Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje više podnosilaca žalbi

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavne žalbe više lica i utvrdio da su im presudama Višeg suda u Čačku povređena prava na pravično suđenje. Dosuđeni iznosi od po 400 evra za povredu prava na suđenje u razumnom roku ocenjeni su neadekvatnim.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Nataša Plavšić, dr Vladan Petrov i Vesna Ilić Prelić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. R, D. S. i S. T, svih iz Vranja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. juna 2025. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. R, D. S. i S. T. i utvrđuje da je rešenjem Osnovnog suda u Vranju R4 I. 639/19 od 28. oktobra 2019. godine podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se rešenje Osnovnog suda u Vranju R4 I. 639/19 od 28. oktobra 2019. godine.

3. Usvaja se ustavna žalba S. R, D. S. i S. T. i utvrđuje da su u izvršnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu I. 324/09, a potom nastavljen pred javnim izvršiteljem Žikicom Trajkovićem iz Vranja, podnosiocima ustavne žalbe povređena prava na suđenje u razumnom roku i na imovinu, zajemčena članom 32. stav 1. i članom 58. stav 1. Ustava Republike Srbije.

4. Utvrđuje se pravo S. R, D. S. i S. T. na naknadu nematerijalne štete, svakom u iznosu od po 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za iznose isplaćene po osnovu rešenja Višeg suda u Vranju R4I. 1034/15 od 18. februara 2016. godine, kao i za ostale iznose koji su podnosiocima eventualno već isplaćeni po osnovu utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu I. 324/09, a potom nastavljen pred javnim izvršiteljem Žikicom Trajkovićem iz Vranja. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

5. Utvrđuje se pravo S. R, D. S. i S. T. na naknadu materijalne štete, svakom u visini iznosa utvrđenih rešenjem o izvršenju Opštinskog suda u Vranju I. 324/09 od 24. februara 2009. godine umanjenih za iznose koji su po tom osnovu eventualno isplaćeni ili na drugi način namireni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

6. Odbacuje se zahtev podnosilaca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. R, D. S. i S. T, svi iz Vranja, izjavili su 10. avgusta 2020. godine Ustavnom sudu, preko punomoćnika Z. S, advokata iz Vranja, ustavnu žalbu protiv rešenja Osnovnog suda u Vranju R4 I. 639/19 od 28. oktobra 2019. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, prava na imovinu i načela ravnopravnosti svih oblika svojine, zajemčenih, odnosno utvrđenih članom 32. stav 1, članom 36, članom 58. stav 1. i članom 86. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu I. 324/09, a potom nastavljen pred javnim izvršiteljem Žikicom Trajkovićem iz Vranja.

U ustavnoj žalbi podnosioci su naveli da je njihov prigovor radi ubrzavanja izvršnog postupka odbačen, sa obrazloženjem da se izvršni postupak sada vodi pred javnim izvršiteljima, da je sud propustio da svoje odluke obrazloži i da je pogrešno primenjeno merodavno pravo, da im osporenim rešenjem nije dato pravo na žalbu, kao i da zbog toga što osporeni izvršni postupak, pokrenut radi namirenja potraživanja iz radnog odnosa, dugo traje, oni trpe štetu. Od Ustavnog suda su tražili da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava i načela i poništi osporeno rešenje. Podnosioci su istakli zahteve za naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 2000 evra svakom, zbog povrede ustavnih prava, te naknadu materijalne štete u visini iznosa utvrđenih rešenjem o izvršenju Osnovnog suda u Vranju i troškove postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosioci ustavne žalbe su 23. februara 2009. godine, u svojstvu izvršnih poverilaca, podneli Opštinskom sudu u Vranju predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika H. „J.“ a.d. Vranje, radi naplate potraživanja iz radnog odnosa utvrđenih pravnosnažnom i izvršnom presudom Opštinskog suda u Vranju P1. 380/08 od 17. novembra 2008. godine.

Opštinski sud u Vranju je rešenjem I. 324/09 od 24. februara 2009. godine odredio predloženo izvršenje.

Viši sud u Vranju je rešenjem R4I. 1034/15 od 18. februara 2016. godine, u stavu prvom izreke, utvrdio da je predlagačima, ovde podnosiocima ustavne žalbe, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u predmetu Osnovnog suda u Vranju I. 324/09. Stavom drugim izreke naloženo je Osnovnom sudu u Vranju da u najkraćem roku okonča postupak u predmetu I. 324/09. U stavu trećem izreke utvrđeno je pravo predlagača na pravičnu naknadu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u iznosu od po 15.000 dinara, dok je stavom četvrtim izreke odbijen zahtev za naknadu preko dosuđenog, a do traženog iznosa.

Predmet Osnovnog suda u Vranju I. 324/09 je nakon toga ustupljen javnom izvršitelju Žikici Trajkoviću iz Vranja.

Osnovni sud u Vranju je osporenim rešenjem R4I. 639/19 od 28. oktobra 2019. godine odbacio kao nedozvoljen novi prigovor podnosilaca, jer ne sadrži podatke u smislu člana 6. stav 2. tačka 6) Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku. U obrazloženju osporenog rešenja navedeno je da je, po donošenju rešenja o izvršenju, sud dostavio predmet javnom izvršitelju na dalje sprovođenje izvršenja, te je postupak izvršenja obustavljen. Takođe, navedeno je da je odredbom člana 6. stav 2. tačka 6) Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, propisano da prigovor sadrži podatke o predmetu suđenja koji ukazuju na to da sud nepotrebno kasni sa odlučivanjem, a da je u podnetom prigovoru navedeno „samo da postupak traje 10 godina i još uvek nije okončan“.

4. Odredbama člana 18. st. 2. i 3. Ustava je utvrđeno da se Ustavom jemče, i kao takva, neposredno primenjuju ljudska i manjinska prava zajemčena opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima i zakonima i da se odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje.

Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (člana 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Odredbama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/15) propisano je: da pravo na suđenje u razumnom roku ima svaka stranka u sudskom postupku, što uključuje i izvršni postupak, svaki učesnik po zakonu kojim se uređuje vanparnični postupak, a oštećeni u krivičnom postupku, privatni tužilac i oštećeni kao tužilac samo ako su istakli imovinsko-pravni zahtev (u daljem tekstu: stranka) (član 2. stav 1.); da su pravna sredstva kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku prigovor radi ubrzavanja postupka (u daljem tekstu: prigovor), žalba i zahtev za pravično zadovoljenje (član 3. stav 1.); da se prigovor i žalba mogu podneti dok se postupak ne okonča (član 5. stav 1.); da stranka podnosi prigovor sudu koji vodi postupak ili sudu pred kojim se vodi postupak ako smatra da je javni tužilac povredio njeno pravo (član 7. stav 1.); da predsednik suda rešenjem odbacuje ili odbija prigovor bez ispitnog postupka, ili vodi ispitni postupak i da se prigovor odbacuje ako odsustvo nekog obaveznog elementa prigovora onemogućava da se po njemu postupa, zatim ako je prigovor podnelo neovlašćeno lice ili ako je preuranjen, te da protiv rešenja o odbacivanju prigovora nije dozvoljena žalba (član 8. st. 1. i 2.); da u rešenju kojim se prigovor usvaja i utvrđuje povreda prava na suđenje u razumnom roku predsednik suda ukazuje sudiji ili javnom tužiocu na razloge zbog kojih je povređeno pravo stranke i nalaže sudiji procesne radnje koje delotvorno ubrzavaju postupak (član 11. stav 1.).

Odredbom člana 2. Zakona o izmeni i dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 92/23) propisano je da se u članu 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15 i 10/23) dodaje stav 2. koji glasi: „Izuzetno od stava 1. ovog člana ustavna žalba može se izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, ako je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnim i izvršnim postupcima koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom.”

Odredbom člana 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 92/23), koji je stupio na snagu 4. novembra 2023. godine, propisano je da se Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku ne primenjuje na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom. Odredbom člana 16. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano je da se prigovor radi ubrzavanja stečajnog ili izvršnog postupka iz člana 1. ovog zakona po kojem nije doneta odluka do dana stupanja na snagu ovog zakona, smatra ustavnom žalbom.

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe podnosilaca ustavnih žalbi sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud podseća da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih zaključaka redovnih sudova, jer bi u tom slučaju, postupajući kao instancioni sud, izašao iz granica svojih ovlašćenja. Jedini izuzetak od navedenog pravila postoji u situaciji kada su zaključci redovnih sudova očigledno proizvoljni i arbitrarni u toj meri da za posledicu imaju povredu ustavnih prava i sloboda. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog suda za ljudska prava prema kojem greška u primeni prava ili utvrđivanju činjenica učinjena od strane suda, koja je tako primetna da se može okarakterisati kao „očigledna greška“, može narušiti pravičnost postupka (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Bochan protiv Ukrajine, od 5. februara 2015. godine, broj predstavke 22251/08, stav 62.).

Ustavni sud, pre svega, konstatuje da se ustavnom žalbom osporava rešenje kojim je odbačen prigovor podnosilaca ustavne žalbe jer ne sadrži podatke u smislu člana 6. stav 2. tačka 6) Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, a koji je podnet radi ubrzavanja izvršnog postupka u predmetu I. 324/09 koji se vodio pred Osnovnom sudom u Vranju, sa obrazloženjem da se prigovor odnosi na izvršni postupak koji se sada vodi pred javnim izvršiteljem i da su podnosioci u prigovoru naveli „samo da postupak traje 10 godina i još uvek nije okončan“. Ustavni sud je utvrdio da se obrazloženje osporenog rešenja zasniva na dva pravna stava, odnosno na oceni prema kojoj sud, u smislu odredaba Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku iz 2015. godine, ne može da postupa po predmetnom prigovoru, jer postupak sprovođenja izvršenja vodi javni izvršitelj, kao i stanovištu da je prigovor u konkretnom slučaju neuredan zato što ne sadrži podatke o predmetu suđenja koji ukazuju na to da sud nepotrebno kasni sa odlučivanjem.

S tim u vezi, Ustavni sud napominje da je odredbom člana 75. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine, koji se primenjivao na predmetni izvršni postupak povodom koga je uložen prigovor, bilo propisano da se izvršni postupak okončava obustavom ili zaključenjem. Iz sadržine dokumentacije priložene uz ustavnu žalbu proizlazi da se predmetni izvršni postupak najpre vodio pred Opštinskim sudom u Vranju, te da je zatim nastavljen pred javnim izvršiteljem Žikicom Trajkovićem iz Vranja.

Ustavni sud i u ovom predmetu ukazuje da se faza sprovođenja izvršenja pred javnim izvršiteljem smatra sastavnim delom izvršnog postupka i da trajanje postupka pred javnim izvršiteljem može biti obuhvaćeno pravnim sredstvima iz Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku (videti, pored ostalih, Odluku Ustavnog suda Už-7451/2016 od 25. oktobra 2018 godine, dostupna na internet stranici Ustavnog suda). Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da je Osnovni sud u Vranju izveo ustavnopravno neprihvatljiv zaključak da se prigovorom radi ubrzavanja ne može osporavati dužina trajanja izvršnog postupka koji se vodi pred javnim izvršiteljem.

U pogledu drugog razloga na kome se temelji obrazloženje osporenog rešenja, Ustavni sud je utvrdio da je Osnovni sud u Vranju parafrazirao navode podnosilaca ustavne žalbe iz prigovora radi ubrzavanja postupka, iz kojih proizlazi da su podnosioci u prigovoru naveli „samo da postupak traje deset godina i još uvek nije okončan“, kao i da „pominju odluke Privrednog apelacionog suda, pravna shvatanja i odluke Ustavnog suda“. U tom smislu, Ustavni sud nalazi da su predmetni navodi iz prigovora, u konkretnom slučaju, bili dovoljni i da su ispunjavali zahtev iz člana 6. stav 2. tačka 6) Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku iz 2015. godine, posebno jer je izvršni postupak u vreme podnošenja prigovora trajao deset godina. Bitna karakteristika izvršnog postupka jeste njegov prinudni karakter koji određuje osnovna načela tog postupka. Ustavni sud ukazuje da procesni zakon koji uređuje izvršni postupak afirmiše načela oficijelnosti i hitnosti koja od suda zahtevaju aktivno postupanje sve do okončanja izvršnog postupka i hitno preduzimanje radnji koje treba da dovedu do sprovođenja izvršenja i okončanje izvršnog postupka u što kraćem roku (videti o tome, između ostalog, u Odluci Ustavnog suda Už-1138/2011od 24. decembra 2013. godine, dostupna na internet stranici Ustavnog suda). Pri tome, Ustavni sud ukazuje i na pravni stav Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: Evropski sud) da ukazivanje da postupak traje devet, odnosno 15 godina, predstavlja dovoljan osnov da se zahtevi podnosilaca predstavke razmotre u meritumu (presuda Evropskog suda u predmetu Rodić i Svirčev protiv Srbije, broj predstavke 17148/16 od 19. septembra 2019. godine, stav 10.). Uzimajući u obzir sve navedeno, Ustavni sud je zaključio da je ustavnopravno neprihvatljivo pravno stanovište Osnovnog suda u Vranju da prigovor ne sadrži podatke potrebne za odlučivanje.

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je ocenio da je osporenim rešenjem Osnovnog suda u Vranju R4 I. 639/19 od 28. oktobra 2019. godine podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), odlučio kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice utvrđene povrede navedenog ustavnog prava, u konkretnom slučaju, mogu otkloniti poništajem osporenog rešenja, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

Međutim, imajući u vidu da je odredbom člana 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, koji je stupio na snagu 4. novembra 2023. godine, isključena nadležnost „redovnih“ sudova za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u odnosu na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, a što je ovde slučaj, Ustavni sud nije vratio predmete „redovnom“ sudu na ponovno odlučivanje o istaknutoj povredi prava na suđenje u razumnom roku.

Budući da je poništio osporeno rešenje, Ustavni sud je našao da je bespredmetno razmatranje ustavne žalbe u delu kojim se ta rešenja osporavaju zbog povrede prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, pravo na imovinu i načela ravnopravnosti svih oblika svojine, zajemčenih, odnosno utvrđenih čl 36, 58. i 86. Ustava.

6. Odlučujući o povredi prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji su vođen pred Osnovnim sudom u Vranju, a potom nastavljen pred javnim izvršiteljem, Ustavni sud je pošao od prakse Evropskog suda za ljudska prava u vezi sa pitanjem odgovornosti države za neizvršenje sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom.

U tom smislu, Ustavni sud posebno ukazuje je u predmetu Lilić i drugi protiv Srbije Evropski sud konstatovao da je još ranije isticao da je period neizvršenja pravnosnažne domaće odluke do godinu dana u skladu sa zahtevima Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, te da je utvrđivao povredu kada god je taj period bio duži od godinu dana, bez obzira na to da li se pravnosnažna domaća odluka izvršava kroz izvršni ili stečajni postupak. Dakle, svaki postupak koji se vodi radi namirenja pravnosnažno utvrđenog potraživanja (stečajni, izvršni ili neki drugi) prema preduzeću sa većinskim društvenim, odnosno državnim kapitalom, a koji traje duže od perioda koji se u praksi Evropskog suda smatra prihvatljivim, predstavlja osnov za utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku, pri čemu u tom slučaju nisu od isključivog ili odlučujućeg značaja okolnosti od uticaja na trajanje izvršnog, odnosno stečajnog postupka, kao što su složenost postupka i postupanje organa postupka i stranaka u postupku.

Primenjujući navedene stavove Evropskog suda za ljudska prava u odnosu na istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku u odnosu na podnosioce ustavnih žalbi u izvršnom postupku u kojem su oni bili izvršni poverioci u odnosu na poslodavca H. „J.“ AD Vranje, kao izvršnog dužnika, Ustavni sud nalazi, i pored činjenice da je navedenim podnosiocima utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku pred redovnim sudom u osporenom izvršnom postupku, da je od donošenja tih rešenja, pa do dana donošenja rešenja kojim im je prigovor odbačen ovde osporenim rešenjem, prošlo, više od tri godine, pri čemu im priznata potraživanja iz radnog odnosa nisu namirena.

Shodno tome, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavom sudu, u tački 3. izreke usvojio ustavnu žalbu i utvrdio da je podnosiocima u izvršnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu I. 324/09, a potom nastavljen pred javnim izvršiteljem Žikicom Trajkovićem iz Vranja povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

7. Razmatrajući tvrdnje podnosilaca ustavne žalbe da im je u osporenom izvršnom postupku povređeno pravo na imovinu, zajemčeno članom 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud je pošao od svog stava da je u predmetima koji se tiču neizvršenja pravnosnažnih sudskih odluka donetih prema preduzećima sa većinskim državnim ili društvenim kapitalom, utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku preduslov za utvrđivanje povrede prava na imovinu i usvajanje zahteva za naknadu materijalne štete u visini nenaplaćenog, odnosno nenamirenog potraživanja.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je prethodno utvrdio da je podnosiocima povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u osporenom izvršnom postupku, Ustavni sud je ocenio da propust Osnovnog suda u Vranju da obezbedi namirenje potraživanja podnosilaca koja potiču iz radnog odnosa, prema izvršnom dužniku sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom, istovremeno predstavlja i povredu njihovog prava na imovinu, zajemčenog članom 58. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu i utvrdio da je podnosiocima u izvršnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu I. 324/09 povređeno i pravo na imovinu, odlučujući kao u tački 3. izreke.

8. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 4. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete, i to svakom u iznosu od po 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za iznose isplaćene po osnovu rešenja Višeg suda u Vranju R4I. 1034/15 od 18. februara 2016. godine, kao i za ostale iznose koji su podnosiocima eventualno već isplaćeni po osnovu utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu I. 324/09, a potom nastavljen pred javnim izvršiteljem Žikicom Trajkovićem iz Vranja.

Naknade se isplaćuju na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini iznosa naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu stavove Evropskog suda koji su izraženi u odluci u predmetu Stanković protiv Srbije (predstavka broj 41285/19, odluka od 19. decembra 2019. godine), a koje je i Ustavni sud prihvatio u svojoj praksi (videti npr. Odluku Už-7309/2018 od 17. decembra 2020. godine i Odluku Už- 277/2017 od 4. juna 2020. godine).

9. Odlučujući o načinu otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava na imovinu, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu u tački 5. izreke utvrdio pravo podnosilaca na naknadu materijalne štete, svakom u visini iznosa potraživanja utvrđenih rešenjem o izvršenju Opštinskog suda u Vranju I. 324/09 od 24. februara 2009. godine, umanjenog za iznose koji su po tom osnovu eventualno već isplaćen ili na drugi način namireni.

Naknade se isplaćuju na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Imajući u vidu da je Ustavni sud u više predmeta podnosilaca ustavnih žalbi radnika H. „J.“ AD Vranje utvrdio povredu prava na imovinu i pravo na naknadu materijalne štete u visini iznosa utvrđenih rešenjem o izvršenju, Sud je to učinio i u ovom predmetu zbog potrebe da se svi podnosioci ustavnih žalbi koji se nalaze u bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji dovedu u isti pravni položaj.

10. U pogledu zahteva podnosilaca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, a da u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15 od 12. maja 2022. godine, stav 83.). Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 6. izreke.

11. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje više podnosilaca žalbi

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti