Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi protiv rešenja o odbacivanju revizije
Kratak pregled
Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije kojim je revizija odbačena kao nedozvoljena. Spor o ništavosti ugovora o doživotnom izdržavanju je imovinskopravni spor, a vrednost spora bila je ispod cenzusa za reviziju.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Dragana Kostića iz Kovina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 4. novembra 2010. godine, doneo je
O D L U K U
1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Dragana Kostića izjavljena protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. 666/09 od 11. marta 2009. godine.
2. Odbacuje se predlog za odlaganje izvršenja presude u predmetu Opštinskog suda u Kovinu I. 26/09.
O b r a z l o ž e nj e
1. Dragan Kostić iz Kovina je 27. maja 2009. godine, preko punomoćnika Mire Mosurović, advokata iz Beograda, podneo ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. 666/09 od 11. marta 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i povrede prava na jednaku zaštitu prava i prava na pravno sredstvo zajemčenih odredbama člana 36. Ustava.
U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno da Vrhovni sud Srbije nije mogao da odbaci reviziju izjavljenu protiv presude Okružnog suda u Pančevu Gž. 1129/07 od 17. oktobra 2008. godine, bez obzira na činjenicu što je vrednost predmeta spora u tužbi označena na iznos od 200.000 dinara, jer se radi o sporu o izdržavanju u kome je revizija uvek dozvoljena. Dalje je navedeno i da je vrednost nepokretnosti koja je bila predmet spora višestruko veća od 200.000 dinara. Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud odloži izvršenje pravnosnažne presude u predmetu Opštinskog suda u Kovinu I. 26/09, u delu koje se odnosi na naplatu parničnih troškova.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Odredbama člana 36. Ustava je utvrđeno da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (stav 1.), kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (stav 2.).
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj pravnoj stvari:
Presudom Opštinskog suda u Kovinu P. 239/02 od 26. decembra 2006. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da se oglasi ništavim ugovor o doživotnom izdržavanju overen kod Opštinskog suda u Kovinu 11. aprila 1995. godine pod brojem Ov. R. 60/95, zaključen između sada pok. Božidara Kostića iz Kovina u svojstvu primaoca izdržavanja i tužene Jagode Mihajlović iz Kovina u svojstvu davaoca izdržavanja. Stavom drugim izreke presude tuženoj su dosuđeni troškovi parničnog postupka.
Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 1129/07 od 17. oktobra 2008. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca, a navedena prvostepena presuda je potvrđena.
Postupajući po izjavljenoj reviziji tužioca, Vrhovni sud Srbije je osporenim rešenjem Rev. 666/09 od 11. marta 2009. godine reviziju odbacio kao nedozvoljenu. U obrazloženju osporenog rešenja je navedeno da je tužba podneta sudu 15. maja 2002. godine, da je predmet tužbenog zahteva poništaj ugovora o doživotnom izdržavanju, kao i da je vrednost predmeta spora označena u tužbi iznosom od 200.000 dinara. Dalje je navedeno da je tužba podneta od strane pravnog sledbenika primaoca izdržavanja i da se stoga radi o imovinskopravnom sporu u kome se tužbeni zahtev ne odnosi na potraživanje u novcu, pa se dozvoljenost revizije ceni prema odredbi člana 382. stav 3. Zakona o parničnom postupku, koji je važio na dan podnošenja tužbe. S tim u vezi, Vrhovni sud je naveo da prema članu 382. stav 3. Zakona o parničnom postupku, posle izmena izvršenih članom 8. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 3/02), koji je stupio na snagu 21. januara 2002. godine i koji je bio na snazi u vreme podnošenja tužbe, revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima kada se tužbeni zahtev ne odnosi na potraživanje u novcu, ako vrednost predmeta spora ne prelazi 300.000 dinara. Na osnovu svega iznetog, Vrhovni sud Srbije je zaključio da revizija nije dozvoljena u skladu sa članom 382. stav 2. Zakona o parničnom postupku, zbog toga što je vrednost predmeta spora označena u tužbi iznosom od 200.000 dinara, što je ispod granične vrednosti za dozvoljenost revizije (300.000 dinara).
4. Za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi od značaja su odredbe Zakona o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98 i 3/02) (u daljem tekstu: ZPP) i Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04).
Odredbom člana 491. stav 4. Zakona o parničnom postupku koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine, bilo je propisano da će se o reviziji izjavljenoj protiv pravnosnažne odluke drugostepenog suda, u postupku koji je pokrenut pre početka primene ovog zakona, odlučivati po pravilima parničnog postupka koja su važila do stupanja na snagu ovog zakona.
Odredbom člana 40. stav 2. ZPP bilo je propisano da kada se tužbeni zahtev ne odnosi na novčani iznos, merodavna je vrednost predmeta spora koju je tužilac naznačio u tužbi.
Odredbama člana 382. ZPP bilo je propisano da protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, u svim sporovima stranke mogu izjaviti reviziju u roku od 30 dana od dana dostavljanja prepisa presude (stav 1.), da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu, na predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijenog dela pravnosnažne presude ne prelazi 300.000 novih dinara (stav 2.), da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima u kojima se tužbeni zahtev ne odnosi na potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora koju je tužilac u tužbi naveo ne prelazi 300.000 novih dinara (stav 3.), kao i da izuzetno, i kad se radi o tužbenom zahtevu iz st. 2. i 3. ovog člana, revizija je uvek dozvoljena u sporovima o izdržavanju (stav 4. tačka 1)).
5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta odredaba člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je utvrdio da osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije nisu povređena Ustavom garantovana prava podnosioca ustavne žalbe.
Ustavni sud je ocenio da je rešenje koje je ustavnom žalbom osporeno, doneo Ustavom i zakonom ustanovljen sud u granicama svoje nadležnosti i u postupku sprovedenom u skladu sa odredbama ZPP. Po oceni Ustavnog suda, obrazloženje osporenog rešenja je zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni merodavnog prava, a suprotna tvrdnja podnosioca ustavne žalbe predstavlja izraz njegove subjektivne ocene o pogrešnoj primeni relevantnih odredaba građanskog procesnog prava.
Naime, Ustavni sud takođe nalazi da spor o ništavosti ugovora o doživotnom izdržavanju koji se vodio između pravnog sledbenika pok. primaoca izdržavanja i davaoca izdržavanja predstavlja imovinskopravni spor u kome je pravo na reviziju uslovljeno određenom vrednošću predmeta spora, koja mora da prelazi granični iznos ranije propisan odredbom člana 382. stav 3. ZPP, a ne spor o pravu na izdržavanje u kome je, saglasno odredbi člana 382. stav 4. tačka 1) istog zakona, revizija uvek bila dozvoljena, nezavisno od vrednosti predmeta spora. Dakle, s obzirom na to da se tužbeni zahtev nije odnosio na novčani iznos, u konkretnom slučaju, merodavna je vrednost predmeta spora koju je tužilac naznačio u tužbi (član 40. stav 2. ZPP), a to je 200.000 dinara. Kako je navedeni iznos ispod cenzusa od 300.000 dinara propisanog odredbom člana 382. stav 3. ZPP, to ni izjavljivanje revizije nije bilo dozvoljeno.
S obzirom na navedeno, Ustavni sud ocenjuje da Vrhovni sud Srbije nije povredio pravo podnosioca ustavne žalbe garantovano odredbom člana 32. stav 1. Ustava, kada je osporenim rešenjem odbacio reviziju podnosioca kao nedozvoljenu.
Takođe, Ustavni sud nalazi da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno ni pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima zajemčeno odredbom člana 36. stav 1. Ustava, jer se ni iz osporenog akta, niti iz drugih dokaza priloženih uz ustavnu žalbu takav zaključak ne može izvesti. Naime, Ustavni sud konstatuje da je uslov koji mora postojati da bi se mogla utvrditi povreda prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava, postojanje različitih sudskih odluka kod iste činjenične i pravne situacije.
Ocenjujući postojanje povrede prava na pravno sredstvo zajemčenog odredbom člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je u predmetnom sudskom postupku parničnim strankama bila obezbeđena dvostepenost u odlučivanju, čime je zadovoljen ustavni princip sadržan u navedenoj odredbi Ustava. Pored toga, iako ustavna garancija iz člana 36. stav 2. Ustava ne podrazumeva obavezno obezbeđivanje pravne zaštite i u postupku po vanrednim pravnim sredstvima, Ustavni sud je na stanovištu da ukoliko je odgovarajućim procesnim zakonom propisano neko vanredno pravno sredstvo, do povrede Ustavom zajemčenog prava može doći i ako se podnosiocu uskrati mogućnost njegovog korišćenja. Međutim, osnovna pretpostavka za ostvarivanje prava na svako, pa i vanredno pravno sredstvo, je da je ono izjavljeno na način i pod uslovima propisanim zakonom. Kako je u konkretnom slučaju Ustavni sud našao da odbacivanjem revizije kao nedozvoljene, nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, to je ocenio da podnosiocu time nije povređeno ni pravo na pravno sredstvo, jer Vrhovni sud Srbije nije imao procesnih uslova da meritorno odlučuje o podnetom vanrednom pravnom leku.
Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je ustavnu žalbu protiv osporenog revizijskog rešenja odbio u celini kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07).
6. Ustavni sud je, saglasno odredabama člana 56. stav 3. i člana 86. Zakona o Ustavnom sudu, odbacio zahtev za odlaganje izvršenja presude u predmetu Opštinskog suda u Kovinu I. 26/09, s obzirom na to da je doneo konačnu odluku po ustavnoj žalbi.
7. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), odlučio kao u izreci.
PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA
dr Bosa Nenadić