Odluka Ustavnog suda o povredi prava na ograničeno trajanje pritvora
Kratak pregled
Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na ograničeno trajanje pritvora. Naloženo je Apelacionom sudu da ponovi postupak, jer razlozi za produženje pritvora, zasnovani na uznemirenju javnosti, nisu bili dovoljno konkretizovani i obrazloženi.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća, i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi P. B. iz B., na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. novembra 2013. godine, doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba P. B. i utvrđuje da je rešenjima Apelacionog suda u B. - Posebno odeljenje Kr.Po1. 24/13 od 5. septembra 2013. godine i Kž2.Po1. 393/13 od 26. septembra 2013. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na ograničeno trajanje pritvora, zajemčeno odredbom člana 31. stav 1. Ustava Republike Srbije.
2. Određuje se da Apelacioni sud u B. - Posebno odeljenje ponovi postupak i u najkraćem roku donese novu odluku o žalbi podnosioca protiv rešenja Apelacionog suda u B. - Posebno odeljenje Kr.Po1. 24/13 od 5. septembra 2013. godine.
O b r a z l o ž e nj e
1. P. B. iz B. podneo je Ustavnom sudu 9. oktobra 2013. godine, preko punomoćnika Z. A. i V. G., advokata iz B., ustavnu žalbu protiv rešenja Apelacionog suda u B. - Posebno odeljenje Kr.Po1. 24/13 od 5. septembra 2013. godine i Kž2.Po1. 393/13 od 26. septembra 2013. godine, zbog povrede prava zajemčenih odredbama člana 27. stav 1, člana 30. stav 1, člana 31. st. 1. i 3, člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.
Podnosilac u ustavnoj žalbi navodi da je osporenim rešenjima prema njemu produžen pritvor za još tri meseca, na osnovu odredaba člana 211. stav 1. tačka 4) Zakonika o krivičnom postupku, a povredu označenih Ustavom zajemčenih prava zasniva na sledećim tvrdnjama:
- da je osporenim rešenjima „apsolutno ispoljena arbitrernost“;
- da je pritvor produžen iz sledećih razloga: 1) da je izvršeno krivično delo za koje je zaprećena kazna od preko deset godina zatvora; 2) da je težina posledice izvršenja krivičnog dela u tome što iznos od 5.700.920,00 evra, kao imovinska korist odnosno šteta, višestruko prevazilazi iznos neophodan za kvalifikovani oblik krivičnog dela; 3) da je ova težina posledice dovela do takvog uznemirenja javnosti koje u ovom momentu može ugroziti nesmetano i pravično vođenje ovog krivičnog postupka;
- da „protivpravno pribavljena imovinska korist odnosno šteta ne mogu istovremeno predstavljati i osnov za kvalifikaciju bića krivičnog dela koje se nekom stavlja na teret i posebno tešku okolnost koja opravdava njegovo zadržavanje u pritvoru“ i da je „ovakav pravni stav Apelacioni sud u B. zauzeo u više svojih rešenja“ kojima je prvostepena rešenja o produženju pritvora preinačavao i pritvor prema okrivljenima ukidao;
- da navodi iz osporenih rešenja da je došlo do uznemirenja javnosti koje može ugroziti nesmetano vođenje ovog postupka „apsolutno nemaju svoju potporu u realnosti, odnosno ne postoji niti jedna indikacija u realnom životu da je javnost na bilo koji način uznemirena u vezi sa ovim postupkom odnosno krivičnim delom za koji se podnosilac ustavne žalbe neosnovano sumnjiči, a posebno ne do te mere da bi mogla ugroziti vođenje postupka te predstavljati osnovan razlog da se P. B. pritvor produži“;
- da „u spoljnjem svetu ne postoji postupanje niti jednog pojedinca ili šire grupe u vidu javnih protesta ili na bilo koji način izražavanja uznemirenosti u vezi sa ovim postupkom, a u bližoj ili daljoj okolini bilo kog pravosudnog ili čak državnog organa, pa naravno niti okolini Višeg suda u B. pred kojim se ovaj postupak vodi, a koji bi mogli ugroziti i onemogućiti vođenje postupka u vidu njegove „nesmetanosti i pravičnosti“;
- da se „potpuno arbitrerno zloupotrebljava floskula uznemirenje javnosti, jer ona očigledno samo predstavlja jednu ničim osnovanu golu tvrdnju bez ikakve potpore koja bi je podržala u realnosti, a kojom se floskulom sud u ovom ustavnom žalbom pobijanom prvostepenom rešenju, služi isključivo da bi se ovde podnosilac ustavne žalbe lišio svog osnovnog ljudskog prava - prava na slobodu, pritom mu uskraćujući i pravo na pravično suđenje, kada realnih razloga za produženje pritvora nema“;
- da „uznemirenje javnosti kao razlog - osnov za produženje pritvora sud bi u svakom slučaju trebalo da tumači restriktivno“;
- da je „sama Zakonska norma iz člana 191. stav 2. tačka 4) ZKP po svojoj sadržini - suštinskom opisu postojala i ranije u prethodnom Zakoniku o krivičnom postupku, ali je odlukom Saveznog Ustavnog suda SRJ proglašena protivustavnom, i to odlukom IU-191/96 od 7. decembra 2000. godine“ i „da se ovakva odluka o protivustavnosti apsolutno može primeniti i na sadašnju normu iz člana 211. stav 1. tačka 4) u važećem Zakoniku o krivičnom postupku;
- da „sud mora navesti razloge koji ukazuju da realno i van svake sumnje postoji uznemirenje javnosti koje opravdava određivanje - produženje pritvora“ i da se u osporenim rešenjima „ne daje niti jedan razlog koji bi opravdao postojanje ovog uslova za pritvor posle gotovo protekle decenije od spornog događaja za koji se sumnjiči pritvorenik“;
- da „težina posledice učinjenog krivičnog dela i uznemirenje javnosti moraju biti u uzročno-posledičnoj vezi, kao i uznemirenje javnosti i nesmetano vođenje krivičnog postupka“, a da u osporenim rešenjima „očigledno nema niti jednog pravnog argumenta za dalje produženje pritvora P. B.“, te da je „jasno da je jedno takvo rešenje arbitrerno, a što jednostavno znači protivustavno i protivzakonito, a samim tim u najširem smislu reči nepravično“;
- da je u prvostepenom rešenju navedeno „da je u daljem postupku potrebno preduzeti dokazne radnje - veštačenje od strane sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke, a koje će se veštačenje obaviti u roku od 60 dana, te saslušanje dva svedoka“, što, po mišljenju podnosica, nema „apsolutno nikakve veze sa članom 211. stav 1. tačka 4) Zakonika o krivičnom postupku i te činjenice su potpuno irelevantne u odnosu na tačku 4)“;
- da je „u konkretnom slučaju u odnosu na procesnu meru pritvora došlo do primene dvostrukog standarda na štetu podnosioca ustavne žalbe“, pozivajući se na rešenje Apelacionog suda u B. Kž2. 2643/12 od 13. jula 2012. godine, kojim je okrivljenom „S. D. ukinut pritvor prethodno određen na osnovu odredbe člana 211. stav 1. tačka 4) Zakonika o krivičnom postupku“, te je isti odmah pušten na slobodu, ističući da je „Apelacioni sud u B. zauzeo u više svojih ranijih rešenja pravni stav da se ne može više puta nekom stavljati na teret kvalifikatorni element bića krivičnog dela, odnosno da kvalifikatorni element bića krivičnog dela ne može istovremeno predstavljati i posebno tešku okolnost koja opravdava nečije zadržavanje u pritvoru“;
- da je „ovaj pritvor od samog trenutka kada je određen predstavljao suštinski protivpravno lišavanje slobode P. B. s obzirom da razlozi za njegovo određivanje nikada nisu postojali i sam pritvor predstavlja flagrantno kršenje njegovog najosnovnijeg ljudskog prava - prava na slobodu“;
- da je „pravna konstrukcija saizvršilaštva u nečinjenju dubiozna čak i u materiji ratnih zločina, a u materiji privrednog kriminala čak i teorijski nemoguća, jer predstavlja direktnu penetraciju objektivne odgovornosti i instituta nesvesnog nehata u područje zloupotrebe, koja po definiciji predstavlja ciljani umišljaj“;
- da „elementi bića krivičnog dela ne mogu biti istovremeno i procesni oslonac za produženje pritvora i da je tvrdnja iz prvostepenog rešenja da bi ukidanje pritvora podnosiocu ustavne žalbe P. B. dovelo do uznemirenja javnosti koje bi moglo da utiče na pravično i nesmetano vođenje postupka apsolutno besmislena i neosnovana“;
- da se „ovaj postupak i sadašnji pritvor polako pretvaraju u suštinski svojevrsno i neosnovano kažnjavanje P. B., koje gubi svoju svrhu i postaje oružje za pritisak i pretnju prema njemu“.
Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava, poništi osporena rešenja i utvrdi pravo podnosiocu na naknadu štete.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i odgovor Apelacionog suda u B. Su. VIII 1273/13 od 6. novembra 2013. godine, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:
A) Činjenice i okolnosti koje se odnose na krivični postupak
Tužilaštvo za organizovani kriminal je u vreme podnošenja ustavne žalbe vodilo istražni postupak protiv podnosioca ustavne žalbe i još sedam lica.
Postupak je pokrenut donošenjem naredbe o sprovođenju istrage Tužilaštva za organizovani kriminal Kti. 11/13 od 15. juna 2013. godine, kojom je podnosiocu ustavne žalbe stavljeno na teret postojanje osnova sumnje da je izvršio krivično delo zloupotreba službenog položaja u saizvršilaštvu iz člana 359. stav 3. u vezi sa stavom 1. u vezi sa članom 33. Krivičnog zakonika.
Tokom trajanja istražnog postupka osumnjičeni su izneli svoje odbrane u odnosu na krivična dela koja su obuhvaćena naredbom o sprovođenju istrage, ispitani su svedoci, pribavljena je pisana dokumentacija i doneta je naredba za ekonomsko-finansijsko veštačenje.
B) Činjenice i okolnosti koje se odnose na pritvor
Podnosilac ustavne žalbe se do dana podnošenja ustavne žalbe (9. oktobar 2013. godine) nalazio u pritvoru skoro četiri meseca, računajući od 14. juna 2013. godine, kada je lišen slobode.
Pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe određen rešenjem sudije za prethodni postupak Višeg suda u B.- Posebno odeljenje Ki.Po1. 21/13 od 16. juna 2013. godine, na osnovu odredaba člana 211. stav 1. tač. 2) i 4) Zakonika o krivičnom postupku.
Sudija za prethodni postupak Višeg suda u B. - Posebno odeljenje je potom, na osnovu istih odredaba Zakonika o krivičnom postupku, prema podnosiocu ustavne žalbe pritvor produžio rešenjem Ki.Po1. 21/13 od 12. jula 2013. godine, dok je rešenjem Ki.Po1. 21/13 od 9. avgusta 2013. godine otklonjen zakonski osnov iz tačke 2) člana 211. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, te je pritvor produžen samo po tački 4) navedenog člana zakona.
Osporenim rešenjem Apelacionog suda u B. - Posebno odeljenje Kr.Po1. 24/13 od 5. septembra 2013. godine, prema podnosiocu ustavne žalbe je pritvor produžen za još tri meseca, na osnovu odredaba člana 211. stav 1. tačka 4) Zakonika o krivičnom postupku.
U obrazloženju osporenog prvostepenog rešenja je, između ostalog, navedeno:
- da je tužilac za organizovani kriminal podneo predlog da se prema osumnjičenom, ovde podnosiocu ustavne žalbe, i drugim licima, produži pritvor za još tri meseca, navodeći „da i dalje postoji osnovana sumnja da su osumnjičeni P. B., M.Đ, A.G, G.M, A.M. i J.D. izvršili krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 3. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika, za koje je propisana kazna preko deset godina“, te da je neophodno u daljem toku istrage preduzeti dokazne radnje koje su taksativno nabrojane;
- da je „odlučujući o predlogu Tužilaštva za organizovani kriminal za produženje pritvora prema okrivljenima, Apelacioni sud u B. - Posebno odeljenje našao da je isti osnovan“;
- da „i dalje postoje zakonski razlozi za produženje pritvora propisani odredbom člana 211. stav 1. tačka 4) Zakonika o krivičnom postupku, obzirom da iz do sada prikupljenih dokaza i podataka proizilazi osnovana sumnja da su okrivljeni izvršili krivično delo zloupotreba službenog položaja u saizvršilaštvu iz člana 359. stav 3. u vezi sa stavom 1. u vezi sa članom 33. Krivičnog zakonika, za koje je zaprećena kazna zatvora u trajanju od preko deset godina, da je težina posledice izvršenja krivičnog dela dovela do uznemirenja javnosti, koje može ugroziti nesmetano i pravično vođenje ovog postupka“;
- da „iz spisa predmeta proizlazi postojanje osnovane sumnje da je preduzimanjem inkriminisanih radnji okrivljenih preduzeću „V.“ iz L. pribavljena imovinska korist u iznosu od oko 5.700.920 evra na štetu budžeta Republike Srbije, a koji iznos višestruko prelazi iznos neophodan za kvalifikovani oblik krivičnog dela zloupotreba službenog položaja“;
- da „svakako i svojstva koja su okrivljeni imali u vreme preduzimanja inkriminisanih radnji, odnosno da je okrivljeni P. B. obavljao funkciju Ministra privrede Vlade Republike Srbije... , te činjenica da je „L. B.“ preduzeće od značaja za Republiku Srbiju, obzirom na svoju infrastrukturu, privredni potencijal i veliki broj zaposlenih čije su poslovanje i bonitet u velikoj meri oštećeni nezakonitim postupanjem osumnjičenih lica“, kao i da je „L. B.“, kako u periodu izvršenja krivičnog dela tako i danas privredno društvo sa velikim brojem zaposlenih što dodatno ukazuje na strateški značaj ovog preduzeća i da je reč o preduzeću koje je imalo veliki broj malih akcionara pre izvršenja krivičnih dela, što takođe ukazuje na vitalni značaj koje je ovo preduzeće imalo i još uvek ga ima u poslovnom i privrednom sistemu Republike Srbije“;
- da „napred navedene okolnosti opravdavaju dalje zadržavanje okrivljenih P. B., M.Đ, A.G, G.M, A.M. i J.D. u pritvoru sa razloga propisanog odredbom člana 211. stav 1. tačka 4) Zakonika o krivičnom postupku, obzirom da su način izvršenja, težina i posledice nastale izvršenjem ovog krivičnog dela doveli do uznemirenja javnosti koje može ugroziti nesmetano i pravično vođenje ovog krivičnog postupka“.
Branioci okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, su protiv rešenja o produženju pritvora izjavili žalbe, iz svih razloga predviđenih odredbama člana 437. stav 1. tač. 1) do 4) Zakonika o krivičnom postuku, sa predlogom da Apelacioni sud - Posebno odeljenje preinači ožalbeno rešenje, donese odluku o ukidanju pritvora prema P. B. i omogući mu da se u daljem toku krivičnog postupka brani sa slobode.
Apelacioni sud u B. - Posebno odeljenje je osporenim rešenjem Kž2.Po1. 393/13 od 26. septembra 2013. godine odbio kao neosnovane izjavljene žalbe, pored ostalih, i branilaca P. B., ovde podnosioca ustavne žalbe.
U obrazloženju navedenog rešenja je, između ostalog, istaknuto:
- da je „pravilno veće ovog suda, odlučujući u smislu člana 215. stav 2. Zakonika o krivičnom postupku, prema osumnjičenima P. B., M.Đ, A.G, G.M, A.M. i J.D. produžilo pritvor po zakonskom osnovu iz člana 211. stav 1. tačka 4) Zakonika o krivičnom postupku, nalazeći da u konkretnom slučaju i dalje stoje zakonski razlozi za zadržavanje osumnjičenih u pritvoru po navedenom osnovu“;
- da „iz do sada prikupljenih dokaza proizilazi osnovana sumnja da su osumnjičeni izvršili krivično delo zloupotreba službenog položaja u saizvršilaštvu iz člana 359. stav 3. u vezi sa stavom 1. u vezi sa članom 33. Krivičnog zakonika, za koje je zaprećena kazna zatvora u trajanju od preko deset godina, kao i da je težina posledica izvršenja predmetnog krivičnog dela dovela do uznemirenja javnosti, koje i po nalaženju ovog veća može ugroziti nesmetano i pravično vođenje ovog postupka“;
- da „iz spisa predmeta proizilazi postojanje osnovane sumnje da je preduzimanjem inkriminisanih radnji bliže opisanih u naredbi za sprovođenje istrage Tužilaštva za organizovani kriminal, od strane osumnjičenih preduzeću „V.“ iz L. pribavljena imovinska koristi u iznosu od oko 5.700.920 evra na štetu budžeta Republike Srbije, koji iznos višestruko prelazi iznos neophodan za kvalifikovani oblik krivičnog dela zloupotreba službenog položaja“;
- da „imajući u vidu i svojstvo koje su osumnjičeni imali u vreme preduzimanja inkriminisanih radnji, odnosno da je osumnjičeni P. B. obavljao funkciju Ministra privrede Vlade Republike Srbije...,kao i činjenicu da je „L. B.“ preduzeće od značaja za Republiku Srbiju obzirom na svoju infrastrukturu, privredni potencijal i veliki broj zaposlenih čije je poslovanje i bonitet u velikoj meri oštećeni nezakonitim postupanjem osumnjičenih i da je „L. B.“, kako u periodu izvršenja predmetnih krivičnih dela za koja su osumnjičeni osnovano sumnjivi tako i danas privredno društvo sa velikim brojem zaposlenih koje je imalo i veliki broj malih akcionara što ukazuje na vitalni značaj ovog preduzeća za privredu Republike Srbije“;
- da „sve navedene okolnosti, i po nalaženju ovog veća opravdavaju dalje zadržavanje osumnjičenih u pritvoru po navedenom zakonskom osnovu“;
- da je „pravilno veće ovog suda zaključilo da napred navedene okolnosti opravdavaju dalje zadržavanje osumnjičenih P. B., M.Đ, A.G, G.M, A.M. i J.D. u pritvoru po navedenom zakonskom osnovu, imajući u vidu da su način izvršenja, težina i posledice nastale izvršenjem ovog krivičnog dela za koje su osumnjičeni osnovano sumnjivi, doveli do uznemirenja javnosti koje i po nalaženju ovog veća može ugroziti pravično i nesmetano vođenje ovog krivičnog postupka“;
- da je „pravilno veće ovog suda prilikom produžavanja pritvora prema osumnjičenima imalo u vidu i složenost krivičnog postupka kao i činjenicu da je u daljem toku postupka potrebno ispitati svedoke koji su označeni u predlogu Tužilaštva za organizovani kriminal za produženje pritvora, kao i činjenicu da je Tužilaštvo za organizovani kriminal dana 26. avgusta 2013. godine, donelo naredbu o ekonomsko-finansijskom veštačenju... i da je zbog obimnosti predmeta i dokumentacije veštaku dat rok od 60 dana za dostavljanje pismenog nalaza i mišljenja“;
- da je „pravilno prvostepeni sud zaključio da u konkretnom slučaju i dalje stoje zakonski razlozi za zadržavanje osumnjičenih u pritvoru, odnosno da su ispunjena oba kumulativna uslova i to visina zaprećene kazne i da postoje činjenice i okolnosti koje su dovele do uznemirenja javnosti, koje može ugroziti nesmetano i pravično vođenje ovog krivičnog postupka, dajući za svoju odluku jasne razloge, koje kao pravilno utvrđene u potpunosti prihvata i ovaj sud i nalazi da žalbenim navodima kako osumnjičenih tako i njihovih branilaca, pravilnost i zakonitost pobijanog rešenja nisu dovedene u pitanje“;
- da „žalbene navode branilaca osumnjičenih u kojima se vrši ocena dokaza i u kojima se ističe da iz izvedenih dokaza ne proizilazi osnovana sumnja da su osumnjičeni izvršili predmetna krivična dela, Apelacioni sud u B. je ocenio neosnovanim, i nalazi da isti nisu od utacaja na odlučivanje o pritvoru, budući da će o navedenim žalbenim navodima prvostepeni sud dati svoju ocenu u kontradiktornom postupku ukoliko do istog dođe“;
- da su žalbeni navodi branilaca osumnjičenih u kojima se ističe da „navodi prvostepenog suda da je potrebno saslušati svedoke koji su navedeni u predlogu Tužilaštva za organizovani kriminal kao i da je potrebno obaviti veštačenje od strane veštaka ekonomske struke, ne mogu da predstavljaju razlog za produženje pritvora“, po oceni „Apelacionog suda neosnovani, budući da su to razlozi zbog kojih istraga još uvek nije završena, a kako to pravilno navodi veće ovog suda u pobijanom rešenju, a ne razlozi za produženje pritvora prema osumnjičenima, kako to ističu branioci“.
Podnosilac ustavne žalbe je Ustavnom sudu dostavio i rešenje Apelacionog suda u B. Kž2. 2643/12 od 13. jula 2012. godine kojim je uvažena žalba branioca okrivljenog S.D, preinačeno rešenje Višeg suda u B. Kv. 2523/12 od 22. juna 2012. godine tako što je ukinut pritvor prema D.S. i određeno da se isti odmah pusti na slobodu. U obrazloženju ovog rešenja Apelacioni sud u B. je, pored ostalog, istakao da „visina pribavljene protivpravne imovinske koristi, odnosno visina štete za koju postoji osnovana sumnja da je okrivljeni S.D. pribavio, tj. u kom iznosu je zajedno sa drugim okrivljenima, naneo štetu budžetu Republike, ne može istovremeno predstavljati i osnov za kvalifikaciju radnji okrivljenog kao produženog krivičnog dela koje se okrivljenom stavlja na teret i posebno tešku okolnost krivičnog dela koja opravdava njegovo zadržavanje u pritvoru po navedenom zakonskom osnovu, bez drugih okolnosti koje bi predstavljale posebno teške okolnosti krivičnog dela, budući da se ostali navodi pobijanog rešenja tiču okolnosti koje upravo predstavljaju obeležja krivičnog dela koje se okrivljenom stavlja na teret“, odnosno „da sama pravna kvalifikacija radnji okrivljenog iscrpljuje postojanje posebno teških okolnosti krivičnog dela“.
Apelacioni sud u B. je 6. novembra 2013. godine u svom aktu Su. VIII 1273/13 dao odgovore na navode ustavne žalbe podnosioca, ističući da su „ralozi propisani odredbom člana 211. stav 1. tačka 4) Zakonika o krivičnom postupku detaljno obrazloženi“ u osporenim rešenjima, kao i da „razlozi za produženje pritvora u odnosu na P. B. i dr. u ovom postupku nisu bili elementi krivičnog dela za koje postoji osnovana sumnja da su ih izvršili, nego razlozi u smislu odredbe člana 211. stav 1. tačka 4) Zakonika o krivičnom postupku, zbog čega je Apelacioni sud u B. svojim rešenjem Kž2.Po1. 393/13 odbio kao neosnovane žalbe koje su izjavljene na rešenje Kr.Po1. 24/13 od 5. septembra 2013. godine, sa detaljno datim razlozima.“.
4. Odredbama Ustava, na čije povrede se podnosilac poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost i da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom (član 27. stav 1.); da lice za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo može biti pritvoreno samo na osnovu odluke suda, ako je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka (član 30. stav 1.); da trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora, da pritvor određen odlukom prvostepenog suda traje u istrazi najduže tri meseca, a viši sud ga može, u skladu sa zakonom, produžiti na još tri meseca i da ako do isteka ovog vremena ne bude podignuta optužnica, okrivljeni se pušta na slobodu, kao i da se pritvorenik pušta da se brani sa slobode čim prestanu razlozi zbog kojih je pritvor određen (član 31. st. 1. i 3.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).
Zakonikom o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 i 45/13) (u daljem tekstu: ZKP) propisano je: da pre donošenja pravnosnažne odluke o izricanju krivične sankcije, okrivljenom mogu biti ograničene slobode i prava samo u meri neophodnoj za ostvarenje cilja postupka, pod uslovima propisanim ovim zakonikom (član 10. stav 1.); da se pritvor može odrediti samo pod uslovima predviđenim u ovom zakoniku i samo ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom, da je dužnost svih organa koji učestvuju u krivičnom postupku i organa koji im pružaju pravnu pomoć da trajanje pritvora svedu na najkraće neophodno vreme i da postupaju sa naročitom hitnošću ako se okrivljeni nalazi u pritvoru i da će se u toku celog postupka pritvor ukinuti čim prestanu razlozi na osnovu kojih je bio određen (član 210. st. 1. do 3.).
Saglasno odredbi člana 211. stav 1. tačka 4) ZKP, pritvor se može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako je za krivično delo koje mu se stavlja na teret propisana kazna zatvora preko deset godina, odnosno kazna zatvora preko pet godina za krivično delo sa elementima nasilja ili mu je presudom prvostepenog suda izrečena kazna zatvora od pet godina ili teža kazna, a način izvršenja ili težina posledice krivičnog dela su doveli do uznemirenja javnosti koje može ugroziti nesmetano i pravično vođenje krivičnog postupka.
Odredbama člana 214. ZKP, pored ostalog, propisano je: da se pritvor u istrazi može odrediti, produžiti ili ukinuti rešenjem sudije za prethodni postupak ili veća (član 21. stav 4.) (stav 1.); da se rešenje o produženju ili ukidanju pritvora donosi po službenoj dužnosti ili na predlog stranaka i branioca (stav 2.); da protiv rešenja o pritvoru stranke i branilac mogu izjaviti žalbu veću (član 21. stav 4.) (stav 3.); da se žalba, rešenje i ostali spisi dostavljaju odmah veću i da žalba ne zadržava izvršenje rešenja (stav 3.).
Trajanje pritvora u istrazi propisano je odredbama člana 215. ZKP, prema kojima: na osnovu rešenja sudije za prethodni postupak, okrivljeni se može zadržati u pritvoru najviše tri meseca od dana lišenja slobode i sudija za prethodni postupak je dužan da i bez predloga stranaka i branioca, po isteku svakih 30 dana ispita da li još postoje razlozi za pritvor i da donese rešenje o produženju ili ukidanju pritvora (stav 1.); veće neposredno višeg suda (član 21. stav 4.) može, na obrazloženi predlog javnog tužioca, iz važnih razloga produžiti pritvor najviše za još tri meseca i da je protiv ovog rešenja dozvoljena žalba koja ne zadržava izvršenje rešenja (stav 2.); da ako se do isteka roka iz st. 1. i 2. ovog člana ne podigne optužnica, okrivljeni će se pustiti na slobodu (stav 3.).
Saglasno odredbi člana 295. stav 1. tačka 1) ZKP, istraga se pokreće protiv određenog lica za koje postoje osnovi sumnje da je učinilo krivično delo, dok se saglasno stavu 2. istog člana, u istrazi prikupljaju dokazi i podaci koji su potrebni da bi se moglo odlučiti da li će se podići optužnica ili obustaviti postupak, dokazi koji su potrebni da se utvrdi identitet učinioca, dokazi za koje postoji opasnost da se neće moći ponoviti na glavnom pretresu ili bi njihovo izvođenje bilo otežano, kao i drugi dokazi koji mogu biti od koristi za postupak, a čije se izvođenje, s obzirom na okolnosti slučaja, pokazuje celishodnim.
Odredbama člana 359. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09 i 121/12) (u daljem tekstu: KZ), koje se primenjuju od 15. aprila 2013. godine je, pored ostalog, propisano: da će se službeno lice koje iskorišćavanjem svog službenog položaja ili ovlašćenja, prekoračenjem granice svog službenog ovlašćenja ili nevršenjem svoje službene dužnosti pribavi sebi ili drugom fizičkom ili pravnom licu kakvu korist, drugom nanese kakvu štetu ili teže povredi prava drugog, kazniti zatvorom od šest meseci do pet godina (stav 1.); da ako vrednost pribavljene imovinske koristi prelazi iznos od milion i petsto hiljada dinara, učinilac će se kazniti zatvorom od dve do dvanaest godina (stav 3.).
5. Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu naglašava da je, sa aspekta zaštite ljudskih prava, pravo na slobodu jedno od osnovnih ljudskih prava zajemčenih Ustavom i da pritvor predstavlja posebno osetljivu meru njegovog ograničenja. Ustavom je utvrđeno da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost i da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom, iz čega proizlazi da je neophodno kumulativno postojanje dva uslova da bi lišenje slobode bilo zakonito. Prvi, da lišenje slobode mora biti zasnovano na razlozima predviđenim zakonom, i drugi, da se lice lišava slobode u skladu sa zakonom propisanim postupkom. Saglasno odredbi člana 211. stav 1. ZKP, pritvor se prema nekom licu može odrediti samo ukoliko postoji osnovana sumnja da je lice učinilo krivično delo, a iz razloga propisanih u tač. 1) do 4) navedenog člana.
Postojanje osnovane sumnje da je pritvoreno lice izvršilo krivično delo, a u cilju nesmetanog vođenja krivičnog postupka, je uslov sine qua non za postojanje ustavnosti i zakonitosti, kako prilikom određivanja, tako i prilikom produžavanja mere pritvora (Odluka Ustavnog suda Už-1429/2008 od 16. jula 2009. godine, tačka 7. obrazloženja). Međutim, postojanje osnovane sumnje same po sebi nije dovoljno. Stoga su nadležni sudovi prilikom donošenja odluke o pritvoru, u slučaju kada utvrde da i dalje postoje razlozi za produženje ove mere, dužni da posebno obrazlože razloge za pritvor u svakom pojedinačnom slučaju. Ti razlozi moraju biti relevantni i dovoljni, odnosno ne smeju biti proizvoljni. Proizvoljno lišavanje slobode postoji onda kada nadležni organi ne obrazlože na zadovoljavajući način razloge zbog kojih je lišavanje slobode bilo neophodno (presuda Kay protiv Velike Britanije, od 1. marta 1994, stav 31.). Takođe, nadležni sud je u obavezi da detaljno obrazloži razloge za pritvor (Kurt protiv Turske, 24276/94 od 25. maja 1998. godine i Bayorkina protiv Rusije, 69481/01 od 27. jula 2006. godine).
U nadležnosti redovnih sudova je da osiguraju da pritvor optuženog lica ne prelazi razumni vremenski rok. U tom smislu redovni sudovi su dužni da pažljivo ispitaju opravdanost produženja pritvora s obzirom na okolnosti svakog konkretnog slučaja, odnosno da u svakom konkretnom slučaju utvrde i navedu dalje postojanje zakonske osnove za pritvor, te podrobno argumentuju razloge zbog kojih smatraju da legalni i legitimni ciljevi pritvora i dalje postoje. Prilikom svake kontrole pritvora sud utvrđuje da li su ispunjeni zakonski uslovi i razlozi za dalje zadržavanje okrivljenog u pritvoru i da li se ista svrha (nesmetano vođenje krivičnog postupka) može ostvariti drugom, blažom merom. Ukoliko sud oceni da okrivljenog treba zadržati u pritvoru, u rešenju mora navesti detaljne i individualizovane razloge za takvu odluku (Odluka Ustavnog suda Už-1429/2008 od 16. jula 2009. godine, tač. 6. i 7. obrazloženja). Dakle, u nadležnosti redovnih sudova je da utvrde postojanje konkretnih razloga koji se odnose na osnov za određivanje ili produženje mere pritvora. Nije zadatak Ustavnog suda da utvrđuje ili preispituje te razloge, niti da zameni redovne sudove koji odlučuju o pritvoru podnosilaca ustavnih žalbi. Međutim, Ustavni sud jeste nadležan da na osnovu razloga koji su u vezi sa pritvorom dati u odlukama redovnih sudova i činjenica na koje podnosioci ustavnih žalbi ukazuju, odluči da li je u konkretnom slučaju došlo do povrede Ustavom zajemčenih prava.
Da li je nadležni sud trajanje mere pritvora sveo na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora, odnosno da li je vreme trajanja pritvora razumno, ne može se proceniti in abstracto. Stoga se pitanje da li je razumno da optuženi ostane u pritvoru mora procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Produžavanje mere pritvora može biti opravdano samo ako postoje takve okolnosti koje opravdavaju javni interes i pretežu nad pravilom poštovanja slobode pojedinca (videti, pored ostalih, presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima W. protiv Švajcarske, od 26. januara 1993. godine, stav 30; Kudla protiv Poljske, od 26. oktobra 2000. godine, st. 110. i 111; Solmaz protiv Turske, od 16. januara 2007. godine, stav 38).
Ustavni sud je u više svojih odluka (videti, pored ostalih, Odluku Už-4940/2010 od 31. marta 2011. godine, tačka 5. obrazloženja) stao na stanovište da dužina trajanja pritvora koja neće dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava iz člana 31, podrazumeva da nadležni sudovi u svojim odlukama navode relevantne i dovoljne razloge kojima opravdavaju trajanje mere pritvora i pokazuju posebnu hitnost u vođenju postupka.
Takođe, Ustavni sud ukazuje na već zauzet stav da se odredbe člana 30. Ustava odnose na inicijalni čin pritvaranja nekog lica, odnosno na donošenje rešenja o određivanju pritvora od strane suda, a odredbe člana 31. Ustava na trajanje pritvora, što podrazumeva da je pritvor predhodno određen i da se lice već nalazi u pritvoru. Stoga Sud nalazi da je neosnovano pozivanje podnosioca ustavne žalbe na povredu prava zajemčenog odredbom člana 30. stav 1. Ustava, već da za ocenu navoda ustavne žalbe mogu biti relevantne samo odredbe člana 31. stav 1. Ustava.
Imajući u vidu sve do sada navedeno, kao i sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je istaknutu povredu prava iz člana 27. stav 1, člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava cenio u okviru prava iz člana 31. Ustava.
6. Polazeći od navedenih opštih principa, kao i okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud je utvrdio da je pritvor prema podnosiocu ustavne žalbe određen i produžavan zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršio krivično delo zloupotreba službenog položaja.
Pored postojanja osnovane sumnje da je podnosilac izvršio krivično delo, Apelacioni sud u B. - Posebno odeljenje je u osporenim rešenjima utvrdio da postoji zakonski osnov iz tačke 4) člana 211. stav 1. ZKP, odnosno da je za krivično delo koje mu se stavlja na teret propisana kazna zatvora preko deset godina, a da su način izvršenja i težina posledice krivičnog dela doveli do uznemirenja javnosti koje može ugroziti nesmetano i pravično vođenje krivičnog postupka.
U smislu navedenog, Ustavni sud pre svega ukazuje da se pritvorski osnov sadržan u odredbi člana 211. stav 1. tačka 4) ZKP zasniva na: 1) visini propisane, odnosno izrečene kazne zatvora (u konkretnom slučaju propisane kazna zatvora do 12 godina) i 2) načinu izvršenja ili težini posledice krivičnog dela koji su doveli do uzmnemirenja javnosti koje može ugroziti nesmetano i pravično vođenje krivičnog postupka. Iz navedenog sledi da je nadležan sud koji odlučuje o određivanju, odnosno o produženju pritvora prema nekom licu po navedenom zakonskom osnovu, dužan da utvrdi postojanje nekoliko kumulativno ispunjenih uslova, i to: 1) objektivni element, visinu zaprećene ili izrečene kazne; 2) da je usled načina izvršenja ili težine posledica krivičnog dela došlo do uznemirenja javnosti, koje objektivno mora nastupiti; 3) da takvo uznemirenje javnosti može ugroziti nesmetano vođenje krivičnog postupka, posebno imajući u vidu da nije svako uznemirenje javnosti razlog za pritvor, već samo ono koje može realno i neposredno ugroziti nesmetano i pravično vođenje krivičnog postupka.
U konkretnom slučaju, kao razloge koji su opravdali produženje pritvora prema podnosiocu po navedenom zakonskom osnovu, nadležni sudovi su naveli: 1) da postoji osnovana sumnja da je izvršio krivično delo za koje je zaprećena kazna zatvora u trajanju od preko deset godina; 2) da postoji osnovana sumnja da je preduzimanjem „inkriminisanih“ radnji preduzeću „V.“ iz L. pribavljena imovinska korist u iznosu od oko 5.700.920 evra na štetu budžeta Republike Srbije, a koji iznos višestruko prelazi iznos neophodan za kvalifikovani oblik krivičnog dela zloupotreba službenog položaja; 3) da je podnosilac ustavne žalbe obavljao funkciju ministra privrede Vlade; 4) da je „L. B.“ preduzeće od vitalnog značaja za Republiku Srbiju, čije su poslovanje i bonitet u velikoj meri oštećeni nezakonitim postupanjem osumnjičenih lica. Apelacioni sud u B. - Posebno odeljenje je zaključio da „napred navedene okolnosti opravdavaju dalje zadržavanje okrivljenih P. B., M.Đ, A.G, G.M, A.M. i J.D. u pritvoru sa razloga propisanog odredbom člana 211. atav 1. tačka 4) Zakonika o krivičnom postupku, obzirom da su način izvršenja, težina i posledice nastale izvršenjem ovog krivičnog dela doveli do uznemirenja javnosti koje može ugroziti nesmetano i pravično vođenje ovog krivičnog postupka“. Uz to, navodi se i da je „pravilno veće ovog suda prilikom produžavanja pritvora prema osumnjičenima imalo u vidu i složenost krivičnog postupka kao i činjenicu da je u daljem toku postupka potrebno ispitati svedoke koji su označeni u predlogu Tužilaštva za organizovani kriminal za produženje pritvora, kao i činjenicu da je Tužilaštvo za organizovani kriminal dana 26. avgusta 2013. godine, donelo naredbu o ekonomsko-finansijskom veštačenju... i da je zbog obimnosti predmeta i dokumentacije veštaku dat rok od 60 dana za dostavljanje pismenog nalaza i mišljenja“.
Ustavni sud ističe da je navedeni zakonski osnov za određivanje, odnosno produženje mere pritvora prepoznat i prihvaćen i od strane Evropskog suda za ljudska prava, odnosno da, u izuzetnim slučajevima, određena krivična dela zbog svoje posebne težine i reakcije javnosti na njih, mogu da opravdaju pritvor, bar za neko vreme (videti, pored ostalih: presude Evropskog suda za ljudska prava Tomasi protiv Francuske, od 27. avgusta 1992. godine, pasus 91; Scott protiv Španije, od 18. decembra 1996. godine; Bozano protiv Francuske, od 18. decembra 1986. godine; Guzzardi protiv Italije, od 6. novembra 1980. godine).
Istovremeno, vezano za pozivanje podnosioca ustavne žalbe na stav nadležnog redovnog suda, Apelacionog suda u B., zauzetog u rešenju Kž2. 2643/12 od 13. jula 2012. godine, Ustavni sud ističe da je navedena sudska odluka doneta u vreme ranije važećeg Zakonika o krivičnom postupku. Ustavni sud podseća da je u predmetu IUz-1490/2010 od 13. marta 2013. godine doneo Rešenje kojim je odbacio inicijative za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti, pored ostalih, i odredbe člana 142. stav 1. tačka 5) ranije važećeg Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 i 76/10). Ustavni sud je stao na stanovište: da se „mora, kao i kod svih drugih osnova, voditi računa o opštim načelima na kojima se pravni institut pritvora zasniva, a to su legitimnost i racionalnost cilja koji se pritvaranjem određenog lica želi postići, a što se manifestuje, pre svega, utvrđivanjem činjenica, odnosno u ovom slučaju posebno teških okolnosti krivičnog dela za svaki pojedinačni slučaj određivanja pritvora, koje moraju biti konkretizovane i posebno obrazložene na logičan i pravno prihvatljiv način“; da „prilikom određivanja okolnosti krivičnog dela koje opravdavaju određivanje pritvora po ovom osnovu, sudski organ je nadležan da utvrdi postojanje posebno teških okolnosti krivičnog dela nezavisno od postojanja kvalifikatornih okolnosti, kao obeležja konkretnog težeg oblika krivičnog dela, već na osnovu postojanja posebno teških okolnosti svakog konkretnog krivičnog dela kako u odnosu na posledice koje je to delo izazvalo, tako i način njegovog izvršenja ili okolnosti vezane za ličnost oštećenog“; da „upravo ova razlika koja postoji između navedena dva pravna pojma sprečava automatsko određivanje pritvora protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je izvršilo krivično delo pod kvalifikatornim okolnostima, jer je sud taj koji ceni, prilikom određivanja pritvora, da li i kod ovakvih krivičnih dela postoje konkretne, naročite okolnosti koje su u odnosu na predmetno krivično delo posebno teške; da to takođe ne sprečava sud da i kod krivičnih dela koja nemaju obeležja krivičnog dela sa kvalifikatornim okolnostima, može odrediti pritvor, ukoliko nađe da postoje posebno teške okolnosti pod kojima je krivično delo izvršeno“. Ustavni sud ukazuje da odredbe sada važećeg Zakonika o krivičnom postupku, kao što je već rečeno, pored zaprećene kazne i načina izvršenja ili težine posledice krivičnog dela, postavljaju i dodatni uslov – postojanje uznemirenja javnosti i uzročno-posledičnu vezu uznemirenja javnosti sa mogućnošću ugrožavanja nesmetanog i pravičnog vođenja sudskog postupka.
Takođe, Ustavni sud posebno naglašava da se, saglasno dobro ustanovljenoj praksi Evropskog suda za ljudka prava, ovaj osnov može smatrati relevantnim i dovoljnim samo pod uslovom da se zasniva na činjenicama koje ukazuju da bi puštanje okrivljenog na slobodu zaista ugrozilo javni red i mir, odnosno dovelo do uznemirenja javnosti (videti presude u predmetima Letellier protiv Francuske, od 26. juna 1991. godine, stav 51. i Kemmache protiv Francuske, od 27. novembra 1991. godine, stav. 52.). Tačnije, pritvor se, prema stanovištu navedenog suda, može odrediti (i produžiti) za krivična dela, koja, zbog posebne težine i reakcije javnosti na njih, mogu izazvati nemir u društvu, ali da odluka o tome mora biti zasnovana na „činjenicama koje pokazuju da bi ostanak okrivljenog na slobodi zaista ugrozio javni red i mir“. Takođe, Evropski sud je stao na stanovište da se „opasnost ugrožavanja javnog reda i mira ne može izvesti samo iz težine krivičnih dela ili iz optužbe stavljene na teret okrivljenom“ (Letellier protiv Francuske, od 26. juna 1991. godine, stav 51.), naglasivši takođe da se „ovaj osnov za pritvor ne može dostatno obrazložiti pozivanjem samo na apstraktnu težinu krivičnog dela“ (Kemmache protiv Francuske od 27. novembar 1991. godine, stav 52.).
U ovom konkretnom slučaju, Apelacioni sud u B. - Posebno odeljenje je prilikom produženja pritvora podnosiocu ustavne žalbe, pored visine zaprećene kazne, imao u vidu i to: da visina pribavljene imovinske koristi na štetu budžeta Republike Srbije, za koju se podnosilac ustavne žalbe sumčinji, iznosi oko 5.700.920 evra, koji iznos višestruko prelazi iznos neophodan za kvalifikovani oblik krivičnog dela zloupotreba službenog položaja, da je podnosilac obavljao funkciju ministra privrede u Vladi i da je „L. B.“ preduzeće od vitalnog značaja za Republiku Srbiju, čije poslovanje i bonitet su u velikoj meri oštećeni nezakonitim postupanjem osumnjičenih lica.
Međutim, Ustavni sud konstatuje da u osporenim rešenjima nisu navedene konkretne činjenice i okolnosti koje ukazuju da je zaista došlo do uznemirenja javnosti, a zbog težine ili posledice krivičnog dela koje se podnosiocu ustavne žalbe stavlja na teret, te da one mogu zbog svojih manifestacionih oblika ozbiljno i neposredno ugroziti nesmetano i pravično vođenje krivičnog postupka. Ustavni sud ukazuje da su sudovi u osporenim rešenjima morali takve okolnosti, za koje su smatrali da postoje, posebno obrazložiti i dovesti ih u vezu sa težinom krivičnog dela koje je podnosiocu ustavne žalbe stavljeno na teret. Pored navedenog, nadležni sudovi su propustili da, osim visine zaprećene kazne, u osporenim rešenjima utvrde konkretne činjenice koje ukazuju da je usled načina izvršenja ili težine posledice krivičnog dela za koje se podnosilac sumnjiči, došlo do odgovarajućeg stepena uznemirenja javnosti, te na koji način je ugroženo nesmetano i pravično vođenje krivičnog postupka, posebno imajući u vidu da je naredbom o sprovođenju istrage podnosiocu ustavne žalbe stavljeno na teret da je radnje za koje se tereti preduzeo 2005. godine, od kada je prošlo više od osam godina.
Razmatrajući obrazloženja osporenih sudskih rešenja u tom svetlu, Ustavni sud je ocenio da su ona nedostatna, jer u njima nisu navedene, a samim tim ni ocenjene, činjenice i okolnosti koje su dovele do danas prisutnog uznemirenja javnosti, a koje objektivno moraju postojati prilikom odlučivanja o pritvoru po zakonskom osnovu iz tačke 4) člana 211. stav 1. ZKP. Ustavni sud, stoga, smatra da su nadležni sudovi iskazali nedovoljno brižljiv odnos prema pritvoru, koji kao mera ograničenja slobode ne sme biti produžavan sa čisto apstraktne tačke gledišta, uzimajući u obzir samo težinu krivičnog dela. Redovni sudovi kod produženja pritvora moraju voditi računa o pristupu koji zahteva Evropski sud za ljudska prava kod procene dovoljnih i relevantnih okolnosti, što podrazumeva da se uznemirenje javnosti ne može izvesti samo iz težine krivičnog dela, niti se može vezati za okolnosti koje su eventualno postojale u vremenu koje znatno prethodi odlučivanju o daljem lišenju slobode okrivljenog lica. Takođe, Ustavni sud ukazuje da se u osporenim rešenjima nije moglo biti mesta isticanju da se „prilikom produžavanja pritvora prema osumnjičenima imalo u vidu“ da istraga još nije okončana, te navođenju koje je istražne radnje nadalje neophodno sprovesti, s obzirom na to da te okolnosti imaju svoj značaj samo za pritvorski osnov iz tačke 2) člana 211. stav 1. ZKP, a koji je u odnosu na podnosioca prethodno otklonjen rešenjem sudije za prethodni postupak i više ne egzistira kao osnov za produženje pritvora.
Polazeći od svega do sada izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe osporenim rešenjima povređeno pravo na ograničeno trajanje pritvora zajemčeno odredbom člana 31. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.
Imajući u vidu prirodu učinjene povrede ustavnog prava u konkretnom slučaju, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stava 2. Zakona o Ustavnom sudu, odredio da Apelacioni sud u ponovi postupak i u najkraćem roku donese novu odluku po žalbi podnosioca izjavljenoj protiv rešenja Apelacionog suda u B. -Posebno odeljenje Kr.Po1. 24/13 od 5. septembra 2013. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.
Ustavni sud je ocenio da su, iako je podnosilac ustavne žalbe tražio da mu se utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete, utvrđivanje ovom odlukom povrede prava i nalog da se donese nova odluka o žalbi izjavljenoj protiv prvostepenog rešenja, dovoljni su da se postigne adekvatna pravična satisfakcija podnosiocu.
7. Ustavni sud je, na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
dr Dragiša B. Slijepčević