Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku male vrednosti

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete, koji je trajao preko devet godina i još nije bio okončan. Postupanje suda ocenjeno je kao neefikasno i pogrešno.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-801/2009
04.02.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Marije Prodanović Prohaska iz Palića, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 4. februara 2010. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Marije Prodanović Prohaska i utvrđuje da je u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Subotici u predmetu P. 2287/08 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete, koju može ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.
3. Nalaže se nadležnim sudovima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se parnični postupak koji se vodio pred Opštinskim sudom u Subotici u predmetu P. 2287/08, okončao u najkraćem mogućem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Marija Prodanović Prohaska iz Palića je 25. maja 2009. godine, preko punomoćnika Mire Poljaković, advokata iz Subotice, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, i to u parničnom postupku koji se od 2000. godine vodi pred Opštinskim sudom u Subotici u predmetu P. 2287/08 (raniji broj P. 2257/2000).
U ustavnoj žalbi se navodi da je podnositeljka svoje pravo na naknadu štete pokušala da ostvari još 2000. godine, kada je podnela tužbu Opštinskom sudu u Subotici. Istakla je da je prva prvostepena presuda doneta 20. maja 2005. godine, a da je 30. oktobra 2006. godine Okružni sud u Subotici rešenjem vratio predmet prvostepenom sudu kako bi doneo dopunsku presudu i otklonio procesne nedostatke, odnosno odlučio „o sudbini drugotužene i trećetužene", što je propustio da učini. Nakon toga je prvostepeni sud 15. januara 2007. godine doneo dopunsku presudu kojom je odbio tužbeni zahtev, zbog nedostatka pasivne legitimacije drugotuženog i trećetuženog. Drugostepeni sud je doneo odluku kojom se žalba prvotužene Republike Srbije uvažava i ukida prvostepena presuda, a predmet vraća prvostepenom sudu na ponovni postupak. Prvostepeni sud je 4. februara 2009. godine doneo drugu po redu presudu kojom se tužbeni zahtev odbija zbog nedostatka pasivne legitimacije i u odnosu na prvotuženu Republiku Srbiju. Po mišljenju podnositeljke ustavne žalbe, očigledno je da razlog odugovlačenja postupka "leži u odsustvu sredstava Republike Srbije, ili ta sredstva koristi u druge svrhe". Predložila je da Ustavni sud usvoji njenu ustavnu žalbu i utvrdi da je u postupku koji se vodi pred Opštinskim sudom u Subotici u predmetu P. 2287/08 povređeno njeno ustavom garantovano pravo na suđenje u razumnom roku, te da joj se utvrdi pravo na naknadu štete, kao i da se naloži nadležnim sudovima da postupak okončaju u skladu sa propisanim zakonskim rokovima.
2. Ustavna žalba je kao pravno sredstvo ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno članu 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava uređuje zakonom.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Subotici P. 2287/08 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovom ustavnosudskom predmetu:
Podnositeljka ustavne žalbe je, preko punomoćnika, podnela Opštinskom sudu u Subotici 26. decembra 2000. godine tužbu protiv tuženih Republike Srbije i Opštine Subotice, radi naknade štete, a podneskom od 27. februara 2001. godine označila je kao trećetuženog Republičku direkciju za obnovu zemlje. U tužbi je navedeno da je tužilja pretrpela štetu na svojoj stambenoj zgradi na Paliću, Kanjiški put 15a, a da je šteta nastala prilikom NATO bombardovanja 20. maja 1999. godine, kada je bombardovana meteorološka stanica na Paliću, koja je udaljena 200 metara od stambene zgrade tužilje. Navedeno je još da se tužilja blagovremeno obratila Komisiji za utvrđivanje ratne štete, koja je 5. juna 2000. godine izašla na lice mesta i ustanovila da je visina štete 9.510,08 dinara.
Opštinski sud u Subotici je 21. maja 2001. godine održao prvo ročište na kome je na predlog drugotužene, a s obzirom da tužilja i njen punomoćnik nisu pristupili na ročište, doneo rešenje o mirovanju postupka, nakon čega je punomoćnik tužilje 24. avgusta 2001. godine i 8. marta 2002. godine predložio nastavak postupka. Naredno ročište, zakazano za 4. jul 2002. godine, odloženo je na neodređeno vreme, jer tužilja nije uredno pozvana pa se njen punomoćnik obavezao da će dostaviti njenu adresu. Tužilja je 12. septembra 2002. godine predložila zakazivanje novog ročišta. Naredno ročište zakazano za 6. mart 2003. godine, odloženo je na predlog punomoćnika tužilje, a sledeće je zakazano za 17. april 2003. godine. U periodu od 17. aprila 2003. godine do 20. juna 2005. godine zakazano je 7 ročišta za glavnu raspravu (17. aprila 2003. godine, 19. novembra 2003. godine, 25. januara 2005. godine, 15. marta 2005. godine, 19. aprila 2005. godine, 2. juna 2005. godine i 20. juna 2005. godine) od kojih je 6 održano i na kojima je određeno izvođenje dokaza veštačenjem, na predlog punomoćnika tužilje pribavljeni su spisi građevinske inspekcije opštine Subotica pod brojem 508/99, saslušani su svedoci i zaključena je glavna rasprava.
Prva prvostepena presuda, kojom je usvojen tužbeni zahtev i obavezana tužena Republika Srbija da tužilji naknadi štetu u iznosu od 9.510,08 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 14. marta 2000. godine pa do konačne isplate, doneta je 20. juna 2005. godine, nakon četiri godine i šest meseci od dana podnošenja tužbe. Međutim, navedena presuda je rešenjem Okružnog suda u Subotici Gž. 1074/05 od 31. oktobra 2006. godine vraćena prvostepenom sudu radi donošenja dopunske presude i otklanjanja procesnih nedostataka, jer je prvostepeni sud propustio da donese odluku u odnosu na drugotuženog i trećetuženog. Dopunska presuda Opštinskog suda u Subotici, kojom je odbijen tužbeni zahtev u odnosu na drugotuženog i trećetuženog, doneta je 15. januara 2007. godine, nakon više od šest godina od podnošenja tužbe.
Protiv prvostepene presude od 14. marta 2000. godine zakonski zastupnik tužene Republike Srbije izjavio je žalbu, a punomoćnik tužilje je izjavio žalbu na dopunsku presudu od 15. januara 2007. godine kojom je tužbeni zahtev odbijen u odnosu na Opštinu Subotica i Republičku direkciju za obnovu zemlje. Okružni sud u Subotici je svojom presudom Gž. 379/07 od 30. oktobra 2008. godine odbio žalbu tužilje, a žalbu prvotužene usvojio i ukinuo prvostepenu presudu Opštinskog suda u Subotici P. 2257/2000 od 20. juna 2005. godine, dok je dopunsku presudu Opštinskog suda u Subotici potvrdio. U obrazloženju drugostepene presude istaknuto je da je prvostepeni sud propustio da utvrdi činjenice koje su bitne za donošenje odluke o tome da li postoji ugovorna obaveza Republike Srbije za sanaciju konkretne štete, i ukazano je prvostepenom sudu da se s obzirom na vrednost predmeta spora, ponovni postupak treba voditi kao spor male vrednosti u smislu član 467. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Drugostepena presuda je dostavljena punomoćniku tužilje 10. novembra 2008. godine.
U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom zakazana su i održana dva ročišta (9. decembra 2008. godine i 27. januara 2009. godine), na kojima je doneto rešenje da se izvrši uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Subotici P. 122/03 i zaključena je glavna rasprava.
Presudom Opštinskog suda u Subotici P. 2287/08 od 4. februara 2009. godine odbijen je tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se obaveže tužena Republika Srbija da joj naknadi štetu u iznosu od 9.510,08 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 14. marta 2000. godine pa do konačne isplate. Presuda je ekspedovana 20. februara 2009. godine, dostavljena zakonskom zastupniku tužene 23. februara 2009. godine, a punomoćniku tužilje 7. aprila 2009. godine. Protiv navedene presude je 13. maja 2009. godine punomoćnik tužilje izjavio žalbu.
4. Odredbom člana 32. stava 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim pobija navode i dokaze protivnika (član 219.); da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, a koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja odlučnih činjenica rešava sud (član 220.); da ako sud na osnovu izvedenih dokaza (član 8.) ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice zaključiće primenom pravila o teretu dokazivanja (član 221.)
Važeći Zakon o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", broj 125/04) propisuje: da su stranke dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice (član 7. stav 1.); da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, a da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim osporava navode i dokaze protivnika (član 220.); da ako sud na osnovu izvedenih dokaza ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice zaključiće primenom pravila o teretu dokazivanja, a stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drukčije određeno (član 223. st. 1. i 2.); da presudom sud odlučuje o zahtevu koji se tiče glavne stvari i sporednih traženja, a ako postoji više zahteva, sud će o svim tim zahtevima, po pravilu, odlučiti jednom presudom (član 330. st. 1. i 2.); da sporovi male vrednosti, u smislu odredaba ove glave, jesu sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koji ne prelazi iznos od 100.000 dinara (član 467. stav 1.).
5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta jemstava sadržanih u odredbi člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe u predmetnom parničnom postupku pred Opštinskim sudom u Subotici povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, koje garantuje strankama zaštitu od neopravdanih odlaganja i odugovlačenja postupka, a donetim sudskim odlukama obezbeđuje delotvornost i autoritet.
Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupni period trajanja osporenog sudskog postupka, počev od 26. decembra 2000. godine, kada je tužba podneta nadležnom sudu.
Kada je reč o dužini trajanja sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je postupak, do uvida Ustavnog suda u spise predmeta Opštinskog suda u Subotici P. 2287/08 trajao devet godina, kao i da postupak još uvek nije okončan, odnosno da još nije odlučeno o žalbi punomoćnika tužilje na presudu Opštinskog suda u Subotici P. 2287/08 od 4. februara 2009. godine.
Navedeno trajanje parničnog postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, razumna dužina trajanja sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnositeljke ustavne žalbe kao stranke u postupku, ponašanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj prava o kome se odlučuje za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu vremenskog trajanja parničnog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.
Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je na osnovu celokupne dokumentacije koju je imao na raspolaganju, zaključio da u ovom predmetu nije bilo složenijih pravnih i činjeničnih pitanja. Naime, između stranaka u predmetnom postupku nije bilo sporno da je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela štetu za vreme NATO bombardovanja 1999. godine, a takođe nije bila sporna ni visina nastale štete, već su sudovi samo trebali da utvrde da li postoji odgovornost tuženih za ovu štetu i njihova obaveza da istu naknade, što u konkretnom slučaju nije iziskivalo izvođenje brojnih dokaza koji bi mogli uticati na duže trajanje parničnog postupka. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da konkretan predmet nije bio složen, pogotovo imajući u vidu da se radi o postupku u sporu male vrednosti, jer je vrednost predmeta spora 9.510,08 dinara.
Imajući u vidu značaj raspravljanog prava, Ustavni sud nalazi da rešavanje predmetnog spora nije od izuzetnog značaja za podnositeljku ustavne žalbe, s obzirom na to da se radi o relativno malom novčanom iznosu.
Ispitujući ponašanje parničnih stranaka, Ustavni sud je našao da je podnositeljka ustavne žalbe delimično doprinela dugom trajanju postupka. Naime, saglasno pravilima i načelima koja regulišu položaj suda i ponašanje stranaka u parničnom postupku, napredovanje u sporu pre svega zavisi od inicijative i aktivnosti, odnosno efikasnosti samih stranaka. Podnositeljka ustavne žalbe, po mišljenju Ustavnog suda, nije bila u potpunosti efikasna u predmetnom postupku, a njena neefikasnost se ogleda u nepristupanju na ročište zakazano za 21. maj 2001. godine, što je dovelo do donošenja rešenja o mirovanju postupka, koji je nastavljen 4. jula 2002. godine, kada zakazano ročište nije održano jer podnositeljka nije dostavila adresu stanovanja, pa joj poziv nije mogao biti uručen, nakon čega je ona 12. septembra 2002. godine podneskom dostavila sudu svoju adresu i predložila da se zakaže ročište. Takođe, ročište zakazano za 6. mart 2003. godine, na predlog podnositeljke, odloženo je za 17. april 2003. godine. Osim u navedenim situacijama, podnositeljka ustavne žalbe u ovom postupku nije prouzrokovala neopravdana zakašnjenja, već je sve naloge suda izvršavala blagovremeno.
Ocenjujući postupanje Opštinskog suda u Subotici, Ustavni sud nalazi da navedeni sud nije postupao efikasno tokom celog postupka. Najpre, u periodu od 17. aprila 2003. godine do 25. januara 2005. godine nije održano nijedno ročište. Potom, prvostepeni sud je prilikom donošenja prve presude 20. juna 2005. godine propustio da odluči o tužbenom zahtevu u odnosu na drugotuženog i trećetuženog, što je dovelo do donošenja rešenja Okružnog sudu u Subotici kojim je predmet vraćen prvostepenom sudu radi donošenja dopunske presude, a što je prouzrokovalo kašnjenje od jedne godine i šest meseci, jer je dopunska presuda doneta 15. januara 2007. godine. Nakon donošenja dopunske presude, drugostepenom sudu je trebalo više od jedne godine i sedam meseci da donese odluku po žalbama i dostavi je strankama. Takođe, Ustavni sud zaključuje da je propust prvostepenog suda da ceo postupak vodi po propisima koji važe za parnice u sporovima male vrednosti, u kojima je pojednostavljena procedura i predviđeni kraći rokovi, dodatno uticao na dužinu trajanja osporenog postupka.
6. Ustavnopravna ocena do sada sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda (izraženoj u odlukama Už - 107/2008, Už - 398/2008, Už - 1324/2008 i dr.) i standardima međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, potvrđuje da su u konkretnom slučaju povređena prava podnositeljke na suđenje u razumnom roku, i to naročito radnjama Opštinskog suda u Subotici.
Ustavni sud je ocenio da određena složenost predmeta spora, kao i manji doprinos podnositeljke ustavne žalbe dužini trajanja postupka, ne može biti opravdanje za pogrešno i nedeletvorno postupanje suda u ovoj pravnoj stvari i za trajanje postupka više od devet godina, pri čemu i dalje nije izvesno kada će se postupak pravnosnažno okončati.
Na osnovu izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.
Saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07), Ustavni sud je odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete na način predviđen odredbama člana 90. Zakona, kao i da se naloži nadležnim sudovima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se parnični postupak u kome je podnositeljka ustavne žalbe tužilja, okončao u najkraćem mogućem roku.
S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.
Na osnovu iznetog i odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku male vrednosti

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti