Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete koji je trajao skoro deset godina. Zbog neefikasnosti sudova, podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi A. M . iz Mionice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. jula 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba A. M . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 53594/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. s tav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iz nosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredsta va – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. A. M . iz Mionice je, 21. oktobra 2016 . godine, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 53594/10 od 23. februara 2012. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3790/16 od 7. jula 2016. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenih članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac u ustavnoj žalbi navodi da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku trajanjem postupka pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 53594/10 i postupka po žalbi pred Apelacionim sudom u Beogradu u predmetu Gž. 3790/16. Tužba je podneta 4. decembra 2006. godine, nakon čega je u prvostepenom postupku zakazano 1 7 ročišta . Prvostepeni sud je doneo presudu 23. februara 2012. godine, dok je drugostepena presuda doneta 7. jula 2016. godine, dakle postupak je okončan posle deset godina suđenja. Takođe, podnosilac navodi da mu je povređeno pravo na pravično suđenje, jer su sudovi odbili tužbeni zahtev prema Republici Srbiji, s obzirom na to da su organi M inistarstva unutrašnjih poslova dužni da zaštite građane i spreče svako fizičko lice da dve godine nesmetano nosi vatreno oružje i upotrebi ga na javnom mestu pucajući na tužioca, koji je pri tome teško telesno povređen zadobivši povrede opasne po život.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dostavljenu dokumentaciju i spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 53594/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 4. decembra 2006. godine podneo Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženih Republike Srbije - Ministarstvo unutrašnjih poslova, A. M . iz Mionice i „K .“ iz Mionice radi naknade štete.

Rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 10575/06 od 16. marta 2007. godine drugotuženom A . M . na nepoznatoj adresi, postavljen je privremeni zastupnik T . S, advokat iz Beograda .

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 8777/07 od 3. avgusta 2007. godine odbacio kao nedozvoljenu žalbu punomoćnika tuženog „K.“ izjavljenu protiv rešenja Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 10575/06 od 16. marta 2007. godine.

Podneskom od 5. septembra 2007. godine punomoćnik tužioca obavestio je sud da se drugotuženi nalazi na dvogodišnjem izdržavanju kazne zatvora u KPD „Z.“ u P . preko koje ustanove mu treba upućivati pozive suda .

Do donošenja prvostepene presude u ovom sporu, prvostepeni sud je zakazao 17 ročišta za glavnu raspravu , od kojih deset ročišta ni je održan o (šest ročišta nije održano zbog neuredne dostave poziva drugotuženom, jedno – zbog toga što se pred met nalazio kod određenog sudskog veštaka, a tri zbog nedostatka drugih procesnih pretpostavki), a održano je sedam ročišta na kojima je prvostepeni sud saslušao dva svedoka, i tužioca i drugotuženog u svojstvu parničnih stranaka, te izveo dokaz medicinskim veštačenjem od strane lekara interne medicine i lekara neuropsihijatra .

Veštačenje je određeno rešenjem suda donetim na ročištu 27. decembra 2010. godine, a veštak interne medicine dostavio je svoj nalaz 25. avgusta 2011. godine, dok je veštak neuropsihijatar nalaz sa mišljenjem dostavio 13. oktobra 2011. godine.

Dopisom od 7. februara 2012. godine Policijska stanica u Mionici obavestila je prvostepeni sud o adresi prebivališta drugotuženog, kao i da je 7. marta 2011. godine drugotuženi A . M . promenio prezime u T.

Prvi osnovni sud u Beogradu je osporenom presudom P. 53594/10 od 23. februara 2012. godine, stavom prvim izreke, usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao drugotuženog A . M . da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete nastale usled teške telesne povrede koju je zadobio 13. avgusta 2005. godine isplati na ime pretrpljenih fizičkih bolova iznos od 300.000,00 dinara, na ime umanjenja opšte životne sposobnosti iznos od 1.100.000,00 dinara, na ime pretrpljenog straha iznos od 300.000,00 dinara i na ime umanjenja estetskog izgleda 250.000,00 dinara - ukupno 1.950.000,00 dinara sa pripadajućom kamatom, dok je drugim stavom izreke odbijen tužbeni zahtev u odnosu na drugotuženog u preostalom delu kojim je traženo da isplati tužiocu bliže označene iznose, preko iznosa dosuđenih prvim stavom izreke, do traženih iznosa , za sve vidove štete kao neosnovan. Trećim stavom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da sud obaveže prvotuženu Republiku Srbiju - MUP i trećetuženog „K .“ iz Mionice da solidarno sa drugotuženim naknade nastalu nematerijalnu štetu. O troškovima parničnog postupka odlučeno je četvrtim, petim, šestim i sedmim stavom izreke presude.

Protiv navedene prvostepene presude tužilac je podne o žalbu 28. juna 201 2. godine, koju je 18. februara 2014. godine drugostepeni sud, zajedno sa spisima predmeta, vratio prvostepenom sudu radi dopune postupka kako bi prvostepena presuda bila dostavljena drugotuženom lično.

Protiv navedene prvostepene presude i drugotuženi je podneo žalbu 28. marta 2014. godine preko angažovanog punomoćnika advokata kome je punomoćje dao drugotuženi „M. A .“ dana 12. novembra 2012. godine .

Nakon više neuspešnih pokušaja da od drugotuženog pribavi dokaze o promeni prezimena, sudu je uz dopis Opštine Mionica - Opštinska uprava, Odeljenje za opštu upravu od 2. aprila 2015. godine, dostavljeno i rešenje Opštine Mionica broj 201-3/2011 od 7. marta 2011. godine (pravnosnažno 7. marta 2011. godine) kojim se M. A . odobrava promena prezimena sa M . na T.

Predmet je dodeljen u rad drugom sudiji 28. jula 2015. godine po odluci o izmeni godišnjeg rasporeda poslova i dostavljen je drugostepenom sudu 10. septembra 2015. godine radi odluke o izjavljenim žalbama.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5188/15 od 13. novembra 2015. godine spisi su vraćeni prvostepenom sudu radi dopune postupka kako bi prvostepeni sud tačno utvrdio kada je drugotuženi A . primio prvostepenu presudu - 3. maja 2012. godine ili 13. marta 2014. godine, kao i koje lice je potpisalo povratnice o uručenju presude. U obrazloženju navedenog rešenja je , između ostalog , navedeno: da je drugotuženi, pre donošenja prvostepene presude od 23. februara 2012. godine , izvršio promenu prezimena iz M . u T, o čemu nije obavestio sud; da je sudska pismena nakon donošenja presude primao sa potpisom „A. M .“ ili „A. T.“, koristeći se kako prezimenom M, tako i prezimenom T, kao i da je punomoćje advokatu M. M . iz Valjeva za izjavljivanje žalbe podnete 26. marta 2014. godine potpisao kao M . A .

Spisi predmeta dostavljeni su drugostepenom sudu radi odlučivanja o žalbama stranaka 22. aprila 2016. godine.

Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 3790/16 od 7. jula 2016. godine , u prvom stavu izreke, preinačio ožalbenu presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 53594/10 od 23. februara 2012. godine u delu stava drugog utoliko što se obavezuje tuženi A. T . (ranije prezime M .) iz Mionice da tužiocu na ime pretrpljenih fizičkih bolova plati iznos od 100.000,00 dinara i na ime pretrpljenog straha iznos od 50.000,00 dinara sa pripadajućom kamatom. Drugim stavom izreke presude odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena navedena prvostepena presuda u preostalom delu stava drugog izreke, kao i u stavovima trećem, petom i šestom izreke presude. Trećim stavom izreke osporene drugostepene presude odbačena je kao neblagovremena žalba drugotuženog izjavljena protiv prvog i četvrtog stava izreke prvostepene presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 53594/10 od 23. februara 2012. godine. Apelacioni sud je , između ostalog, naveo da je drugotuženi 13. avgusta 2005. godine u ugostiteljskom objektu „K.“ u Mionici iz neposredne blizine sa udaljenosti od jednog metra iz pištolja koji je imao u nelegalnom posedu ispalio jedan hitac u pravcu grudi tužioca kojom prilikom je tužilac pretrpeo tešku telesnu povredu opasnu po život. Drugotuženi je zbog ovog događaja pravnosnažnom presudom oglašen krivim i osuđen na kaznu zatvora koju je izdržao. Tužilac je zbog zadobijene povrede bio na šest operacija, a veštačenjem je utvrđeno da je ukupno umanjenje životne aktivnosti sa internističke strane i sa neuropsihijatrijske strane 58% trajno. Apelacioni sud je takođe obrazložio zbog čega smatra da je prvostepeni sud pravilno obavezao drugotuženog na isplatu naknade pretrpljene nematerijalne štete i ocenio da u konkretnom slučaju nema mesta primeni odredbe člana 180. Zakona o obligacionim odnosima, koja propisuje odgovornost države usled terorističkih akata, javnih demonstracija ili manifestacija, što nije bio slučaj u konkretnoj pravnoj stvari, niti ima nepravilnog niti nezakonitog rada organa tužene.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji se primenjivao u ovom postupku, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.). Odgovarajuća odredba je sadržana i u članu 10. važećeg Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 - Odluka US, 74/13 - Odluka US i 55/14).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe pokrenuo parnični postupak podnošenjem tužbe Prvom opštinskom sudu u Beogradu 4. decembra 2006. godine, a da je postupak okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu 7. jula 2016 . godine.

Ustavni sud je utvrdio da je osporeni postupak trajao devet godina i sedam meseci , što znači da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja parničnog postupka prihvaćenih u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, Ustavni sud je i u ovom slučaju pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, koje je potrebno proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da se ovde nije radilo o složenom sporu, te da činjenična i pravna pitanja o kojima je sud trebalo da se izjasni, ne mogu biti opravdanje za ovako dugo trajanje postupka .

Ustavni sud je zatim ocenio da je podnosilac ustavne žalbe nesumnjivo ima o opravdani interes za efikasno sprovođenje i okončanje parničnog postupka , kao i da nije doprineo trajanju postupka, jer je savesno koristio svoja prava, uredno se odazivao pozivima suda na zakazana ročišta i aktivno učestvovao u postupku .

Ocenjujući postupanje nadležnih sud ova u ovom predmetu u kome su postupale dve sudije , Ustavni sud je utvrdio da je odlučujući doprinos neprihvatljivo dugom trajanju osporenog parničnog postupka dao prvostepeni sud svojim nedelotvornim i neefikasnim postupanjem. O d podnošenja tužbe do zakazivanja prvog ročišta proteklo je godinu dana, dok su sledeća ročišta zakazivana u intervalima od tri ili četiri meseca. Prvostepeni sud nije blagovremeno, pre održavanja ročišta, proveravao urednost dostave za drugotuženog dok se nalazio na izdržavanju kazne zatvora u KPD Z . u P, radi eventualnog ponavljanja dostave, kako bi izbegao nepotrebno odlaganje ročišta , pa čak šest ročišta nije održano jer drugotuženi nije bio uredno pozvan. U dokaznom postupku sud je izveo dokaze saslušanjem dva svedoka, tužioca i drugotuženog, te izveo veštačenje medicinske struke od strane veštaka lekara interne medicine i lekara neuropsihijatra, koji su svoje nalaze sa mišljenjem dostavili nakon deset meseci od određenog veštačenja. Prvostepena presuda je doneta posle pet godina i tri meseca od podnošenja tužbe što se ne može opravdati okolnostima konkretnog postupka. Nedelotvornost suda se posebno ogleda u tome što prvostepeni sud nije blagovremeno razjasnio sve okolnosti vezane za promenu prezimena drugotuženog, zbog čega se postupak u značajnoj meri produžio. Naime, prvostepeni sud, iako je od strane Policijske stanice u Mionici još 7. februara 2012. godine obavešten da je drugotuženi promenio prezime 7. marta 2011. godine iz M. u T , donosi osporenu prvostepenu presudu 23. februar 2012. godine i obavezuje tuženog A. M . na isplatu naknade nematerijalne štete. Dalja dostava presude bila je otežana, jer se drugotuženi prilikom prijema sudske pošte koristio prezimenom A. M. i A. T, a prvostepeni sud je skoro godinu dana čak četiri puta od drugotuženog bezuspešno tražio da dostavi dokaze o promeni prezimena. Konačno, spisi su radi odlučivanja o izjavljenim žalbama stranaka dostavljeni drugostepenom sudu tek 22. aprila 2016. godine, dakle nakon četiri godine i dva meseca od donošenja prvostepene presude. Iz svega navedenog, proizlazi da prvostepeni sud nije koristio sve procesne mogućnosti kako bi se postupak okončao u razumnom roku.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 53594/10, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“ , br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), u tom delu ustavnu žalbu usvojio , odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe, zbog konstatovane povrede prava, u ovom slučaju ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, koja će se isplatiti na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu pravde .

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je imao u vidu dužinu trajanja parničnog postupka i cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio i životni standard u državi, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu, pre svega, aktuelnu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine. Naime, navedenom presudom je konstatovano da se utvrđivanjem od strane Ustavnog suda da je povređeno pravo podnosilaca na suđenje u razumnom roku, priznaje povreda na koju su se žalili i da je time zadovoljen samo prvi uslov utvrđen u sudskoj praksi Evropskog suda, ali da status žrtve zavisi od toga da li je pravično zadovoljenje koje je dodeljeno adekvatno, kako je to predviđeno članom 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Evropski sud za ljudska prava je u vezi sa ovim podsetio da se u predmetima koji se odnose na dužinu postupka, jedna od karakteristika dovoljnog obeštećenja koje može da otkloni status žrtve stranke odnosi na dodeljeni iznos, koji zavisi, posebno od karakteristika i delotvornosti pravnog leka. Da li dosuđeni iznos može da bude smatran razumnim, mora da bude ocenjeno u svetlu svih okolnosti slučaja, što uključuje ne samo trajanje postupka u konkretnom slučaju, već i vrednost dosuđenog iznosa u svetlu životnog standarda u državi koja je u pitanju i činjenice da će naknada na osnovu štete po osnovu nacionalnog sistema generalno biti dosuđena i isplaćena mnogo brže nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava na osnovu člana 41. Evropske konvencije. Ovakav stav Evropski sud je zauzeo i u presudama Blagojević i drugi protiv Srbije, od 24. maja 2016. godine, M.B. – MAK Čačak DOO i drugi protiv Srbije, od 27. septembra 2016. godine, Ković i drugi protiv Srbije , od 4. aprila 2017. godine, Pavlović i Pantović protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Živković protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Borović i drugi protiv Srbije , od 11. aprila 2017. godine, Bilić protiv Srbije , od 17. oktobra 2017. godine i Milovanović protiv Srbije, od 19. decembra 2017. godine. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava , Ustavni sud je odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova. Ovakav stav Ustavni sud je zauzeo i u Odluci Už-2936/16 od 24. maja 2018. godine.

7. Ocenjujući navode ustavne žalbe koji se odnose na to da je osporenim presud ama Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 53594/10 od 23. februara 2012. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3790/16 od 7. jula 2016. godine povređeno pravo podnosioca na pravično s uđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je povređeno pravo na pravično suđenje pre svega jer je sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je odbio tužbeni zahtev u odnosu na prvotuženu Republiku Srbiju - Ministrastvo unutrašnjih poslova, koje tvrdnje je isticao i u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, a koje su bile predmet razmatranja drugostepenog suda. Apelacioni sud je između ostalog obrazložio da u konkretnom slučaju nema nepravilnog niti nezakonitog rada organa tužene, jer organi Ministarstva unutrašnjih poslova, ukoliko nemaju nikakvih saznanja o tome da neko lice poseduje nedozvoljeno naoružanje, kao u konkretnom slučaju, pištolj, nema ju mogućnosti da pravovremeno reaguj u i spreč e eventualno korišćenje tog nedozvoljenog oružja, niti ima ju mogućnosti da bez opravdanog razloga vrš e pretrese stanova odnosno lica . Po oceni Ustavnog suda, Apelacioni sud u Beogradu je , kao i prethodno Prvi osnovni sud u B eogradu, dao dovoljne, jasne i argumentovane razloge za donetu odluku kojom je odbio tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe u odnosu na prvotuženu R epubliku Srbiju - Ministarstvo unutrašnjih poslova, a takvo obrazloženje Ustavni sud ne smatra arbitrernim, ni proizvoljnim. Stoga je, polazeći od prethodno navedenog, Ustavni sud ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje.

Polazeći od napred navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIKA VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.