Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u devetogodišnjem upravnom postupku o prestanku službe u Vojsci Srbije. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete, dok su navodi o povredi prava na pravično suđenje odbijeni.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. M . iz Raške , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 8. novembra 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. M . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Vojnom poštom 3720 Kraljevo u predmetu Up-1 broj 132-3/10 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu n ematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba S. M . izjavljena protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 1805/14 od 7. juna 2016. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. M . iz Raške je, 21. oktobra 2016 . godine, preko punomoćnika Ž. V, advokata iz Niša, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 1805/14 od 7. juna 2016. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na pravno sreds tvo iz člana 36. stav 2. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku koji j e vođen pred Vojnom poštom 3720 Kraljevo u predmetu Up-1 broj 132-3/10 .

U ustavnoj žalbi je detaljno izložen tok osporenog postupka koji je trajao „od 30. juna 2007. godine do 22. septembra 2016. godine“, te je navedeno da je reč o „veoma prostom i jednostavnom“ postupku, koji je trajao devet godina, iako je u pitanju radni spor. Podnositeljka je ukazala da je rešenje organa uprave zasnovano na dokazima koju su pribavljeni tek nakon pet godina od dana prestanka službe . Podnositeljka smatra i da rešenjem iz 2013. godine nije moglo biti retroaktivno odlučeno da joj služba prestaje 2007. godine, jer su poništajem ranijeg prvostepenog rešenja poništene i sve pravne posledice koje je ono proizvelo. Takođe je navedeno da Upravni sud nije cenio navode tužbe , već je samo konstatovao da isti ne utiču na drugačiju odluku suda.

Podnositeljka je predložila da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih prava, poništi osporenu presudu Up ravnog suda i naknadi podnositeljki nematerijalnu štetu.

2. Saglasno članu 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žal be povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu , kao i u spise predmeta Vojne pošte 3720 Kraljevo, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Rešenjem Vojne pošte 1365 Raška broj 903-24 od 28. marta 2007. godine utvrđeno je da podnositeljki ustavne žalbe prestaje služba u Vojsci Srbije dana 30. juna 2007. godine, priznato joj pravo na jednokratnu otpremninu u visini dvanaestostrukog iznosa bruto plate, koju je ostvarila u poslednjem mesecu pre prestanka službe.

Rešavajući o žalbi podnositeljke, Vojna pošta 1097 Niš je rešenjem UP-2 broj 103-2/07 od 21. maja 2007. godine odbila žalbu podnositeljke kao neosnovanu.

Presudom Vrhovnog suda Srbije U. 5379/07 od 21. maja 2008. godine poništen je navedeni konačni upravni akt.

U ponovnom postupku, Vojna pošta 1097 Niš je rešenjem UP -2 broj 103-3/07 od 5. januara 2009. godine ponovo odbila žalbu podnositeljke kao neosnovanu.

Presudom Upravnog suda U. 6791/10 (2009) od 19. maja 2010. godine poništen je navedeni konačni upravni akt.

Vojna pošta 1097 Niš je rešenjem UP-2 broj 103-4/07 od 30. jula 2010. godine usvojila žalbu podnositeljke i poništila prvostepeno rešenje od 28. marta 2007. godine.

U ponovnom postupku, Vojna pošta 3720 Kraljevo je donela rešenje UP-1 broj 132-1 od 24. novembra 2010. godine kojim je utvrđeno da je podnositeljki ustavne žalbe, civilnom licu, ranije u službi u Vojnoj pošti 1365 Raška, prestala služba u Vojsci Srbije dana 30. juna 2007. godine, zbog organizacijsko-mobilizacijskih promena - rasformiranja jedinice u kojoj je bila na službi, kao i da joj je rešenjem od 28. marta 2007. godine priznato pravo na jednokratnu otpremninu u visini dvanaestostrukog iznosa bruto plate, koju je ostvarila u poslednjem mesecu pre prestanka službe.

Rešavajući o žalbi podnositeljke, Vojna pošta 1097 Niš je rešenjem UP-2 broj 103-5/07 od 2. februara 2011. godine odbila žalbu podnositeljke kao neosnovanu.

Presudom Upravnog suda - Odeljenje u Kragujevcu U. 1723/11 od 5. septembra 2013. godine poništen je navedeni konačni upravni akt.

Vojna pošta 1097 Niš je rešenjem UP-2 broj 103-7/07 od 15. oktobra 2013. godine usvojila žalbu podnositeljke i poništila prvostepeno rešenje od 24. novembra 2010. godine.

U ponovnom postupku, Vojna pošta 3720 Kraljevo je donela rešenje UP-1 broj 132-3/10 od 28. oktobra 2013. godine kojim je utvrđeno da je podnositeljki ustavne žalbe, civilnom licu, ranije u službi u Vojnoj pošti 1365 Raška, prestala služba u Vojsci Srbije dana 30. juna 2007. godine, zbog organizacijsko-mobilizacijskih promena - rasformiranja jedinice u kojoj je bila na službi, određen otkazni rok u trajanju od tri meseca, koje pravo je iskoristila u periodu od 30. marta 2007. godine do 30. juna 2007. godine i pravo na jednokratnu otpremninu u visini dvanaestostrukog iznosa bruto plate, koju je ostvarila u poslednjem mesecu pre prestanka službe.

Rešavajući o žalbi podnositeljke, Vojna pošta 1097 Niš je rešenjem UP-2 broj 103-8/07 od 23. januara 2014. godine odbila žalbu podnositeljke kao neosnovanu. U obrazloženju rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je na osnovu odluke MO o organizacijsko-mobilizacijskim promenama u MO i VS, str. pov. broj 110-1 od 17. januara 2007. godine rasformirana VP 1365 Raška, sa rokom realizacije 30. jun 2007. godine, a u novoformiranoj jedinici - VP 3705 Raška, koja je formirana od dela ljudstva iz rasformirane VP 1365 Raška, novom knjigom formacije određeno je smanjenje broja izvršilaca na formacijs kom radnom mestu civilnog lica „Pomoćni radnik“ u 2. odeljenju termo-energetskom Logističkog bataljona, ES 62837, PKV, GRM , broj 13/288, sa pet na četiri izvršioca, što ukazuje na neosnovanost žalbe u delu koji se odnosi na nepostojanje razloga prestanka službe saglasno članu 143. stav 1. tačka 9. tada važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije; da je prvostepeni organ naređenjem nadležnog starešine VP 3720 Kraljevo int. broj 2906-1 od 7. oktobra 2010. godine obrazovao komisiju radi utvrđivanja razloga za smanjenje broja izvršilaca zbog kojih civilnom licu na tom radnom mestu prestaje služba; da je tročlana komisija sprovela postupak ponovnog i propisnog rangiranja kandidata koristeći kao kriterijume ocene rezultata rada i kvaliteta rada lica u periodu koji je prethodio prestanku službe podnositeljke 2007. godine; da je na osnovu sprovedenog komisijskog rada i na osnovu zapisnika o saslušanju svih lica, prvostepeni organ pravilno zaključio da su M.S, M.R, G.Đ. i S.B. (civilna lica koja su raspoređena na radno mesto „Pomoćni radnik“ u 2. odeljenju termo-energetskom u VP 3705 Raška), imali bolje službene ocene za sve prethodne tri godine (2004, 2005. i 2006. godina) u odnosu na podnositeljku, zbog čega je ona i ostala neraspoređena nakon rasformiranja prethodne jedinice i smanjenja broja izvršilaca u novoformira noj jedinici; da su, povodom navoda žalbe da podnositeljki nije ponuđeno neko od prava propisanih članom 144. stav 1. Zakona o Vojsci Jugoslavije, u ponovljenom postupku na posredan način obezbeđeni dokazi kojima se ovakvi navodi čine neosnovanim - izveštaj Nacionalne službe za zapošljavanje - Filijala Kraljevo broj 1202-101-3285/2008 od 13. oktobra 2008. godine i potvrda Uprave za kadrove MO broj 9455-3 od 23. septembra 2008. godine.

Protiv navedenog konačnog upravnog akta podnositeljka je 3. februara 2014. godine podnela tužbu, koja je odbijena kao neosnovana osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 1805/14 od 7. juna 2016. godine. U obrazloženju osporene presude je, pored ostalog, navedeno da je pravilno odbijena tužba podnositeljke jer je, u konkretnom slučaju, nakon rasformiranja VP 1365 Raška i formiranja VP 3705 Raška smanjen broj izvršilaca na radnom mestu „Pomoćni radnik“ u 2. odeljenju termo-energetskom Logističkog bataljona, ES 62837, PKV, GRM, broj 13/288, sa pet na četiri izvršioca, a Komisija za ispitivanje ispravnosti i zakonitosti postupka prestanka službe podnositeljki je, primenom kriterijuma ocene rezultata rada i kvaliteta rada , utvrdila da je podnositeljka imala najlošije službene ocene za 2004, 2005. i 2006. godinu, kao i da je pravilno odlučeno da joj služba u Vojsci prestane, te da nije postojala mogućnost prekvalifikacije ili dokvalifikacije.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Us tava, na čiju povredu podnositeljka ukazuj e u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj pravnoj stvari, pored navedenih ustavnih odredaba, relevantne su i odredbe Zakona o Vojsci Jugoslavije („Službeni list SRJ“, br. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i „Službeni list SCG“, br. 7/05 i 44/05), koji je bio na snazi u vreme odlučivanja o prestanku službe podnosiocu ustavne žalbe, a kojima je bilo određeno: da civilnom licu u Vojsci prestaje služba bez njegove saglasnosti, pored ostalog, ako se ukida radno mesto na koje je raspoređeno ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu (član 143. tačka 9)); da civilnom licu u Vojsci čije se radno mesto ukida ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu prestaje služba ako mu se prethodno nije moglo obezbediti jedno od sledećih prava – zasnivanje radnog odnosa u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu na radnom mestu koje odgovara njegovoj stručnoj spremi ili sticanje stručne osposobljenosti, dokvalifikacije ili prekvalifikacije za rad u Vojsci ili zasnivanje radnog odnosa u preduzeću, ustanovi, odnosno državnom organu (član 144. stav 1. tač. 1) i 2)), a da civilno lice kome se nije moglo obezbediti jedno od navedenih prava, ima pravo na jednokratnu otpremninu u visini dvanaestostrukog iznosa bruto plate sa danom prestanka službe, koju je lice ostvarilo za mesec koji prethodi mesecu u kome mu prestaje služba, kao i novčanu naknadu i druga prava po propisima o zapošljavanju države članice na čijoj teritoriji je bilo u službi (stav 2. tač. 1) i 2)).

Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10) bilo je propisano: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti ako je to u interesu stranke, a pre donošenja rešenja nije potrebno sprovoditi poseban ispitni postupak, niti postoje drugi razlozi zbog kojih se ne može doneti rešenje bez odlaganja (rešavanje prethodnog pitanja i dr.), organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci što pre, a najdocnije u roku od jednog meseca od dana predaje urednog zahteva, odnosno od dana pokretanja postupka po službenoj dužnosti, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok; da u ostalim slučajevima, kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti, ako je to u interesu stranke, organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najdocnije u roku od dva meseca, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 208. stav 1.); da se rešenje po žalbi mora doneti i dostaviti stranci što pre, a najdocnije u roku od dva meseca od dana predaje žalbe, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 237. stav 1.); da kad drugostepeni organ utvrdi da su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno ili pogrešno utvrđene, da se u postupku nije vodilo računa o pravilima postupka koja su od uticaja na rešenje stvari, ili da je dispozitiv pobijanog rešenja nejasan ili je u protivrečnosti sa obrazloženjem, on će dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, da ako drugostepeni organ nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i sam rešiti upravnu stvar; da ako drugostepeni organ nađe da će nedostatke prvostepenog postupka brže i ekonomičnije otkloniti prvostepeni organ, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu na ponovni postupak, da je u tom slučaju drugostepeni organ dužan da svojim rešenjem ukaže prvostepenom organu u kom pogledu treba dopuniti postupak, a prvostepeni organ je dužan u svemu da postupi po drugostepenom rešenju i da, bez odlaganja, a najdocnije u roku od 30 dana od dana prijema predmeta, donese novo rešenje, te da protiv novog rešenja stranka ima pravo na žalbu (član 232.).

Zakonom o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09) propisano je: da se upravni spor može se pokrenuti i kada nadležni organ o zahtevu, odnosno žalbi stranke nije doneo upravni akt, pod uslovima predviđenim ovim zakonom (član 15.); da ako drugostepeni organ, u roku od 60 dana od dana prijema žalbe ili u zakonom određenom kraćem roku, nije doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po naknadnom zahtevu stranke podnetom drugostepenom organu, stranka po isteku toga roka može podneti tužbu zbog nedonošenja zahtevanog akta (član 19. stav 1.) da ako nadležni organ posle poništenja upravnog akta ne donese odmah, a najkasnije u roku od 30 dana, novi upravni akt ili akt o izvršenju presude donete na osnovu člana 43. ovog zakona, stranka može posebnim podneskom da traži donošenje takvog akta , da ako nadležni organ ne donese akt iz stava 1. ovog člana ni u roku od sedam dana od traženja stranke, stranka može posebnim podneskom da zahteva od suda koji je doneo presudu donošenje takvog akta (član 71. st. 1. i 2.) .

5. Ocenjujući navode podnositeljke ustavne žalbe da joj je u upravnom postupku koji je vođen pred Vojnom poštom 3720 Kraljevo u predmetu Up-1 broj 132-3/10 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je upravni postupak povodom koga je podneta ustavna žalba u odnosu na podnositeljku pokrenut aprila 2007. godine, izjavljivanjem žalbe podnositeljke protiv prvostepenog rešenja od 28. marta 2007. godine, a pravnosnažno je okončan donošenjem osporene presude Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 1805/14 od 7. juna 2016. godine. Iz navedenog proizlazi da je postupak trajao više od devet godina.

Ustavni sud konstatuje da činjenica da je osporeni postupak trajao devet godina može, sama za sebe, ukazivati na to da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, imajući u vidu da je pojam razumnog trajanja trajanja upravnog postupka i upravnog spora relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa i suda koji vode postupak, odnosno upravni spor, broja donetih odluka u tim postupcima, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud pri ocenjivanju povrede prava na suđenje u razumnom roku ispituje da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Primenjujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku na konkretan slučaj, Ustavni sud je ocenio da u osporenom postupku nije bilo izuzetno složenih činjeničnih i pravnih pitanja, jer su nadležni organi bili dužni da utvrde da li je ukinuto radno mesto na koje je podnositeljka ustavne žalbe bila raspoređen a ili je smanjen broj izvršilaca , da u slučaju smanjenja broja izvršilaca odrede lice kome prestaje služba, a potom da utvrde da li je postojala mogućnost da se pre prestanka službe tom licu obezbedi neko od prava koja mu po zakonu pripadaju. U pogledu značaja koji je za podnositeljku imao predmet postupka, Ustavni sud nalazi da je odluka o zako nitosti rešenja na osnovu koga joj je p restala služba za podnositeljku bila od egzistencijalnog značaja.

Ocenjujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je naročito imao u vidu specifičnost upravnog postupka, čiji tok umnogome zavisi od aktivnosti stranke u tom postupku. Ustavni sud je iz spisa predmeta i priložene dokumentacije utvrdio da podnositeljka ustavne žalbe nije uvek koristila procesnopravna sredstva protiv „ćutanja administracije“, predviđena odredbama Zakona o opštem upravnom postupku i Zakona o upravnim sporovima, kako bi doprinela skraćenju vremena trajanja postupka u kome se odlučuje o njenim pravima. Naime, nakon što je presudom Vrhovnog suda Srbije U. 5379/07 od 21. maja 2008. godine poništen konačni upravni akt, Vojna pošta 1097 Niš je u ponovnom postupku donela novi akt 5. januara 2009. godine, dakle nakon sedam meseci. Podnositeljka je, saglasno odredbama člana 71. Zakona o upravnim sporovima, već nakon 30 dana mogla posebnim podneskom da traži donošenje akta u izvršenju presude, te, u slučaju nepostupanja u daljem roku od sedam dana i da zahteva od suda postupanje, a što podnositeljka nije učinila.

Ispitujući postupanje organa uprave u ovoj pravnoj stvari, odnosno Upravnog suda, Ustavni sud je ocenio da je njihovo postupanje prevashodno dovelo do dugog trajanja osporenog postupka. Ustavni sud konstatuje da je u osporenom postupku doneto tri rešenja prvostepenog organa uprave, šest drugostep enih rešenja, te da su vođena četiri upravna spora. Prema stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti npr. predmet Pavlyulynets protiv Ukrajine, predstavka broj 70767/01 , o d 6. septembra 2005. godine i Cvetković protiv Srbije, predstavka br oj 17271/04 , od 10. juna 2008. godine). Ustavni sud, takođe, konstatuje da je Upravni sud odlučio o tužbi podnositeljke koja je podneta 3. februara 2014. godine tek osporenom presudom od 7. juna 2016. godine, dakle nakon više od dve godine.

Ustavnopravna ocena postupka u ovoj upravnopravnoj stvari, zasnovana na dosadašnjoj praksi Ustavnog suda, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Iz tih razloga, Ustavni sud je utvrdio povredu navedenog ustavnog prava i usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US , 40/15-dr.zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje visine ove štete, posebno dužinu trajanja predmetnog postupka i doprinos podnositeljke . Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu, pre svega, aktuelnu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine. Naime, navedenom presudom je konstatovano da se utvrđivanjem od strane Ustavnog suda da je povređeno pravo podnosilaca na suđenje u razumnom roku, priznaje povreda na koju su se žalili i da je time zadovoljen samo prvi uslov utvrđen u sudskoj praksi Evropskog suda, ali da status žrtve zavisi od toga da li je pravično zadovoljenje koje je dodeljeno – adekvatno, kako je to predviđeno članom 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Evropski sud za ljudska prava je u vezi sa ovim podsetio da se u predmetima koji se odnose na dužinu postupka, jedna o karakteristika dovoljnog obeštećenja koje može da otkloni status žrtve stranke odnosi na dodeljeni iznos, koji zavisi, posebno od karakteristika i delotvornosti pravnog leka. Da li dosuđeni iznos može da bude smatran razumnim, mora da bude ocenjeno u svetlu svih okolnosti slučaja, što uključuje ne samo trajanje konkretnog postupka, već i vrednost dosuđenog iznosa u odnosu na životni standard u državi koja je u pitanju i činjenice da će naknada na osnovu štete po osnovu nacionalnog sistema generalno biti dosuđena i isplaćena mnogo brže nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava na osnovu člana 41. Evropske konvencije. Ovakav stav Evropski sud je zauzeo i u presudama Blagojević i drugi protiv Srbije, od 24. maja 2016. godine, M.B. – MAK Čačak DOO i drugi protiv Srbije, od 27. septembra 2016. godine, Ković i drugi protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Pavlović i Pantović protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Živković protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Borović i drugi protiv Srbije, od 11. aprila 2017. godine, Bilić protiv Srbije, od 17. oktobra 2017. godine i Milovanović protiv Srbije, od 19. decembra 2017. godine. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava , Ustavni sud je odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog navedenog postupanja organa uprave, odnosno sudova (videti, pored drugih, Odluku Ustavnog suda Už-2936/2016 od 24. maja 2018. godine).

7. Ustavni sud konstatuje da podnositeljka ustavne žalbe smatra da joj je povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava time što je o zakonitosti odluke o pr estanku njene službe u Vojsci odlučivano na osnovu dokaza koji su pribavljeni tek nakon pet godina od dana donošenja rešenja o prestanku službe. Takođe smatra da rešenjem iz 2013. godine nije moglo biti retroaktivno odlučeno da joj služba prestaje 2007. godine, jer su poništajem ranijeg prvostepenog rešenja poništene i sve pravne posledice koje je ono proizvelo. Podnositeljka ukazuje da presuda nije obrazložena jer Upravni sud nije cenio navode tužbe , već je samo konstatovao da isti ne utiču na drugačiju odluku suda.

Ustavni sud najpre konstatuje da je u više svojih odluka, počev od Odluke Už-5067/2010 od 24. oktobra 2013. godine , ukazao na to da pribavljanje potvrda i izveštaja nakon donošenja rešenja o prestanku civilne službe u Vojsci ima uporište u odredbama merodavnog procesnog prava, zbog čega se izloženi stav Upravnog suda u tom delu može smatrati ustavnopravno prihvatljivim . Naime, Ustavni sud je isticao da u situaciji kada su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno ili pogrešno utvrđene, drugostepeni organ može dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa (član 232. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku) ili poništiti prvostepeno rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu na ponovni postupak ukoliko nađe da će on brže i ekonomičnije otkloniti nedostatke prvostepenog postupka (član 232. stav 2. istog zakona). Iz toga sledi da se činjenice koje su bile od značaja za donošenje prvostepenog rešenja mogu utvrđivati u postupku pred drugostepenim organom, kao i da se one mogu ponovo utvrđivati u postupku donošenja novog prvostepenog rešenja, nakon poništaja ranijeg, u skladu sa primedbama drugostepenog organa, odnosno suda u upravnom sporu.

Ustavni sud je u ranijim odlukama, takođe, ukazao da poništavanje prvostepenog rešenja o prestanku službe nije smetnja da prvostepeni organ donese novo rešenje sa istim datumom prestanka službe, kao i u ranijem rešenju, pod uslovom da u ponovnom postupku nije utvrđeno drugačije činjenično stanje u pogledu datuma prestanka službe i mogućnosti obezbeđivanja nekog od prava iz člana 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije (videti, na primer, Odluku Už-7193/2012 od 28. maja 2015. godine).

U vezi navoda podnositeljke da osporena presuda nije obrazložena, Ustavni sud ukazuje da rešavanje suda u upravnom sporu ima svoje osobenosti, koje se, između ostalog, ogledaju u načelu zakonitosti i načelu oslanjanja suda na utvrđeno činjenično stanje u upravnom postupku. S obzirom na to da se u upravnom sporu proverava zakonitost konačnog upravnog akta na podlozi činjenica utvrđenih u upravnom postupku, to ne postoji obaveza suda da obrazlaže sve navode tužbe ukoliko su oni već isticani u upravnom postupku koji je prethodio upravnom sporu i u kom postupku su ti navodi ocenjeni.

Ustavni sud je, uvidom u osporenu presudu, utvrdio da sadrži jasno obrazloženje zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava. Upravni sud je odlučio o tužbi podnositeljke na osnovu činjenica koje su utvrđene u upravnom postupku, za koje je u sprovedenom postupku ocenio da su u bitnim tačkama potpuno utvrđene, da je iz utvrđenih činjenica izveden pravilan zaključak u pogledu činjeničnog stanja i da je drugostepeni organ uprave ocenio sve žalbene navode dajući za svoju odluku potpune i detaljno obrazložene razloge.

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je ocenio da osporenom presudom nije povređeno pravo podnositeljke u stavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava , te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u tom delu odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u prvom delu tačke 3. izreke.

8. Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljka ustavne žalbe pre obraćanja Ustavnom sudu iskoristila pravo na žalbu u upravnom postupku i pravo na tužbu u upravnom sporu, o kojima su odlučivali nadležni državni organi. Sama osporena presuda Upravnog suda koja je doneta u upravnom sporu po tužbi podnositeljke, dokaz je da je podnositeljka imala i da je iskoristila pravo zajemčeno članom 36. stav 2. Ustava, budući da se ovim pravom ne jemči pozitivan ishod postupka po izjavljenom pravnom sredstvu.

Stoga je Ustavni sud odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu tačke 3. izreke.

Ustavni sud je isti sta v zauzeo i u Odluci Už-710/2013 od 22. oktobra 2015. godine.

9. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.