Odluka Ustavnog suda o pogrešnoj primeni načela pravnosnažno presuđene stvari

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na pravično suđenje. Redovni sudovi su pogrešno odbacili tužbu zbog pravnosnažno presuđene stvari, jer u ranijoj presudi nije odlučeno o imovinskom zahtevu podnositeljke, čime joj je uskraćeno pravo na pristup sudu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Bosa Nenadić , dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. R . iz Novog Pazara , na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi sa član om 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. juna 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. R. i utvrđuje da je rešenjima Osnovnog suda u Novom Pazaru P. 832/11 od 24. februara 2012. godine i Višeg suda u Novom Pazaru Gž. 354/14 od 29. septembra 2014. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava rešenje Višeg suda u Novom Pazaru Gž. 354/14 od 29. septembra 2014. godine i određuje da nadležan sud donese novu odluku o žalbi podnosi teljke ustavne žalbe izjavljenoj protiv rešenja Osnovnog suda u Novom Pazaru P. 832/11 od 24. februara 2012. godine .

O b r a z l o ž e nj e

1. M. R . iz Novog Pazara podnela je , Ustavnom sudu, 29. oktobra 2014. godine, preko punomoćnika D . M, advokata iz Raške, ustavnu žalbu protiv akata navedenih u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama čl. 32. i 58. Ustava Republike Srbije.

Obrazlažući razloge na kojima zasniva tvrdnju o povredi označenih prava, podnositeljka navodi da je osporenim aktima pravnosnažno odbačena njena tužba podneta radi utvrđenja prava susvojine po osnovu sticanja u bračnoj i porodičnoj zajednici, sa obrazloženjem da se radi o pravnosnažno presuđenoj stvari tj. o zahtevu o kome je između istih stranaka odlučeno presudom P. 876/07. Dalje navodi da je tačno da u postupku koji je okončan pomenutom presudom nije podnela protivtužbu radi utvrđenja svog suvlasničkog udela na spornoj nepokretnosti, ali da ta činjenica ne znači da ona nema pravo na podnošenje tužbe, posebno što navedenom presudom nije odlučeno o vlasništvu na 27% predmetne nepokretnosti. U tom smislu ističe i da je kontradiktorno obrazloženje osporenog drugostepenog rešenja jer, i pored toga što prvo konstatuje da presudom P. 876/07 nije utvrđeno kome pripada 27% sporne kuće, sud zaključuje da se radi o pravnosnažno presuđenoj stvari. Predlaže da Ustavni sud poništi osporeno rešenje Višeg suda i utvrdi joj pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom prethodnom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Pazaru P. 832/11, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Postupak koji je okončan pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Novom Pazaru P. 876/07 od 6. oktobra 2008. godine je vođen po tužbi tužioca-protivtuženog V. R. protiv tuženih-protivtužilaca M. R. i S. M. i tužene M. R, ovde podnositeljke ustavne žalbe i po protivtužbi tuženih-protivtužilaca M. R. i S. M. protiv tužioca-protivtuženog V. R. i tužene M. R, radi utvrđenja prava svojine po osnovu sticanja u bračnoj i porodičnoj zajednici na porodičnoj stambenoj zgradi izgrađenoj na katastarskoj parceli broj ..., u KO Novi Pazar.

Pomenutom presudom utvrđeno je da tužilac-protivtuženi V. R. ima pravo svojine na predmetnoj nepokretnosti u procentu od 30%, da je udeo tuženog-protivtužioca M. R. 26%, a tužene-protivtužilje S. M. 17%. Istom presudom odbijen je protivtužbeni zahtev u delu kojim je tuženi-protivtužilac M. R. tražio utvrđenje suvlasničkog udela u procentu preko dosuđenog a do ukupno traženog od 40%, kao i protivužbeni zahtev tužene-protivtužilje S. M. za udeo preko dosuđenog a do ukupno traženog od 20%. U obrazloženju ove presude je, između ostalog, navedeno da je tužena M. R. na održanoj raspravi osporila tužbeni i protivtužbeni zahtev, ističući „da je ona svojim sredstvima i radom učestvovala u izgradnji sporne porodine stambene zgrade i da s toga njen udeo u izgradnji porodične stambene zgrade iznosi 35% i predložila je da sud u tom procentu utvrdi njen udeo.“ Osim iznetog, sud je u obrazloženju naveo i da „Činjenicu da je tužena R. M. prilikom izgradnje ... kuće učestvovala u nabavci građevinskog materijala ... putem kreditiranja od strane preduzeća u kojem je bila zaposlena sud je utvrdio...“.

M. R. je 2. juna 2011. godine podnela tužbu Osnovnom sudu u Novom Pazaru protiv tuženih V. R, M. R. i S. M, tražeći da se prema tuženima utvrdi da po osnovu sticanja u bračnoj i porodičnoj zajednici ima pravo svojine na neuknjiženoj porodičnoj stambenoj zgradi izgrađenoj na katastarskoj parceli broj ..., u KO Novi Pazar, sa udelom od 35%, kao i pravo korišćenja parcele na kojoj je zgrada podignuta u istom procentu.

Osporenim rešenjima Osnovnog suda u Novom Pazaru P. 832/11 od 24. februara 2012. godine i Višeg suda u Novom Pazaru Gž. 354/14 od 29. septembra 2014. godine pravnosnažno je odbačena pomenuta tužba tužilje M. R, sa obrazloženjem da se radi o pravnosnažno presuđenoj stvari jer je o istovetnom tužbenom zahtevu između istih stranaka odlučeno pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Novom Pazaru P. 876/07 od 6. oktobra 2010. godine. Osporena rešenja su doneta s pozivom na član 279. stav 1. tačka 4) Zakona o parničnom postupku.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnositeljka ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.) .

Odredbom člana 279. stav 1. tačka 4) Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04, 111/09, 36/11 – dr. zakon), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano da sud po prethodnom ispitivanju tužbe donosi rešenje kojim se tužba odbacuje ako utvrdi da je stvar pravnosnažno presuđena.

5. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje, a polazeći od toga da podnositeljka osporava zaključak redovnih sudova da se, u konkretnom slučaju, radi o pravnosnažno presuđenoj stvari, odnosno da smatra da je odbacivanje njene tužbe posledica arbitrerne primene procesnog prava usled čega joj je neopra vdano uskraćeno pravo da o njenom imovinskom zahtevu bude odlučeno, Ustavni sud i ovom prilikom podseća da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da ocenjuje pravilnost pravnih zaključaka redovnih sudova, jer bi u tom slučaju, postupajući kao instancioni sud, izašao iz granica svojih ovlašćenja. Jedini izuzetak od navedenog pravila postoji u situaciji kada su zaključci redovnih sudova očigledno proizvoljni i arbitrarni u toj meri da za posledicu imaju povredu ustavnih prava i sloboda.

Dalje, Ustavni sud podseća da je prema stavovima Evropskog suda za ljudska prava jedan od elemenata prava na pravično suđenje iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i „pravo na sud“ , a da je jedan od vidova tog prava i pravo na pristup sudu tj. pravo na pokretanje postupka pred sudom u građanskim stvarima (videti presude Golder protiv UK , od 21. februara 1975. godine, broj predstavke 4451/70, st. 28. do 36. i Dubinskaya protiv Rusije, od jula 2006. godine, broj predstavke 4856/03, stav 39.). Međutim, ovo pravo nije apsolutno jer države mogu da uvedu ograničenja za potencijalne parničare koja se tiču dopuštenosti njihovih zahteva, odnosno uslova za obraćanje sudu, budući da države po ovom pitanju uživaju određenu slobodu procene sve dok ta ograničenja teže ostvarenju legitimnog cilja, srazmerna su i nisu do te mere dalekosežna i sveobuhvatna da uništavaju samu suštinu prava (videti presudu Levages Prestations Service protiv Francuske , od 23. oktobra 1996. godine , broj predstavke 21920/93, stav 40.).

Polazeći od iznetog, a imajući u vidu razloge na kojima su zasn ovana osporena rešenja, Ustavni sud smatra neophodnim da ukaže da se o stvari o kojoj je pravnosnažno odlučeno ne može u redovnom postupku ponovo raspravljati jer je postojanje pravnosnažne odluke negativna procesna pretpostavka za ponovno suđenje, budući da se radi o res iudicata, o čemu je sud dužan da vodi računa po službenoj dužnosti. Naime, nemogućnošću ponovnog odlučivanja o stvarima o kojima je pravnosnažno raspravljeno, otklanja se mogućnost da sporni odnos naknadnom odlukom bude drugačije rešen, što bi u konačnom dovelo do toga da stranke nisu sigurne u svom pravu, a što bi bilo suprotno načelu pravne sigurnosti. Dakle, zakonom ustanovljeno ograničenje da iste stranke posle konačnog presuđenja ponovo pokrenu spor u istoj stvari, kroz zabranu meritornog raspravljanja o takvom zahtevu, ustanovljeno je u cilju sigurnosti i stabilnosti u pravnim odnosima, budući da je pravnosnažnom odlukom rešeno jedno konkretno pravno pitanje u međusobnom odnosu stranaka povodom kog je bila tražena sudska zaštita.

Dalje, da bi se jedna pravna stvar smatrala pravnosnažno presuđenom potrebno je da postoji pravnosnažna sudska odluka kojom je odlučeno o istom tužbenom zahtevu, između istih stranaka i da je tužbeni zahtev zasnovan na identičnom činjeničnom osnovu, s tim što ovi uslovi moraju biti kumulativno ispunjeni. U pogledu uslova koji se tiče istovetnosti stranaka, bitno je da se radi o sporu između istih lica, a bez značaja je u kom se procesno-pravnom položaju ona nalaze, dok identitet tužbenog zahteva postoji ukoliko se na podlozi istovetnih činjenica/životnog događaja traži donošenje odluke o sadržinski identičnoj pravnoj posledici. Pri tome, pravnosnažno utvrđenje postojanja određenog prava nekog lica istovremeno znači i pravnosnažno utvrđenje da to pravo ne postoji na strani drugih lica koja su učestvovala u parnici u suprotnoj stranačkoj ulozi.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud konstatuje da je podnositeljka ustavne žalbe 2. juna 2011. godine podnela tužbu protiv tuženih V. R, M. R. i S. M, tražeći da se prema njima utvrdi da ona po osnovu sticanja u bračnoj i porodičnoj zajednici ima pravo svojine na neuknjiženoj porodičnoj stambenoj zgradi izgrađenoj na katastarskoj parceli broj 3087/2, u KO Novi Pazar, sa udelom od 35%, kao i pravo korišćenja parcele na kojoj je zgrada podignuta u istom procentu. Osnovni sud u Novom Pazaru je utvrdio da se radi o pravnosnažno presuđenoj stvari tj. o istovetnom tužbenom zahtevu o kome je između istih stranaka već odlučeno presudom Opštinskog suda u Novom Pazaru P. 876/07 od 6. oktobra 2008. godine, zbog čega je osporenim rešenjem P. 832/11 od 24. februara 2012. godine podnositeljkinu tužbu odbacio, a Viši sud u Novom Pazaru se u potpunosti složio sa ovom ocenom. Ustavni sud nadalje primećuje da je pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Novom Pazaru P. 876/07 od 6. oktobra 2008. godine, na koju su se pozvali Osnovni i Viši sud u Novom Pazaru, prema podnositeljki ustavne žalbe utvrđeno da na porodičnoj stambenoj zgradi izgrađenoj na katastarskoj parceli broj ..., u KO Novi Pazar, V. R. ima pravo svojine u procentu od 30%, da je udeo M. R. 26%, a S. M. 17% - ukupno 73%. Izrekom ove presude, koja je, za razliku od razloga presude, jedino podobna sa sticanje svojstva pravnosnažnosti, nije odlučeno o predlogu/zahtevu koji je podnositeljka istakla na raspravi pred sudom, a što je sud konstatovao u obrazloženju presude.

Imajući u vidu sve prethodno izneto, Ustavni sud nalazi da su redovni sudovi, izvodeći zaključak da se, u konkretnom slučaju, radi o pravnosnažno presuđenoj stvari, izgubili iz vida da svi uslovi koji se zahtevau za res iudicata moraju da budu kumulativno ispunjeni, te da su stoga, stanovišta i razlozi dati u osporenim rešenjima u toj meri proizvoljni da osporene akte čine ustavnopravno neprihvatljivim sa stanovišta garancija Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, jer dovode u pitanje podnositeljkino pravo na pristup sudu.

Sledom iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim rešenjima Osnovnog suda u Novom Pazaru P. 832/11 od 24. februara 2012. godine i Višeg suda u Novom Pazaru Gž. 354/14 od 29. septembra 2014. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav. 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede navedenog prava mogu otkloniti samo poništajem osporenog rešenja Višeg suda u Novom Pazaru Gž. 354/14 od 29. septembra 2014. godine i određivanjem da nadležan sud ponovo odluči o žalbi podnositeljke ustavne žalbe izjavljenoj protiv osporenog prvostepenog rešenja, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona, odlučio kao u tački 2. izreke.

Kako je utvrdio povredu prava na pravično suđenje, Ustavni sud nije ispitivao povredu prava na imovinu iz člana 58. st. 1. i 2. Ustava.

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o pogrešnoj primeni načela pravnosnažno presuđene stvari

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti