Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu
Kratak pregled
Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko osam godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 800 evra zbog prekomernog trajanja postupka.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi G. J . iz Valjeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. decembra 2017. godine, doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba G. J . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Valjevu u predmetu P1. 7/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Valjevu P1. 549/08) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.
O b r a z l o ž e nj e
1. G. J . iz Valjeva je , 31. decembara 2015. godine, preko punomoćnika S . R, advokata iz Valjeva, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Valjevu u predmetu P1. 7/10.
Podnosilac ustavne žalbe je detaljno i hronološki obrazložio tok predmetnog postupka, kao i sadržinu sudskih odluka donetih tokom postupka, navodeći: da je 31. jula 2008. godine podneo tužbu protiv tuženog Preduzeća „V.“ AD iz Valjeva, svog poslodavca, radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu, vraćanja na rad i naknade štete zbog neisplaćenih zarada ; da je pred drugostepenim sudom u toku postupak po žalbi protiv presude Osnovnog suda u Valjevu P1. 192/14 od 30. aprila 2014. godine; da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku jer postupak čiji je predmet radni spor traje već više od sedam godina. Zahtevao je naknadu nematerijalne štete.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , uvid om u spise predmeta Osnovnog suda u Valjevu P1. 192/14, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:
Podnosilac ustavne žalbe je 31. jula 2008. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Valjevu protiv tuženog poslodavca P. „V .“ AD iz Valjeva, radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu, vraćanja na rad i naknade štete usled izostale zarade. Predmet je dobio broj P1. 549/08.
Pred prvostepenim sudom je bilo održano sedam ročišta na kojima su saslušane parnične stranke u više navrata , saslušani su svedoci, izvršen je uvid u određenu dokumentaciju i u normativne akt e tuženog, izvršeno je veštačenje od strane sudskog veštaka medicinske struke – specijaliste medicine rada, saslušan je veštak, dok četiri ročišta nisu bila održana , i to: dva iz procesnih razloga, jedno jer pozvani svedok nije pristupio i jedno zbog obustave rada advokata.
Delimičnom presudom Osnovnog suda u Valjevu P1. 7/10 od 15. marta 2010. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je tužbeni zahtev i poništeno je rešenje o otkazu ugovora o radu broj 01/2453/1 od 28. decembra 2007. godine i tuženi je obavezan da tužioca vrat i na rad; u stavu drugom izreke obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove postupka.
Tuženi je 29. marta 2010. godine izjavio žalbu protiv navedene prvostepene presude i rešenjem Apelacionog suda u Valjevu Gž1. 4336/12 od 9. decembra 2013. godine ukinuta je ožalbena delimična presuda Osnovnog suda u Valjevu P1. 7/10 od 15. marta 2010. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.
U ponovnom prvostepenom postupku održano je jedno ročište na kome je izvršen uvid u celokupne spise predmeta i presudom Osnovnog suda u Valjevu P1. 192/14 od 30. aprila 2014. godine, u stavu prvom izreke, odba čena je kao neblagovremena tužba u delu u kome je traženo da se poništi rešenje o otkazu ugovora o radu broj 01/2453/1 od 28. decembra 2007. godine i da se tuženi obaveže da tužioca vrati na rad ; u stavu drugom izreke odbij en je kao neosnovan tužbeni zahtev u delu u kome je tužilac tražio da mu se priznaju sva prava iz rada i po osnovu rada počev od 2. januara 2008. godine, pa do dana vraćanja na rad; u stavu trećem izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova postupka.
Podnosilac je 21. maja 2014. godine izjavio žalbu protiv navedene prvostepene presude.
Nakon podnete ustavne žalbe, uvidom u spise predmeta, utvrđeno je da je p resudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2611/14 od 9. septembra 2016. godine, u stavu prvom izreke, odbijena kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena je prvostepena presuda Osnovnog suda u Valjevu P1. 192/14 od 30. aprila 2014. godine; u stavu drugom izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova postupka po žalbi.
4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe pozvao, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:
Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 425.).
5. Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.
Ustavni sud konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudova kao organe državne vlasti.
Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud nalazi da nadležni sudovi u osporenom postupku nisu delotvorno i efikasno postupali i nisu preduzeli sve zakonske mere kako bi se parnični postupak koji ima za predmet radni spor, okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi podnosioca odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.
Naime, za ukupno trajanje parničnog postupka od preko osam godina do njegovog pravnosnažnog okončanja nema bilo kakvog opravdanja, te navedena dužina postupka predstavlja njegovo prekomerno trajanje, kako po praksi ovog a suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava.
Ustavni sud ukazuje da odgovornost za nerazumno dugo trajanje postupka snosi prvostepeni sud koji, iako je o delu tužbenog zahteva odlučio delimičnom presudom nakon godinu dana i osam meseci od podnete tužbe, o tužbenom zahtevu u celosti je odlučio nakon pet godina i devet meseci od podnete tužbe. Takođe, odgovornost za prekomernu dužinu trajanja postupka snosi i drugostepeni sud pred kojim je prvi žalbeni postupak trajao tri godine i devet meseci.
Ustavni sud ukazuje da je procesni zakon koji se primenjiva o u predmetnom parničnom postupku propisiva o da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova. Propisivanjem ovih procesnih radnji, zakonodavac je normativno iskazao šta je bitna odlika ove vrste postupka, a to je hitnost u postupanju i odlučivanju, koja očigledno nije poštovana u ovom konkretnom slučaju.
Ustavni sud nalazi da predmetni postupak nije bio složen jer tokom njegovog trajanja nije bilo posebno složenih činjeničnih i pravnih pitanja koje je postupajući sud trebalo da razjasni pre odlučivanja.
U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je predmet spora za podnosioca bio od egzistencijalnog značaja i da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman interes da sud odluči u okviru standarda razumnog roka. Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da on nije doprineo produženju postupka.
Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud nalazi da je nedelotvornim postupanjem parničnog suda u predmetnom postupku, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Valjevu u predmetu P1. 7/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Valjevu P1. 549/08), te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.
6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj pritivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dost avljanja ove odluke Ministarstvu.
Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo usled neefikasnog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenim licima treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.
7. Ustavni sud je, na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Vesna Ilić Prelić, s.r.