Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na pravično suđenje zbog neujednačene sudske prakse. Okružni sud u Novom Pazaru je u istovetnim činjeničnim i pravnim situacijama donosio različite odluke, čime je narušen princip pravne sigurnosti.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Biljane Stojanović iz Novog Pazara, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 18. marta 2010. godine, doneo je

 

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Biljane Stojanović izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 236/07 od 25. februara 2008. godine i presude Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 769/08 od 3. juna 2008. godine i utvrđuje povreda prava podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija.

2. Poništava se presuda Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 769/08 od 3. juna 2008. godine i određuje da Apelacioni sud u Kragujevcu donese novu odluku po žalbi Biljane Stojanović podnetoj protiv presude Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 236/07 od 25. februara 2008. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

1. Biljana Stojanović iz Novog Pazara je 12. jula 2008. godine, preko punomoćnika - advokata Refije Garibović iz Novog Pazara, podnela Ustavnom sudu, blagovremenu i dozvoljenu ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 236/07 od 25. februara 2008. godine i presude Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 769/08 od 3. juna 2008. godine, zbog povrede pravo na imovinu iz člana 58. Ustava Republike Srbije, kao i prava na pravično suđenje iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i prava na imovinu iz člana 1. Protokola 1 uz Konvenciju. Podnositeljka ustavne žalbe pobija navedene presude, navodeći da su postupajući sudovi pogrešno tumačili sporazum o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada zaključen između parničnih stranaka, jer je njime regulisano pitanje neisplaćenih zarada, ali ne i pitanje neisplaćenih naknada zarada po osnovu plaćenog odsustva podnositeljke ustavne žalbe, što je i bio predmet tužbenog zahteva u parničnom postupku. Podnositeljka smatra da je Okružni sud u Novom Pazaru po istom pravnom pitanju donosio različite presude čime je stvorena pravna nesigurnost. Kao primer, navodi presudu Okružnog suda u Novom Pazaru Gž. 109/07 od 22. marta 2007. godine, gde je sud po istom pravnom pitanju zauzeo drugačiji stav. Podnositeljka predlaže da Ustavni sud utvrdi da su joj osporenim presudama povređena ljudska prava zajemčena Ustavom i Evropskom konvencijom.

Opštinski sud u Novom Pazaru je u odgovoru na ustavnu žalbu od 25. novembra 2008. godine naveo da je Građansko odelenje tog suda do zaključenja sporazuma o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada zaključenog između zaposlenih kao tužilaca i „Raška“ Holding kompanija AD „Raška“ iz Novog Pazara, kao tuženog, najpre zauzelo stav da se usvajaju tužbeni zahtevi tužilaca, s obzirom da je tuženi priznavao tužbene zahteve, da bi nakon tog sporazuma zauzelo stav da treba odbiti tužbene zahteve kao neosnovane. Opštinski sud u Novom Pazaru smatra da je zaključenjem navedenog sporazuma podnositeljka sa tuženim postigla pismeni sporazum o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada, pa i u delu neisplaćenih zarada, što znači da tu spada i minimalna zarada kao predmet tužbenog zahteva, te kako zaključeni sporazum proizvodi pravno dejstvo među strankama i predstavlja zakon za stranke, to je prvostepeni sud odbio tužbeni zahtev podnositeljke ustavne žalbe.

Okružni sud u Novom Pazaru je u odgovoru na ustavnu žalbu od 11. decembra 2008. godine istakao da je Građansko veće tog suda do zaključivanja sporazuma o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada između zaposlenih, kao tužilaca, i poslodavca „Raška“ Holding kompanija AD „Raška“ Pamučna predionica DOO iz Novog Pazara, kao tuženog, potvrđivalo presude prvostepenog suda, sa razloga što su punomoćnici tuženog priznavali tužbene zahteve tužilaca, a prvostepeni sud donosio presude kojima je usvajao tužbene zahteve tužilaca. Dalje je navedeno da je, nakon potpisivanja izjava kojima su se tužioci kao radnici neopozivo opredelili za jednu od tri ponuđene opcije socijalnog programa i zaključivanja sporazuma o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada, prvostepeni sud presuđivao tako što je odbijao tužbene zahteve za isplatu neisplaćenih zarada i obavezivao tuženog, kao poslodavca, na uplatu doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje, što je veće Okružnog suda u Novom Pazaru svojim odlukama i prihvatalo. Okružni sud u Novom Pazaru je dalje istakao da nije menjao pravna shvatanja i time doveo u neravnopravan položaj podnositeljku ustavne žalbe u odnosu na ostale radnike, tužioce, tim pre što su odnosi između radnika i poslodavca regulisani na osnovu njihovog ranijeg prećutnog sporazuma da poslodavac prizna tužbeni zahtev radnika za isplatu zarada, ali nakon potpisivanja sporazuma o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada donošene su presude kojima je odbijan tužbeni zahtev tužilaca – radnika za isplatu neisplaćenih zarada. Istaknuto je da do sada nije bilo tužbi za poništaj zaključenih sporazuma između radnika i poslodavca. Kao dokaz za svoje tvrdnje, Okružni sud u Novom Pazaru je dostavio kopije presuda za koje smatra da su relevantne u ovom ustavnosudskom postupku, kao i kopije sporazuma o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada između zaposlenih, kao tužilaca, i poslodavca, navodeći da su oni rađeni na formularu i da su isti za sve radnike, pa tako i za podnositeljku ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, odgovor Opštinskog suda u Novom Pazaru, kao i odgovor i dokaze dostavljene od strane Okružnog suda u Novom Pazaru i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je podnela tužbu 13. februara 2007. godine Opštinskom sudu u Novom Pazaru kojom je tražila da sud obaveže tuženog „Raška“ Holding kompanija AD „Raška“, Pamučna predionica DOO iz Novog Pazara, na isplatu naknade zarade, u visini minimalne zarade u periodu od 1. januara 1998. godine do 11. oktobra 2006. godine, sa zakonskom zateznom kamatom počev od svakog dospelog mesečnog iznosa pa do konačne isplate, kao i da joj uplati doprinose za penzijsko-invalidsko osiguranje, zdravstveno osiguranje i osiguranje od nezaposlenosti za period od 1. januara 2004. godine do 11. oktobra 2006. godine.

Osporenom presudom Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 236/07 od 25. februara 2008. godine odbijen je u celini kao neosnovan tužbeni zahtev. U obrazloženju presude je, između ostalog, navedeno da među strankama nije sporno da je tužilja bila radnik tuženog i da joj je radni odnos prestao 11. oktobra 2006. godine, a da je sporno da li tužilji i pored zaključivanja sporazuma o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada pripada pravo na isplatu naknade zarade i uplatu doprinosa. Dalje je navedeno da je sporazumom o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada zaključenog između parničnih stranaka utvrđeno konačno dugovanje tuženog prema tužilji na dan prestanka radnog odnosa, kao i da je u članu 2. stav 1. sporazuma propisano da tuženi po osnovu neisplaćenih zarada nema nikakva dugovanja prema tužilji. Opštinski sud u Novom Pazaru je zaključio da je tužilja potpisala navedeni sporazum i da stoga tuženi na dan prestanka radnog odnosa nema nikakva dugovanja prema tužilji.

Osporenom presudom Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 769/08 od 3. juna 2008. godine je odbijena žalba tužilje i potvrđena presuda Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 236/07 od 25. februara 2008. godine. U obrazloženju presude je istaknuto da su neosnovani navodi žalbe da sporazumom o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada nije regulisano pitanje naknade zarade, jer je članom 2. sporazuma utvrđeno da tuženi prema tužilji nema dugovanja, zbog čega je prvostepeni sud izveo pravilan zaključak da je tužilja sa tuženim postigla pismeni sporazum o regulisanju obaveza po osnovu rada, pa i u delu neisplaćenih naknada zarada sve do prestanka radnog odnosa.

Presudom Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 1079/06 od 20. decembra 2006. godine, na koju se poziva u ustavnoj žalbi, usvojen je tužbeni zahtev tužilje Bahrije Mustafić iz Novog Pazara i obavezana je tužena DP Savremena konfekcija ''Raška'' iz Novog Pazara da tužilji isplati po osnovu minimalne zarade za period od 1. aprila 2006. godine do 16. oktobra 2006. godine taksativno navedene iznose, kao i da na ime tužilje izvrši uplatu doprinosa za socijalno osiguranje, za period od 29. marta 2006. godine do 16. oktobra 2006. godine, u roku od 8 dana po prijemu presude.

Presudom Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 109/07 od 22. februara 2007. godine odbijena je kao neosnovana žalba punomoćnika tuženog i potvrđena presuda Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 1079/06 od 20. decembra 2006. godine. U obrazloženju ove presude navedeno je da činjenica da je tužilja potpisala sporazum o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada ne znači da je poslodavac izmirio prema tužilji sve svoje zakonske obaveze. Naime, „okolnost da je potpisan sporazum ne isključuje pravo tužilje da prema tuženiku, kao poslodavcu i dalje traži isplatu minimalne zarade i uplatu spornih doprinosa, kao pravo iz radnog odnosa, bez obzira što joj je u međuvremenu prestao radni odnos i bez obzira na stavljanje potpisa na sporazum, jer u čl. 2. istog sporazuma nije naveden iznos koji je navodno plaćen po osnovu minimalne zarade, a u stavu 2. istog člana tuženi se kao poslodavac obavezao na uplatu doprinosa“.

4. Ustavna žalba je podneta zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i prava na imovinu zajemčenog članom 58. Ustava Republike Srbije i članom 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju. S obzirom na to da se odredba člana 32. stav 1. Ustava sadržinski ne razlikuju od navedene odredbe člana 6. stav 1. Evropske Konvencije, Ustavni sud je postojanje povrede prava iz ustavne žalbe cenio u odnosu na odredbe Ustava.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava se jemči svakom prava da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 58. Ustava je utvrđeno: da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1.); da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2.); da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine (stav 3.); da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (stav 4.).

Odredbama člana 60. Ustava je utvrđeno: da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom (stav 1.); da svako ima pravo na slobodan izbor rada (stav 2.); da su svima, pod jednakim uslovima, dostupna sve radna mesta (stav 3.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se niko tih prava ne može odreći (stav 4.); da se ženama, omladini i invalidima omogućuje posebna zaštita na radu i posebni uslovi rada, u skladu sa zakonom (stav 5.).

Za ocenu osnovanosti ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, od značaja su odredbe Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'', br. 24/05 i 61/05), kojima je propisano: da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu (član 104. stav 1.); da se zarada iz člana 104. stav 1. ovog zakona sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zarade po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca (nagrade, bonusi i sl.) i drugih primanja po osnovu radnog odnosa, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu; da se pod zaradom u smislu stava 1. ovog člana smatra zarada koja sadrži porez i doprinose koji se plaćaju iz zarade; da se pod zaradom, u smislu stava 1. ovog člana smatraju sva primanja iz radnog odnosa, osim naknada troškova zaposlenog u vezi sa radom iz člana 118. tač. 1) do 4) i drugih primanja iz člana 119. i člana 120. tačka 1) ovog zakona (član 105.); da zaposleni ima pravo na minimalnu zaradu za standardni učinak i puno radno vreme, odnosno radno vreme koje se izjednačava sa punim radnim vremenom, a ako poslodavac i zaposleni ugovore minimalnu zaradu iz stava 1. ovog člana, poslodavac je dužan da tu zaradu isplati zaposlenom u visini utvrđenoj odlukom iz člana 113. ovog zakona za mesec u kojem se vrši isplata (član 111. st. 1. i 2.); da zaposleni ima pravo na naknadu zarade u visini prosečne zarade u prethodna tri meseca, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, između ostalog, i za vreme plaćenog odsustva (član 114. stav 1.); da je poslodavac dužan da zaposlenom, u slučaju prestanka radnog odnosa, isplati sve neisplaćene zarade, naknade zarade i druga primanja koja je zaposleni ostvario do dana prestanka radnog odnosa u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu (član 186. stav 1.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta navedenih odredaba Ustava i zakona, Ustavni sud je utvrdio da je odredbama Zakona o radu napravljena razlika između zarade i naknade zarade, koja predstavlja pravo iz radnog odnosa koje se ostvaruje umesto zarade, između ostalog i za vreme prekida rada do kojeg je došlo bez krivice zaposlenog, te činjenice da je poslodavac dužan da zaposlenom u slučaju prestanka radnog odnosa isplati sve neisplaćene zarade, naknade zarade i druga primanja koja je zaposleni ostvario do dana prestanka radnog odnosa u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu. Takođe, Ustavni sud je utvrdio da su Opštinski sud Novom Pazaru i Okružni sud u Novom Pazaru u konkretnom parničnom postupku izveli zaključak da, time što podnositeljka ustavne žalbe nema pravo na zaradu (tačka 2. sporazuma), nema ni pravo na naknadu zarade u visini minimalne zarade, uz obrazloženje da se podnositeljka ustavne žalbe u suštini odrekla prava na isplatu zaostale naknade zarade time što je sa poslodavcem potpisala sporazum o regulisanju međusobnih prava i obaveza. Sa stanovišta ustavnopravne zaštite prava na rad, međutim, razlikovanje između zarade i naknade zarade nije ni neophodno, budući da je odredbom člana 60. stav 4. Ustava utvrđeno, između ostalog, da se niko ne može odreći prava na pravičnu naknadu za rad. Imajući u vidu da pravičnu naknadu za rad predstavlja kako zarada, tako i naknada zarade, te da se tog prava niko ne može odreći - kao što se ne može odreći nijednog od prava za koje član 60. stav 4. Ustava sadrži eksplicitnu zabranu odricanja – podnositeljka ustavne žalbe se nije mogla odreći ni prava na naknadu zarade u konkretnom slučaju, za period dok se nalazila na plaćenom odsustvu. Naknada zarade zbog plaćenog odsustva sa rada predstavlja svakako pravičnu naknadu za rad, budući da je podnositeljka ustavne žalbe bila na plaćenom odsustvu ne svojom voljom, već odlukom poslodavca. U takvoj pravnoj situaciji naknada zarade zbog plaćenog odsustva sa rada se ima upodobiti sa pravičnom naknadom za rad, koje se zaposleni, saglasno odredbi člana 60. stav 4. Ustava, ne može odreći.

Ocenjujući navode podnositeljke ustavne žalbe u pogledu različitog postupanja nadležnih sudova u Novom Pazaru, koji su u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneli različite presude, sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da različita praksa redovnih sudova sama po sebi ne ukazuje nužno na povredu prava na pravično suđenje. Ipak, polazeći od navedenih odredaba Ustava, kao i odredaba Zakona o radu, Ustavni sud je utvrdio da su navodi podnositeljke ustavne žalbe osnovani u pogledu različitog postupanja nadležnih sudova u Novom Pazaru, koji su u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneli različite presude. Naime, i u postupku koji je predmet ove ustavne žalbe, kao i u postupku koji se vodio u predmetu P1. 1079/06 pred Opštinskim sudom u Novom Pazaru, utvrđeno je da su tužilje bile u radnom odnosu kod istog poslodavca - tuženog do momenta kada im je prestao radni odnos po osnovu odluke tuženog o proglašenju tehnološkim viškom, te da su se do tog momenta duži period vremena nalazile na plaćenom odsustvu. Takođe, u oba postupka tužilje su tražile isplatu minimalne zarade, što je tuženi osporio iz razloga što su tužilje potpisale identičan sporazum o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada. Kod ovako utvrđenog istovetnog činjeničnog i pravnog stanja u oba predmeta, Opštinski sud u Novom Pazaru je u postupku koji je predmet ove ustavne žalbe tužbeni zahtev odbio, dok je u postupku koji se vodio u predmetu P1. 1079/06 isti zahtev usvojio, a Okružni sud u Novom Pazaru je tako različite prvostepene odluke u oba slučaja potvrdio.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da su Opštinski sud u Novom Pazaru i Okružni sud u Novom Pazaru u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneli različite odluke o osnovanosti tužbenih zahteva i na taj način podnositeljku ustavne žalbe doveli u neravnopravan položaj u pružanju sudske zaštite njenog prava na naknadu zarade u odnosu na lice čiji je tužbeni zahtev usvojen. Kako je Okružni sud u Novom Pazaru, kao sud poslednje instance, u konkretnom slučaju doneo potpuno različite presude, Ustavni sud je stanovišta da je takva praksa suda u pogledu zaštite prava na naknadu zarade suprotna principu pravne sigurnosti (videti presude Evropskog suda za ljudska prava: Santos Pinto protiv Portugalije od 20. maja 2008. godine i Beian protiv Rumunije od 6. decembra 2007. godine). Stoga je Ustavni sud, polazeći od odredbe člana 32. stav 1. Ustava, ocenio da je različitom ocenom sudova datom povodom istog pravnog pitanja povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje.

6. Na osnovu izloženog i odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te utvrdio da je osporenim presudama Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 236/07 od 25. februara 2008. godine i Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 769/08 od 3. juna 2008. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Kako se u ustavnoj žalbi ukazuje samo na povredu prava na pravično suđenje i imovinu iz člana 32. stav 1. i 58. Ustava, Ustavni sud je, krećući se u granicama zahteva postavljenog u ustavnoj žalbi, tačkom 1. izreke Odluke utvrdio samo povredu prava na pravično suđenje, ne upuštajući se u ocenu postojanja povrede prava na pravičnu naknadu za rad zajemčenog odredbom člana 60. stav 4. Ustava.

Ustavni sud je ocenio da su u konkretnom slučaju posledice učinjene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem drugostepene presude Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 769/08 od 3. juna 2008. godine, kako bi nadležan sud u ponovnom postupku doneo novu odluku po žalbi podnositeljke. Stoga je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

Imajući u vidu da će osporena presuda Opštinskog suda u Novom Pazaru biti predmet ponovnog preispitivanja i odlučivanja po žalbi, Ustavni sud smatra da je zahtev podnositeljke ustavne žalbe za utvrđivanje povrede prava na imovinu, zajemčenog odredbom člana 58. Ustava, za sada preuranjen, pa je ustavnu žalbu u tom delu odbio, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić