Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio žalbu, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku u upravnom postupku o prestanku službe. Upravni sud nije adekvatno ocenio dokaze podnositeljke o mogućnosti drugog zaposlenja, a postupak je trajao nerazumno dugo.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik V eća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Jelene Ilić iz Niša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 8. oktobra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Jelene Ilić i utvrđuje da je presudom Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 3187/12 od 29. novembra 2012. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 3187/12 od 29. novembra 2012. godine i određuje se da isti sud donese novu odluku o tužbi podnositeljke ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Vojne pošte 1122 Beograd Up-2 broj 560-42/2005 od 28. februara 2012. godine.

3. Usvaja se ustavna žalba Jelene Ilić i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Vojnom poštom 1097 Niš u predmetu int. broj 11-1144 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

4. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Jelena Ilić iz Niša podnela je , 31. decembra 2012. godine, preko punomoćnika mr Žarka Vujovića , advokata iz Niša, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 3187/12 od 29. novembra 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , kao i prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava.

U ustavnoj žalbi se opisuje tok osporenog upravnog postupka za koji se tvrdi da je trajao " od 5. aprila 2005. godine do 29. decembra 2012. godine". Ističe se da je reč o veoma prostom i jednostavnom postupku, koji je, prema odredbi člana 435. ranije važećeg Zakona o parničnom postupku, bio hitan. Potom se ističe da Upravni sud nije cenio odlučne prigovore podnositeljke da nije ugašeno formacijsko mesto na kojem je radila, već je isto i dalje propisano formacijom i popunjeno civilnim licem, kao i da je na osnovu priloženih dokaza i izveštaja Nacionalne službe za zapošljavanje bilo moguće raspoređivanje u drugim državnim organima. Podnositeljka smatra i da rešenjem iz 2011. godine nije moglo biti retroaktivno odlučeno da joj služba prestaje 2005. godine, jer su poništajem ranijeg prvostepenog rešenja poništene i sve pravne posledice koje je ono proizvelo. Konačno, podnositeljka navodi da je odluka o prestanku njene službe zasnovana na dokazima pribavljenim tek 2010. godine.

Predlaže se da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava i naknadi podnositeljki nematerijalnu štetu u iznosu od 750.000,00 dinara.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , iz spisa predmeta Vojne pošte 1097 Niš interni broj 11-1144, kao i celokupne priložen e dokumentacij e, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ov oj ustavnosudsk oj stvari:

Rešenjem Vojne pošte 1097 Niš int. broj 2-41/05 od 8. aprila 2005. godine utvrđeno je da Jeleni Ilić, ovde podnositeljki ustavne žalbe, na dužnosti referenta za obrazovanje, kulturno-umetničku i zabavnu delatnost u Klubu Vojske u Nišu, prestaje služba u Vojsci Srbije i Crne Gore, bez njene saglasnosti, 10. maja 2005. godine, na osnovu člana 143. stav 1. tačka 9) ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije.

Rešavajući o žalbi podnositeljke od 22. aprila 2005. godine, VP 1084 Beograd je rešenjem UP-2 broj 560-2 od 20. juna 2005. godine odbila kao neosnovanu žalbu podnositeljke izjavljenu protiv navedenog prvostepenog rešenja.

Podnositeljka je 10. januara 2007. godine pokrenula upravni spor, j er joj je doneto drugostepeno rešenje dostavljeno tek kada se urgencijom obratila drugostepenom organu. Vrhovni sud Srbije je presudom U. 230/07 od 19. marta 2008. godine uvažio tužbu podnositeljke i poništio drugostepeno rešenje, zbog toga što tuženi organ nije naveo dokaze na osnovu kojih su utvrđene odlučne činjenice i nije ocenio sve navode žalbe.

VP 1122 Beograd je u izvršenju navedene presude Vrhovnog suda Srbije donela rešenje UP-2 broj 560-18/2005 od 15. avgusta 2008. godine, kojim je ponovo odbijena žalb a podnositeljke kao neosnovana. U obrazloženju drugostepenog rešenja je navedeno da su u ponovnom postupku , preko prvostepenog organa, pribavljene sledeće isprave: akt Načelnika generalštaba Vojske Srbije i Crne Gore pov. broj 778-22 od 3. aprila 2005. godine i potvrda VP 1097 Niš int. broj 7-17/117 od 4. avgusta 2008. godine iz kojih je utvrđeno da je radno mesto podnositeljke ukinuto i da podnositeljka nije mogla biti raspoređena na drugo radno mesto, niti joj je moglo biti obezbeđeno neko od prava iz člana 144. stav 1. tač. 1) i 2) ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije; obaveštenje Nacionalne službe za zapošljavanje - Filijala Niš broj 0310-101-710/2008 od 1. avgusta 2008. godine iz koga je utvrđeno da, u vreme gašenja radnog mesta, nije postojala mogućnost zaposlenja podnositeljke, na tržištu rada, adekvatno njenoj stručnoj spremi.

Upravni sud je presudom U. 5272/10 (2008) od 17. marta 2010. godine ponovo uvažio tužbu podnositeljke i poništio navedeno drugostepeno rešenje, zbog toga što u upravnom postupku nije učinjeno nespornim da je ukinuto radno mesto podnositeljke i što se u izveštaju Nacionalne službe za zapošljavanje - Filijala Niš od 1. avgusta 2008. godine ne navodi kvalifikacija i radno iskustvo podnositeljke, zbog čega nije utvrđeno da joj se prethodno nije moglo obezbediti jedno od prava propisanih članom 144. stav 1. ranije važećim Zakonom o Vojsci Jugoslavije.

Pošto je drugostepeni organ u izvršenju presude Upravnog suda, poništio prvostepeno rešenje od 8. aprila 2005. godine i predmet vratio prvostepenom organu na ponovni postupak, VP 1097 Niš je donela novo rešenje Int. broj 8-553 od 21. jula 2010. godine, kojim je ponovo utvrdila da je podnositeljki 10. maja 2005. godine prestala služba u Vojsci.

Prvostepeni organ je u dopunjenom postupku pribavio sledeće isprave: potvrdu Uprave za kadrove Sektora za ljudske resurse Ministarstva odbrane broj 681-2 od 30. januara 2009. godine iz koje se vidi da u vreme prestanka službe podnositeljke nije postojala mogućnost njenog raspoređivanja na drugo odgovarajuće radno mesto, niti mogućnost prekvalifikacije; potvrdu Uprave za organizaciju Sektora za politiku odbrane Ministarstva odbrane od 30. januara 2009. godine iz koje se vidi da je ukinuto radno mesto na koje je podnositeljka bila raspoređena. Uzimajući u obzir činjenice koje proizlaze iz navedenih isprava, kao i prethodno pribavljenog obaveštenja Nacionalne službe za zapošljavanje, te da se punomoćnik podnositeljke o njima izjasnio, prvostepeni organi je doneo odluku kao u dispozitivu.

Podnositeljka ustavne žalbe je 27. septembra 2010. godine prvostepenom organu dostavila obaveštenje Nacionalne službe za zapošljavanje - Filijala Niš broj 0310-101-170,183/2009 od 30. marta 2009. godine iz koga proističe da je, prema evidenciji te filijale, u periodu od 1. aprila do 31. maja 2005. godine objavljen oglas za šefa odseka za međunarodnu saradnju pri Kabinetu gradonačelnika, gde su uslove ispunjavala sva lica sa viskom stručnom spremom (diplomirani pravnik, ekonomista, sociolog itd.).

Drugostepeni organ je u rešenju Up-2 broj 560-33/2005 od 19. oktobra 2010. godine, kojim je usvojio žalbu podnositeljke, ukazao prvostepenom organu na neophodnost da se u ponovnom postupku izjasni o aktu Nacionalne službe za zapošljavanje od 30. marta 2009. godine, kao i da podnositeljki prizna pravo na jednokratnu otpremninu.

Naredna dva prvostepena rešenja od 8. novembra 2010. godine i 16. septembra 2011. godine su takođe poništena rešenjima drugostepenog organa od 21. januara i 27. oktobra 2011. godine, zbog povrede pravila postupka u vidu propuštanja navođenja svih pravnih propisa i razloga u obrazloženju za donošenje odluke kakva je data u dispozitivu, kao i zbog toga što dispozitiv nije bio određen.

Prvostepeni organ je rešenjem Int. broj 11-1144 od 27. decembra 2011. godine ponovo utvrdio da je 10. maja 2005. godine prestala služba podnositeljke u Vojsci, bez njene saglasnosti. Pored toga što se pozvao na činjenice utvrđene iz prethodno pribavljenih isprava, taj organ je utvrdio da iz potvrde Uprave za kadrove Sektora za ljudske resurse Ministarstva odbrane broj 5479-3 od 6. septembra 2011. godine, takođe, proizilazi da je ukinuto radno mesto na koje je podnositeljka bila raspoređena i da joj se nije moglo obezbediti jedno od prava iz člana 141. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije.

Razmatrajući da li je akt Nacionalne službe za zapošljavanje - Filijala Niš od 30. marta 2009. godine mogao uticati na utvrđivanje drugačijeg činjeničnog stanja, prvostepeni organ se, kao i u prethodna dva rešenja od 8. novembra 2010. godine i 16. septembra 2011. godine, pozvao na naknadno pribavljeni akt Nacionalne službe za zapošljavanje broj 0310-101-71/08 od 10. avgusta 2010. godine iz koga proizlazi da u periodu od 1. aprila do 31. maja 2005. godine na evidenciji nije bilo prijava o slobodnom radnom mestu za zanimanje sociolog, VII stepen stručne spreme, filozofski fakultet. Stoga je ocenio da akt Nacionalne službe za zapošljavanje od 30. marta 2009. godine ne predstavlja dokaz da se podnositeljki moglo obezbediti zasnivanje radnog odnosa na mestu šefa odseka za međunarodnu saradnju pri Kabinetu gradonačelnika.

Drugostepeni organ je rešenjem Up-2 broj 560-42/2005 od 28. februara 2012. godine odbio žalbu podnositeljke izjavljenu protiv navedenog prvostepenog rešenja. Taj organ je našao da navodi iz obaveštenja Nacionalne službe za zapošljavanje od 30. marta 2009. godine, na koji se poziva podnositeljka, nisu od uticaja na drugačiju odluku u konkretnom slučaju. Prema stavu tog organa, propust nadležnog organa da pokuša da omogući civilnom licu kome je ukinuto radno mesto zaposlenje u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu nema suspenzivno dejstvo u odnosu na prestanak službe tog lica, već bi ono, ukoliko dokaže da mu je u kritičnom periodu bilo moguće obezbediti zaposlenje, moglo ostvariti naknadu štete u drugom postupku pred nadležnim sudom.

Osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 3187/12 od 29. novembra 2012. godine odbijena je tužba podnositeljke podneta protiv navedenog drugostepenog rešenja. Polazeći od odredaba člana 143. tačka 9) i člana 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije, kao i zaključka usvojenog na sednici svih sudija 19. novembra 2012. godine, Upravni sud je našao da je podnositeljki pravilno utvrđen prestanak službe u Vojsci 10. maja 2005. godine, jer je njeno radno mesto ukinuto, a nije postojala mogućnost zaposlenja na drugom radnom mestu, niti mogućnost dokvalifikacije ili prekvalifikacije. Upravni sud je našao i da nisu osnovani navodi podnositeljke da prvostepeno rešenje ima retroaktivno dejstvo. Ovo iz razloga što je prvostepeni organ u ponovnom postupku, u kome je podnositeljki omo gućeno učešće, pribavio dokaze koji se odnose na činjenice iz vremena kada je podnositeljki utvrđen prestanak radnog odnosa, a njima se samo obrazlaže pravilnost i zakonitost prvostepenog rešenja.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj ustavnosudskoj stvari, pored navedene ustavn e odredb e, relevantne su i sledeće zakonske odredbe:

Zakonom o Vojsci Jugoslavije ("Službeni list SRJ", br. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i "Službeni list SCG", br. 7/05 i 44/05), koji je bio na snazi u vreme prestanka službe podnositeljke ustavne žalbe, bilo je propisano: da civilnom licu u Vojsci prestaje služba bez njegove saglasnosti, pored ostalog, ako se ukida radno mesto na koje je raspoređeno ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu (član 143. tačka 9)); da civilnom licu u Vojsci čije se radno mesto ukida ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu prestaje služba ako mu se prethodno nije moglo obezbediti jedno od sledećih prava – zasnivanje radnog odnosa u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu na radnom mestu koje odgovara njegovoj stručnoj spremi ili sticanje stručne osposobljenosti, dokvalifikacije ili prekvalifikacije za rad u Vojsci ili zasnivanje radnog odnosa u preduzeću, ustanovi, odnosno državnom organu (član 144. stav 1. tač. 1) i 2)), a da civilno lice kome se nije moglo obezbediti jedno od navedenih prava, ima pravo na jednokratnu otpremninu u visini dvanaestostrukog iznosa bruto plate sa danom prestanka službe, koju je lice ostvarilo za mesec koji prethodi mesecu u kome mu prestaje služba, kao i novčanu naknadu i druga prava po propisima o zapošljavanju države članice na čijoj teritoriji je bilo u službi (stav 2. tač. 1) i 2)).

Zakonom o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 3/97 i 31/01 i "Službeni glasnik RS", broj 30/10) propisano je: da se u postupku moraju utvrditi pravilno i potpuno sve činjenice i okolnosti koje su od značaja za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (odlučne činjenice) (član 8.); da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da kad drugostepeni organ utvrdi da su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno ili pogrešno utvrđene, da se u postupku nije vodilo računa o pravilima postupka koja su od uticaja na rešenje stvari, ili da je dispozitiv pobijanog rešenja nejasan ili je u protivrečnosti sa obrazloženjem, on će dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, a ako drugostepeni organ nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i sam rešiti upravnu stvar (člana 232. stav 1.); da ako drugostepeni organ nađe da će nedostatke prvostepenog postupka brže i ekonomičnije otkloniti prvostepeni organ, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu na ponovni postupak, da je u tom slučaju, drugostepeni organ dužan da svojim rešenjem ukaže prvostepenom organu u kom pogledu treba dopuniti postupak, a prvostepeni organ je dužan da u svemu postupi po drugostepenom rešenju i da, bez odlaganja, a najdocnije u roku od 30 dana od dana prijema predmeta, donese novo rešenje, kao i da protiv novog rešenja stranka ima pravo na žalbu (stav 2.).

Zakonom o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti ("Službeni glasnik RS", br. 71/03 i 84/04), koji je bio na snazi u vreme prestanka službe podnositeljke ustavne žalbe, bilo je propisano: da je Nacionalna služba dužna da, u roku od 24 sata od dobijanja prijave od poslodavca, potrebu za zapošljavanjem oglasi na oglasnoj tabli i internet adresi Nacionalne službe, a ako poslodavac zahteva i u sredstvima javnog informisanja dostupnim građanima u Republici, u roku od pet dana od dana dostavljanja zahteva (stav 17. stav 1.); da se zaposleni može prijaviti Nacionalnoj službi radi promene zaposlenja (…) (član 90. stav 4.); da prijava potrebe za zapošljavanjem obavezno sadrži podatke o poslodavcu, vrsti i opisu poslova, posebnim uslovima rada, zaradi, vrsti i trajanju radnog odnosa, mestu rada i ne sme da sadrži uslove diskriminatorske prirode (član 102. stav 2.).

5. Podnositeljka ustavne žalbe smatra da joj je osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje, jer vojni organi i Upravni sud nisu oc enili navode da formacijsko mesto na kome je radila nije ugašeno, da joj se na osnovu priloženih „dokaza“ i izveštaja Nacionalne službe za zapošljavanje moglo obezbediti raspoređivanje u državnim organima, te da je prvostepenim rešenjem iz 2011. godine retroaktivno odlučeno da joj služba prestaje 2005. godine, i to na osnovu dokaza koji nisu postojali u vreme kada je utvrđen prestanak službe.

Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se ustavna garancija prava na pravično suđenje, pored ostalog, sastoji u tome da sudska odluka o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom merodavnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u suprotnom mogla smatrati rezultatom arbitrarnog postupanja i odlučivanja nadležnog suda.

Ustavni sud ukazuje da se jedna od garancija označenog ustavnog prava odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku. S obzirom na to da je u konkretnom upravnom sporu zakonitost konačnog upravnog akta proveravana na podlozi činjenica utvrđenih u upravnom postupku, to ne bi postojala obaveza Upravnog suda da obrazlaže sve navode tužbe ukoliko su oni već isticani u upravnom postupku koji je prethodio upravnom sporu i u tom postupku bili adekvatno ocenjeni. O ovom pitanju se u više slučajeva izjasnio i Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP). Taj sud je istakao da obaveza suda da obrazloži svoju odluku i da uzme u obzir argumente stranaka ne podrazumeva da sud mora da detaljno odgovori na sve navode stranaka iznete u pravnom sredstvu o kome odlučuje, već samo one koje oceni pravno relevantnim (videti presudu ESLjP Van de Hurk protiv Holandije, broj 16034/90, stav 61, od 19. aprila 1994. godine). Isti sud je naglasio da ideja pravičnog postupka zahteva da nacionalni sud koji je dao malo razloga za svoju odluku, po pravilu zato što je preuzeo razloge nižeg suda, zaista mora dotaći bitna pitanja koja su izneta pred njega, a ne da bez daljih napora samo potvrdi zaključke do kojih je došao niži sud (videti presudu ESLjP Helle protiv Finske, br. 157/1996/776/977, stav 60, od 19. decembra 1997. godine).

Ispitujući da li je osporena presuda obrazložena na način koji se može smatrati ustavnopravno prihvatljivim, Ustavni sud je pošao od toga da se pre prestanka civilne službe podnositeljke u Vojsci Srbije i Crne Gore moralo utvrditi da li je radno mesto na koje je raspoređena ukinuto ili je smanjen broj izvršilaca na tom radnom mestu i da li je bilo moguće da joj se obezbedi neko od prava iz člana 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije. U konkretnom slučaju, pre prestanka službe podnositeljke ustavne žalbe nisu bile utvrđene navedene činjenice, već su prvostepeni i drugostepeni organi imali zadatak da, postupajući po primedbama nadležnih sudova u upravnom sporu, u dopunjenom postupku utvrde te činjenice i donesu nova rešenja zasnovana na zakonu. Ustavni sud konstatuje da je Upravni sud u osporenoj presudi ocenio da je u ponovnom postupku utvrđeno da je ukinuto radno mesto na kome je podnosteljka ustavne žalbe bila raspoređena i da joj se pre prestanka službe nije moglo obezbediti jedno od prava koja joj po navedenim zakonskim oredbama pripadaju.

S obzirom na to da je Upravni sud prihvatio sve činjenične i pravne zaključke do kojih je došao drugostepeni organ, Ustavni sud je razmatrao da li se može smatrati proizvoljnom ocena Upravnog suda da navodi tužbe nisu doveli u sumnju pravilnost činjeničnog stanja utvrđenog isključivo na osnovu naknadno pribavljenih dokaza. Ustavni sud i ovom prilikom ponavlja da je u više svojih odluka, počev od Odluke Už-5067/2010 od 24. oktobra 2013. godine („Službeni glasnik RS“, broj 110/13), ukazao na to da pribavljanje potvrda i izveštaja nakon datuma kada je utvrđen prestanak službe, ima uporište u odredbama merodavnog procesnog prava. Naime, iz citiranih odredaba člana 232. Zakona o opštem upravnom postupku sledi da se činjenice koje su bile od značaja za donošenje prvostepenog rešenja mogu utvrđivati u postupku pred drugostepenim organom, kao i da se one mogu ponovo utvrđivati u postupku donošenja novog prvostepenog rešenja, nakon poništaja ranijeg, u skladu sa primedbama drugostepenog organa, odnosno suda u upravnom sporu. Ustavni sud je u ranijim odlukama, takođe, ukazao da poništavanje prvostepenog rešenja o prestanku službe nije smetnja da prvostepeni organ donese novo rešenje sa istim datumom prestanka službe, kao i u ranijem rešenju, pod uslovom da u ponovnom postupku nije utvrđeno drugačije činjenično stanje u pogledu datuma prestanka službe i mogućnosti obezbeđivanja nekog od prava iz člana 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije (videti, na primer, Odluku Ustavnog suda Už-7193/2012 od 28. maja 2015. godine). Stoga se, po shvatanju Ustavnog suda, izloženi stavovi Upravnog suda mogu smatrati ustavnopravno utemeljenim.

Ustavni sud je potom našao da su vojni organi dali dovoljne razloge zbog kojih su ocenili da su naknadno pribavljeni dokazi bili pouzdan osnov za utvrđivanje odlučnih činjenica o ukidanju radnog mesta podnositeljke i nemogućnosti njenog raspoređivanja na odgovarajuće radno mesto u Vojsci i Ministarstvu odbrane. Suprotna tvrdnja podnositeljke, koja se ponavlja u ustavnoj žalbi, nije bila potkrepljena dokazima tokom postupka koji je prethodio ustavnosudskom, iako ju je prvostepeni organ više puta pozivao da se izjasni o okolnostima pod kojima joj je prestala služba i da dostavi i druge dokaze kojima raspolaže, što ona nije učinila.

Sa druge strane, mogućnost zasnivanja radnog odnosa podnositeljke u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu na radnom mestu koje odgovara njenoj stručnoj spremi, naknadno je utvrđivana isključivo na osnovu podataka iz obaveštenja Nacionalne službe za zapošljavanje - Filijala Niš od 10. avgusta 2010. godine, prema kome u periodu od 1. aprila do 31. maja 2005. godine na evidenciji nije bilo prijava o slobodnom radnom mestu za zanimanje podnositeljke. Međutim, podnositeljka je prvostepenom organu dostavila obaveštenje iste organizacije od 30. marta 2009. godine, takođe, zasnovano na podacima o kojima se vodi evidencija, u kome je navedeno da je u istom periodu bio objavljen oglas za radno mesto šef odseka za međunarodnu saradnju pri Kabinetu gradonačelnika, za koje su uslove ispunjavala sva lica sa visokom stručnom spremom, a primera radi je pomenut i diplomirani sociolog.

Ustavni sud ukazuje da je član 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije prestanak službe civilnog lica u Vojsci uslovljavao time da mu se prethodno nije moglo obezbediti neko od prava koja su propisana navedenim zakonskim odredbama. Pri tome, okolnost da se civilno lice nalazilo na službi u Vojsci nije sprečavala da se sve do datuma prestanka službe pokuša zasnivanje radnog odnosa na odgovarajućem radnom mestu van Vojske i Ministarstva odbrane, budući da je odredba člana 90. stav 4. tada važećeg Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti propisivala da se zaposleni mogao prijaviti Nacionalnoj službi za zapošljavanje radi promene zaposlenja. U tom smislu, Ustavni sud nalazi da je sprovođenje postupka u skladu sa zakonom, podrazumevalo da je civilnom licu služba u Vojsci prestajala tek ako to lice ne zasnuje radni odnos na radnom mestu koje odgovara njegovoj stručnoj spremi, odnosno ne stekne stručnu osposobljenost, dokvalifikaciju ili prekvalifikaciju. Budući da pre prestanka službe podnositeljke u Vojsci nije pokušano da joj se obezbedi neko od prava iz člana 144. stav 1. Zakona, Ustavni sud smatra da se kod naknadnog ispitivanja mogućnosti ostvarivanja navedenih prava u tom periodu morao uvažiti značaj postojanja odgovarajućeg radnog mesta pri oceni zakonitosti odluke o prestanku službe podnositeljke. Tim pre što u vreme naknadnog utvrđivanja činjeničnog stanja koje je postojalo u periodu do prestanka službe podnositeljke, nije bilo moguće proveriti da li bi posredovanje u zapošljavanju za takvo radno mesto dovelo do zasnivanja radnog odnosa.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u postupku koji je okončan osporenom presudom Upravnog suda bilo neophodno utvrditi da li je podnositeljka u relevantnom periodu ispunjavala uslove koje je odredio poslodavac za zasnivanje radnog odnosa na radnom mestu za koje je oglašena potreba zapošljavanja. Kako Upravni sud nije ispitao navode podnositeljke koji su bili odlučujući za ocenu zakonitosti prestanka njene službe u Vojsci, Ustavni sud je našao da obrazloženje osporene presude ne zadovoljava zahteve pravičnosti. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), usvojio ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Imajući u vidu prirodu učinjene povrede ustavnog prava u konkretnom slučaju, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da se otklanjanje štetnih posledica podnositeljki ustavne žalbe u ovom ustavnosudskom postupku može ostvariti jedino poništavanjem presude Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 3187/12 od 29. novembra 2012. godine i određivanjem da se u ponovnom postupku donese nova odluka po tužbi podnositeljke podnetoj protiv rešenja VP 1122 Beograd Up-2 broj 560-42/2005 od 28. februara 2012. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud napominje da nije nadležan da utvrđuje da li su bili ispunjeni uslovi da podnositeljki ustavne žalbe prestane služba u Vojsci, niti se ovom odlukom prejudicira odluka nadležnog organa o tome, pod uslovom da se postojanje tih uslova utvrdi i oceni u postupku koji je u skladu sa zakonom.

S obzirom na to da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje, Ustavni sud nije razmatrao navode ustavne žalbe o povredi prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava.

6. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je pošao od toga da je period u kome ovaj sud ima nadležnost da ocenjuje povredu prava na suđenje u razumnom roku započeo 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, kojim je obezbeđena ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi. Međutim, kako upravni postupak i upravni spor predstavljaju jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovištu da se za utvrđivanje opravdanosti trajanja postupka u predmetu VP 1097 Niš int. broj 11-1144, mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine.

Polazeći od navedenog, period bitan za ocenu o povredi prava na suđenje u razumnom roku je trajao od 22. aprila 2005. godine, kada je podnositeljka prvi put izjavila žalbu u upravnom postupku, do 29. novembra 2012. godine, kada je doneta osporena presuda Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 3187/12. Dakle, sedam godina i sedam meseca.

Pri ocenjivanju da li je period odlučivanja upravnih organa i sudova o pravu ili obavezi stranke razuman, pored samog trajanja postupka, treba ceniti i sledeće kriterijume: složenost predmeta, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje upravnih organa i sudova, kao i to o kom pravu podnosioca je odlučivano.

Primenjujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku na konkretan slučaj, Ustavni sud je ocenio da u osporenom postupku nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja, jer su nadležni organi bili dužni da utvrde da li je i kada je ukinuto radno mesto na koje je podnositeljka ustavne žalbe bila raspoređena, a u zavisnosti od toga, da utvrde da li je postojala mogućnost da se podnositeljki pre prestanka službe obezbedi neko od prava koja joj po zakonu pripadaju kao civilnom licu čije je radno mesto ukinuto. U pogledu značaja koji je za podnositeljku imao predmet postupka, Ustavni sud nalazi da je odluka o zakonitosti rešenja na osnovu koje joj je prestala služba za nju bila od egzistencijalnog značaja.

Ustavni sud je konstatovao da je podnositeljka mogla da doprinese kraćem trajanju dostavljanja drugostepenog rešenja od 20. juna 2005. godine korišćenjem pravnih sredstava za ubrzanje postupka, u skladu sa zakonom. Takođe, podnositeljka se tokom 2011. godine nije odazivala brojnim pozivima prvostepenog organa da dostavi dokaze za iznete tvrdnje o drugačijem činjeničnom stanju.

Ispitujući postupanje nadležnih organa u ovoj upravnoj stvari, Ustavni sud je ocenio da je pogrešno i nedelotvorno postupanje prvostepenog i drugostepenog vojnog organa u pretežnoj meri dovelo do dužeg trajanja osporenog postupka. Naime, prvostepeni organ je doneo rešenje o prestanku civilne službe podnositeljki ustavne žalbe zbog ukidanja radnog mesta, a da pri tom nije raspolagao bilo kakvim dokazima da je to radno mesto ukinuto, niti da je podnositeljki prethodno pokušano da se obezbedi neko od prava iz člana 144. stav 1. Zakona. Navedenu protivrečnost između činjeničnog stanja koje je proizlazilo iz obrazloženja prvostepenog rešenja i stanja u spisima predmeta, propustio je da otkloni drugostepeni organ u postupku po žalbi, koji je na to bio ovlašćen, u smislu odredbe člana 232. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku. To je imalo za posledicu da dva drugostepena rešenja budu poništena u upravnom sporu, bilo zato što u spisima predmeta uopšte nije bilo dokaza o odlučnim činjenicama ili zato što se te činjenice nisu mogle pouzdano utvrditi na osnovu naknadno pribavljenih dokaza. Osim toga, drugostepeni organ je rešenjima od 21. januara i 27. oktobra 2011. godine vraćao predmet prvostepenom organu na ponovni postupak, iako se radilo o nedostacima procesne prirode koje je sam mogao da otkloni na osnovu spisa predmeta. Ustavni sud je, takođe, primetio da nadležni sudovi tokom tri vođena upravna spora nisu odstupili od standarda razumnog trajanja postupka, prihvaćenih u praksi ovog suda.

Pri tome je Ustavni sud uzeo u obzir stanovište koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, da činjenica da se više puta nalaže ponavno razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu Pavlyulynets protiv Ukrajine, broj 70763/01, stav 51, od 6. septembra 2005. godine i presudu Cvetković protiv Srbije, broj 17271/04, stav 51, od 10. juna 2008. godine).

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da je pogrešno i nedelotvorno postupanje upravnih organa prevashodno dovelo do toga da posmatrani postupak u kome nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja, a koji je bio od egzistencijalnog značaja za podnositeljku, neprimereno dugo traje. Iz tih razloga, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu i u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 3. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 4. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, a posebno dužinu trajanja osporenog upravnog postupka, doprinos upravnih organa, ali i pasivan odnos podnositeljke kada je u pitanju mogućnost da se doprinose ubrzanju jednog dela postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog neefikasnog postupanja upravnih organa i nadležnih sudova u upravnom sporu. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Polazeći od iznetog, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti