Odbijanje ustavne žalbe zbog doprinosa podnosioca dužini trajanja postupka

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Utvrđeno je da je postupak bio u prekidu skoro šest godina na zahtev samog podnosioca, koji je od odugovlačenja imao koristi, te stoga nema povrede prava.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi R. Đ . iz Užica, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srb ije, na sednici Veća održanoj 24. maja 2018. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba R. Đ . izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Užicu u predmetu P. 426/15, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. R. Đ . iz Užica podneo je Ustavnom sudu, 20. oktobra 2016. godine, preko punomoćnika M . K, advokata iz Užica , ustavnu žalbu protiv presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 2322/15 od 22. avgusta 2016. godine i Osnovnog suda u Užicu P. 426/15 od 12. avgusta 2015. godine, zbog povrede prava iz člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i čl. 40. i 58. Ustava Republike Srbije. Ustavnom žalbom se ističe i povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku u kome su donet i osporeni akt i.

Podnosilac ističe da mu je povređeno pravo na pravično suđenje zbog toga što osporena drugostepena presuda nije obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer ne sadrži odgovore na njegove suštinski važne žalbene navode: da je tužilju zastupalo neovlašćeno lice, da se tužilja, tražeći sudsku zaštitu, pozvala na pogrešnu odredbu Zakona o stanovanju , da prvostepeni sud nije pravilno cenio rešenje tužilje od 5. jula 1993. godine, kojim je, kako smatra podnosilac, promenjen karakter spornog stana. Takođe smatra pogrešnim stav drugostepenog suda da se na konkretan spor imaju primen iti odredbe Pravilnika o stanovima u JNA, a ne Zakon o stanovanju. U prilog tvrdnji o povredi prava iz člana 58. Ustava ističe da mu je osporenim presudama povređeno pravo na otkup stana, kao lično imovinsko pravo koje je ustanovljeno u njegovu korist pomenutim rešenjem od 5. jula 1993. godine koje je i dalje na snazi. Zbog činjenice da je postupak trajao duže od sedam godina smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporeni akt, odloži njegovo izvršenje i utvrdi mu pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete.

Dopunom ustavne žalbe od 1. novembra 2017. godine podnosilac je povredu označenih prava istakao u odnosu na rešenje Vrhovnog kasacionog suda Gzz 1. 6/17 Rev. 219/17 od 14. juna 2017. godine, pored ostalog, navodeći da nisu dati ustavnopravno prihvatljivi razlozi na njegove revizijske navode, da je potreb no da revizija bude dozvoljena kada je u pitanju nejednaka primena zakona, kao i to da sud nije razmotrio njegove navode iz dopune revizije o tome da su presude protiv kojih je izjavljena suprotne bliže označenom rešenju revizijskog suda. Predložio je da Ustavni sud poništi osporeno rešenje.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Užicu P. 426/15, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilja Republika Srbija - MO podnela je 19. februara 2009. godine Opštinskom sudu u Užicu tužbu protiv tuženog R . Đ , ovde podnosioca ustavne žalbe, radi raskida ugo vora o zakupu službenog stana od 14 . aprila 2005. godine i iseljenja.

Do juna 2009. godine održana su tri ročišta i izveden je dokaz saslušanjem tuženog.

Na ročištu održanom 8. juna 2009. godine, na predlog punomoćnika tuženog, određen je prekid parničnog postupka do okončanja upravnog spora po tužbi tuženog od 22. maja 2009. godine protiv zaključka drugostepenog organa donetog u postupku po zahtevu za izmenu rešenja o dodeli stana i postupka po ustavnoj žalbi tuženog izjavljenoj protiv istog zaključka.

Podneskom od 12. februara 2015. godine zastupnik tužilje je stavio predlog za nastavak postupka s obzirom na to da je upravni spor okončan presudom od 12. septembra 2013. godine.

Rešenje o nastavku parničnog postupka doneto je 5. marta 2015. godine, a ročište koje je bilo zakazano za 5. maj iste godine nije održano zbog sprečenosti sudije.

Podneskom od 6. maja 2015. godine tuženi je ponovo predložio da se postupak prekine do okončanja postupka pred Ustavnim sudom po njegovoj ustavnoj žalbi izjavljenoj protiv presude Upravnog suda od 12. septembra 2013. godine, vanparničnog postupka koji se po njegovom zahtevu od 13. novembra 2008. godine vodi radi donošenja rešenja koje zamenjuje ugovor o zakupu stana i postupka koji se vodi pred nadležnim organima tužilje radi rešavanja stambenog pitanja od 21. aprila 2015. godine.

U daljem toku postupka, održana su još tri ročišta, a uvidom u vanparnične spise sud je konstatovao da je postupak po zahtevu za donošenje rešenja koje zamenjuje ugovor o zakupu stana prekinut 27. februara 2009. godine do okončanja predmetnog parničnog postupka i da je predlog tuženog za nastavak tog vanparničnog postupka odbijen rešenjem od 11. avgusta 2015. godine.

Osporenim presudama Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 2322/15 od 22. avgusta 2016. godine i Osnovnog suda u Užicu P. 426/15 od 12. avgusta 2015. godine raskinut je ugovor o zakupu službenog stana od 14. aprila 2005. godine i tuženi je obavezan da se iz njega iseli. Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem Komande garnizona Užice od 24. marta 1992. godine tuženom je , kao aktivnom vojnom licu, dat na korišćenje službeni stan (garsonjera , 24m2) u Užicu, u Ulici P . 4. Rešenj em Komande garnizona Užice od 5. jula 1993. godine tuženom je ustupljen u zakup-otkup predmetni stan - garsonjera . U rešenju je navedeno da ono služi kao osnov za zaključenje ugovora o otkupu stana sa Vojnograđevinskom direkcijom. Zaključkom iste komande od 5. septembra 1993. godine molba tuženog je razvrstana u treću grupu i u istom je navedeno da tuženi na osnovu te molbe ima pravo na otkup stana po rešenju od 5. jula 1993. godine. Tuženi je penzionisan 1994. godine. Zaključkom VP 2739 Užice od 28. oktobra 1998. godine molba tuženog za davanje stana u zakup od 1. avgusta 1994. godine razvrstana je u prvu grupu za pripadajući dvosoban stan površine do 63 m2. Parnične stranke su, na osnovu rešenja Komande garnizona Užice od 24. marta 1992. godine o dodeli stana na korišćenje, 14. aprila 2005. godine zaključile sporni ugovor o zakupu službenog stana Užicu, u Ulici P. 4. U ugovoru je navedeno da zakup teče od 8. oktobra 1992. godine, da zakupnina iznosi 503,60 dinara, da se ugovor zaključuje na određeno vreme i da se zakupac obavezuje da stan po isteku ugovora preda zakupodavcu. Zaključkom Ministarstva odbrane od 8. septembra 2006. godine prihvaćen je zahtev tuženog za dodelu zajma za kupovinu stambene zgrade i određeno je da tuženom prestaje pravo na stambeno obezbeđenje po zaklju čku od 28. oktobra 1998. godine. Ministarstvo odbrane je dopisom od 19. februara 2009. godine obavestilo tuženog nema zakonskog osnova da mu se omogući preimenovanje službenog stana - garsonjere u Užicu, u Ulici P. 4 koju koristi, s obzirom na to da mu je aktom od 18. septembra 2006. godine utvrđeno pravo na dodelu zajma za kupovinu stambene zgrade. Odluka sudova o osnovanosti tužbenog zahteva zasniva se na zaključku da sporni stan ima status službenog stana, koji je određen ne samo rešenjem o davanju stana na korišćenje od 24. marta 1992. godine, već i spornim ugovorom od 14. aprila 2005. godine, koji status nije promenjen, budući da su o zahtevu tuženog za promenu namene stana odlučivali nadležni organi i našli da za to nisu ispunjeni uslovi, te da iz takvog svojstva stana proizlazi da pravo korišćenja može da traje dok traje služba lica koje takav stan koristi. Na takav zaključak, kako navodi drugostepeni sud, upućuju odredbe člana 10. stav 1. Zakona o stambenom obezbeđivanju u JNA iz 1990. godine i člana 5. stav 2. Pravilnika o stanovima u JNA , zbog čega je, kako dalje ističe, bez uticaja na pravilno presuđenje pozivanje nižestepenog suda na odredbe Zakona o stanovanju koje su u spornom ugovoru navedene kao osnov za njegov otkaz . Drugostepeni sud je ocenio kao neosnovan žalbeni navod tuženog da je tužilju zastupalo neovlašćeno lice, ističući da se na tu bitnu povredu može pozivati stranka na koju se taj nedostatak odnosi, kao i navod da je tužilja rešenjem od 5. jula 1993. godine promenila status spornog stana u stan za davanje u zakup sa pravom na otkup iz razloga što stan nije otkupljen, u kom slučaju bi mu prestalo svojstvo službenog stana.

Osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Gzz1. 6/17 Rev. 219/17 od 14. juna 2017. godine odbačeni su kao nedozvoljeni zahtev za zaštitu zakonitosti i revizija tuženog izjavljeni protiv drugostepene presude. U obrazloženju ovog rešenja je konstatovano da su vanredni pravni lekovi izjavljeni zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava. Polazeći od toga da se zaht evom za zaštitu zakonitosti ne ukazuje na nedozvoljena raspolaganja stranaka i da označena vrednost predmeta spora ne prelazi cenzus od 40.000,00 evra u dinarskoj protivvrednosti, Vrhovni kasacioni sud je ove pravne lekove odbacio kao nedozvoljene.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: pravo na pravično suđenje (član 32. stav 1.); pravo na jednaku zaštitu prava (član 36. stav 1.); pravo na nepovredivost stana (član 40.); pravo na imovinu (član 58.).

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud konstatuje da je predmetni postupak pravnosnažno okončan za sedam i po godina, što bi moglo da ukazuje na to da postupak nije okončan u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud ističe da je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija i da ocena o tome da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ne zavisi isključivo od njegovog vremenskog trajanja, već i od drugih činilaca, pre svega postupanja suda pred kojim se postupak vodio, ponašanja podnosi oca ustavne žalbe kao stran ke u postupku, složenosti činjeničnih i pravnih pitanja koje treba raspraviti, kao i od značaja pitanja o kome se u postupku odlučuje za podnosioce ustavne žalbe.

Po oceni Ustavnog suda, predmetni parnični postupak ne može smatrati naročito složenim, imajući u vidu da osim čitanja pismene dokumentacije i saslušanja podnosioca drugi dokazi nisu izvođeni.

Ispitujući ponašanje sudova, Ustavni sud konstatuje da je u periodu od nepuna četiri meseca, od podnošenja tužbe do donošenja rešenja o prekidu postupka, pred prvostepenim sudom zakazano i održano četiri ročišta i izveden dokaz saslušanjem podnosioca. Dalje, nakon što je postupak nastavljen (mart 2015. godine), prvostepeni sud je do donošenja presude (avgust 2015. godine) zakazao četiri ročišta, od kojih jedno nije održano zbog sprečenosti sudije. Iz iznetog proizlazi da je prvostepeni sud postupao efikasno, zakazujući ročišta u izuzetno kratkim rokovima.

Analizirajući ponašanje podnosioca, Ustavni sud konstatuje da je na njegov zahtev u junu 2009. godine predmetni parnični postupak prekinut do okončanja upravnog spora po njegovoj tužbi od 22. maja 2009. godine protiv zaključka drugostepenog organa donetog u postupku po njegovom zahtevu za izmenu rešenja o dodeli stana i postupka po njegovoj ustavnoj žalbi izjavljenoj protiv istog zaključka. Iako je postupak po ustavnoj žalbi okončan Rešenjem Už-875/2009 od 15. septembra 2011. godine, a upravni spor okončan presudom od 12. septembra 2013. godine, podnosilac uopšte nije stavio predlog za nastavak postupka, već je to učinio zastupnik tužilje 12. februara 2015. godine. Dalje, nakon što je postupak nastavljen u martu iste godine, podnosilac je već u maju ponovo tražio prekid predmetnog parničnog postupka do okončanja drugog postupka po njegovoj ustavnoj žalbi izjavljenoj presude Upravnog suda, te vanparničnog postupka radi donošenja rešenja koje zamenjuje ugovor o zakupu stana koji je pokrenut 2008. godine, a koji je u tom momentu bio u prekidu upravo kako bi se sačekao ishod predmetne parnice i postupka koji se po njegovom zahtevu iz aprila 2015. godine vodio pred nadležnim organima tužilje radi rešavanja stambenog pitanja. Opisano ponašanje podnosioca u okolnostima konkretnog slučaja u kome se odlučivalo o tome da li on i dalje ima osnov da koristi sporni stan i da li su ispunjeni uslovi za njegovo iseljenje iz istog, upućuje Ustavni sud na zaključak da je podnosilac zapravo imao koristi od dužeg trajanja postupka i da bi svaki prekid parničnog postupka njemu išao u prilog. Na ovakav zaključak upućuje ne samo činjenica da podnosilac nije tražio nastavak postupka, koji je prekinut na njegov predlog, kada su se za to objektivno stekli uslovi, već i činjenica da je odmah po nastavku predmetnog postupka ponovo tražio da se isti prekine zbog vođenja drugih postupaka , između ostalog i vanparničnog postupka koji je pokrenuo još 2008. godine, a koji je bio u prekidu upravo kako bi se sačekao ishod konkretne parnice. U tom smislu, i trajanje upravnog spora od nešto više od četiri godine, za koje vreme je parnični postupak bio u prekidu, takođe je išlo u prilog podnosiocu. Iznoseći ovakvu ocenu, Ustavni sud je imao u vidu stavove Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) iznete u odluci Galović protiv Hrvatske , od 5. maja 2013. godine, broj predstavke 54388/09 . Naime, u pomenutom slučaju, protiv podnositeljke predstavke vođen je parnični postupak radi iseljenja iz stana koji je pravnosnažno okončan posle tri godine usvajanjem zahteva, nakon čega je 2003. godine protiv podnositeljke pokrenut izvršni postupak. Podnositeljka je iste godine podnela ustavnu tužbu, tražeći da Ustavni sud odloži izvršenje presude o njenom iseljenju. Ustavni sud Hrvatske je u aprilu 2003. godine usvojio predlog za odlaganje izvršenja, a u maju 2009. godine odbio je podnositeljkinu ustavnu tužbu. Polazeći od iznetog, ESLjP je primetio da je podnositeljka imala koristi od dužine postupka budući da je Ustavni sud odložio izvršenje presude o iseljenju, te je našao da se usled toga otvara pitanje da li je podnositeljka pretrpela "značajnu štetu" navodnom povredom prava. Po mišljenju ESLjP, činjenica da je podnositeljka zbog trajanja postupka pred Ustavnim sudom, umesto da bude iseljena iz stana, ostala da živi u njemu još šest godina i dva meseca, nadoknadila je ili barem značajno smanjila štetu koja redovno ide uz prekomernu dužinu postupka. Stoga je ESLjP našao da podnositeljka nije pretrpela "značajnu štetu" u odnosu na svoje pravo na suđenje u razumnom roku (videti st. 68. do 74. pomenute odluke).

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je ocenio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 -Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), u ovom delu ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Polazeći od toga da podnosilac smatra da mu je osporenim presudama povređeno pravo na obrazloženu sudsku odluku kao elemenat prava na pravično suđenje zbog toga što drugostepeni sud nije razmotrio njegove taksativno navedene žalbene razloge o neovlašćenom zastupanju Republike Srbije, njenom pozivanju na pogrešnu zakonsku odredbu, pogrešnom zaključku da aktom od 5. jula 1993. godine nije promenjen karakter i namena spornog stana, Ustavni sud nalazi da se pomenuti navodi ne mogu smatrati argumentovanim ustavnopravnim razlozima za tvrdnju o povredi označenog prava jer je u sprovedenom postupku utvrdio ovi navodi ne odgovaraju činjenicama. Suprotno podnosiočevoj tvrdnji, drugostepeni sud je sve navedene žalbene razloge ocenio i za iste dao ustavnoprihvatljive razloge.

Kako podnosilac ustavne žalbe nije dostavio dokaze da su sudovi poslednje instance u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosili drugačije odluke od odluka koje se osporavaju ustavnom žalbom, to je Ustavni sud ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o uskraćivanju jednake zaštite prava podnosiocu ustavne žalbe, dok je u odnosu na istaknutu povredu iz člana 40. Ustava, našao da se osporene presude, s obzirom na predmet odlučivanja, ne mogu dovesti u vezu sa sadržinom ovog prava.

Ispitujući postojanje pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 58. Ustava, Sud konstatuje da podnosilac tvrdnju o povredi ovog prava zasniva na navodu o tome da mu je osporenim presudama povređeno pravo na otkup stana. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je osporenim presudama raskinut ugovor o zakupu službenog stana, kao i to da se u predmetnom postupku uopšte nije odlučivalo o eventualnom pravu podnosioca na otkup tog stana. Stoga, pitanje koje se može postaviti jeste da li je raskid tog ugovora uopšte mogao da utiče na to da podnosilac ostvari pravo da otkupi predmetni službeni stan, i s tim u vezi da li se uopšte to pravo na koje pretenduje podnosilac može smatrati imovinom (na istovetnom stanovištu u kontekstu stanarskog prava stoji i ESLjP, videti odluku Gaćeša protiv Hrvatske od 1. aprila 2008. godine). Sledeći praksu ESLjP, Ustavni sud je u više svojih odluka isticao da Ustav garantuje mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, ali ne i pravo na sticanje imovine, s tim da koncept imovine u praksi ESLjP ne podrazumeva samo pojam svojine, već da uključuje i potraživanja u pogledu kojih podnosilac ima "legitimno očekivanje" da će biti ostvareno. Takvo potraživanje može smatrati imovinom samo ukoliko je dovoljno utemeljeno tj. mora da bude zasnovano na zakonskoj odredbi, pravnom aktu kao što je sudska odluka (videti Odluku Už-1458/2011 od 3. jula 2014. godine na: www.ustavni. sud.rs). Imajući u vidu izneto, Ustavni sud zaključuje da se ne radi o podnosiočevoj postojećoj imovini, niti o "legitimnom očekivanju" budući da je reč o služebnom stanu, koji je kao takav određen i u spornom ugovoru o zakupu.

Imajući u vidu da podnosilac ističe da mu je osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda povređeno pravo iz člana 32. stav 1. Ustava zbog toga što taj sud nije dao ustavnopravno prihvatljive odgovore na njegove revizijske navode i da nije razmotrio navode iz njegove dopune o tome da su presude protiv kojih je izjavio reviziju suprotne bliže označenom rešenju revizijskog suda, Ustavni sud konstatuje da je podnosilac izjavio običnu, a ne izuzetnu reviziju, kao i da je osporenim rešenjem podnosiočeva revizija odbačena kao nedozvoljena zbog imovinskog cenzusa, što znači da nije bilo uslova za meritorno rešavanje.

Konačno, ocene koje je Ustavni sud izneo povodom podnosiočevih tvrdnji da su mu osporenim presudama povređena prava iz člana 36. stav 1. i člana 40. Ustava odnose se i na njegove tvrdnje o tome da su mu ta prava povređena osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda, dok u odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 58. Ustava nalazi da se osporeno rešenje, imajući u vidu da je reč o aktu procesnog karaktera, ne može dovesti u vezu sa sadržinom prava na imovinu.

Polazeći od svega prethodno izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu kojim se osporavaju prvostepena i drugostepena presuda i rešenje Vrhovnog kasacionog suda, jer ne postoje Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odbijanje ustavne žalbe zbog doprinosa podnosioca dužini trajanja postupka

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti