Ustavna žalba zbog prestanka hipoteke u stečajnom postupku
Kratak pregled
Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu, nalazeći da nije povređeno pravo na pravično suđenje. Redovni sudovi su pravilno primenili odredbe Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji, umesto opšteg svojinskog prava, prilikom odlučivanja o pravima hipotekarnog poverioca nakon prodaje imovine u stečaju.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. S. iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. decembra 2013. godine, doneo je
O D L U K U
Odbija se kao neosnovana ustavna žalba D. S. protiv presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 9538/05 od 13. februara 2009. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2402/10 od 25. novembra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.
O b r a z l o ž e nj e
1. D. S. iz B. podnela je 18. februara 2011. godine, preko punomoćnika Z . Ž, advokata iz B, ustavnu žalbu protiv presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 9538/05 od 13. februara 2009. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2402/10 od 25. novembra 2010. godine zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na pravno sredstvo zajemčenog članom 36. stav 2. Ustava i prava na imovinu zajemčenog članom 58. Ustava.
Podnositeljka je u ustavnoj žalbi, između ostalog, istak la: da je na osnovu ugovora o hipotekarnom depozitu sa MB „P.“ Bankom AD B. sačinjena hipotekarna izjava, radi obezbeđenja potraživanja, koje je upisano u list nepokretnosti broj 1927, katastarska parcela broj 2682 za zgradu u ulici S. broj 42-44, a garant po hipotekarnim izjavama bilo je privredno društvo „M. K .“ DOO, B; da je protiv banke pokrenut postupak likvidacije, a protiv privrednog društva stečajni postupak; da je podnositeljka podnel a prijavu potraživanja u stečajnom postupku protiv garanta po hipotekarnim izjavama - privrednog društva „M. K .“ DOO iz B. i da je stečajno veće donelo odluku da se hipotekarnim poveriocima isplati 3,5% vrednosti njihovih potraživanja, ali da ona taj iznos nije prihvatil a; da je tokom stečajnog postupka, neposrednom pogodbom zaključen ugovor o kupoprodaji između "M. K .“ DOO B, MB „P.“ B. AD B. i K. b. AD B, i to poslovne zgrade u S. 42-44; da je prema ugovoru jedan iznos kupac - K. b. AD B. trebalo da plati određenom broju hipotekarnih poverilaca u roku od pet godina, a drugi iznos da uplati na račun likvidacione mase M. P . B; da sudovi nisu cenili kao odlučnu činjenicu da je kupac nepokretnost pod hipotekom stekao po višestruko nižoj ceni od tržišne , a na štetu poverilaca; da osporena drugostepena presuda ne sadrži nijednu odredbu materijalnog prava prema kojoj se navedene hipoteke imaju brisati, već sadrži samo odredbe Zakona o izvršnom postupku i Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji; da je postupanjem sudova povređeno i podnositeljkino pravo na imovinu, iz razloga što su pogrešno primenjene odredbe Zakona o izvršnom postupku, umesto odredba člana 63. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa kojom je propisano da hipoteka ostaje bez obzira na promenu vlasnika i da je bez uticaja pozivanje tuženog da je isplatio kupoprodajnu cenu u celosti tako što je isplatio hipotekarne poverioce koji su imali prvenstvo, jer je on kupac nepokretnosti opterećene hipotekom, koja se može brisati samo ako su ispunjeni uslovi iz člana 68. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa. Podnosi teljka je predloži la da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene presude, a istak la je i zahtev za naknadu štete.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom je po svojoj sadržini istovetna sa odredbom člana 170. Ustava, a stavom 2. istog člana je propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu kao dokaz uz ustavnu žalbu, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:
Podnositeljka ustavne žalbe, u svojstvu tužilje, podnela je Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužen e K. b. AD B, radi utvrđenja i činidbe.
Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 9538/05 od 13. februara 2009. godine je, u stavu prvom izreke, odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tuži lje kojim je tražila da se utvrdi da su njena potraživanja, kao hipotekarnog poverioca, prema njenom dužniku M. "P . b." AD iz B. u stečaju, u iznosu od 4.019,60DEM sa domicilnom kamatom od 8. aprila 1996. godine do isplate i u iznosu od 4.578,90 DEM sa domicilnom kamatom od 7. maja 1996. godine do isplate, obezbeđena hipotekom na zgradi u ulici S. broj 42-44, postojećoj na katastarskoj parceli broj 2680/03, upisanoj u list nepokretnosti broj 1927, dospela za naplatu i da se obaveže tužena, kao hipotekarni vlasnik, da trpi da se tužilja, kao hipotekarni poverilac, u sprovedenom izvršnom postupku namiri iz hipoteke naplatom utvrđenog potraživanja; stavom drugim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je, kao hipotekarni poverilac, tražila da se utvrdi njeno pravo da svoja potraživanja prema dužniku M. "P . b." AD iz B. u st, namiri prodajom navedene zgrade, te da se obaveže tužena, kao hipotekarni vlasnik, da trpi da se tužilja, kao hipotekarni poverilac, u sprovedenom izvršnom postupku namiri iz hipoteke naplatom utvrđenog potraživanja; trećim stavom izreke presude je obavezana tužilja da tuženoj naknadi troškove postupaka u određenom iznosu, a četvrtim stavom izreke odbijen je kao neosnovan njen zahtev za oslobođenje od plaćanja troškova sudskih taksi. Iz obrazloženja osporene presude, proizlazi da prodajom u postupku stečaja neposrednom pogodbom, koja je izjednačena sa neposrednom pogodbom iz Zakona o izvršnom postupku, te izmirenjem ugovorne obaveze i namirenjem hipotekarnih poverilaca u visini kupoprodajne cene, se ispunjavaju uslovi za brisanje založnih prava poverilaca koji nisu namireni iz postignute kupoprodajne cene. Prvostepeni sud je naveo da je imao u vidu navode tužilje da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi iz 68. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa za prestanak hipoteke, jer ona, kao hipotekarni poverilac de facto nije isplaćena. Međutim, po nalaženju suda, u ovom slučaju, nije bilo mesta primeni navedene norme, jer je založena nepokretnost prodata u postupcima stečaja i likvidacije, hipotekarni poverioci namireni po redosledu namirenja utvrđenom od strane likvidacionog i stečajnog veća, i to do visine prodajne cene, pa je tužiljino založno pravo prestalo iako založni poverioci nisu potpuno namireni.
Odlučujući o žalbi tužilje, Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž. 2420/10 od 25. novembra 2010. godine potvrdio presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 9538/05 od 13. februara 2009. godine, u prvom, drugom, četvrtom stavu izreke, s tim da je prvostepena odluka preinačena povodom odluke o troškovima. Iz obrazloženja osporene drugostepene presude proizlazi da je prodaja predmetne nepokretnosti izvršena neposrednom pogodbom u postupku stečaja i likvidacije, te da se na materijalno pravni odnos između parničnih stranaka primenjuju odredbe Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji. Naime, poverilac koji ima razlučno pravo na nekoj imovini dužnika, to pravo ima samo na tim stvarima, a ne i na ostaloj imovini. Ugovorom o kupoprodaji nepokretnosti zaključenim neposrednom pogodbom u postupku stečaja i likvidacije uz odobrenje stečajnog i likvidacionog veća, određeno je da se založni-hipotekarni poverioci namire kao razlučni poverioci u postupku stečaja i likvidacije u visini prodajne cene, a čiji redosled namirenja je utvrđen rešenjem likvidacionog i stečajnog veća. Kako je tužena izvršila ugovornu obavezu i namirila založne-hipotekarne poverioce kao razlučne poverioce u visini prodajne cene, to je pravilan zaključak prvostepenog suda da tužilja nema pravo da traži namirenje od tužene. Prema nalaženju drugostepenog suda, nisu od uticaja na drugačije rešavanje ove pravne stvari ni žalbeni navodi tužilje da je predmetna nepokretnost prodata ispod tržišne cene, te da su time oštećeni interesi poverilaca, jer joj je bila na raspolaganju tužba iz člana 136. Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji, kojom je propisano da poverioci i dužnik mogu u roku od tri meseca od dana prodaje stvari dužnika da zahtevaju poništaj prodaje, ako su prodajom oštećeni interesi poverilaca.
4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosi teljka ustavne žalbe , utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.); da se svakome jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine i da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (član 58.).
Zakonom o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji („Službeni list SFRJ", br. 84/89 i "Službeni list SRJ", br. 37/93, 28/96) bilo je propisano da ako deo imovine dužnika na koje je stečeno razlučno pravo (posebna stečajna masa) nije dovoljan da se iz njega namiri potraživanje razlučnog poverioca u celini, razlučni poverilac ima pravo da nenamireni deo svog potraživanja ostvari kao stečajni poverilac , da se višak koji ostane po namirenju potraživanja razlučnog poverioca iz posebne stečajne mase unosi u deobnu masu (član 118.); da se posle prodaje dužnika kao pravnog lica, u smislu člana 129. ovog zakona, stečajni postupak u odnosu na dužnika obustavlja ali se postupak nastavlja protiv stečajne mase koju zastupa stečajni upravnik radi namirenja poverilaca, da sredstva dobijena prodajom dužnika ulaze u stečajnu masu, da za potraživanja prema dužniku koja su nastala do obustave stečajnog postupka ni dužnik i njegov kupac ne odgovaraju poveriocima, da je prodaja dužnika kao pravnog lica bez uticaja na izlučna prava i da razlučna prava ostaju na snazi posle prodaje dužnika kao pravnog lica, s tim da će pravo prestati u onoj meri u kojoj će biti ostvareno u nastavljenom stečajnom postupku u smislu stava 1. ovog člana (član 130. stav 1, 2, 3, 4. i 5.); da poverioci i dužnik mogu u roku od tri meseca od dana prodaje stvari dužnika da zahtevaju poništaj prodaje ako su prodajom oštećeni interesi poverilaca (član 136. stav 1.).
Zakonom o izvršnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 28/00, 73/00, 71/01) bilo je propisano da se založno pravo upisano na nepokretnosti gasi danom pravnosnažnosti rešenja o predaji nepokretnosti (član 158), i ako založni poverioci nisu potpuno namireni, da se kupac nepokretnosti i založni poverilac mogu sporazumeti da založno pravo ostane na nepokretnosti i posle pravnosnažnosti rešenja o predaji nepokretnosti, a da kupac preuzme dužnikov dug prema tom poveriocu u iznosu koji bi mu pripao u izvršnom postupku, da se u tom slučaju, kupovna cena umanjuje za iznos preuzetog duga (član 141.); da će po pravnosnažnosti rešenja o namirenju, sud rešenjem odrediti da se u javnoj knjizi brišu upisana prava i tereti, osim onih koji ostaju na nepokretnosti i posle predaje nepokretnosti kupcu ili koje je kupac preuzeo (član 175.).
Zakonom o izvršnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/04) bilo je propisano da se z aložno pravo upisano na nepokretnosti gasi danom pravosnažnosti rešenja o predaji nepokretnosti i ako založni poverioci nisu potpuno namireni (član 106. stav 1.); da će po pravosnažnosti rešenja o namirenju, sud rešenjem odrediti da se u javnoj knjizi brišu upisana prava i tereti, osim onih koji ostaju na nepokretnosti i posle predaje nepokretnosti kupcu ili koje je kupac preuzeo (član 151.) .
5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta sadržine Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe i ustavnopravne razloge, Ustavni sud je utvrdio da se podnositeljka ustavne žalbe žali na pogrešnu primenu materijalnog prava , mada se navodi njene žalbe u pretežnom delu odnose na brisanje hipoteke, iako to nije predmet ovog spora i ne odgovaraju osporenim presudama.
Ustavni sud ukazuje na svoj zauzet stav da nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i primene prava u postupku koji je vođen radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, te da je zadatak Ustavnog suda u okviru ocene postojanja povrede prava na pravično suđenje, da ispita da li je u postupku koji je prethodio ustavnosudskom, od strane redovnih sudova, eventualno došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.
Ustavni sud je u sprovedenom postupku utvrdio da su osporen e presud e donet e od strane Ustavom i zakonom ustanovljen ih sud ova, koji su u sprovedenom postupku odlučivali na osnovu činjenica utvrđenih u postupku, primenom merodavnih odredaba materijalnog prava. Ustavni sud nije našao ništa što bi ukazalo da su materijalnopravni propisi proizvoljno ili nepravično primenjeni na štetu podnositeljke ustavne žalbe, niti ima elemenata koji ukazuju na procesnu nepravičnost u smislu garancija u okviru prava na pravično suđenje.
Pored toga, u smislu prava na pravično suđenje, postoji obaveza sudova i drugih državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja da, između ostalog, obrazlože svoje odluke. Ova obaveza, međutim, ne može biti shvaćena kao obaveza da se u odluci iznesu svi detalji i daju odgovori na sva postavljena pitanja i iznesene argumente. Sudovi imaju određenu diskrecionu ocenu u vezi sa tim koje će argumente i dokaze prihvatiti u određenom predmetu, ali, istovremeno, imaju obavezu da obrazlože svoju odluku tako što će navesti jasne i razumljive razloge na kojima su tu odluku zasnovali. Međutim, za ocenu da li su u tim slučajevima ispunjeni standardi prava na pravično suđenje neophodno je sagledati da li je sud pravnog leka ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta.
Po oceni Ustavnog suda, u osporenim presud ama je obrazloženo šta čini suštinske razloge na osnovu kojih je odlučeno da se odbije tužbeni zahtev tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe. Naime, podnositeljka je bila razlučni poverilac stečajnog i likvidacionog dužnika. Razlučni poverioci se namiruju iz vrednosti ostvarene prodajom stvari na kojoj imaju razlučno pravo. Vrednost te stvari može biti u visini utvrđenog razlučnog prava, veća ili manja od potraživanja obezbeđenog razlučnim pravom. Iz ostvarene cene prvenstveno se namiriju troškovi prodaje, a iz preostalog iznosa isplaćuju se razlučni poverioci čije je potraživanje bilo obezbeđeno prodatom imovinom u skladu sa pravom prioriteta poverilaca. Ako posle namirenja razlučnih poverilaca preostanu sredstva , celokupan preostali iznos ulazi u stečajnu masu i deli se stečajnim poveriocima u skladu sa odredbama koje se odnose na deobu.
U konkretnom slučaju, na materijalno pravni odnos između stranaka primenjene su odredbe Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji, a ne odredbe svojinskog zakona na koje je podnositeljka ukazivala u toku postupka, a o čemu su se sudovi izjasnili, upravo u osporenim odlukama. Ustavni sud utvrđuje da se u konkretnom slučaju prvenstveno primenjuju odredbe tog zakona, a supsidijarno odredbe Zakona o izvršnom postupku. Sledom navedenog, po oceni Ustavnog suda, stav i razlozi nadležnih sudova zasnovani su na ustavnopravno prihvatljivoj primeni i tumačenju merodavnog materijalnog prava , a podnositeljka je, ukoliko je smatrala da su joj oštećeni interesi i da cena prodate nepokretnosti ne odgovara tržišnoj, mogla da zahteva poništaj prodaje.
Prema oceni Ustavnog suda, osporene presude Prvog opštinskog suda u Beogradu i Apelacionog suda u Beogradu su obrazložene na način koji zadovoljava standarde pravičnog suđenja, uspostavljene ustavnosudskom praksom i praksom Evropskog suda za ljudska prava, te da ne predstavlja, paušalnu, a time i proizvoljnu premenu materijalnog prava, te da osporenim presudama nije povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje garantovano odredbom člana članom 32. stav 1. Ustava, to je na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“ br. 109/07, 99/11 i 18/13- Odluka US), Ustavni sud ustavnu žalbu u ovom delu odbio i odlučio kao prvom delu izreke.
Kako je Ustavni sud prethodno utvrdio da osporenom presudom nije povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe garantovano odredbom člana 32. stav 1. Ustava, to je ocenjeno da nema osnova za tvrdnju o povredi Ustavom zajemčenog prava na imovinu zajemčenog odredbom člana 58. Ustava.
6. Ustavni sud ukazuje da zajemčeno pravo na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava garantuje dvostepenost u odlučivanju, koja je bila obezbeđena u konkretnom slučaju time što je podnos iteljka izjavi la žalbu protiv osporene prvostepene presude i drugostepeni sud je osporenom presudom odlučio o izjavljenoj žalbi. To znači da je podnosi teljka iskoristi la pravo na pravno sredstvo, pri čemu označeno ustavno pravo ne garantuje povoljan ishod apelacionog postupka, ako za traženu instancionu zaštitu nije bilo pravnog osnova.
Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu, kao u drugom delu izreke, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.
7. Na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu člana 8 9. Poslovnika o radu Ustavnog suda (“Službeni glasnik RS”, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.