Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u vanparničnom postupku koji je trajao preko 11 godina, dodeljujući naknadu štete. Deo žalbe koji se odnosi na meritum odluke o zakupcu stana je odbačen kao očigledno neosnovan.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Dragana Kolarić , dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B. R . iz Smederevske Palanke , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 8. februara 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba B. R . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Smederevu – Sudska jedinica u Smederevskoj Palanci u predmetu R1. 254 /10 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate . Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. B. R . iz Smederevske Palanke podnela je Ustavnom sudu, 22. oktobra 2016. godine, preko punomoćnika S . S , advokata iz Velike Plane , ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1697/15 od 16. marta 2016. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na posebnu zaštitu porodice, majke, s amohranog roditelja i deteta, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 66. stav 1. Ustava Republike Srbije . Ustavnom žalbom se ističe i povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku u kome je donet osporen akt.

Povredu prava na pravično suđenje i prava iz člana 66. stav 1. Ustava podnositeljka zasniva na tvrdnji o proizvoljnoj primeni odredaba Porodičnog i Zakona o stanovanju. S tim u vezi navodi da je neprihvatljiv zaključak suda da protivniku predlagača, njenom bivšem suprugu, predmetni stan nije dodeljen po opštem režimu za raspodelu stanova, već kao kadrovski. Takođe osporava zaključak suda da iz tog razloga broj članova porodičnog domaćinstva nije bio relevantan prilikom dodele , budući da je upravo u rešenju o dodeli spornog stana navedeno da će protivnik predlagača stan koristiti sa suprugom i detetom. Kako je u vreme dodele stana bila u braku sa protivnikom predlagača, za podnositeljku je zbog postojanja bračne smetnje neprihvatljivo i stanovište suda da je J. M . bila vanbračna supruga protivnika predlagača iz kog razloga je , po njenom mišljenju , bez značaja to što su imenovana i njena kćerka u ugovoru o zakupu stana navedeni kao članovi porodičnog domaćinstva protivnika predlagača. Ukazujući na sadrž inu člana 9. stav 4. Zakona o stanovanju, podnositeljka smatra i pogrešnim stav revizijskog suda da ona nije bila član porodičnog domaćinstva protivnika predlagača. Zbog činjenice da je predmetni postupak trajao od oktobra 2004. do avgusta 2016. podnositeljka ističe povredu prava na suđenje u razumnom roku. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporeno rešenje i utvrdi joj pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2500 evra u dinarskoj protivvrednosti.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Smederevu – Sudska jedinica u Smederevskoj Palanci (sada predmet Osnovnog suda u Velikoj Plani), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Predlagač B. R, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je 1. oktobra 2004. godine Opštinskom sudu u Smederevskoj Palanci predlog za utvrđivanje svojstva zakupca stana protiv protivnika predlagača D. R.

Pred prvostepenim sudom od ukupno 18 zakazanih ročišta, šest nije održano. Četiri ročišta nisu održana zbog sprečenosti sudije, jedno na saglasan predlog predlagača i punomoćnika protivnika predlagača, a jedno zbog nedolaska uredno pozvanog punomoćnika protivnika predlagača.

Osim pribavljanja podataka o prihodima koje ostvaruju učesnici, pismene do kumentacije u vezi dodele stana i parničnih spisa, učesnici su pred sudom tri puta saslušani.

U toku postupka prvostepeni sud je doneo ukupno tri rešenja kojima je predlagač određivana za zakupca predmetnog stana (rešenja od 13. septembra 2005, 27. juna 2007. i 1. novembra 2011. godine). Prva dva rešenja su ukidana od strane drugostepenog suda zbog nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava, dok je treće preinačeno rešenjem Višeg suda u Smederevu Gž. 364/12 od 24. novembra 2012. godine.

Pomenuto drugostepeno rešenje od 24. novembra 2012. godine ukinuto je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1227/13 od 3. aprila 2014. godine zbog toga što je drugostepeni sud bez otvaranja glavne rasprave drugačije ocenio određeni dokaz i utvrdio drugačije činjenično stanje od prvostepenog suda.

U ponovnom postupku, nakon otvorene i održane rasprave, Viši sud u Smederevu je 3. decembra 2014. godine doneo rešenje Gž. 302/14 kojim je ponovo preinačio nižestepenu odluku i odbio predlog predlagača za utvrđivanje svojstva zakupca stana. Prema utvrđenom činjeničnom stanju, predlagač i protivnik predlagača su sklopili brak 29. avgusta 1992. godine i živeli su u kući koja je u vlasništvu roditelja predlagača. Zajednica života stranaka prestala je 10. marta 2002. godine kada je protivnik predlagača napustio bračnu zajednicu i iselio se iz kuće u kojoj su do tada zajedno živeli. Zajedničko dete D. R . je rođen 22. aprila 2002. godine. Protivnik predlagača je 21. avgusta 2002. godine izvršio promenu prebivališta, a 18. septembra iste godine je podneo tužbu za razvod braka. Brak je razveden presudom od 8. septembra 2004. godine i dete je povereno majci. Protivnik predlagača je odlukama Upravnog odbora preduzeća u kome je radio proglašen ka drom od značaja . Rešenjem istog organa od 10. februara 2003. godine, na osnovu odredaba čl. 46. do 51. Pravilnika o rešavanju stambenih potreba radnika iz marta 1993. godine, sporni stan mu je kao kadrovski dodeljen na korišćenje u zakup na neodređeno vreme. U ovom rešenju je navedeno da će stan koristiti sa suprugom i detetom. Ugovor o zakupu stana je zaključio 22. jula 2003. godine, kada se u njega i uselio. Posle dva meseca u stan se uselila i tada njegova vanbračna supruga J. M . sa svojom kćerkom. U ugovoru o zakupu stana je navedeno da će protivnik predlagača stan koristiti sa suprugom J. M, sinom D . R . i pastorkom. Predlagač i zajednički sin stranaka se nikada nisu uselili u predmetni stan. Polazeći od toga da je odredbama pomenutog Pravilnika preduzeća iz 1993. godine predviđeno da se na nivou korporacije izdvajaju i formiraju posebna sredstva radi rešavanja stambenih pitanja radnika koji su najpotrebniji tom društvu, da Upravni odbor određuje takve radnike koji ispunjavaju uslove za dobijanje stana ili kredita, da se imena tih radnika dostavljaju stambenoj komisiji preduzeća radi formiranja jedinstvene liste i da ti radnici, koji su uvršteni u jedinstvenu listu, zadržavaju pravo i na redovnu raspodelu stana ili kredita, sud je prvo zaključio da se stambena potreba protivnika predlagača nije rešavala prema propisima i merilima iz člana 52. na osnovu kojih se određuje red prvenstva (kao jedano od merila je propisan i borj članova porodičnog domaćinstva), te da stoga broj članova porodičnog domaćinstva, kao merilo za dodelu spornog stana kao kadrovskog, nije bio relevantan. Kako je bračna zajednica stranaka faktički prestala 10. marta 2002. godine, kada je predlagač izgubila svojstvo člana porodičnog domaćinstva protivnika predlagača, i kako se u isti nikada nije uselila, sud je, pozivajući se na odredbe člana 5, člana 35. stav 4. i člana 36. Zakona o stanovanju, uz ukazivanje na to da se pravo zakupa i korišćenja stana stiče momentom zakonitog useljenja, dalje zaključio da predlagač to pravo nikada nije stekla, te da stoga neosnovano zahteva donošenje rešenja kojim bi bila o dređena da u svojstvu zakupca nastavi sa korišćenjem stana.

Osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1697/15 od 16. marta 2016. godine odbijena je revizija predlagača izjavljena protiv drugostepene odluke, uz ocenu je na utvrđeno činjenično stanje pravi lno primenjeno materijalno pravo, s obzirom na to da za donošenje odluke iz člana 35. stav 4. Zakona o stanovanju neophodno utvrditi da su oba supružnika pre razvoda koristila stan, što u konkretnom nije slučaj jer se predlagač u stan nikada nije uselila. Sud je takođe našao da, suprotno navodima revizije, protivniku predlagača predmetni stan nije dodeljen po opštem režimu za redovnu raspodelu stanova, u kome se red prvenstva utvrđuje na osnovu stambene situacije, radnog doprinosa i staža, zdravstvenog stanja i invalidnosti, broja članova porodičnog domaćinstva i uslova rada, već po posebnom režimu predviđenom Pravilnikom, kao jednom od radnika koji su najpotrebniji društvu za uspešno poslovanje, što znači da broj članova porodičnof domaćinstva kao merilo koje se primenjuje kod redovne raspodele, nije bio od značaja.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu podnositeljka ukazuje u ustavnoj žalbi, jemči se: pravo na pravično suđenje (član 32. stav 1.); posebna zaštita porodice, majke, samohranog roditelja i deteta (član 66. stav 1.).

Odredbama člana 9. Zakona o stanovanju („Službeni glasnik RS“, br. 50/92, 76/92, 84/92, 33/93, 53/93, 67/93, 46/94, 47/94, 48/94, 44/95, 49/95, 16/97, 46/98, 26/01, 101/05 i 99/11), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da u slučaju smrti zakupca, članovi porodičnog domaćinstva, koji su sa zakupcem stanovali u istom stanu, nastavljaju sa korišćenjem tog stana, s tim što ugovor o zakupu zaključuje lice koje oni sporazumno odrede (stav 2.); da a ko u stanu, u slučaju smrti zakupca, nije ostao ni jedan član porodičnog domaćinstva zakupca, novi ugovor o zakupu zaključuje lice koje je prestalo da bude član porodičnog domaćinstva zakupca, ili lice koje je bilo član porodičnog domaćinstva prethodnog zakupca (brat, sestra i sl.), ako je nastavilo da stanuje u istom stanu (stav 3.); da se p od članom porodičnog domaćinstva zakupca stana, u smislu ovog zakona, smatraju: bračni drug, dete (rođeno u braku ili van braka, usvojeno ili pastorak), roditelji zakupca i njegovog bračnog druga, kao i lice koje je zakupac po zakonu (stav 4.).

Odredbama istog Zakona bilo je propisano : da se u slučaju razvoda braka razvedeni supružnici sporazumevaju o tome ko će nastaviti sa korišćenjem stana u svojstvu zakupca, a ako sporazum ne postignu, na predlog jednog od supružnika, nadležni sud će u vanparničnom postupku doneti rešenje o određivanju supružnika koji nastavlja sa korišćenjem stana u svojstvu zakupca, vodeći računa o stambenim potrebama razvedenih supružnika i njihove dece, o tome ko je zakupac stana, materijalnom i zdravstvenom stanju supružnika i dr. (član 35. stav 4.) ; da članovi porodičnog domaćinstva zakupca društvenog stana imaju pravo da trajno koriste taj stan, pod uslovima iz ovog zakona (član 36. stav 1.).

5. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku , Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li je postupak vođen u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni vanparnični postupak trajao 11 godina i pet i po meseci. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da ne može postojati nijedan razlog koji bi opravdao ovako dugo trajanje postupka, posebno imajući u vidu činjenicu da je prvostepeni sud tri puta donosio rešenja kojima je usvajao predlog podnositeljke ustavne žalbe , a da su ta rešenja u žalbenom postupku dva puta ukidana zbog nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava, dok je zbog istog razloga, nakon što je i sam drugostepeni sud otvorio raspravu i na njoj izveo dokaze radi pravilnog i potpunog utvrđenja činjeničnog stanja, treće po redu doneto prvostepeno rešenje preinačeno. I z izloženog sledi zaključak da je osnovni razlog dugom vremenskom trajanju parničnog postupka nedelotvorno postupanje nadležnih sudova. Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog sud a za ljudska prava, prema kojem sama činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti npr. predmete Pavlyulynets protiv Ukrajine, od 6. septembra 2005. godine i Cvetković protiv Srbije, od 10. juna 2008. godine). U prilog iznetoj oceni o nedelotvornom postupanju suda govori i činjenica da od ukupno šest, četiri ročišta nisu održana zbog sprečenosti sudije. Pri tome, Sud je imao u vidu da jedno ročište nije održano na saglas an predlog predlagača i punomoćnika protivnika predlagača, a jedno zbog nedolaska uredno pozvanog punomoćnika predlagača, ali je našao da je isto u neznatnoj meri doprinelo dužem trajanju postupka, za oko tri meseca.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 , 99/11 , 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), u ovom delu usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpela podnosi teljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno duž inu trajanja predmetnog postupka. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenim licima treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. Imajući u vidu da podnositeljka povredu prava na pravično suđenje i prava iz člana 66. stav 1. Ustava zasniva na tvrdnji o proizvoljnoj primeni merodavnog materijalnog prava i da s tim u vezi osporava zaključke revizijskog suda o razlozima i uslovima pod kojima je sporni stan dodeljen u zakup njenom bivšem suprugu, merilima koja su bila od značaja za dodelu, statusu trećeg lica i o tome da ona u relevantno vreme nije imala svojstvo člana porodičnog domaćinstva lica kome je stan dodeljen, Ustavni sud podseća da se u više svojih odluka izjasnio o tome da su redovni sudovi u prvom redu pozvani da tumače i primenjuju merodavno pravo i da zadatak Ustavnog suda nije da ispituje pravilnost njihovih pravnih zaključaka i da na taj način postupa kao instancioni sud, ali da proizvoljna ili arbitrerna primena merodavnog prava na štetu podnosioca može da dovede do povrede ustavnog prava na pravično suđenje.

Polazeći od iznetog Ustavni sud konstatuje da se u predmetnom vanparničnom postupku odlučivalo o osnovanosti podnositeljkinog predloga da u svojstvu zakupca spornog stana nastavi sa njegovim korišćenjem. Saglasno članu 36. stav 1. Zakona o stanovanju, pravo trajnog korišćenja stana imali su članovi porod ičnog domaćinstva zakupca stana. Odredbama člana 9. st. 2. i 3. zakona bilo je predviđeno pravo članova porodičnog domaćinstva zakupca stana i lica koja su to prestala da budu, a koja su sa zakupcem stanovala u istom stanu i nastavila da u njemu stanuju, da u slučaju smrti zakupca , nastave korišćenje stana. Odredbama stava 4. pomenutog člana Zakona, na koji se podnositeljka poziva u prilog tvrdnji da je u vreme dodele stana bila član porodičnog domaćinstva protivnika predlagača, bilo definisano ko ulazi u krug članova porodičnog domaćinstva zakupca koji imaju pravo da po osnovu zakupa nastave sa korišćenjem stana posle smrti zakupca. U slučaju razvoda braka, rešenjem iz člana 35. stav 4. zakona, razvedenim supružnicima bilo je dato ov lašćenje da, u slučaju da ne postignu sporazum o daljem korišćenju stana, podnesu predlog nad ležnom sudu za donošenje rešenja rešenje kojim će biti određeno ko će od njih da nastavi da koristi s tan u svojstvu zakupca. Iz iznetog sledi da je osnovna pravna pretpostavka za ostvarivanje prava na dalje korišćenje stana, i u slučaju kada je reč o bivšim supružnicima, da je lice koje na to pravo pretenduje zajedno sa zakupcem stanovalo u stanu. Kako se osporena revizijska odluka upravo zasniva na stanovištu da podnositeljka nije stekla svojstvo korisnika predmetnog stana jer se u njega nikada nije uselila, Ustavni sud nalazi da su navodi podnositeljke o povredi prava na pravično suđenje i prava iz člana 66. stav 1. Ustava usled proizvoljne primene materijalnog prava očigledno neosnovani, a da su ostali razlozi kojima potkrepljuje tvrdnju o povredi prava irelevantni.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu u kome se osporava revizijska odluka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) , doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti