Odluka Ustavnog suda o zahtevu za isplatu dodataka za pripravnost policajca

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu policijskog službenika protiv presude Upravnog suda. Utvrđeno je da nije povređeno pravo na pravičnu naknadu za rad, jer je kroz uvećani dodatni koeficijent plate već vrednovana pripravnost i druge neredovnosti u radu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Slaviše Stojanovića iz sela Resnik, opština Sokobanja , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. novembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Slaviše Stojanovića izjavljena protiv presude Upravnog suda - Odeljenje u Nišu U. 13319/13 od 12. septembra 2014. godine zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na pravičnu naknadu za rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije, dok se ustavna žalba u preostalom delu odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Slaviša Stojanović iz sela Resnik, opština Sokobanja, podneo je Ustavnom sudu, 28. oktobra 2014. godine, preko punomoćnika Jasmine Mihailović, advokata iz Valjeva, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda - Odeljenje u Nišu U. 13319/13 od 12. septembra 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na pravičnu naknadu za rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je podnosilac u periodu od 23. decembra 2007. do 23. decembra 2010. godine bio angažovan na poslovima pasivnog dežurstva, a da mu za to nije isplaćivana naknada, odnosno da je uvek primao istu platu, bez obzira na broj radnih časova; da upravni organi nisu utvrdili koliko časova je podnosilac bio angažovan na poslovima pasivnog dežurstva i da li mu je to plaćeno; da ni Upravni sud nije utvrdio te činjenice; da nigde u osporenoj presudi nije navedeno kojim članom Pravilnika je propisano uvećanje koeficijenta za neredovnosti u radu; da nije utvrđeno da li je načelnik Policijske uprave ili drugo ovlašćeno lice donelo plan pripravnosti i koliko časova pripravnosti je imao podnosilac u spornom periodu.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da su osporenom presudom povređena označena ustavna prava, naloži ponavljanje postupka i druge mere radi otklanjanja štetnih posledica, kao i da odluka ima pravno dejstvo i na ostale stranke u postupku.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Ministarstva unutrašnjih poslova (u daljem tekstu: MUP) - Policijska uprava u Zaječaru broj 120-18/2010-02, kao i u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Rešenjem MUP - Policijska uprava u Zaječaru broj 120-18/2010-2 od 23. maja 2013. godine odbijen je kao neosnovan zahtev podnosioca za isplatu dodataka za pripravnost u periodu od 23. decembra 2007. godine do 23. decembra 2010. godine. U obrazloženju prvostepenog rešenja je navedeno: da su podnosiocu pravilno utvrđeni osnovni i dodatni koeficijenti po čl. 2. i 3. Pravilnika o platama zaposlenih u MUP ST 01 str. pov. 3070/07-9 od 7. juna 2007. godine; da je uvidom u rešenje o određivanju koeficijenta za obračun i isplatu plate broj 120-251/2006 od 25. avgusta 2006. godine utvrđeno da osnovni koeficijent za radno mesto "policajac", IV stepen stručne spreme, iznosi 9,96, a dodatni koeficijent, po članu 4. navedenog pravilnika, koji se odnosi na poslove radnog mesta, posebne uslove rada, opasnost, odgovornost i složenost poslova, za isto radno mesto iznosi 6,52; da je pomenutim pravilnikom za uporedno radno mesto "pisarnica i arhiva", za IV stepen stručne spreme, utvrđen osnovni koeficijent u visini od 6,68 i dodatni koeficijent u visini od 4,61; da iz navedenog proizlazi da je dodatni koeficijent radnog mesta "policajac" u odnosu na dodatni koeficijent radnog mesta "pisarnica i arhiva" veći za 41,5%, u skladu sa odredbama člana 147. stav 1. Zakona o policiji, između ostalog, i zbog neredovnosti u radu, koja je predmet zahteva podnosioca ustavne žalbe; da su rešenja o koeficijentu plate za podnosioca i "uporedne radnike" doneta na osnovu Pravilnika o platama, koji je bio na snazi u periodu od 1. jula 2006. godine do 1. juna 2012. godine.

Rešenjem Žalbene komisije Vlade broj 120-01-337/2011-01 od 5. jula 2013. godine odbijena je kao neosnovana žalba podnosioca izjavljena protiv navedenog prvostepenog rešenja.

Osporenom presudom Upravnog suda - Odeljenje u Nišu U. 13319/13 od 12. septembra 2014. godine odbijena je tužba podnosioca podneta protiv navedenog drugostepenog rešenja. Taj sud je našao da konačnim rešenjem nije povređen zakon na štetu podnosioca ustavne žalbe, jer je upoređivanjem rešenja kojim mu je utvrđen koeficijent, u skladu sa odredbama čl. 2. i 3. Pravilnika o platama zaposlenih u MUP od 7. juna 2007. godine , sa rešenjima uporednih radnika u Policijskoj upravi - Policijska stanica u Sokobanji, sa istom stručnom spremom i na istim ili sličnim radnim mestima, utvrđeno da je podnosilac ostvario pravo na uvećanje osnovnog koeficijenta i to ne manje od 30% na mesečnom nivou, što uključuje i sva odstupanja od propisane redovnosti rada u pogledu dužine vremena njegovog vršenja. Stoga je, po oceni Upravnog suda, tuženi organ pravilno našao da se na zaposlenog koji ostvari pravo na uvećanje koeficijenta, ne primenjuju odredbe opštih radno-pravnih propisa o uvećanoj zaradi, pa ni pravo na dodatak na platu "po osnovu prekovremenog rada, rada na dan državnog i verskog praznika i rada noću", u smislu Zakona o platama u državnim organima i javnim službama.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.) i da svako ima pravo na pravičnu naknadu za rad (član 60. stav 4.).

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj ustavnosudskoj stvari, pored navedenih ustavnih odredaba, relevantne su i odredbe Zakona o policiji ("Službeni glasnik RS", broj 101/05) koji su citirane u Odluci Ustavnog suda Už - 2188/2013 od 26. februara 2016. godine, u tački 5. obrazloženja.

5. Podnosilac ustavne žalbe povrede prava na pravično suđenje i na pravičnu naknadu za rad, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 60. stav 4. Ustava, obrazlaže time da u upravnom postupku i upravnom sporu nisu utvrđene činjenice, za koje smatra, da su bile relevantne za odlučivanje o njegovom zahtevu za isplatu dodatka na platu, kao i da su u rešenjima i osporenoj presudi pogrešno primenjene odredbe materijalnog prava.

Kako se navodi o povredi prava na pravično suđenje svode na tvrdnje o nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju i pogrešnoj primeni materijalnog prava, Ustavni sud i ovom prilikom podseća na svoj stav da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je utvrđivanje činjenica i primena propisa bila očigledno proizvoljna ili diskriminatorska, i to na štetu podnosioca ustavne žalbe. Dakle, s obzirom na svoju nadležnost u postupku po ustavnoj žalbi, a u kontekstu navoda na kojima podnosilac zasniva tvrdnju o povredi prava iz člana 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava, Ustavni sud može samo da ispita da li je činjenično stanje bilo proizvoljno utvrđeno i da li je bila proizvoljna primena merodavnog materijalnog prava na štetu podnosioca.

Ustavni sud je konstatovao da je u odredbi člana 147. stav 1. Zakona o policiji, koji se na plate zaposlenih u MUP primenjuje počev od 1. jula 2006. godine, pripravnost, pored ostalog, propisana kao osnov za uvećanje koeficijenta za obračun plate, i to tako da bude od 30 do 50% nominalno veći od koeficijenata za druge državne službenike, pri čemu je u stavu 3. tog člana isključena primena drugih propisa o uvećanoj zaradi. Ustavni sud je našao da dodatni koeficijenti za radna mesta u MUP po članu 4. Pravilnika o platama zaposlenih u MUP od 26. juna 2006. godine, obuhvataju, pored ostalog, i pripravnost, kao i druge vidove neredovnosti u radu. Dakle, ukoliko je u rešenju MUP zaposlenom utvrđen dodatni koeficijent po članu 4. navedenog pravilnika, njemu je upravo kroz taj koeficijent vrednovana pripravnost, kao i drugi vidovi neredovnosti u radu. Međutim, ukoliko rešenjem MUP zaposlenom nije utvrđen dodatni koeficijent po članu 4. navedenog pravilnika, njemu ne može biti uskraćeno pravo na uvećanu platu po tom osnovu, te se u tom slučaju moraju primeniti odredbe opštih radnopravnih propisa o uvećanoj zaradi.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud je konstatovao da je rešenjem MUP od 25. avgusta 2006. godine podnosiocu ustavne žalbe utvrđen dodatni koeficijent po članu 4. Pravilnika, kao i da je to rešenje postalo konačno i izvršno u upravnom postupku. Osim toga, u upravnom postupku je utvrđeno da je navedenim rešenjem podnosiocu ustavne žalbe dodatni koeficijent uvećan za više od 30% u odnosu na dodatni koeficijent koji je Pravilnikom predviđen za radno mesto, na kome se poslovi obavljaju sa istim stepenom stručne spreme, ali bez opisane neredovnosti u radu. To dalje znači da je isplatom plate po navedenom koeficijentu, podnosilac ostvario pravo na uvećanu zaradu u skladu sa članom 147. stav 1. Zakona o policiji, te da u konkretnom slučaju nije bilo mesta primeni odredaba opštih radno-pravnih propisa o uvećanoj zaradi (videti Odluku Ustavnog suda Už-3827/2012 od 12. decembra 2012. godine).

Iako su se prvostepeni organ i Upravni sud u svojim odlukama pozvali naPravilnik o platama zaposlenih u MUP od 7. juna 2007. godine, na osnovu koga nije doneto rešenje o određivanju koeficijenta podnosiocu ustavne žalbe, Ustavni sud smatra da to u konkretnom slučaju nije imalo za posledicu donošenje rešenja proizvoljnom primenom materijalnog prava, na štetu podnosioca ustavne žalbe, budući da neosnovanost zahteva podnosioca proizlazila iz odredaba Pravilnika o platama zaposlenih u MUP od 26. juna 2006. godine, na osnovu koga je doneto rešenje o određivanju koeficijenta.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je ocenio da osporenom presudom Upravnog suda - Odeljenje u Nišu U. 13319/13 od 12. septembra 2014. godine nisu povređena prava podnosioca na pravično suđenje i na pravičnu naknadu za rad, zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije, zbog čega je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Podnosilac ustavne žalbe povredu prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava obrazlaže time što je Upravni sud osporenom presudom uvažio tužbu i poništio konačno rešenje, iako upravni organi nisu otklonili nedostatke na koje je taj sud ukazao u ranijoj presudi U. 4130/11 od 14. marta 2013. godine. Ustavni sud je ocenio da se povreda označenog ustavnog prava ne može obrazlagati odstupanjem suda od svog ranijeg pravnog shvatanja zauzetog u istom predmetu, već nejednakim postupanjem sudova najviše instance u istim činjeničnim i pravnim situacijama u različitim predmetima. Kako podnosilac nije dostavio dokaze da je Upravni sud u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji u drugom predmetu donosio drugačije (različite) odluke od odluke koja se osporava ustavnom žalbom, to je Ustavni sud našao da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o uskraćivanju jednake zaštite prava podnosiocu ustavne žalbe.

Polazeći od navedenog, Sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. Na osnovu svega izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o zahtevu za isplatu dodataka za pripravnost policajca

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti