Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Iako je postupak trajao sedam godina i tri meseca, utvrđeno je da je podnosilac žalbe svojim ponašanjem, prvenstveno izbegavanjem prijema sudskih poziva, odlučujuće doprineo dužini trajanja postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenik predsednika Suda dr Goran P. Ilić, zamenik predsednika Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi J. P . iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. maja 201 6. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba J. P . izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 79/09, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. J. P . iz Novog Sada, preko punomoćnika S . P, advokata iz Novog Sada podneo je Ustavnom sudu, 8. oktobra 2013. godine, ustavnu žalbu, dopunjenu podnescima od 24. novembra 2013. i 4. marta 2014. godine, protiv presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 79/09 od 4. novembra 2009. godine i Višeg suda u Beogradu Gž. 628/11 od 20. februara 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 36. stav 1. Ustava Republike Srbije. Takođe, istaknuta je i povreda prava na suđenje u razumnom roku.

U ustavnoj žalbi podnosilac je naveo da nije nikada bio u poslovnom odnosu sa tužiocem „A. B .“ a.d. Beograd, već sa „J.“ a.d. Beograd, te da ne postoji aktivna legitimacija tužioca, kao i da sud nije imao u vidu da on kao tuženi nije nikad obavešten o promeni naziva banke sa kojom je zaključio ugovor. Podnosilac je naveo i da ga prvostepeni sud, kao pravno neuku stranku u postupku, nije uputio u mogućnost, odnosno pravo da izjavi prigovor zastarelosti, te mu je takvim postupanjem suda povređeno pravo na jednaku zaštitu prava. Podnosilac smatra i da činjenica da je predmetni postupak trajao od 2005. godine nedvosmisleno ukazuje da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Od Ustavnog suda je traženo da utvrdi povredu označenih prava i ukine osporene presude, te da predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 79/09,utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Protiv podnosioca ustavne žalbe i još tri lica, kao izvršnih dužnika, izvršni poverilac „J.“ a.d. Beograd podneo je 17. novembra 2005. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu predlog za izvršenje na osnovu verodostojne isprave, radi naplate glavnog duga u iznosu od 20.182,53 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 18. novembra 2004. godine, popisom, procenom i prodajom pokretnih stvari izvršnih dužnika, odnosno, u slučaju nemogućnosti sprovođenja predloženog sredstva, plenidbom 2/3 primanja izvršnih dužnika, do isplate duga. Rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu Iv. 7170/05 od 18. novembra 2005. godine određeno je predloženo izvršenje. Ovde podnosilac ustavne žalbe je 2. decembra 2005. godine izjavio prigovor, ističući da je ceo dug plaćen 12. decembra 2002. godine, te je Opštinski sud u Novom Sadu 22. decembra 2005. godine doneo rešenje Iv. 7170/95, kojim je stavio van snage rešenje o izvršenju od 18. novembra 2005. godine, u delu kojim je određeno izvršenje i ukinute su sve sprovedene radnje u odnosu na ovog izvršnog dužnika. Prigovor ostalih izvršnih dužnika odbačen je kao neblagovremen. Po donošenju rešenja od 22. decembra 2005. godine, Opštinski sud u Novom Sadu dostavio je spise predmeta Prvom opštinskom sudu u Beogradu, kao nadležnom parničnom sudu, koji je izazvao sukob nadležnosti, budući da tuženi ima prebivalište u Novom Sadu, a ugovorom o kreditu nije ugovorena nadležnost Prvog opštinskog suda u Beogradu, već samo suda u Beogradu. Rešenjem Vrhovnog suda Srbije R. 413/06 od 21. juna 2006. godine određeno je da je za suđenje u ovoj pravnoj stvari mesno nadležan Prvi opštinski sud u Beogradu, s obzirom na to da je poverilac u predlogu za izvršenje predložio da se spisi predmeta dostave navedenom prvostepenom sudu, ukoliko dužnik podnese prigovor protiv rešenja o izvršenju.

U daljem toku postupka tužilac je obavestio parnični sud da je došlo do promene naziva tog pravnog subjekta, tako što je naziv tužioca sada „A. b .“ a.d. Beograd. Prvi opštinski sud u Beogradu zakazao je dva ročišta, nakon čega je doneo presudu P. 7308/06 od 16. januara 2007. godine, kojom je odlučio da se održi na snazi rešenje o izvršenju Opštinskog suda u Novom Sadu Iv. 7170/05 od 18. novembra 2005. godine, kojim je obavezan tuženi da, solidarno sa još tri lica, tužiocu isplati opredeljeni novčani iznos, sa zakonskom zateznom kamatom, kao i u delu kojim je odlučeno o troškovima izvršnog postupka. Označena prvostepena presuda ukinuta je rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 9610/07 od 19. novembra 2008. godine, a predmet je vraćen istom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku predmet je dobio broj P. 79/09. Prvi opštinski sud u Beogradu zakazao je sedam ročišta, od kojih su dva održana, s tim što je ročište od 4. novembra 2009. godine, kada je i zaključena glavna rasprava, održano u odsustvu uredno pozvanog tuženog. Ročišta zakazana za 9. februar, 11. mart, 1. i 29. jun i 22. septembar 2009. godine nisu održana jer nisu bili ispunjeni uslovi za to, budući da tuženom nisu mogli da budu uručeni pozivi jer nije zatican u stanu ni nakon ostavljenog obaveštenja o vremenu uručenja pošiljke. U ovoj fazi postupka izveden je dokaz veštačenjem putem veštaka ekonomsko-finansijske struke.

Prvi opštinski sud u Beogradu je 4. novembra 2009. godine doneo presudu P. 79/09, kojom je odlučio da se održi na snazi rešenje o izvršenju Opštinskog suda u Novom Sadu Iv. 7170/05 od 18. novembra 2005. godine u odnosu na tuženog, a kojim je on, zajedno sa još tri lica, obavezan da tužiocu, na ime glavnog duga, isplati opredeljeni novčani iznos, sa zakonskom zateznom kamatom, kao i troškove parničnog i izvršnog postupka. Označena presuda dostavljena je tužiocu 24. novembra 2009. godine, a tuženom 23. septembra 2010. godine, posle više pokušaja dostave. Tuženi je izjavio žalbu protiv prvostepene presude, navodeći da on nije nikada bio u ugovornom odnosu sa tužiocem, već da je ugovor zaključio sa „J.“ a.d. Beograd, te da tužilac nije aktivno legitimisan, kao i da je tuženi svoju obavezu po ugovoru o kreditu ispunio. Takođe, u žalbi je istaknut prigovor zastarelosti potraživanja tužioca.

Presudom Višeg suda u Beogradu Gž. 628/11 od 20. februara 2013. godine odbijena je kao neosnovana žalba tuženog, te je potvrđena presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 79/09 od 4. novembra 2009. godine. U obrazloženju drugostepene presude navedeno je, između ostalog, da su neosnovani navodi žalbe da tužilac nije aktivno legitimisan u ovom sporu jer nije dostavio dokaz da je pravni sledbenik subjekta s kojim je zaključen ugovor o kreditu, a ovo stoga što je tužilac u toku postupka dostavio rešenja Agencije za privredne registre, kojima je izvršena promena naziva tužioca. Navedeno je da se, saglasno odredbi člana 359. stav 3. Zakona o parničnom postupku, u žalbi ne može iznositi prigovor zastarelosti, te kako ovaj prigovor nije istican u toku prvostepenog postupka, to ga ni drugostepeni sud nije cenio. Takođe, navedeno je da ostali navodi žalbe nisu mogli da budu predmet razmatranja drugostepenog suda, budući da se njima osporava utvrđeno činjenično stanje, koje se, saglasno odredbi člana 478. stav 1. navedenog zakona, ne može osporavati žalbom u postupku male vrednosti.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je, najpre, konstatovao da je predmetni postupak otpočeo podnošenjem predloga za izvršenje na osnovu verodostojne isprave 17. novembra 2005. godine, ali da je nakon podnetog prigovora ovde podnosioca ustavne žalbe, nastavljen kao parnični postupak, koji je okončan donošenjem osporene presude Višeg suda u Beogradu od 20. februara 2013. godine, te da je, zajedno posmatrajući, ukupno trajao sedam godina i tri meseca.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da su sudski postupci po svojoj prirodi jedinstvena celina, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja postupka, od podnošenja predloga za izvršenje, pa do pravnosnažnog okončanja izvršnog postupka.

Navedeno trajanje predmetnog postupka, samo po sebi, može da ukaže da on nije okončan u granicama razumnog roka. Međutim, pojam razumnog trajanja postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, ponašanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja za podnosioca prava o kome se u postupku odlučuje, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da predmetni postupak nije bio posebno složen.

U odnosu na postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je u navedenom periodu odlučeno o predlogu za izvršenje i prigovoru izjavljenom protiv te odluke, zatim o sukobu nadležnosti nastalom usled nepreciznosti zaključenog ugovora o kreditu, kao i da su u toku trajanja parničnog postupka donete dve prvostepene presude i dve odluke o žalbi. Takođe, Ustavni sud je konstatovao da je parnični sud zakazivao ročišta u primerenim razmacima. U vezi sa iznetim, Ustavni sud ukazuje na praksu Evropskog suda za ljudska prava prema kojoj samo ona kašnjenja i odlugovlačenja koja se mogu pripisati sudovima i drugim državnim organima mogu dovesti do zaključka o nepoštovanju prava na suđenje u razumnom roku (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava Proszak protiv Poljske, od 16. decembra 1997. godine, stav 40.).

Takođe, Ustavni sud je ocenio da je, imajući u vidu zahtev o kome je odlučivano, podnosilac mogao da ima interes da se taj postupak efikasno okonča, ali i da on taj interes nije pokazao tokom postupka. Naime, Ustavni sud ukazuje da od devet zakazanih ročišta, pet nije održano jer poziv nije mogao da bude uručen ovde podnosiocu ustavne žalbe, dok je jedno održano u njegovom odsustvu, budući da je prethodno uredno bio pozvan na to ročište. Pored navedenog, Ustavni sud ukazuje da je podnosiocu kao parničnoj stranci više puta pokušana dostava osporene presude, ali da je ona izvršena tek nakon deset meseci od donošenja.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac ustavne žalbe odlučujuće doprineo da osporeni postupak ne bude okončan u okviru granica razumnog roka.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je utvrdio da u osporenom postupku podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Ispitujući postojanje pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u delu u kojem se ističe povreda prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud podseća da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te da se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom. Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca, kojima se u suštini osporava utvrđeno činjenično stanje, te pravilnost primene materijalnog prava, ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenog prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao revizijski parnični sud oceni zakonitost osporenih akta.

U odnosu na istaknutu povredu prava na jednaku zaštitu prava, Ustavni sud, najpre, ukazuje da je, saglasno odredbi člana 275. stav 2. merodavnog Zakona o parničnom postupku, parnični sud jedino ovlašćen da pouči stranku o tome koje parnične radnje može da preduzme, i to ako nema punomoćnika, a iz neznanja se ne koristi svojim procesnim pravima koja joj pripadaju po zakonu, dakle ne i o mogućnosti isticanja materijalnopravnog prigovora, kao što je prigovor zastarelosti potraživanja. Pored navedenog, Ustavni sud ukazuje da iz sadržine označenog prava sledi da do uskraćivanja jednake zaštite prava pred sudovima, odnosno drugim organima i organizacijama čije se radnje i akti mogu osporavati ustavnom žalbom, može doći pre svega nejednakim postupanjem sudova najviše instance u postpku u istim činjeničnim i pravnim situacijama, kao i da podnosilac nije dostavio dokaze da je drugostepeni parnični sud u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosio drugačije (različite) odluke od odluka koje se osporavaju ustavnom žalbom, odnosno da je postupao na drugačiji način nego što je postupano u toku osporenog postupka.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u dlu izjavljenom protiv presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 79/09 od 4. novembra 2009. godine i Višeg suda u Beogradu Gž. 628/11 od 20. februara 2013. godine jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENIK

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Goran P. Ilić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti