničnom postupku, kao i da su neosnovani navodi žalbe tužioca da je u prvostepenom postupku učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka na koju se ukazuje žalbom, jer je izreka prvostepenog rešenja razumljiva, ne protivreči sama sebi i datim razlozima, a o bitnim činjenicama su dati jasni i neprotivrečni razlozi, te to rešenje nema nedostataka zbog kojih se ne bi moglo ispitati.

4. Odredbama Ustavna, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom, da svako ima pravo na slobodan izbor rada, da su svima, pod jednakim uslovima, dostupna sva radna mesta, da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbednosti i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se tih prava niko ne može odreći (član 60. st. 1. do 4.).

Odredbom člana 441. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US i 74/13 – Odluka US) propisano je da je revizija dozvoljena u parnicama o sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa. Istu odredbu sadržao je član 439. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 125/04, 111/09, 36/11 i 53/13 – Odluka US), koji je važio u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je, najpre, konstatovao da je predmetni parnični postupak, od podnošenja tužbe Opštinskom sudu u Sopotu 22. juna 2007. godine, do njegovog okončanja, donošenjem osporenog rešenja Višeg suda u Beogradu od 8. novembra 2016. godine, trajao devet godina i četiri i po meseci, s tim da je o tužbenim zahtevima podnosioca, kao tužioca, pravnosnažno odlučeno 7. oktobra 2015. godine, odnosno nakon osam godina i tri i po meseci.

Navedeno trajanje parničnog postupka, koji je bio hitne prirode, samo po sebi, ukazuje da taj postupak nije okončan u granicama razumnog roka. Međutim, pojam razumnog trajanja postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja za podnosioca prava o kome se u postupku odlučuje, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da je predmetni parnični postupak bio činjenično složen, budući da je trebalo odlučiti o više različitih zahteva i, s tim u vezi, izvesti različite dokaze, a pre svega saslušanjem više svedoka.

Imajući u vidu istaknute zahteve, Ustavni sud je ocenio i da su oni bili značajni za podnosioca ustavne žalbe.

U pogledu ponašanja podnosioca, Ustavni sud je, najpre, konstatovao da se on redovno odazivao pozivima za raspravu, ali je ocenio da je, nepravilno postavljenim zahtevom, kao i pogrešnim označavanjem tužene strane, doprineo navedenoj dužini trajanja postupka, budući da su usled toga prvostepene odluke bile ukinute.

Međutim, Ustavni sud je konstatovao da je dužnost suda da uoči sve bitne nepravilnosti u postupku i da ih efikasno otkloni, što postupajući sudovi, u konkretnom slučaju , nisu učinili. Naime, Ustavni sud ukazuje da je postupak po žalbi izjavljenoj protiv procesnog rešenja kojim je odbačena tužba (u određenom delu) trajao više od godinu i po dana. Pri tome drugostepeni sud nije uočio sve nepravilnosti, već je tek odlučujući o žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude ukazao da je tužbu trebalo odmah odbaciti jer je tuženi pogrešno označen, te je tu presu du ukinuo uz odgovarajući nalog, pri čemu mu je bilo potrebno više od 20 meseci da iz vidljivih procesnih nedostataka ukine prvostepenu presudu. Pored navedenog, Ustavni sud ukazuje da je o troškovima postupka prvostepeni sud čak tri puta odlučivao, te da je odlučivanje o zahtevu za naknadu troškova stranci koja je uspela u sporu dodatno trajao godinu dana.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da odgovornost za to što je predmetni parnični postupak, iako hitan, okončan tek posle više od devet godina leži , pre svega, na parničnom sudu. Ustavni sud posebno ističe da je u situaciji, kao u konkretnom slučaju, kada sudski postupak ima hitan karakter, zahtev marljivosti i efikasnosti postupajućih sudova naročito važan (u vezi sa navedenim videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Borgese protiv Italije , od 26. februara 1992. godine, stav 18, kao i, pored drugih, Odluku Ustavnog suda u predmetu Už-7556/2014 od 17. novembra 2016. godine). S toga je Ustavni sud utvrdio da je, neefikasnim i nedelotvornim postupanjem parničnog suda u predmetnom parničnom postupku, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1 Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu izreke.

Krećući se u granicama zahteva, budući da podnosilac u ustavnoj žalbi nije istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je ocenio da je donošenje odluke kojom se utvrđuje povreda prava dovoljan vid pravičnog zadovoljenja podnosilaca zbog utvrđene povrede.

6. U pogledu osporenih presuda Drugog osnovnog suda u Beogradu – Sudska jedinica u Sopotu P1. 5395/12 od 14. oktobra 2013. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 6897/13 od 7. oktobra 2015. godine u delu kojim je odlučeno o zahtevu podnosioca kao tužioca za isplatu potraživanih iznosa i uplatu odgovarajućih doprinosa, Ustavni sud je konstatovao da podnosilac ustavne žalbe povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava obrazlaže navodima o pogrešno utvrđenom činjeničnom stanju i pogrešnoj primeni materijalnog prava, kao i da povredu prava na rad iz člana 60. Ustava zasniva na tvrdnji o postojanju povrede prava na pravično suđenje.

S tim u vezi Ustavni sud, najpre, ukazuje da, u skladu sa načelom slobodne ocene dokaza, sud u parničnom postupku nije vezan, ograničen ili na bilo koji način uslovljen posebnim formalnim dokaznim pravilima. U konkretnom slučaju, izvedeni su predloženi dokazi koje je sud cenio pojedinačno i u njihovoj međusobnoj vezi, a nakon toga svoju ocenu i obrazložio. Pitanje načina na koji se dokazni postupak sprovodi, kao i pitanje prihvatljivosti i ocene dokaza nije u nadležnosti Ustavnog suda, već redovnih sudova, koji u parničnom postupku stranci ne daju neograničeno pravo na izvođenje dokaza, niti joj garantuju pravo da će svi njeni dokazni predlozi biti prihvaćeni. Takođe, Ustavni sud ističe da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno ili diskriminatorno na štetu podnosioca, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno članom 32. stav 1. Ustava.

Međutim, Ustavni sud je ocenio da su parnični sud ovi da li dovoljno obrazložene i u svemu ustavnopravno prihvatljive razloge za iznete stavove na osnovu kojih je odbi jen navedeni deo tužbenog zahtev a ovde podnosioca ustavne žalbe . Ovo s toga što u toku postupka koji je prethodio ustavnosudskom nije utvrđeno da je podnosilac u posmatranom periodu radio prekovremeno kod tuženog.

U vezi sa navodom ustavne žalbe kojim se ukazuje da su sudovi trebali da primene „pravilo o obrtu tereta dokazivanja“, Ustavni sud, pre svega, ukazuje da sudovi nisu mogli da traže od stranke da dokazuje negativnu činjenicu, kao i na to, kako i iz navoda ustavne žalbe proizlazi, da je obaveza poslodavca da čuva određenu dokumentaciju nastala tek pred kraj posmatranog perioda (juna 2006. godine). Takođe, Ustavni sud ukazuje da je parnični sud u cilju utvrđivanja činjenica od značaja za odluku o osnovanosti zahteva za isplatu naknade za prekovremeni rad izveo i dokaz saslušanjem više svedoka, čije je iskaze ocenio i dao razloge zašto ih nije prihvatio kao relevantne, te da, tako, svoju odluku nije zasnovao samo na činjenici da tuženi nije sačuvao odgovarajuće karnete.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ocenio da se konkretni navodi ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje i prava na rad ne mogu smatrati ustvnopravno prihvatljivim navodima kojima se argumentuje tvrdnja o povredi ustavnih prava.

U pogledu navoda ustavne žalbe kojima se označene presude parničnih sudova osporavaju u delu kojim je odlučeno o (ne)osnovanosti zahteva podnosioca da se utvrdi da je bio u radnom odnosu kod tuženog, Ustavni sud ukazuje da je, shodno odredbama procesnog zakona, podnosilac imao mogućnost da protiv osporenih presuda u tom delu izjavi reviziju, ali da on to nije učinio , te da tako pre izjavljivanja ustavne žalbe nije iskoristio sva pravna sredstva, a što je uslov za njenu dopuštenost.

U vezi sa osporenim rešenjima Osnovnog suda u Mladenovcu – Sudska jedinica u Sopotu P1. 5395/12 od 27. juna 2016. godine i Višeg suda u Beogradu Gž1. 512/16 od 8. novembra 2016. godine, Ustavni sud je konstatovao da podnosilac istaknutu povredu prava na pravično suđenje i, u vezi sa njom, prava na rad, zasniva na tvrdnji da su protivnoj stranci dosuđeni troškovi postupka iako je taj zahtev zastareo, kao i da je o tom zahtevu drugostepeni sud morao meritorno odlučiti istovremeno kada i o glavnom zahtevu. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da se zahtev za naknadu troškova ističe do zaključenja glavne rasprave, nezavisno od toga kada je taj postupak pokrenut i kada je koja od radnji u postupku preduzeta. Takođe, Ustavni sud ukazuje da prvostepeni sud o troškovima postupka odlučuje zajedno sa glavnim zahtevom, kao i da drugostepeni sud u odnosu na ovaj zahtev, kao i svaki drug i samostaln i zahtev, a u skladu sa zakonskim ovlašćenjem, može samo u tom delu da ukine ili preinači prvostepenu presudu.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je ocenio da se ni navodi o povredi prava iz čl. 32. stav 1. i člana 60. Ustava osporenim rešenjima parničnih sudova ne mogu smatrati ustvnopravno prihvatljivo prihvatljivom argumentacijom za tvrdnju o povredi označenih ustavnih prava.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom, odbacio ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv označenih akata , jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu odredbe člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na stanovište koje je izraženo , pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na : www.ustavni.sud.rs).

8. S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u dugotrajnom radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti