Odluka Ustavnog suda o povredi prava na jednaku zaštitu prava zbog neujednačene sudske prakse

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na jednaku zaštitu prava zbog neujednačene sudske prakse Apelacionog suda u sporovima za naknadu štete taksistima. Zahtev za naknadu nematerijalne štete je odbijen, a ostali delovi žalbe su odbačeni.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Milan Škulić , dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Z. M, T . Ž . i S . M . S, sv ih iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. januara 2019. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Z. M, T . Ž . i S . M . S . izjavljena protiv presude Prvog o snovnog suda u Beogradu P. 90979/10 od 23. decembra 2015. g odine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4101/16 od 10. avgusta 201 6. godine i utvrđuje da je podnositeljkama ustavne žalbe povređeno pravo na jednaku zaštitu prava, zajemčeno odredbom člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu u odnosu na ove presude ustavna žalba odbacuje.

2. Odbija se kao neosnovan zahtev podnositeljki ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

3. Odbacuje se ustavna žalba . M, T. Ž. i S. M. S. izjavljena protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 778/17 od 29. marta 2018. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Z. M, T . Ž . i S . M . S, sve iz Beograda, podne le su Ustavnom sudu, 26. oktobra 2016. godine, preko punomoćnika Đ. P, advokata iz Beograda, ustavnu ž albu protiv presuda navedenih u tački 1. izreke, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na naknadu štete, prava na jednaku zaštitu prava i prava na imovinu, iz člana 32. stav 1, člana 35. stav 2, člana 36. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije.

Podnositeljke su uz ustavnu žalbu dostavil e rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu O. 2571/16 od 11. jula 2016. godine, koje je postalo pravnosnažno 12. septembra 2016. godine, kojim su oglašene za naslednike po zakonskom osnovu nasleđivanja iza pok. M . M , koji je preminuo u Beogradu 19. marta 2016. godine .

Obrazlažući navode na kojima zasnivaju tvrdnju o povredi prava na jednaku zaštitu prava, podnosi teljke istič u da je Apelacioni sud u Beogradu, donošenjem različitih odluka o osnovanosti tužbenih zahteva za naknadu štete zbog nemogućnosti obavljanja delatnosti auto-taksi prevoza, stvorio stanje pravne nesigurnosti, a njihovog pravnog prethodnika doveo u bitno različit položaj od onoga u kome su se nalazili tužioci čiji su tužbeni zahtevi usvojeni. Povredu prava na pravično suđenje zasniva ju na tvrdnji o proizvoljnoj primeni ma terijalnog prava i propustu sudova da obrazlože sudsk e odluk e, tj. da ocene navode koje je tokom postupka iznosio njihov pravni prethodnik i dokaze koji su mu išli u prilog. Navode o povredi prava na n aknadu štete i prava na imovinu podnosi teljke zasniva ju na istim razlozima koje su ist akli u prilog tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje. Podnositeljke su predloži le da Us tavni sud usvoji ustavnu žalbu i da poništi osporene presude, te da im se utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete zbog povrede Ustavom zajemčenih prava i dosude troškovi na ime sastava ustavne žalbe.

Dopunom ustavne žalbe od 18. septembra 2018. godine podnosi teljke su proširi le ustavnu žalbu i na rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev. 778/17 od 29. marta 2018. godine, i to zbog povrede prava na pravično suđenje , prava na naknadu štete, prava na jednaku zaštitu prava i prava na imovinu. Obrazlažući povredu prava na jednaku zaštitu prava, podnositeljke su nave le da je Vrhovni kasacioni sud u identičnim činjeničnim i pravnim situacijama donosio različite odluke, te je prihvatao da odlučuje o vanrednoj reviziji i ukidao je nižestepene presude - ocenjujući da je u radnjama tuženog bilo nezakonitog i nepravilnog rada. U prilog tome, dostavljen je veći broj rešenja Vrhovnog kasacionog suda. Podnositeljke su precizira le zah tev iz ustavne žalbe, tako što su predloži le da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporene presude i revizijsko rešenje i da obaveže Republiku Srbiju da im naknadi nematerijalnu štetu zbog povrede Usta vom zajemčenih prava, kao i da im dosudi troškove na ime sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu vodio se parnični postupak po tužbi tužioca M. M . iz Beograda protiv tuženog Grada Beograda radi naknade štete. Tužilac je preminuo 19. marta 2016. godine, a podnositeljke ustavne žalbe oglašene su za njegove zakonske naslednike rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu O. 2571/16 od 11. jula 2016. godine.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4101/16 od 10. avgusta 201 6. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena ustavnom žalbom takođe osporena prvostepena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 90979/10 od 23. decembra 2015. godine kojom je , u stavu prvom izreke , odbijen tužbeni zahtev tužioca M . M . iz Beograda kojim je tražio da se obaveže tuženi Grad Beograd da mu na ime naknade štete zbog izgubljene dobiti isplati iznos od 500.630,77 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom , i to na opredeljene mesečne iznose za pe riod počev od juna 2004. godine, zaključno sa aprilom 2008. godine, pa sve do isplate, dok je, drugim stavom izreke , utvrđeno da je tužba povučena u delu kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi da tužiocu na ime naknade štete zbog izgubljene dobiti isplati iznos od 69.369,23 dinara, sa pripadajućom kamatom, trećim stavom izreke tužilac je oslobođen plaćanja sudskih taksi, a četvrtim stavom izreke tužilac je obavezan da tuženom Gradu Beogradu naknadi troškove parničnog postupka. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno : da je, prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac 28. juna 2004. godine podneo nadležnom organu tuženog prijavu za obavljanje auto-taksi prevoza putnika; da je rešenjem nadležnog organa tuženog od 19. septembra 2005. godine utvrđeno da tužilac ne ispunjava uslove propisane Odlukom o auto-taksi prevozu („Službeni list Grada Beograda“, br. 12/02, 5/03 i 14/04) kojom j e, između ostalog , bilo predviđeno da fizičko lice može obavljati taksi prevoz kao preduzetnik ako pored opštih uslova utvrđenih zakonom ispunjava i uslov da postoji slobodno mesto za taksi vozilo; da je Odlukom Ustavnog suda Srbije IU broj 53/2004 („Službeni glasnik RS“, broj 90/05) utvrđeno da odredbe člana 6. stav 1. tačka 7) i člana 11. stav 4. Odluke o taksi prevozu i odredbe tačke 3) Plana potreba za autotaksi prevoz u Beogradu za 2005. godi nu nisu u saglasnosti sa Ustavom Republike Srbije i zakonom, nakon čega je Gradsko veće Grada Beograda rešenjem od 20. decembra 2006. godine poništilo rešenje od 19. septembra 2005. godine i predmet vratilo prvostepenom organu na ponovni postupak; da je po zahtevu za izmenu pojedinačnog akta, rešenjem nadležnog prvostepenog organa tuženog iz 2008. godine tužiocu data saglasnost za obavljanje delatnosti auto-taksi prevoza; da je, polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud pravilno primenio odredbe materijalnog prava, i to odredbe člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, nalazeći da se postupanje organa tuženog ne može smatrati nezakonitim i nepravilnim radom, jer je organ tuženog postupao u skladu sa važećim zakonskim i podzakonskim opštim aktima kada je rešenjem od 19. septembra 2005. godine odbio zahtev tužioca; da su organi tuženog donošenjem nove odluke u avgustu 2008. godine kojom su dozvolili tužiocu obavljanje taksi delatnosti otklonili posledice neustavne i nezakonite odluke; da je tužilac imao na raspolaganju sva pravna sredstva po Zakonu o opštem upravnom postupku i Zakonu o upravnom sporu kojima je mogao izdejstvovati odluke nadležnih organa, pa i u slučaju nepostupanja organa uprave u propisanom roku, t j. za slučaj ćutanja administracije.

Osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 778/17 od 29. marta 2018. godine, u stavu prvom izreke, nije prihvaćeno odlučivanje o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4101/16 od 10. avgusta 201 6. godine kao izuzetno dozvoljenoj, dok je u stavu drugom izreke odbačena kao nedozvoljena revizija tužioca izjavljena protiv pobijane drugostepene presude. U obrazloženju osporenog revizijskog rešenja je, pored ostalog, navedeno da Vrhovni kasacioni sud nalazi, da u konkretnom slučaju, nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužioca kao izuzetno dozvoljenoj, s obzirom na to da su obrazloženja pobijanih presuda za odluku o odbijanju tužbenog zahteva tužioca u skladu sa stavom Vrhovnog kasacionog suda da se zakonitost postupanja organa uprave ceni prema propisu koji je bio na snazi u vreme postupanja, odnosno donošenja odluke nadležnog organa; da su razlozi na kojima je zasnovana drugostepene odluka u tom smislu odgovaraju i usklađeni su sa važećim tumačenjem prava i vladajućim pravnim shvatanjem u praksi Vrhovnog kasacionog suda, tako da ne postoji potreba za novim tumačenjem prava, kao i da iz tih razloga ni u slučaju prihvatanja odlučivanja o izjavljenoj reviziji tužioca kao izuzetno dozvoljenoj, ne bi došlo do povoljnijeg ishoda spora za tužioca.

4. Odredbama Ustava, na čije povrede ukazuju podnosi teljke ustavne žalbe, utvrđena su sledeća osnovna ljudska prava, i to: pravo na pravično suđenje (član 32. stav 1.), pravo na naknadu štete (član 35. stav 2.) , pravo na jednaku zaštitu prava (član 36. stav 1.) i pravo na imovinu (član 58. stav 1.). Odredbom člana 36. stav 1. Ustava utvrđeno je da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe u delu u kome su osporene presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 90979/10 od 23. decembra 2015. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4101/16 od 10. avgusta 2016. godine, sa stanovišta istaknute povrede prava na jedn aku zaštitu prava, Ustavni sud najpre konstatuje da je povodom više ustavnih žalbi izjavljenih protiv pravnosnažnih presuda donetih u bitno sličnim činjeničnim i pravnim situacijama, doneo odluke kojima je usvojio ustavne žalbe i utvrdio da je podnosiocima povređeno pravo na jednaku zaštitu prava , zajemčeno članom 36. stav 1. Ustava . To su, pored ostalih, i odluke Už-8979/2014 od 30. juna 2016. godine i Už-8847/2014 od 9. novembra 2016. godine.

Ustavni sud je iz sadržine ove ustavne žalbe i na osnovu uvida u priložene dokaze, utvrdio da je pravni prethodik podnosi teljki ustavne žalbe u parničnom postupku koji je prethodio ustavnosudskom bio u bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji kao i podnosioci ustavne žalbe u predmetima Už-8979/2014 i Už-8847/2014.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je i podnosi teljkama ustavne žalbe u ovom ustavnosudskom predmetu povređeno pravo na jednaku zaštitu prava zajemčeno članom 36. stav 1. Ustava. Ovakva odluka utemeljena je na razlozima datim u obrazloženju Odluke Ustavnog suda Už-8979/2014 od 30. juna 2016. godine i Odluke Už-8847/2014 od 9. novembra 2016. godine. Stoga je Ustavni sud usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), te je odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. U pogledu navoda ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje, koje podnosi teljke zasniva ju, između ostalog, i na tvrdnji o proizvoljnoj primeni materijalnog prava od strane prvostepenog i drugostepenog suda, Ustavni sud ukazuje da je pravilnu primenu materijalnog prava, pre svega, nadležan da ceni viši sud, u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Međutim, Ustavni sud nalazi da proizvoljna i arbitrerna primena materijalnog prava može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, te da u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja i od utemeljenosti ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava, ceni i sa stanovišta pravilne primene materijalnog prava.

Ustavni sud je, u konkretnom slučaju, ocenio da su postupajući sudovi u osporenim presudama izneli jasne i dovoljne razloge zbog kojih su smatrali da nije osnovan predmetni tužbeni zahtev tužioca za naknadu štete zbog nemogućnosti obavljanja delatnosti auto-taksi prevoza, zasnovane na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni odredaba merodavnog materijalnog prava. Naime, postupajući sudovi su ocenili da se postupanje organa tuženog, u okolnostima konkretnog slučaja, ne može smatrati nezakonitim i nepravilnim radom u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, s obzirom na to da je u postupku utvrđeno da su nadležni organi prilikom odlučivanja o zahtevu tužioca postupali u skladu sa tada važećim propisima. Takođe, Ustavni sud nalazi da je ustavnopravno prihvatljiv stav redovnih sudova da se nepravilnosti koje su moguće u radu organa lokalne samouprave prilikom iniciranja i vođenja pravnih postupaka redovno otklanjaju odgovarajućim pravnim sredstvima.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu i da je Vrhovni kasacioni sud u rešenju Rev. 778/17 od 29. marta 2018 . godine, kojim nije prihvatio da odlučuje o reviziji podnositeljki kao izuzetno dozvoljenoj, konstatovao da pravno shvatanje izraženo u pobijanoj odluci ne odstupa od stava izraženog u odlukama Vrhovnog kasacionog suda u predmetima koji se zasnivaju na istom ili bitno sličnom činjeničnom stanju stvari da se zakonitost postupanja organa uprave ceni prema propisu koji je bio na snazi u vreme postupanja odnosno donošenja odluke nadležnog organa .

Ustavni sud nalazi da nema osnova ni za tvrdnje podnositeljki da im je zbog nerazmatranja određenih navoda i dokaza povređeno pravo na obrazloženu sudsku odluku, kao element prava na pravično suđenje, budući da pomenuto pravo ne podrazumeva obavezu suda da pruži odgovore na sva postavljena pitanja i iznete argumente (videti presudu E vropskog suda za ljudska prava Ruiz Torija protiv Španije, od 9. decembra 1994. godine).

S obzirom na to da podnositeljke ustavne žalbe povredu prava iz člana 35. stav 2. i člana 58. Ustava, u suštini, zasniva ju na istim razlozima koje su istica le i u prilog tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ocenio da su i navodi podnosi teljki o povredi prava na naknadu štete i prava na imovinu očigledno neosnovani.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio kao očigledno neosnovanu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Kako su, po oceni Ustavnog suda , u osporenim presudama izneti ustavnopravno prihvatljivi razlozi za ocenu o neosnovanosti predmetnog tužbenog zahteva za naknadu štete, Ustavni sud je, saglasno odredb ama člana 89. st. 2. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, našao da je donošenje odluke kojom je utvrđena povreda prava na jednaku zaštitu prava dovoljno da se postigne pravično zadovoljenje za podnosi teljke ustavne žalbe, iz kog razloga je odbio kao neosnovan zahtev za naknadu nematerijalne štete, odlučujući kao u tački 2. izreke.

8. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kome je osporeno rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev. Rev. 778/17 od 29. marta 2018. godine , Ustavni sud je ocenio da podnositeljke ustavne žalbe osporava ju navedeno revizijsko rešenje isključivo u pogledu odluke o dopuštenosti revizije kao izuzetno dozvoljene, u smislu člana 395. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), i to zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na naknadu štete, prava na jednaku zaštitu prava i prava na imovinu .

U tom smislu, Ustavni sud podseća da parnična stranka ima samo procesnu mogućnost da izjavi „izuzetnu“ reviziju, a ocena njene dopuštenosti je u isključivoj dispoziciji Vrhovnog kasacionog suda. Ovo posebno imajući u vidu da je navedeno pravno sredstvo ustanovljeno radi razmatranja pravnih pitanja od opšteg interesa i pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava. Stoga je Vrhovni kasacioni sud, koji se kao najviši sud u Republici Srbiji stara o ujednačavanju sudske prakse, jedino nadležan da oceni da li je u konkretnom slučaju iz ovog razloga revizija izuzetno dozvoljena. Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da se osporeno revizijsko rešenje doneto povodom posebne revizije ne može dovesti u vezu sa povredom prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Takav stav Ustavni sud je zauzeo i u Rešenju Už-683/2013 od 13. marta 2014. godine.

Ispitujući navode podnositeljki o povredi prava na jednaku zaštitu pr ava, Ustavni sud je utvrdio da su podnosi teljke, kao dokaz nejednakog postupanja Vrhovnog kasacionog suda, dostavile veći broj rešenja tog a suda, a kojima je prihvaćeno odlučivanje o revizijama tužilaca kao izuzetno dozvoljenim i kojima su ukinute nižestepene presude. Ustavni sud konstatuje da se takve sudske odluke, po pravilu, ne mogu smatrati dokazom o nejednakom postupanju suda, budući da njima nije konačno odlučeno o tužbenom zahtevu za naknadu štete, već su ukinute nižestepene presude i predmet je vraćen na ponovno odlučivanje prvostepenom, odnosno drugostepenom sudu. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da se, u okolnostima konkretnog slučaja, priložene sudske odluke ne mogu prihvatiti kao dokaz o postojanju „dubokih i dugotrajnih razlika“ u praksi Vrhovnog kasacionog suda, a što bi predstavljalo razlog za utvrđenje povrede prava iz člana 36. stav 1. Ustava. Ovakav zaključak utemelje n je na razlozima datim u obrazloženju Odluke Už. 5839/2015 od 18. oktobra 2018. godine.

S obzirom na to da podnositeljke ustavne žalbe povredu prava iz člana 35. stav 2. i člana 58. Ustava u odnosu na osporeno revizijsko rešenje, u suštini, zasnivaju na istim razlozima koje su isticale i u prilog tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ocenio da su i navodi podnositeljki o povredi prava na naknadu štete i prava na imovinu očigledno neosnovani.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu i u ovom delu kao očigledno neosnovanu, rešavajući kao u tački 3. izreke.

9. U pogledu zahteva podnositeljki za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u, smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

10. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.