Ustavni sud odbio ustavnu žalbu privrednog društva u sporu male vrednosti

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu privrednog društva zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao pet godina i pet meseci. Deo žalbe zbog povrede prava na pravično suđenje je odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi privrednog društva „Sinex“ DOO, Beograd, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. septembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba privrednog društva „Sinex“ DOO izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčeno g odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu P. 1983/10, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Privredno društvo „Sinex“ DOO, Beograd, je podnelo 3. februara 2012. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Beogradu P. 1983/10 i protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 6394/11 od 22. decembra 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, između ostalog, istakao: da su mu u parničnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Beogradu, u predmetu P. 1983/10, očigledno povređena prava na suđenje u razumnom roku i na suđenje pred nezavisnim i nepristrasnim sudom; da prilikom donošenja prvostepene presude sud nije primenio odredbu člana 3. stav 3. Zakona o parničnom postupku, što je bilo od uticaja za donošenje zakonite i pravilne presude, jer su raspolaganja tužioca prema trećem licu suprotna prinudnim propisima, javnom poretku i pravilima morala; da iz pisanih isprava koje je tuženi dostavio sudu, izjava svedoka i drugih izvedenih dokaza, nesumnjivo proizlazi da tužilac nije izvršio svoju ugovornu obavezu isporuke robe tuženom i da iz navoda sadržanih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je tuženi ovlastio treće lice, da u njegovo ime i za njegov račun preuzme sito od tužioca. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, a istakao je i zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je iz sadržine ustavne žalbe, na osnovu uvida u priložene dokaze i spise predmeta Privrednog suda u Beogradu P. 1983/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Izvršni poverilac, Fabrika sita i ležaja „Fasil“ AD, Arilje, je 6. juna 2005. godine podneo Trgovinskom sudu u Beogradu predlog za izvršenje na osnovu verodostojne isprave, protiv izvršnog dužnika MP „Sinex“ DOO, Beograd, radi naplate iznosa od 363.439,20 dinara, izvršenjem na novčanim sredstvima izvršnog dužnika.

Trgovinski sud u Beogradu je doneo rešenje o izvršenju Iv. 7282/05 od 14. jula 2005. godine, a po prigovoru izvršnog dužnika isti sud je rešenjem Iv. 7282/05 od 10. oktobra 2005. godine stavio van snage rešenje o izvršenju Iv. 7282/05 od 14. jula 2005. godine u delu u kome je određeno izvršenje, ukinuo sve sprovedene izvršne radnje i po pravnosnažnosti rešenja spise predmeta dostavio parničnom odeljenju istog suda.

U parničnom postupku su održana ročišta 2. februara, 7. marta i 6. aprila , kao i 26. maja 2006. godine – na kome je izveden dokaz saslušanjem predloženog svedoka, a ročište zakazano za 12. septembar 2006. godine nije održano zbog nepostojanja procesnih uslova (nepristupanja svedoka).

Zatim su održana ročišta 31. oktobra i 15. decembra 2006. godine, 23. februara, 5. aprila, 29. maja, 20. septembra i 1. novembra 2007. godine i 7. marta 2008. godine, a na ročištu od 22. aprila 2008. godine održanom u odsustvu uredno pozvanog tuženog je zaključena glavna rasprava.

Tuženi je 22. aprila 2008. godine podneo predlog za vraćanje u pređašnje stanje, zbog izostanka sa ročišta zakazanog za 22. april 2008. godine.

Presudom Trgovinskog suda u Beogradu P2. 4072/05 od 22. aprila 2008. godine je, u stavu prvom izreke , u celosti ukinuto rešenje o izvršenju istog suda Iv. 7282/05 od 14. jula 2005. godine, a stavom drugim izreke je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da mu tuženi na ime glavnog duga isplati iznos od 363.439,20 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 5. septembra 2003. godine do isplate.

Rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu P2. 4072/05 od 15. maja 2008. godine je odbijen kao neosnovan predlog tuženog za vraćanje u pređašnje stanje.

Dopunskim rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu P2. 4072/05 od 6. juna 2008. godine je obavezan tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 122.534,39 dinara.

Odlučujući o žalbama tužioca, Viši trgovinski sud je rešenjem Pž. 6413/08 od 25. decembra 2008. godine ukinuo presudu Trgovinskog suda u Beogradu P2. 4072/05 od 22. aprila 2008. godine i rešenje istog suda P2. 4072/05 od 6. juna 2008. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku su održana ročišta 2. aprila i 29. maja , kao i 2. oktobra 2009. godine – na kome je izveden dokaz saslušanjem svedoka, te 4. marta 2010. godine, a ročišta od 14. maja, 17. septembra i 12. novembra 2010. godine su održana u odsustvu uredno pozvanog tuženog. Na ročištima održanim 11. februara i 18. marta 2011. godine su izvedeni dokazi saslušanjem svedoka i direktora tuženog, a na ročištu od 10. maja 2011. godine je zaključena glavna rasprava.

Presudom Privrednog suda u Beogradu P. 1983/10 od 10. maja 2011. godine je, u stavu prvom izreke , održano na snazi rešenje o izvršenju istog suda Iv. 7282/05 od 14. jula 2005. godine, a stavom drugim izreke je obavezan tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 196.619,00 dinara. Iz obrazloženja ove presude proizlazi: da su parnične stranke bile u poslovnom odnosu po osnovu ugovora o kupoprodaji formirajućeg sintetičkog sita NO 32 CN 3411 utkano, a po porudžbenici tuženog SA 4322978 od 28. jula 2003. godine; da je tužilac svoju ugovornu obavezu, isporuku robe, izvršio u celosti i na tuženog preneo pravo svojine na prodatu stvar i u tu svrhu po nalogu tuženog predao stvar trećem licu , i to uručenjem stvari prevoziocu radi prevoza do fabrike „Beranka“ AD, Berane; da je navedena roba izvezena iz Republike Srbije i uvezena u Republiku Crnu Goru, 4. avgusta 2003. godine; da se iz otpremnice broj 878 od istog datuma koji prati robu i koji sadrži podatke o vrsti i količini isporučene robe , može utvrditi da su isti identični sa podacima porudžbenice tuženog od 28. jula 2003. godine, a podaci o registarskom broju vozila vozača sa podacima u otpremnici CNR , i to u tovarnom listu; da račun tuženog broj 24/03 sadrži podatke da je proizvođač robe tužilac; da se roba privremeno izvozi shodno ugovoru od 26. maja 2003. godine zaključen om između tuženog i fabrike „Beranka" iz Berana, te da je izvoznik po ovom pravnom poslu tuženi i da u dopisima tuženog od 22. oktobra 2003. godine i 21. decembra 2003. godine koje je uputio tužiocu, tuženi ni jednog trenutka nije sporio da je sito po njegovom nalogu dostavljeno fabrici „Beranka" iz Berana, već da se štaviše obraćao fabrici „Beranka" radi povraćaja istog sita. Prvostepeni sud je stao na stanovište da kako u pisanoj porudžbenici broj 4322978 od 28. jula 2003. godine nije predviđeno mesto isporuke robe, to se prema odredbi člana 471. Zakona o obligacionim odnosima, kada mesto prodaje stvari nije određeno , predaja vrši u mestu u kome prodavac u času zaključenja ugovora ima svoje prebivalište ili u nedostatku toga – svoje boravište, a ako je prodavac zaključio ugovor u vršenju svoje redovne potrebne delatnosti, onda u mestu njegovog sedišta, a u konkretnom slučaju sedište tužioca je u Arilju. Predajom robe tuženom kao kupcu u mestu isporuke u Arilju, što je potvrđeno potpisivanjem otpremnice od strane predstavnika kupca, odnosno prevozioca, tužilac je kao prodavac ispunio svoju obavezu u skladu sa odredbom člana 472. Zakona o obligacionim odnosima. Dakle, iz navedenog prvostepeni sud zaključuje, da je tužilac svoju ugovornu obavezu isporuke robe u celosti ispunio, a da tuženi nije do zaključenja glavne rasprave pružio dokaze da je svoju novčanu obavezu plaćanja cene za isporučenu robu u celosti ispunio, niti je pružio dakaz da je do podnošenja tužbe sudu osporio primljeni račun ili prijem robe , što je bio dužan u smislu člana 220. Zakona o parničnom postupku. Prvostepeni sud je primenom pravila o teretu dokazivanja iz člana 223. Zakona o parničnom postupku i člana 262. Zakona o obligacionim odnosima, našao da je tužbeni zahtev tužioca osnovan i da je tužilac kao poverilac ovlašćen da od tuženog kao dužnika zahteva savesno ispunjenje obaveze , u svemu kako ona glasi.

Osporenom presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 6394/11 od 22. decembra 2011. godine je odbijena žalba tuženog i potvrđena ožalbena presuda Privrednog suda u Beogradu P. 1983/10 od 10. maja 2011. godine. Iz obrazloženja osporene drugostepene presude proizlazi: da je prvostepeni sud na utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo i utvrdio da tuženi do zaključenja glavne rasprave nije pružio dokaze da je svoju novčanu obavezu plaćanja cene za isporučenu robu u iznosu od 363.439,20 dinara u celosti ispunio, niti dokaz da je do podnošenja tužbe sudu osporio primljeni račun ili osporio prijem robe, što je bio dužan u smislu člana 220. Zakona o parničnom postupku, te je primenom odred aba člana 262. i člana 324. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, usvojio tužbeni zahtev za iznos 363.439,20 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom od 5. septembra 2003. godine. Drugostepeni sud nalazi da je pozivanje tuženog na bitnu povredu postupka iz člana 361. stav 1. Zakona o parničnom postupku, a u vezi članom 3. stav 3. istog zakona bez uticaja, s obzirom na to da je odredbom člana 478. Zakona o parničnom postupku predviđeno da se presuda ili rešenje kojim se okončava parnica u postupku u sporovima male vrednosti može pobijati samo zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. ovog zakona i zbog pogrešne primene materijalnog prava. Naime, odredbom člana 478. stav 2. Zakona o parničnom postupku je predviđeno da se povodom žalbe u postupku o sporovima male vrednosti ne primenjuju odredbe člana 377. ovog zakona. Pored toga, drugostepeni sud ističe da se žalbeni navodi povodom pogrešne primene materijalnog prava odnose na pogrešnu ocenu dokaza od strane prvostepenog suda, te da isti predstavljaju žalbene navode o pogrešno i nepotpuno utvrđeno m činjenično m stanj u, iz kojih razloga se ne može pobijati presuda u sporovima male vrednosti. Pored toga, drugostepeni sud nalazi da ne stoje ni tvrdnje tuženog u žalbi da tužilac nije izvršio svoju ugovornu obavezu isporuke robe tuženom i da je prvostepeni sud pogrešno cenio priložene dokaze, jer iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da je tužilac izvršio svoju obavezu, a da tuženi nije dostavio dokaze u pogledu isplate utuženog računa, odnosno dokaza da je isti reklamirao, te da je pravilno prvostepeni sud sa pozivom na čl . 262. i 324. Zakona o obligacionim odnosima usvojio tužbeni zahtev.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) je propisano: da su strane u obligacionom odnosu dužne da izvrše svoju obavezu i odgovorne su za njeno ispunjenje (član 17. stav 1.); da je poverilac u obaveznom odnosu ovlašćen da od dužnika zahteva ispunjenje obaveze, a dužnik je dužan ispuniti je savesno u svemu kako ona glasi (član 262. stav 1.); da dužnik koji zadocni sa ispunjenjem novčane obaveze duguje, pored glavnice, i zateznu kamatu po stopi utvrđenoj saveznim zakonom (član 277. stav 1.); da dužnik dolazi u docnju kad ne ispuni obavezu u roku određenom za ispunjenje, a ako rok za ispunjenje nije određen, dužnik dolazi u docnju kad ga poverilac pozove da ispuni obavezu, usmeno ili pismeno, vansudskom opomenom ili započinjanjem nekog postupka čija je svrha da se postigne ispunjenje obaveze (član 324.); da se ugovorom o prodaji obavezuje prodavac da prenese na kupca pravo svojine na prodatu stvar i da mu je u tu svrhu preda, a kupac se obavezuje da plati cenu u novcu i preuzme stvar. (član 454. stav 1.); da se kad mesto predaje nije određeno ugovorom, predaja stvari vrši u mestu u kome je prodavac u času zaključenja ugovora imao svoje prebivalište ili, u nedostatku ovoga, svoje boravište, a ako je prodavac zaključio ugovor u vršenju svoje redovne privredne delatnosti, onda u mestu njegovog sedišta (član 471. stav 1.); da je u slučaju kad je prema ugovoru potrebno da se izvrši prevoz stvari, a ugovorom nije određeno mesto ispunjenja, predaja izvršena uručenjem stvari prevoziocu ili licu koje organizuje otpremu (član 472.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji je važio u vreme donošenja osporene odluke, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim osporava navode i dokaze protivnika (član 220.); da ako sud na osnovu izvedenih dokaza (član 8.) ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice zaključiće primenom pravila o teretu dokazivanja, da stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drukčije određeno i da stranka koja osporava postojanje nekog prava, snosi teret dokazivanja činjenice koja je sprečila nastanak ili ostvarivanje prava ili usled koje je pravo prestalo da postoji, ako zakonom nije drukčije određeno (član 223.); da bitna povreda odredaba parničnog postupka postoji ako sud u toku postupka nije primenio ili je nepravilno primenio koju odredbu ovog zakona, a to je bilo ili je moglo biti od uticaja na donošenje zakonite i pravilne presude i da bitna povreda odredaba parničnog postupka uvek postoji ako je protivno odredbama ovog zakona sud zasnovao svoju odluku na nedozvoljenim raspolaganjima stranaka (član 3. stav 3. (član 361 . stav 1. i stav 2. tačka 5) i da se p ovodom žalbe u postupku o sporovima male vrednosti ne primenjuju odredbe člana 377. ovog zakona (član 478. stav 2.).

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predlog za izvršenje izvršnog poverioca podnet 6. juna 2005. godine Trgovinskom sudu u Beogradu i da je postupak pravnosnažno okončan presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 6394/11 od 22. decembra 2011. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da postupak započeo dostavljanjem rešenja o izvršenju izvršnom dužniku, odnosno podnosiocu ustavne žalbe, 6. juna 2005. godine, te da je do pravnosnažnog okončanja trajao pet godina i pet meseci, što samo po sebi ne ukazuje na njegovo dugo trajanje.

Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i od prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome ce u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

Polazeći od ovih kriterijuma, Ustavni sud je utvrdio sledeće: da je predmetni parnični postupak iziskivao izvođenje dokaza saslušanjem svedoka i uvidom u pismenu dokumentaciju parničnih stranaka, da je podnosilac ustavne žalbe, kao tuženi, svojim pasivnim ponašanjem u određenoj meri doprineo dužem trajanju postupka s obzirom na to da je ročište na kome je zaključena glavna rasprava i doneta prva presuda, od 22. aprila 2008. godine, održano u odsustvu uredno pozvanog tuženog, nakon čega je tuženi podneo i predlog za vraćanje u pređašnje stanje, o kome je prvostepeni sud mora o da odlučuje i da su u daljem toku parničnog postupka, nakon ukidanja prve presude, tri ročišta (14. maja 17. septembra i 12. novembra 2010. godine) održana u odsustvu uredno pozvanog tuženog; da je činjenica da je prva presuda doneta nakon dve godine i pet meseci i da je u postupku po žalbi tužioca ukinuta, ali da su sudovi postupali efikasno u daljem toku postupka, imajući u vidu da su periodu od tri godine pravnosnažno odlučili o tužbenom zahtevu i okončali postupak po žalbi.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da se ukupno trajanje parničnog postupka od pet godina i pet meseci u dve instance, u konkretnom slučaju ne može smatrati nerazumno dugim rokom, sa stanovišta ustavnog prava na suđenje u razumnom roku.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je ocenio da podnosiocu ustavne žalbe u osporenom parničnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu P. 1983/10, nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu.

6. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe u pogledu povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud, pre svega, naglašava da je njegova nadležnost u postupku po ustavnoj žalbi ograničena na utvrđivanje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja povređeno ili uskraćeno ustavno pravo podnosioca. Ustavni sud nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su sudovi i drugi državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja tumačili pozitivnopravne propise. Ustavni sud ukazuje da je izvan njegove nadležnosti da procenjuje pravilnost zaključaka sudova ili drugih organa u pogledu ocene dokaza, osim ukoliko je ova ocena očigledno proizvoljna.

Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je osporenom drugostepenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. Ustava, jer smatra da sudovi nisu primenili odredbu člana 3. stav 3. Zakona o parničnom postupku, što je bilo od uticaja za donošenje zakonite i pravilne presude, jer su raspolaganja tužioca prema trećem licu suprotna prinudnim propisima, javnom poretku i pravilima morala, kao i da iz izvedenih dokaza proizlazi da tužilac nije izvršio svoju ugovornu obavezu isporuke robe tuženom.

Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u konkretnom slučaju ne sadrži takve ustavnopravne razloge na kojma bi se zasnivali navodi o povredi označenog prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, već se od Ustavnog suda, u suštini , zahteva da kao redovan sud još jednom oceni zakonitost osporene presude.

Za osporenu presudu drugostepeni sud je, po oceni Ustavnog suda, dao dovoljne i jasne razloge, zbog čega smatra da je prvostepeni sud na utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo i svoju odluku zasnovao na odredbi člana 220. Zakona o parničnom postupku, kao i odredbama člana 262. i člana 324. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Ustavni sud posebno nalazi da je drugostepeni sud u obrazloženju osporene presude dao ustavnopravno prihvatljiv razlog zbog čega je bez uticaja pozivanje tuženog na bitnu povredu iz člana 361. stav 1. Zakona o parničnom postupku, a u vezi članom 3. stav 3. istog zakona, s obzirom na to da je odredbom člana 478. Zakona o parničnom postupku predviđeno da se presuda ili rešenje kojim se okončava parnica u postupku u sporovima male vrednosti može pobijati samo zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. ovog zakona i zbog pogrešne primene materijalnog prava. Pored toga, drugostepeni sud je konstatovao da se žalbeni navodi tuženog povodom pogrešne primene materijalnog prava odnose na pogrešnu ocenu dokaza od strane prvostepenog suda, te da isti predstavljaju žalbene navode pogrešno i nepotpuno utvrđenom činjenično m stanj u, iz kojih razloga se ne može pobijati presuda u sporovima male vrednosti.

Stoga je Ustavni sud ocenio da je osporena presuda zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom i nearbitrernom tumačenju odredaba materijalnog prava, a koje nijednim navodom ustavne žalbe nije dovedeno u pitanje, te da su tvrdnje podnosioca o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava očigledno neosnovane.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu kao očigledno neosnovanu.

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić