Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete koji je trajao preko osam godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković , članovi Veća, u postupku po ustavn oj žalb i V. T . iz M, Rudovci, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 31. maja 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalb a V. T . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu P. 46310/10, a zatim pred Osnovnim sudom u Lazarevcu u predmetu P1. 3410/14 (ranije predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 1497/08), povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavn e žalb e na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. V. T . iz M, Rudo vci, je 21. oktobra 2016. godine, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredb om člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Lazarevcu u predmetu P1. 34 10/14 (ranije predmet Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 463 10/10).

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je 22. februara 2008. godine podneo tužbu protiv tuženog R. „K .“ DOO Lazarevac, radi naknade štete i da je postupak okončan presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 4157/14 od 9. septembra 2016. godine; da mu je zbog dužine trajanja postupka od preko osam godina, a koji nije bio složen, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Zahtevao je naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Lazarevcu P1. 3410/14, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 22. februara 2008. godine podneo tužbu Prvom opštinskog sudu u Beogradu protiv tuženih K. „D .“ iz Beograda i R. K . d.o.o. Lazarevac, radi naknade štete zbog povrede na radu. Predmet je dobio broj P. 1497/08.

Pred prvostepenim sudom je bilo održano šest ročišta na kojima su saslušane parnične stranke, s tim što je tužilac više puta saslušan, saslušan je veći broj svedo ka, izvršeno je veštačenje od strane određenih sudskih veštaka medicinske struke – hirurga ortopeda i neuropsihijatra, saslušani su veštaci, izvršen je uvid u određenu dokumentaciju, između ostalog, u polisu osiguranja podnosioca , dok sedam ročišta nije bilo održano, i to: tri zbog sprečenosti postupajućeg suduje, jedno iz procesnih razloga, jedno zbog obustave rada u sudu, a dva zbog nedolaska pozvanog svedoka.

Uvidom u spise predmeta je utvrđeno da od 18. februara 2009. do 10. novembra 2009. godine nije bilo zakazano nijedno ročište.

Od 2010. godine predmet je u nadležnosti Prvog osnovnog suda u Beogradu gde se vodi pod brojem P. 46310/10.

Podneskom od 24. novembra 2011. godine tužilac je povukao tužbu u odnosu na prvotuženu K. „D .“ i precizirao je tužbeni zahtev u odnosu na drugotuženog R . „K .“ d.o.o. Lazarevac.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 46310/10 od 20. marta 2012. godine, u stavu prvom izrek e, konstatovano je da je tužba povučena u odnosu na prvotuženu K. „D .“ iz Beograda; u stavu drugom izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev i obavezan je tuženi da tužiocu isplati na ime naknade nematerijalne štete iznos od 200.000,00 dinara na ime pretrpljenih fizičkih bolova, iznos od 400.000,00 dinara, na ime umanjenja opšte životne aktivnosti, iznos od 100.000,00 dinara na ime pretrpljenog straha i iznos od 100.000,00 dinara na ime umanjenja estetskog izgleda, što ukupno iznosi 800.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu trećem izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev u delu od dosuđenog do traženog iznosa i to – iznos od 150.000,00 dinara na ime pretrpljenih fizičkih bolova, iznos od 50.000,00 dinara na ime umanjenja opšte životne aktivnosti, iznos od 80.000,00 dinara na ime pretrpljenog stra ha i iznos od 180.000,00 dinara na ime umanjenja estetskog izgleda, što ukupno iznosi 460.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu četvrtom izreke obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 196.230,00 dinara.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3777/12 od 27. juna 2014. godine ukinuta je ožalbena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 46310/10 od 20. marta 2012. godine u stavovima drugom i četvrtom njene izreke i predmet je u ukinutom delu je upućen Osnovnom sudu u Lazarevcu na ponovno suđenje.

Zatim je pred Osnovnim sudom u Lazarevcu održano jedno ročište na kome je izvršen uvid u celokupne spise predmeta i presudom Osnovnog suda u Lazarevcu P1. 3410/14 od 5. novembra 2014. godine, u stavu prvom izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev pa je obavezan tuženi da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete isplati: za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti iznos od 216.000,00 dinara, za pretrpljene fizičke bolove iznos od 144.000,00 dinara, za pretrpljene duševne bolove zbog estetske naruženosti iznos od 108.000,00 dinara i za pretrpljeni strah iznos od 99.000,00 dinara, ukupno iznos od 567.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu drugom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev preko dosuđenog, pa do traženog iznosa do 450.000,00 dinara na ime duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti, do 350.000,00 dinara za pretrpljene fizičke bolove, do 280.000,00 dinara za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja estetskog izgleda i do 180.000,00 dinara za pretrpljeni strah, ukupno po svim vidovima do 1.260.000,00 dinara; u stavu trećem izreke obavezan je tuženi da tužiocu na ime naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 205.420,00 dinara.

Odlučujući o žalbama parničnih stranaka izjavljenim protiv navedene prvostepene presude, r ešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 4157/14 od 26. maja 2016. godine predmet P1. 3410/14 vraćen je Osnovnom sudu u Lazarevcu radi dopune postupka.

U obrazloženju rešenja je navedeno: da je Apelacioni sud u Beogradu, kao drugostepeni sud, našao da nisu ispunjeni uslovi za donošenje odluke u drugostepenom postupku jer navodi žalbe tužioca ukazuju da je prvostepeni sud propustio da odluči o zahtevu za zakonsku zateznu kamatu na troškove parničnog postupka te je potrebno da prvostepeni sud, u dopuni postupka, oceni da li žalba tužioca sadrži predlog za dopunu prvostepene presude.

Dopunskim rešenjem Osnovnog suda u Lazarevcu P1. 3410/14 od 1. jula 2016. godine, u stavu prvom izreke, obavezan je tužen i da tužiocu na dosuđene troškove parničnog postupka u iznosu od 205.420,00 dinara isplati zakonsku zateznu kamatu počev od istek a paricionog roka pa do isplate; u stavu drugom izreke odbijen je zahtev tužioca za isplatu zakonske zatezne kamate na troškove postupka počev od 5. novembra 2014. godine, kao dana presuđenja, pa do isplate.

Protiv navedenog dopunskog rešenja nije izjavljena žalba.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 4157/14 od 9. septembra 2016. godine, u stavu prvom izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe parničnih stranaka i potvrđena je prvostepena presuda Osnovnog suda u Lazarevcu P1. 3410 /14 od 5. novembra 2014. godine; u stavu drugom izreke odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova postupka po žalbi.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku; da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odlučivanja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Razumna dužina trajanja sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmetnog spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi nisu efikasno i delotvorno postupali kako bi se predmetni parnični postupka okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi podnosioca odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, ukupno trajanje parničnog postupka od osam godina i sedam meseci predstavlja njegovo nerazumno trajanje kako po praksi ovoga suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava i prekoračuje standard suđenja u razumnom roku.

Po oceni Ustavnog suda, odgovornost za prekomerno trajanje postupka snosi prvostepeni sud koji je prvu meritornu odluku doneo nakon četiri godine od podnete tužbe, i u navedenom četvorogodišnjem periodu taj sud je imao period potpune neaktivnosti u trajanju od devet meseci kada nije zakazao nijedno ročište - od 18. februara 2009. do 10. novembra 2009. godine. Takođe, odgovornost tog suda je i u tome što u drugoj po redu meritornoj odluci nije odlučio o zakonskoj zateznoj kamati na troškove parničnog postupka već je drugostepeni sud, odlučujući o žalbama parničnih stranaka protiv prvostepene presude, vratio predmet prvostepenom sudu radi dopune postupka , te je prvostepeni sud zatim doneo d opunsko rešenje kojim je odlučio o zakonskoj zateznoj kama ti na troškove postupka, a što je sve dovelo do produženja parnice.

Međutim, ostali postupajući sudovi su delotvorno postupali i odlučivali u redovnim rokovima. Tako je prvi žalbeni postupak trajao dve godine, drugi prvostepeni postupak je trajao pet meseci, a drugi žalbeni postupak , kojim je pravnosnažno okončan a parnica, trajao je nepune dve godine.

Ustavni sud nalazi da je predmet spora nesumnjivo bio od materijalnog značaja za podnosioca, a ispitujući njegovo ponašanje, Sud ukazuje da podnosilac ustavne žalbe nije doprineo dužem trajanju parnice.

Ustavni sud nalazi da predmetni postupak nije bio složen jer tokom postupka nije bilo posebno kompleksnih činjeničnih i pravnih pitanja koje je postupajući sud trebalo da razjasni pre odlučivanja.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 46310/10, a zatim pred Osnovnim sudom u Lazarevcu u predmetu P1. 3410/14 (ranije predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 1497/08), te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu Ustavni sud je odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja parničnog postupka, kao i životni standard države, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu, pre svega, aktuelnu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine. Naime, navedenom presudom je konstatovano da se utvrđivanjem od strane Ustavnog suda da je povređeno pravo podnosilaca na suđenje u razumnom roku, priznaje povreda na koju su se žalili i da je time zadovoljen samo prvi uslov utvrđen u sudskoj praksi Evropskog suda, ali da status žrtve zavisi od toga da li je pravično zadovoljenje koje je dodeljeno adekvatno, a kako je to predviđeno članom 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Evropski sud je u vezi sa ovim podsetio da se u predmetima koji se odnose na dužinu postupka, jedna od karakteristika dovoljnog obeštećenja koje može da otkloni status žrtve stranke odnosi na dodeljeni iznos, koji zavisi, posebno od karakteristika i delotvornosti pravnog leka. Da li dosuđeni iznos može da bude smatran razumnim, mora da bude ocenjeno u svetlu svih okolnosti slučaja, što uključuje ne samo trajanje postupka u konkretnom slučaju, već i vrednost dosuđenog iznosa u svetlu životnog standarda države u pitanju i činjenice da će naknada na osnovu štete po osnovu nacionalnog sistema generalno biti dosuđena i isplaćena mnogo brže nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava na osnovu člana 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ovakav stav Evropski sud je zauzeo i u presudama Blagojević i drugi protiv Srbije, od 24. maja 2016. godine, M.B. – MAK Čačak DOO i drugi protiv Srbije, od 27. septembra 2016. godine, Ković i drugi protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Pavlović i Pantović protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Živković protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Borović i drugi protiv Srbije, od 11. aprila 2017. godine, Bilić protiv Srbije, od 17. oktobra 2017. godine i Milovanović protiv Srbije, od 19. decembra 2017. godine. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud je odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova.

Ovakav stav Ustavni sud je zauzeo u i Odluci Už-2936/2016 od 24. maja 2018. godine.

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.