Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko jedanaest godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 900 evra zbog neefikasnog postupanja sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Slobodana Radovića iz Valjeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. februara 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Slobodana Radovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Lazarevcu u predmetu P1. 384/05 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Slobodan Radović iz Valjeva je, 15. oktobra 2012. godine, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 5261/10 od 18. juna 2012. godine, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i povrede prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava. Ustavnu žalbu za podnosioca je sačinila Danica Avramović, advokat iz Lazarevca.

U ustavnoj žalbi se navodi: da je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu preinačena presuda Opštinskog suda u Lazarevcu P1. 384/2005 od 7. jula 2006. godine, ispravljena rešenjem Drugog osnovnog suda u Beogradu – Sudska jedinica u Lazarevcu pod istim brojem od 30. aprila 2012. godine i odbijen tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi utvrđenja i isplate naknade za prevoz; da je postupak po tužbi podnosioca, u kome je doneta osporena presuda, trajao dvanaest godina i da je postupak po žalbama izjavljenim u ovom postupku trajao nedopustivo dugo, čime je povređeno pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku; da je Odlukom Ustavnog suda Republike Srbije IU-152/97 od 7. oktobra 1999. godine utvrđeno da se ostvarivanje prava zaposlenog na naknadu troškova prevoza za dolazak i odlazak sa posla ne može dovoditi u zavisnost od lokacije imovine zaposlenog ili imovine članova njegove porodice i da je jedini uslov za ostvarivanje prava zaposlenog na naknadu troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada postojanje tih troškova; da je obrazloženje osporene presude Apelacionog suda u Beogradu u potpunoj suprotnosti sa mišljenjem Ustavnog suda iz citirane odluke, koja se odnosi i na tužiočevo pravo; da je tako povređeno tužiočevo pravo kao građanina da se na jednak način u sudskom postupku odluči o njegovom zahtevu o pravu iz radnog odnosa sa ostalim zahtevima zaposlenih po istom pravnom osnovu. Podnosilac predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu kao osnovanu i donese odluku da mu Republika Srbija naknadi nematerijalnu štetu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u iznosu od 500.000 dinara, kao i materijalnu štetu u iznosu od 941.000 dinara, jer zbog dužine trajanja spora nije mogao podneti zahtev za naknadu za prevoz od mesta stanovanja do radnog mesta i nazad, ni za naknadni period koji nije obuhvaćen tužbom, dok se ne odluči o prvobitno postavljenom tužbenom zahtevu (period od deset godina).

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) je po svojoj sadržini istovetna sa odredbom člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Lazarevcu P1. 1306/10 (ranije P1. 384/05), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 2. aprila 2001. godine Opštinskom sudu u Lazarevcu tužbu protiv tuženog JP „Elektrosrbija“ Kraljevo, Elektrodistribucija „Lazarevac“ iz Lazarevca, sa predlogom da se tuženi obaveže da mu na ime naknade za prevoz na relaciji Lazarevac – Valjevo isplati visinu iznosa cene autobuske karte u odlasku i povratku sa posla počev od 6. septembra 1998. godine pa do isplate, sa zakonskom zateznom kamatom, kao i da tužiocu naknadi parnične troškove.

Prva prvostepena presuda u ovom sporu je doneta 2. decembra 2003. godine, tj. posle dve godine i devet meseci od podnošenja tužbe.

Na prvom ročištu u ovom postupku održanom 16. jula 2001. godine, Opštinski sud u Lazarevcu je naložio tužiocu da precizira tužbeni zahtev, tako što će navesti do kog perioda traži naknadu za prevoz i visinu iznosa koji potražuje.

U daljem toku postupka pred prvostepenim sudom je održano sedam ročišta (17. septembra i 28. decembra 2001. godine, 20. septembra i 15. novembra 2002. godine, te 20. maja, 7. oktobra i 2. decembra 2003. godine), dok ročište zakazano za 20. novembar 2001. godine nije održano zbog bolesti sudećeg sudije. Opštinski sud u Lazarevcu je izveo dokaze saslušanjem tužioca u svojstvu parnične stranke, saslušanjem pet svedoka, veštačenjem putem veštaka ekonomske struke u pogledu visine troškova prevoza za utuženi period, upoznao se sa dokumentacijom koju su dostavile stranke ili sud pribavio po službenoj družnosti.

Na predlog tuženog, prvostepeni sud je na ročištu 7. oktobra 2003. godine utvrdio mirovanje postupka, jer tužilac, ni njegov punomoćnik, iako uredno pozvani, nisu pristupili ročištu, niti opravdali izostanak. Na ročištu 2. decembra 2003. godine, po predlogu tužioca, dozvoljen je povraćaj u pređašnje stanje, a u nastavku ročišta je zaključena glavna rasprava.

Opštinski sud u Lazarevcu je presudom P1. 35/02 od 2. decembra 2003. godine usvojio tužbeni zahtev tužioca u celini.

Protiv ove presude tuženi je izjavio žalbu 29. januara 2004. godine.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 518/04 od 7. septembra 2005. godine ukinuo ožalbenu prvostepenu presudu i spise predmeta vratio Opštinskom sudu u Lazarevcu na ponovno suđenje, jer je našao da u sprovedenom postupku činjenično stanje nije potpuno utvrđeno zbog čega se ne može ispitati ni pravilna primena materijalnog prava.

U ponovnom prvostepenom postupku zakazana su četiri ročišta (3. februara, 28. marta, 30. maja i 7. jula 2006. godine), od kojih prvo nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a na održanim ročištima prvostepeni sud je saslušao tužioca u svojstvu parnične stranke i upoznao se sa dokumentacijom koju je dostavio tužilac.

Opštinski sud u Lazarevcu je 7. jula 2006. godine doneo presudu P1. 384/2005, kojom je usvojio tužbeni zahtev u celini, tako što je utvrdio da tužilac kao radnik tužene ima pravo na naknadu za prevoz od mesta stanovanja u Valjevu do radnog mesta u Lazarevcu i u suprotnom pravcu, pa je obavezao tuženog da prizna tužiocu pravo na naknadu prevoza (stav prvi izreke), obavezao tuženog da plati tužiocu na ime neisplaćene naknade za prevoz na relaciji Valjevo – Lazarevac, a za period od 6. oktobra 1998. do 31. maja 2003. godine iznos od 183.570,71 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na ovoj iznos počev od 1. juna 2003. godine pa do isplate (stav drugi izreke) i obavezao tuženog da tužiocu na ime troškova parničnog postupka plati iznos od 76.720 dinara (stav treći izreke).

Protiv navedene presude tuženi je izjavio žalbu 31. jula 2006. godine.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 3400/06 od 6. februara 2008. godine vratio predmet prvostepenom sudu radi dopune, s obzirom na to da u spisima predmeta nije bilo dokaza o dostavljanju žalbe tužiocu na odgovor.

Nakon toga, Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 161/10 od 10. februara 2010. godine vratio predmet Drugom osnovnom sudu u Beogradu radi dopune podneska, tj. ispravljanja slovne greške u izreci presude.

Drugi osnovni sud u Beogradu je 30. aprila 2010. godine doneo rešenje P1. 384/05 o ispravci presude.

Radi rešavanja o žalbi tužioca, Apelacioni sud u Beogradu je 31. maja i 18. juna 2012. godine održao raspravu.

Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž1. 5261/10 od 18. juna 2012. godine preinačio ožalbenu presudu, tako što je odbio tužbeni zahtev kao neosnovan, jer je polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, drugostepeni sud našao da je ožalbena presuda zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 1. se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 59/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90, 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe, propisano je da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10 .), kao i da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito pri određivanju rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 434.).

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije", broj 125/04), koji se primenjuje u ovom postupku od 23. februara 2005. godine, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.), a odredbom člana 435. da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova. Odgovarajuće odredbe su sadržane i u čl. 10. i 438. važećeg Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe pokrenuo parnični postupak podnošenjem tužbe, 2. aprila 2001. godine, a da je postupak okončan donošenjem pravnosnažne presude Apelacionog suda u Beogradu, 18. juna 2012. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir i period trajanja parničnog postupka koji je prethodio stupanju Ustava na snagu.

Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak trajao jedanaest godina i dva i po meseca, što, samo po sebi, može ukazivati na to da predmetni postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi ovoga suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, Ustavni sud je i u ovom slučaju pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, koje je potrebno proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da činjenična i pravna pitanja o kojima je sud trebalo da se izjasni u ovom sporu, kao i sprovedeni dokazni postupak, ne mogu opravdati ovako dugo trajanje osporenog postupka.

Ustavni sud je zatim ocenio da je podnosilac ustavne žalbe nesumnjivo imao interesa za efikasno rešavanje predmetnog spora, koji je za predmet imao primanje iz radnog odnosa.

Ustavni sud je takođe ocenio da je podnosilac u određenoj meri doprineo trajanju postupka, imajući u vidu, pre svega, da je podnosilac podneo tužbu neposredno, a tek naknadno angažovao stručnog punomoćnika – advokata, te su dva ročišta (16. jula i 28. decembra 2001. godine) bila odložena kako bi tužilac po nalogu suda, odnosno na inicijativu angažovanog punomoćnika, precizirao tužbeni zahtev, te da je usled propusta tužioca došlo do određivanja mirovanja postupka 7. oktobra 2003. godine. Na teret suda se ne bi moglo staviti ni odlaganje ročišta 30. maja 2006. godine, koje je odloženo na predlog tužioca zbog mogućnosti eventualnog poravnanja u predmetnom sporu.

Ocenjujući postupanje nadležnog suda u ovom predmetu, Ustavni sud je ocenio da su odlučujući doprinos neprihvatljivo dugom trajanju ovog postupka, ipak, dali nadležni sudovi svojim neefikasnim i neažurnim postupanjem. Ovo se prvenstveno odnosi na postupanje drugostepenog suda, koji je o žalbi dužnika protiv presude Opštinskog suda u Lazarevcu P1. 384/05 od 7. jula 2006. godine odlučio posle skoro šest godina nakon izjavljivanja žalbe. Ovo predstavlja drastično prekoračenje standarda razumnog trajanja postupka pred drugostepenim sudom, bez obzira što je drugostepeni sud vraćao spise prvostepenom sudu radi dopune postupka i zatim održao raspravu radi odlučivanja o žalbi. Osim toga, u postupanju Opštinskog suda u Lazarevcu bilo je više slučajeva zakazivanja ročišta u neprihvatljivo dugim rokovima, kao što su rok od devet meseci (od 28. decembra 2001. do 20. septembra 2002. godine) i šest meseci (od 15. novembra 2002. do 20. maja 2003. godine), posebno kada se ima u vidu hitnu prirodu postupka u radnom sporu.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Lazarevcu u predmetu P1. 384/05, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tom delu ustavnu žalbu usvojio, kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za donošenje te odluke, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka i doprinos podnosi oca ustavne žalbe trajanju postupka . Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu svoju i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. U vezi sa navodima ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava podnosioca iz člana 36. stav 1. Ustava osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu, Ustavni sud ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. Stoga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

U vezi sa tvrdnjom iznetom u ustavnoj žalbi o povredi prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima, Ustavni sud je iz sadržine ustavne žalbe i priložene dokumentacije utvrdio da podnosilac ustavne žalbe nije dostavio dokaze da su sudovi u istovrsnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosili drugačije odluke od odluke koja se osporava ustavnom žalbom, što predstavlja neophodni uslov da bi se mogla utvrditi povreda prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava. Pozivanje na tekst obrazloženja Odluke Ustavnog suda IU-152/97 od 7. oktobra 1999. godine, kojom je odlučivano o ustavnosti i zakonitosti opšteg akta (člana 12. stav 1. alineja 1. Kolektivnog ugovora o izmenama i dopunama Pojedinačnog kolektivnog ugovora za Dom zdravlja Bela Palanka) ne može se prihvatiti kao dokaz o različitom postupanju redovnih sudova u istovrsnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, te je Sud ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o povredi navedenog ustavnog prava .

S obzirom na napred navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u tom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, kao u drugom delu izreke.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić