Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u sporu o bračnoj tekovini

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku radi deobe bračne tekovine, koji je trajao sedam godina i devet meseci. Žalba u delu osporavanja meritorne odluke je odbačena.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. Š . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. septembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba D. Š . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 50380/10 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. Š . iz Beograda podnela je , 16. oktobra 2012. godine , Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3032/12 od 12. jula 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na imovinu i prava na zaključenje braka, zajemčenih članom 32. stav 1, članom 58. stav 1. i članom 62. stav 1. Ustava, kao i zbog povrede načela utvrđenih čl. 19. i 20. Ustava. Podnositeljka je istakla i povredu prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 50380/10.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno da je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu odbijena kao neosnovana žalba tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, i potvrđena prvostepena presuda kojom je odbijen tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila isplatu polovine cene prodatog stana u Sarajevu, na ime deobe bračne tekovine. Prema navodima podnositeljke, drugostepeni sud je u osporenoj presudi, polazeći od toga da su supružnici faktički raskinuli bračnu zajednicu 1989. godine, iako su se formalno razveli 2003. godine, te da je predmetni stan otkupljen u decembru 2000. godine, zauzeo stav da se u konkretnom slučaju ne radi o bračnoj tekovini. Podnositeljka je navela da drugostepeni sud, suprotno odredbi člana 62. stav 1. Ustava, samoinicijativno „razvodi“ brak i zaključuje da je ona bila samo formalno u braku 14 godina, i pored činjenice da je presuda o razvodu braka iz 1991. godine stavljena van snage zbog povlačenja tužbe i da su od tada supružnici ponovo u braku i faktičkom i formalnom. Podnositeljka je istakla da joj je takvim stavom suda uskraćeno pravo da svako slobodno odluči o zaključenju i raskidanju braka, pravo na pravično suđenje, kao i pravo na bračnu tekovinu koja joj je zakonom zagarantovana i koja nije bila dovedena u pitanje u prethodne tri sudske odluke. Navodeći da je tuženi kao nosilac pravosudne funkcije dobio dvosoban stan na korišćenje 1987. godine, koji je zamenio iste godine za veći stan, te da se u to vreme stranke bile i u braku i u bračnoj zajednici, podnositeljka je istakla da se u konkretnom slučaju radi o bračnoj tekovini. Podnositeljka je navela da je Okružni sud u Beogradu u svom rešenju, kojim je ukinuo prvu prvostepenu presudu donetu u predmetnom postupku, ocenio da je jedino sporno pitanje koje treba utvrditi u ponovnom postupku to da li je tuženi otkupio stan ličnim sredstvima, pa ukoliko jeste da se taj iznos odbije od prodajne cene stana i onda podeli bračna tekovina. Podnositeljka je istakla da je Apelacioni sud u Beogradu u osporenoj presudi „poništio“ takav pravni stav i stečeno pravo tužilje u pogledu bračne tekovine, te da joj je na taj način uskratio i ograničio prava iz člana 20, člana 58. stav 1. i člana 32. stav 1. Ustava. Pored toga, podnositeljka je istakla da u predmetnom postupku nije pravilno utvrđeno činjenično stanje u pogledu visine novčanih sredstava koje je tuženi uložio u otkup stana, te da sud nije pravilno ocenio ni dokaze u vezi sa učešćem tuženog u otkupu stana. Obrazlažući povredu prava na suđenje u razumnom roku, podnositeljka je navela da je u predmetnom parničnom postupku tužba podneta 16. decembra 2004. godine, a da je, nakon ukidanja prve prvostepene odluke, pravnosnažno odlučeno tek 12. jula 2012. godine. Podnositeljka je predložila da Ustavni sud poništi osporenu presudu.

Podnositeljka ustavne žalbe je podneskom od 26. avgusta 2013. godine izmenila zahtev o kome Ustavni sud treba da odluči, predlažući da Sud, umesto poništaja osporene presude, obaveže Republiku Srbiju da joj isplati naknadu štete u označenom iznosu zbog protivustavnog, protivzakonitog i neefikasnog vođenja predmeta. Podnositeljka je navela da se zahtevana naknada štete odnosi na isplatu iznosa koji bi ostvarila pravičnom sudskom presudom, a koja obuhvata naknadu na ime glavnog duga, zakonske zatezne kamate i troškova predmetnog parničnog postupka.

Imajući u vidu sadržinu navoda iznetih u podnesku od 26. avgusta 2013. godine, Ustavni sud je ocenio da je podnositeljka postavila zahtev za naknadu materijalne štete zbog povrede prava na pravično suđenje.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 50380/10, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

D. Š, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je 16. decembra 2004. godine Trećem opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog D. Š. iz Beograda (bivšeg supruga) radi deobe bračne tekovine. Predmet je zaveden pod brojem P. 3564/04.

Prvo ročište za glavnu raspravu u predmetnom postupku održano je 23. juna 2005. godine, nakon što ročište zakazano za 26. maj iste godine nije održano zbog neuredne dostave poziva punomoćniku tuženog. U daljem toku postupka, do donošenja prve prvostepene presude, održano je još 11 ročišta, dok dva ročišta nisu održana, i to iz razloga koji se mogu pripisati na teret sudu. Na održanim ročištima sproveden je dokazni postupka saslušanjem stranaka i čitanjem pisane dokumentacije. Pored toga, sud je u tok postupka, diplomatskim putem, pribavio veći broj javnih isprava iz Bosne i Hercegovine. Takođe, podnositeljka se 4. septembra 2007. godine obratila sudu urgencijom, ukazujući na dugo trajanje predmetnog postupka.

Treći opštinski sud u Beogradu doneo je 16. jula 2008. godine presudu P. 3564/04 kojom je usvojen tužbeni zahtev tužilje. Nakon urgencije tužilje, presuda je dostavljena njenom punomoćniku 27. oktobra 2008. godine. Protiv navedene presude tuženi je 3. novembra 2008. godine izjavio žalbu.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 15349/08 od 4. februara 2009. godine ukinuta je prvostepena presuda i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu predmet je dobio broj P. 2870/09. U toku 2009. godine zakazana su dva ročišta za glavnu raspravu, od kojih jedno nije održano na zahtev tužilje. Nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji od 2010. godine, predmet je prešao u nadležnost Prvog osnovnog suda u Beogradu, gde je nastavljen pod brojem P. 50380/10. U daljem toku postupka zakazano je 11 ročišta za glavnu raspravu, od kojih šest ročišta nije održano, i to: jedno zbog neuredne dostave poziva strankama, jedno zbog protesta sudskog osoblja, jedno zbog neblagovremenog uručenja pismena punomoćniku tuženog i tri zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Inače, u toku postupka izvedeni su dokazi saslušanjem stranaka i čitanjem pisane dokumentacije. Pored toga, podnositeljka je dopisom od 10. februara 2010. godina tražila da sud što pre zakaže ročište.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 50380/10 od 30. decembra 2011. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se obaveže tuženi da joj na ime deobe bračne tekovine plati označeni iznos sa opredeljenom kamatom, dok je u stavu trećem izreke obavezana tužilja da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u označenom iznosu. Protiv navedene presude tužilja je 16. marta 2012. godine izjavila žalbu.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3032/12 od 12. jula 2012. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena je prvostepena presuda u stavovima prvom i trećem izreke. U osporenoj drugostepenoj presudi je, pored ostalog, navedeno: da se u konkretnom slučaju radi o parnici povodom zahteva tužilje da se obaveže tuženi da joj isplati iznos od 18.622,448 evra , sa domicilnom kamatom, a koji predstavlja deo kupoprodajne cene koju je tuženi ostvario prodajom predmetnog stana koji se nalazi u Sarajevu, za koji tužilja smatra da predstavlja bračnu tekovinu; da je tuženi osporio osnovanost tužbenog zahteva, navodeći da je on stan otkupio sopstvenim sredstvima u vreme kada su parnične stranke samo formalno bile u braku; da je pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje u pogledu svih činjenica koje je prvostepeni sud uzeo za osnov svoje odluke; da je pravilno prvostepeni sud utvrdio da su parnične stranke zaključile brak 7. marta 1981. godine, da su po zaključenju braka živele u stanu roditelja tuženog u Sarajevu, na kom stanu je od 1974. godine nosilac stanarskog prava bio otac tuženog; da je tuženi 1987. godine, kao nosilac pravosudne funkcije, dobio na korišćenje dvosoban stan u Sarajevu; da je tuženi 1987. godine izvršio zamenu stanova (na kojima su pravo korišćenja imali otac tuženog i tuženi) za veći stan, na kome je kao nosilac stanarskog prava bio označen otac tuženog, a parnične stranke i njihova deca kao članovi domaćinstva; da je faktički zajednica među parničnim strankama prestala 1989. godine, s tim da su oni nastavili da žive u istom stanu; da je tužilja podnela 14. marta 1990. godine tužbu za razvod braka, da je presudom Osnovnog suda u Sarajevu P. 1527/90 od 11. maja 1990. godine razveden brak parničnih stranaka, a da je rešenjem istog suda od 21. jula 1991. godine navedena presuda stavljena van snage, zbog povlačenja tužbe; da je tuženi, nakon smrti svog oca, zaključio ugovor o korišćenju predmetnog stana 28. novembra 1990. godine; da je tužilja 10. aprila 1992. godine zajedno sa ćerkama napustila Sarajevo, dok je tuženi Sarajevo napustio 11. decembra 1992. godine; da je tuženom avgusta 2001. godine vraćen predmetni stan, te da ga je on otkupio u decembru 2002. godine za cenu od 33.449,75 konvertibilnih maraka; da je prilikom otkupa stana uzet u obzir samo staž tuženog i da je isti otkupljen njegovom posebnom imovinom (certifikatima u iznosu otkupne cene, koju je tuženi nabavio na slobodnom tržištu); da se tužilja, nakon napuštanja Sarajeva, nije nikad vraćala u Sarajevo, niti je imala lična dokumenta Bosne i Hercegovine, zbog čega nije mogla da stekne certifikate, niti je njen staž mogao da bude uzet u obzir prilikom otkupa predmetnog stana; da je tuženi 29. decembra 2003. godine prodao predmetni stan za cenu u iznosu od 73.000,00 konvertibilnih maraka; da je brak parničnih stranaka pravnosnažno razveden presudom Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1859/02 od 18. februara 2003. godine; da je pravilno prvostepeni sud zaključio da je neosnovan zahtev tužilje, ali je za takvu svoju odluku dao pogrešne razloge (pozivajući se na odredbu člana 223. Zakona o parničnom postupku, tj. smatrajući da tužilja nije dostavila koliko u evrima iznosi novčani iznos od 73.000,00 konvertibilnih maraka); da se na postojeću pravnu situaciju ne može primeniti odredba člana 171. stav 1. Porodičnog zakona, te da se ne može predmetni stan smatrati bračnom tekovinom parničnih stranaka, zbog toga što je bračna zajednica među njima prestala još 1989. godine, iako je brak formalno razveden 18. februara 2003. godine, a stan je otkupljen u decembru 2002. godine; da kako sticanje bračne tekovine podrazumeva zajednicu bračnih drugova, i to kako zajednicu života, tako i ekonomsku zajednicu, u okviru koje svaki bračni drug u skladu sa svojim mogućnostima i sposobnostima doprinosi sticanju zajedničke imovine i kako je u konkretnom slučaju brak prestao 1989. godine, tj. skoro 13 godina pre nego što je tuženi stekao svojinu na predmetnom stanu, a što su u svojim iskazima potvrdili i tužilja i tuženi, navodeći da je, iako su ostali da žive u istom stambenom prostoru, svaka vrsta zajednice među njima prestala, to se u konkretnom slučaju ne može smatrati da tužilja ima doprinosa u sticanju predmetnog stana, niti može ostvariti pravo na polovinu iznosa ostvarenog prodajom tog stana, shodno članu 180. stav 2. Porodičnog zakona; da tužilja žalbom neosnovano napada rezultate dokaznog postupka, pokušavajući da kroz iznete tvrdnje dovede u sumnju tačnost zaključaka prvostepenog suda o bitnim činjeničnim pitanjima spornog odnosa; da su neosnovani navodi tužilje da tuženi nije dokazao da je ličnim sredstvima otkupio predmetni stan, ovo stoga jer je sama tužilja u svom iskazu od 4. oktobra 2007. godine izjavila da je tuženi stan otkupio od para koje predstavljaju njegovu posebnu imovinu; da to što je tužilja kasnije osporavala činjenicu da je tuženi svojim sredstvima platio otkupnu cenu stana, time što je isticala da je isti mogao da iskoristi njene certifikate pri otkupu, ne dokazuje doprinos tužilje u sticanju predmetnog stana; da što se tiče tvrdnji kojima tužilja ukazuje na to da je tuženi certifikate pribavio na „crnom tržištu“ suprotno prinudnim propisima, sud nalazi da su takve tvrdnje bez uticaja na drugačiju odluku u ovoj pravnoj stvari, jer bi se ta činjenica eventualno mogla okvalifikovati samo kao neka vrsta zloupotrebe od strane tuženog, a ne kao doprinos tužilje. Osporena presuda dostavljena je punomoćniku tužilje 17. septembra 2012. godine.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da jemstva neotuđivih ljudskih i manjinskih prava u Ustavu služe očuvanju ljudskog dostojanstva i ostvarenju pune slobode i jednakosti svakog pojedinca u pravednom, otvorenom i demokratskom društvu, zasnovanom na načelu vladavine prava (član 19.); da ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom mogu zakonom biti ograničena ako ograničenje dopušta Ustav, u svrhe radi kojih ga Ustav dopušta, u obimu neophodnom da se ustavna svrha ograničenja zadovolji u demokratskom društvu i bez zadiranja u suštinu zajemčenog prava, kao i da se dostignuti nivo ljudskih i manjinskih prava ne moeže smanjivati (član 20. st. 1. i 2.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.); da svako ima pravo da slobodno odluči o zaključenju i raskidanju braka (član 62. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.). Takođe, Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se u predmetnom parničnom postupku primenjivao od 23. februara 2005. godine, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, a da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je konstatovao da je parnični postupak pokrenut 16. decembra 2005. godine, podnošenjem tužbe Trećem opštinskom sudu u Beogradu, a da je pravnosnažno okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3032/12 od 12. jula 2012. godine, koja je punomoćniku tužilje dostavljena 17. septembra 2012. godine.

Sa druge strane, iako je period u kome se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, ocenio da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir i period trajanja parničnog postupka koji je prethodio stupanju Ustava na snagu.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak trajao ukupno sedam godina i devet meseci. Navedeno trajanje postupka samo po sebi može ukazivati na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Ipak, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe u konkretnom slučaju povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumne dužine trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja raspravljanog prava za podnosioca.

Ustavni sud je ocenio da je predmetni spor bio u određenoj meri složen zbog potrebe da se veći broj stranih isprava pribavi diplomatskim putem. Međutim, Ustavni sud ukazuje da su tražene isprave pribavljene do kraja 2006. godine.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnositeljka ustavne žalbe imala legitiman interes da se o tužbenom zahtevu odluči blagovremeno, jer je u postupku tražila isplatu većeg novčanog iznosa na ime deobe bračne tekovine.

Kada je reč o ponašanju podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je ona u neznatnoj meri doprinela trajanju predmetnog parničnog postupka, jer jedno ročište nije održano na njen zahtev. Osim toga, podnositeljka se uredno odazivala svim pozivima suda i aktivno učestvovala u postupku, te se obraćala sudu urgencijama radi bržeg rešavanja predmetnog spora i dostavljanja presude.

Osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka, po oceni Ustavnog suda je nedelotvorno i neefikasno postupanje prvostepenih sudova, i to kako Trećeg opštinskog suda u Beogradu, tako i Prvog osnovnog suda u Beogradu. Naime, Treći opštinski sud u Beogradu je prvo ročište za glavnu raspravu zakazao nakon više od pet meseci, a isto nije ni održao zbog neuredne dostave poziva strankama. Propust tog suda ogleda se i u tome što je u periodu od godinu dana i sedam meseci, nakon što je diplomatskim putem pribavio tražene isprave, na održanim ročištima izveo samo dokaze saslušanjem stranaka i čitanjem pismene dokumentacije. Pored toga, pismeni otpravak prvostepene presude sud je dostavio punomoćniku tužilje nakon više od tri meseca. Odgovornost Prvog osnovnog suda u Beogradu za dugo trajanje postupka ogleda se u tome što je sud prvo ročište za glavnu raspravu održao tek nakon više od pet meseci od dana preuzimanja nadležnosti za odlučivanje u ovom predmetu. Takođe, u toku postupka pred tim sudom šest ročišta nije održano upravo iz razloga koji se mogu staviti na teret sudu. Međutim, Ustavni sud je imao u vidu da su drugostepeni sudovi postupali izuzetno efikasno u žalbenim postupcima i da su obe drugostepene odluke donete u veoma kratkom roku.

Iz navedenih razloga, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07, 99/2011, 18/13-Odluka US), usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu izreke.

Imajući u vidu da podnositeljka ustavne žalbe nije postavila zahtev za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud nalazi da je i samo utvrđenje povrede navedenog ustavnog prava dovoljna mera da se postigne adekvatna i pravična satisfakcija podnositeljke ustavne žalbe.

6. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kome je osporena presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3032/12 od 12. jula 2012. godine sa stanovišta povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljka svoje tvrdnje o povredi označenog prava, u suštini, zasniva na tome da je prilikom odlučivanja u predmetnom postupku činjenično stanje pogrešno utvrđeno, kao i da je pogrešno primenjeno materijalno pravo.

Imajući u vidu sadržinu prava na pravično suđenje i razloge ustavne žalbe na kojima se tvrdnje o povredi tog prava zasnivaju, Ustavni sud ukazuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova. Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i načina na koji su sudovi primenili procesno i materijalno pravo, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje sudova u osporenim sudskim odlukama bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava.

Po oceni Ustavnog suda, tvrdnja podnositeljke da joj je pravo na pravično suđenje povređeno iz razloga što je drugostepeni sud, na osnovu utvrđene činjenice da je bračna zajednica između parničnih stranaka faktički prestala 1989. godine, iako je brak formalno razveden tek 2003. godine, ocenio da se u konkretnom slučaju ne radi o bračnoj tekovini, nije pravno utemeljena. Naime, članom 171. stav 1. Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“, br. 18/05/ i 72/11-dr. zakon), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano da imovina koju su supružnici stekli radom u toku trajanja zajednice života u braku predstavlja njihovu zajedničku imovinu. Iz navedene zakonske odredbe, po oceni Ustavnog suda, jasno proizlazi da postojanje ili izostanak zajednice života supružnika u trenutku sticanja imovine opredeljuje da li je stečena imovina zajednička ili posebna imovina supružnika. Prema tome, zajedničku imovinu supružnika ne može predstavljati imovina stečena u toku formalnog trajanja braka u periodu kada između supružnika nije postojala faktička zajednica života. Navodi podnositeljke kojima ukazuje da je 1991. godine stavljena van snage presuda o razvodu braka, te da je nakon toga ona ponovo bila u braku i formalnom i faktičkom, nisu osnovani, s obzirom na to da je u predmetnom postupku utvrđeno da među strankama nije bila sporna činjenica da je bračna zajednica između parničnih stranaka faktički prestala još 1989. godine. Ustavni sud nalazi da nije osnovana ni tvrdnja podnositeljke da predmetni stan predstavlja bračnu tekovinu jer je dat na korišćenje tuženom u vreme trajanja bračne zajednice. Ovo iz razloga što se dodeljivanjem na korišćenje stana u društvenoj svojini ne stiče pravo svojine na stanu, već stanarsko pravo, tako da se predmetni stan ne može smatrati bračnom tekovinom na osnovu toga što je ugovor o korišćenju stana zaključen za vreme trajanja bračne zajednice. Takođe, bez osnova su i navodi podnositeljke da je Apelacioni sud u Beogradu u osporenoj presudi „poništio“ pravni stav zauzet u drugim sudskim odlukama tokom predmetnog postupka i stečeno pravo tužilje u pogledu bračne tekovine, s obzirom na to da je o predmetnom tužbenom zahtevu pravnosnažno odlučeno tek osporenom presudom. U pogledu navoda podnositeljke kojima ukazuje na nepravilnu ocenu dokaza i pogrešno utvrđeno činjenično stanje u vezi sa sredstvima koje je tuženi uložio u predmetni stan, Ustavni sud je utvrdio da su takvi navodi već isticani u žalbi protiv drugostepene presude i da je drugostepeni sud takve navode ocenio neosnovanim, dajući za to ustavnopravno prihvatljive razloge.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je ocenio da razlozi navedeni u ustavnoj žalbi ne daju osnova za tvrdnju da je osporenom presudom podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud nalazi da su očigledno neosnovani i navodi podnositeljke u pogledu istaknute povrede načela ograničenja ljudskih i manjinskih prava iz člana 20. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, s obzirom na to da podnositeljka svoje tvrdnje o povredi označenih načela i prava zasniva na istim razlozima kojima obrazlaže i povredu prava na pravično suđenje.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio kao očigledno neosnovanu, odlučujući kao u drugom delu izreke.

Navodi podnositeljke ustavne žalbe o povredi prava na zaključenje braka iz člana 62. stav 1. Ustava su, po oceni Ustavnog suda, ratione materiae nespojivi sa sadržinom osporene drugostepene presude kojom je odlučivano o deobi bračne tekovine. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da u predmetnom parničnom postupku, i pored toga što je utvrđivana činjenica kada je faktički prestala bračna zajednica između parničnih stranaka, a koja je pravno relevantna za sticanje zajedničke imovine, nije odlučivano o zaključenju i raskidanju braka, niti je, kako podnositeljka tvrdi, drugostepeni sud „samoinicijativno“ razveo brak parničnih stranaka.

U pogledu navoda ustavne žalbe o povredi načela iz člana 19. Ustava, Ustavni sud je ocenio da se podnositeljka samo formalno pozivala na povredu označenog načela, a da pri tome nije navela razloge na kojima zasniva takve svoje tvrdnje.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje, odlučujući kao u drugom delu izreke.

7. Saglasno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.