Odluka o povredi prava na pravično suđenje zbog suprotne sudske prakse

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i poništio drugostepenu presudu, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje. Povreda je nastala jer je nadležni sud u istovetnoj pravnoj i činjeničnoj situaciji doneo suprotnu odluku, čime je narušen princip pravne sigurnosti.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Mevljude Škrijelj iz Novog Pazara, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 4. marta 2010. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Mevljude Škrijelj izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 621/07 od 25. februara 2008. godine i presude Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 756/07 od 4. juna 2008. godine i utvrđuje povreda prava podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na pravičnu naknadu za rad zajemčenog odredbom člana 60. stav 4. Ustava, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija.

2. Poništava se presuda Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 756/07 od 4. juna 2008. godine i određuje da Apelacioni sud u Kragujevcu donese novu odluku po žalbi podnositeljke ustavne žalbe podnetoj protiv presude Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 621/07 od 25. februara 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Mevljuda Škrijelj iz Novog Pazara je 11. jula 2008. godine, preko punomoćnika - advokata Refije Garibović iz Novog Pazara, izjavila Ustavom sudu ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 621/07 od 25. februara 2008. godine i presude Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 756/07 od 4. juna 2008. godine, zbog povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava Republike Srbije, prava na pravično suđenje iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i prava na imovinu iz člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju.

Podnositeljka u ustavnoj žalbi navodi sledeće: da je bila u radnom odnosu u ''Raška'' Holding kompanija AD Novi Pazar Viskozna predionica DOO Novi Pazar do 10. oktobra 2007. godine, kada joj je prestao radni odnos na osnovu rešenja poslodavca broj 338 od 1. oktobra 2007. godine o prestanku radnog odnosa, iz razloga jer je proglašena tehnološkim viškom; da je prethodno pravosnažnom presudom Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 1135/06 od 25. aprila 2007. godine usvojen njen tužbeni zahtev i poništeno rešenje o prestanku radnog odnosa broj 28-95 od 9. septembra 1995. godine, a tuženi obavezan da nju vrati na posao i rasporedi na radno mesto u skladu sa stručnom spremom i radnoj sposobnosti stečenoj radom, kao i da izvrši uplatu doprinosa na ime tužilje kod Fonda PIO počev od 5. aprila 1995. godine do dana podnošenja tužbe 24. novembra 2006. godine, a sve u roku od 8 dana po prijemu presude; da je naknadno između podnositeljke ustavne žalbe i poslodavca zaključen sporazum o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada. Podnositeljka dalje navodi da su osporene presude nezakonite iz razloga što su sudovi pogrešno zaključili da je navedenim sporazumom regulisano pitanje naknade zarade po osnovu plaćenog odsustva, te da poslodavac prema podnositeljki nema dugovanja, zbog čega su i odbili njen tužbeni zahtev za naknadu štete po osnovu izgubljene zarade, u visini garantovane i neto minimalne zarade za period od 5. aprila 1995. do 10. septembra 2007. godine sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. Podnositeljka ustavne žalbe smatra da se u konkretnom slučaju radi o „isplati štete po osnovu izgubljene naknade zarade po osnovu nezakonitog prestanka radnog odnosa“, a ne o isplati zarade, što je regulisano odredbom člana 2. navedenog sporazuma, te da su u pitanju „dve potpuno različite kategorije prava“. Takođe navodi da su Opštinski sud i Okružni sud u Novom Pazaru po osnovu istog pravnog pitanja donosili različite presude čime je stvorena pravna nesigurnost. Kao primer navodi presudu Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 109/07 od 22. marta 2007. godine, gde je Okružni sud po istom pravnom pitanju zauzeo drugačiji stav. Podnositeljka predlaže da Ustavni sud utvrdi da su joj osporenim presudama povređena naznačena ljudska prava zajemčena Ustavom Republike Srbije i Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 621/07 i P1. 1079/06, kao i dostavljenu dokumentaciju i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Podnosteljka ustavne žalbe je bila u radnom odnosu u ''Raška'' Holding kompanija AD Novi Pazar, Viskozna predionica DOO Novi Pazar, do 10. oktobra 2007. godine, kada joj je prestao radni odnos na osnovu rešenja poslodavca broj 338 od 1. oktobra 2007. godine o prestanku radnog odnosa, jer je proglašena tehnološkim viškom.

Prethodno je presudom Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 1135/06 od 25. aprila 2007. godine usvojen njen tužbeni zahtev i poništeno rešenje o prestanku radnog odnosa podnositeljke broj 28-95 od 9. septembra 1995. godine, tuženi poslodavac je obavezan da je vrati na posao i rasporedi na radno mesto u skladu sa stručnom spremom i radnom sposobnošću stečenom radom, kao i da izvrši uplatu doprinosa na ime podnositeljke kod Fonda PIO počev od 5. aprila 1995. godine do dana podnošenja tužbe 24. novembra 2006. godine, a sve u roku od 8 dana po prijemu presude.

Između ''Raška'' Holding kompanija AD Novi Pazar i podnositeljke ustavne žalbe zaključen je sporazum o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada. Predmet ovog sporazuma je utvrđivanje konačnog dugovanja preduzeća prema zaposlenoj, ovde podnositeljki ustavne žalbe, na dan prestanka radnog odnosa zaposlene u preduzeću i regulisanje međusobnih prava i obaveza povodom isplate predmetnog dugovanja, kao i dugovi zaposlene prema preduzeću (član 1.). U članu 2. navedenog sporazuma utvrđeno je da nema duga preduzeća prema podnositeljki ustavne žalbe po osnovu neisplaćenih zarada i preduzeće se obavezalo da uplati Republičkom fondu penzijskog i invalidskog osiguranja doprinose prema propisima u celini. Prema članu 9. sporazuma, preduzeće i zaposlena se odriču prava na raskid ovog sporazuma po bilo kom osnovu, osim po osnovu neispunjenja međusobnih obaveza opisanih u čl. 4. i 5, a sporazum su potpisali podnositeljka ustavne žalbe, nadležno lice kod poslodavca i predstavnik sindikata.

Presudom Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 621/07 od 25. februara 2008. godine odbijen je kao neosnovan deo tužbenog zahteva podnositeljke ustavne žalbe, kojim je traženo da sud obaveže tuženog „Raška“ Holding kompanija AD Novi Pazar, Viskozna predionica DOO Novi Pazar, da tužilji isplati štetu po osnovu izgubljene naknade zarade u visini garantovane neto i minimalne zarade, u opredeljenom iznosu, za period od 5. aprila 1995. godine do 10. septembra 2007. godine, sve sa zakonskom zateznom kamatom počev od svakog dospelog iznosa za prethodni mesec, pa do konačne isplate. U obrazloženju presude je, pored ostalog, navedeno da je „predmet zaključivanja sporazuma utvrđivanje konačnog dugovanja preduzeća tj. tuženika prema zaposlenom na dan prestanka radnog odnosa...da tuženo preduzeće po osnovu neisplaćenih zarada nema nikakva dugovanja prema tužilji...da je tužilja potpisala gore navedeni Sporazum iz kojeg se utvrđuje da tuženo preduzeće na dan prestanka radnog odnosa tužilje nema nikakva dugovanja prema istoj...te da bez obzira što je tužilja predmetnom tužbom tražila naknadu štete po osnovu izgubljene naknade zarade, samim potpisivanjem Sporazuma, regulisana su sva međusobna prava i obaveze po osnovu rada, što podrazumeva i traženi osnov, pa je stoga ocena suda da je tužbeni zahtev tužilje neosnovan“.

Presudom Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 765/08 od 4. juna 2008. godine odbijena je kao neosnovana žalba podnositeljke ustavne žalbe i potvrđena presuda Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 621/07 od 25. februara 2008. godine. U obrazloženju ove presude je navedeno da „su neosnovani navodi žalbe da prvostepeni sud nije pravilno u ovom slučaju utvrdio da tužilac potražuje naknadu zarade po osnovu plaćenog odsustva a ne naknadu zarade, te da su to dve različite kategorije koje se isplaćuju po osnovu plaćenog odsustva, jer bez obzira kakvu kategoriju ima, da li naknada zarade ili zarada, tužilac i tuženik su potpisanim sporazumom regulisali sva prava i obaveze po osnovu rada“.

Presudom Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 109/07 od 22. februara 2007. godine, na koju se podnositeljka poziva u ustavnoj žalbi, odbijena je kao neosnovana žalba punomoćnika tuženika i potvrđena presuda Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 1079/06 od 20. decembra 2006. godine, a kojom je usvojen tužbeni zahtev tužiteljke Bahrije Mustafić iz Novog Pazara i obavezan tuženi DP Savremena konfekcija ''Raška'' iz Novog Pazara da tužilji isplati po osnovu minimalne zarade za period od 1. aprila 2006. godine do 16. oktobra 2006. godine taksativno navedene iznose, kao i da na ime tužilje izvrši uplatu doprinosa za socijalno osiguranje, za period od 29. marta 2006. godine do 16. oktobra 2006. godine, u roku od 8 dana po prijemu presude. U obrazloženju ove presude je navedeno da činjenica da je tužilja potpisala sporazum o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada, ne znači da je poslodavac izmirio za tužilju sve svoje zakonske obaveze. Naime, ''okolnost da je potpisan sporazum ne isključuje pravo tužilje da prema tuženiku, kao poslodavcu i dalje traži isplatu minimalne zarade i uplatu spornih doprinosa, kao pravo iz radnog odnosa, bez obzira što joj je u međuvremenu prestao radni odnos i bez obzira na stavljanje potpisa na sporazum, jer u čl. 2. istog sporazuma nije naveden iznos koji je navodno plaćen po osnovu minimalne zarade''.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu podnositeljka ukazuje, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona; da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne; da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine; da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (član 58.).

Za ocenu osnovanosti ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, od značaja su odredbe Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'', br. 24/05 i 61/05) kojima je propisano: da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu (član 104. stav 1.); da se zarada iz člana 104. stav 1. ovog zakona sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zarade po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca (nagrade, bonusi i sl.) i drugih primanja po osnovu radnog odnosa, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu; da se pod zaradom u smislu stava 1. ovog člana smatra zarada koja sadrži porez i doprinose koji se plaćaju iz zarade; da se pod zaradom, u smislu stava 1. ovog člana smatraju sva primanja iz radnog odnosa, osim naknada troškova zaposlenog u vezi sa radom iz člana 118. tač. 1) do 4) i drugih primanja iz člana 119. i člana 120. tačka 1) ovog zakona (član 105.); da zaposleni ima pravo na minimalnu zaradu za standardni učinak i puno radno vreme, odnosno radno vreme koje se izjednačava sa punim radnim vremenom, a ako poslodavac i zaposleni ugovore minimalnu zaradu iz stava 1. ovog člana, poslodavac je dužan da tu zaradu isplati zaposlenom u visini utvrđenoj odlukom iz člana 113. ovog zakona za mesec u kojem se vrši isplata (član 111. st. 1. i 2.); da zaposleni ima pravo na naknadu zarade u visini prosečne zarade u prethodna tri meseca, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, između ostalog, i za vreme plaćenog odsustva (član 114. stav 1.); da je poslodavac dužan da zaposlenom, u slučaju prestanka radnog odnosa, isplati sve neisplaćene zarade, naknade zarade i druga primanja koja je zaposleni ostvario do dana prestanka radnog odnosa u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu (član 186. stav 1.).

5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da je u parničnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje.

Naime, ocenjujući navode podnositeljke ustavne žalbe u pogledu različitog postupanja nadležnih sudova u Novom Pazaru, koji su u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneli različite presude, sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da različita praksa redovnih sudova sama po sebi ne ukazuje nužno na povredu prava na pravično suđenje, tim pre što ujednačavanje sudske prakse sudova opšte nadležnosti ne spada u nadležnost Ustavnog suda, već Vrhovnog suda.

Ipak, polazeći od navedenih odredaba Ustava, kao i odredaba Zakona o radu, Ustavni sud je utvrdio da su navodi podnositeljke ustavne žalbe osnovani u pogledu različitog postupanja nadležnih sudova u Novom Pazaru, koji su u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneli različite presude. Naime i u postupku koji je predmet ove ustavne žalbe i u postupku koji se vodio u predmetu P1. 1079/06 je utvrđeno da su tužilje bile u radnom odnosu kod tuženog do momenta kada im je prestao radni odnos po osnovu rešenja tuženog o prestanku radnog odnosa jer su proglašene tehnološkim viškom, te da su se do tog momenta nalazile na plaćenom odsustvu. Takođe, u oba postupka tužilje su tražile isplatu minimalne zarade, koje navode je tuženi osporio iz razloga što su tužilje potpisale identičan sporazum o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada. Kod ovako utvrđenog činjeničnog i pravnog stanja u oba predmeta, opštinski sud je u postupku koji je predmet ove ustavne žalbe tužbeni zahtev odbio, a u postupku koji se vodio u predmetu P1. 1079/06 isti zahtev usvojio, dok je u oba slučaja Okružni sud u Novom Pazaru tako različite odluke potvrdio.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da su Opštinski i Okružni sud u Novom Pazaru u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneli različite odluke o osnovanosti tužbenih zahteva i na taj način podnositeljku ustavne žalbe doveli u neravnopravan položaj u pružanju sudske zaštite njenog prava na naknadu zarade u odnosu na lice čiji je tužbeni zahtev usvojen. Kako je Okružni sud u Novom Pazaru, kao sud poslednje instance u konkretnom slučaju doneo potpuno različite presude po istom pravnom pitanju, Ustavni sud je stanovišta da je takva praksa suda u pogledu zaštite prava na naknadu zarade suprotna principu pravne sigurnosti (o povredi prava na pravnu sigurnost videti presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima: Santos Pinto protiv Portugalije od 20. maja 2008. godine i Beian protiv Rumunije od 6. decembra 2007. godine). Stoga je Ustavni sud polazeći od odredbe člana 32. stav 1. Ustava, ocenio da je različitom ocenom suda datom povodom istog pravnog pitanja povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje.

Ovakav stav je Ustavni sud zauzeo, između ostalog, i u predmetima Už-280/2009 i Už-1967/2009.

6. Na osnovu izloženog i odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te utvrdio da je osporenim presudama Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 621/07 od 25. februara 2008. godine i Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 765/08 od 4. juna 2008. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je ocenio da su u konkretnom slučaju posledice učinjene povrede takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem drugostepene presude, kako bi stvarno nadležan sud, u ponovnom postupku doneo novu odluku po žalbi podnositeljke. Stoga je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

Imajući u vidu da će osporena presuda Opštinskog suda u Novom Pazaru biti predmet ponovnog preispitivanja i odlučivanja po žalbi, Ustavni sud smatra da je zahtev podnositeljke ustavne žalbe za utvrđivanje povrede prava na imovinu, zajemčenog odredbom člana 58. Ustava, za sada preuranjen, pa je ustavnu žalbu u tom delu odbio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

U pogledu zahteva podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud je ocenio da je navedeni zahtev neosnovan. Ovo iz razloga što je odredbama člana 6. Zakona o Ustavnom sudu propisano da se u postupku pred Ustavnim sudom ne plaća taksa i da učesnici u postupku pred ovim Sudom snose svoje troškove.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka o povredi prava na pravično suđenje zbog suprotne sudske prakse

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti