Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u postupku restitucije

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje. Zahtev za vraćanje imovine odbačen je kao neuredan bez prethodnog poziva podnosiocu da ga dopuni. Sud je stava da se zahtev nije mogao odbaciti bez upozorenja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije Tatjana Babić, Bratislav Đokić, dr Goran Ilić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), dr Milan Marković, Snežana Marković, Miroslav Nikolić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović, dr Jovan Ćirić, dr Milan Škulić i dr Tijana Šurlan, u postupku po ustavnoj žalbi M . H . iz Althajma, Republika Austrija, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 13. septembra 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. H . i utvrđuje da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 330/15 od 3. decembra 2015. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 330/15 od 3. decembra 2015. godine i određuje se da isti sud donese novu odluku o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za preispitivanje pravnosnažne presude Upravnog suda U. 152 7/15 od 13. marta 2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. H . iz Althajma, Republika Austrija, preko punomoćnika Z. B, advokata iz Novog Sada, podneo je Ustavnom sudu , 2. februara 2016. godine, ustavnu žalbu protiv zaključka Agencije za restituciju – Područna jedinica Novi Sad broj 46-022850/2014 od 15. januara 2015. godine, zbog povrede načela o zabrani diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije, povrede prava na imovinu, zajemčenog članom 58. Ustava, kao i povrede odredbe člana 198. stav 1. Ustava. Ustavnom žalbom se istovremeno ističe povreda prava iz člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

U ustavnoj žalbi se navodi: da je podnosilac, pre podnošenja zahteva za vraćanje imovine, od Istorijskog arhiva Srema tražio da mu dostavi dokumentaciju u vezi sa oduzimanjem imovine od bivše vlasnice T. H; da se akt o podržavljenju imovine nalazi „isključivo i jedino“ u tom arhivu i da podnosilac ne može do njega doći na drugi način; da nadležni arhiv nije izdao podnosiocu traženu dokumentaciju do vremena kada je zahtev za vraćanje imovine morao biti podnet, jer je rok prekluzivan.

Pozivajući se na odredbu člana 11. stav 2. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, podnosilac ističe da je Agencija za restituciju propustila da mu odredi rok za dostavljanje dokumentacije, u skladu sa odredbom člana 58. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku, već je „preuranjeno“ donela odluku kojom se zahtev odbacuje, čime je prouzrokovala gubitak njegovih prava, posebno imajući u vidu da protiv te odluke nije dozvoljena žalba. Prema navodima ustavne žalbe, odredbe čl. 42. i 43. Zakona o vraćanju oduzete imovine regulišu samo onaj deo postupka koji se odnosi na podnošenje samog zahteva, a sve druge radnje Agencije za restituciju, koje se odnose na postupanje od podnošenja zahteva do njegovog odbacivanja kao neurednog, regulisane su Zakonom o opštem upravnom postupku.

Podnosilac, takođe, ukazuje da je Agencija trebalo da primeni član 158. Zakona o opštem upravnom postupku, kojim je propisano da će organ koji vodi postupak po službenoj dužnosti pribaviti ispravu koja se nalazi kod drugog organa, ako stranka nije uspela da je pribavi, s obzirom na obavezu državnih i drugih organa i organizacija propisanu članom 13. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju.

Podnosilac ustavne žalbe ukazuje da mu je osporenim zaključkom Agencije za restituciju uskraćeno pravo da potražuje oduzetu imovinu, jer i ako naknadno od arhiva dobije akt o podržavljenju imovine, neće moći da podnese novi zahtev za vraćanje imovine.

Ustavnom žalbom se predlaže da Ustavni sud poništi osporeni akt i naloži Agenciji za restituciju da nastavi predmetni postupak za vraćanje oduzete imovine koji je pokrenut zahtevom od 26. februara 2014. godine.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporeni akt i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenim zaključkom Agencije za restituciju – Područna jedinica Novi Sad (dalje u tekstu: Agencija) broj 46-022850/2014 od 15. januara 2015. godine odbačen je kao neuredan zahtev podnosioca ustavne žalbe za vraćanje imovine oduzete od bivše vlasnice T. H, podnet 26. februara 2014. godine. U obrazloženju zaključka je navedeno: da uz zahtev za vraćanje imovine nije priložen, pored ostalog, obavezan dokaz propisan odredbom člana 42. stav 4. tačka 3) Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, i to isprava o podržavljenju imovine ili naziv, broj i godina službenog glasila u kome je objavljen akt o podržavljenju, uz navođenje predmeta oduzimanja; da je odredbom člana 3. stav 1. tačka 3) navedenog zakona propisano šta se smatra „aktom o podržavljenju“; da je odredbom člana 43. stav 1. propisano da će se zahtev koji ne sadrži obavezne podatke iz člana 42. stav 7. Zakona odbaciti kao neuredan; da je, polazeći od navedenog, odlučeno kao u dispozitivu zaključka.

Presudom Upravnog suda U. 1527/15 od 13. marta 2015. godine odbijena je kao neosnovana tužba kojom je podnosilac ustavne žalbe osporio zakonitost zaključka Agencije od 15. januara 2015. godine. Upravni sud je prihvatio u svemu kao pravilne razloge navedene u obrazloženju osporenog zaključka Agencije i ocenio neosnovanim navode tužbe da je Agencija trebalo da primeni odredbe čl. 58. i 127. Zakona o opštem upravnom postupku, ističući da se odredbe Zakona o opštem upravnom postupku primenjuju samo supsidijarno – na pitanja koja nisu uređena Zakonom o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, a da je pitanje postupanja sa neurednim zahtevom uređeno odredbom člana 43. Zakona o vraćanj u oduzete imovine i obeštećenju, koju je tuženi organ pravilno primenio. Upravni sud je ocenio neosnovanim navode tužbe kojima se ukazuje na neažurnost nadležnog arhiva prilikom dostavljanja tražene dokumentacije, navodeći za to sledeće razloge: da iz dokaza dostavljenih uz tužbu proizlazi da se podnosilac 11. februara 2014. godine obratio Arhivu Srema, tražeći dokumentaciju koja se odnosi na imovinu oduzetu od bivšeg vlasnika – koju nije ni precizno opisao; da je prekluzivni rok za podnošenje zahteva za vraćanje imovine isticao 3. marta 2014. godine; da je odredbom člana 13. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju predviđeno da se tražena dokumentacija mora dostaviti bez odlaganja, a najkasnije u roku od 30 dana od podnošenja zahteva; da taj rok nije bio istekao 26. februara 2014. godine, kada je podnosilac predao zahtev za vraćanje oduzete imovine. Upravni sud je odbio predlog podnosioca za spajanje tog postupka sa postupcima koji se između istih stranaka vode pred tim sudom.

Presudom Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 330/15 od 3. decembra 2015. godine odbijen je zahtev podnosioca ustavne žalbe za preispitivanje presude Upravnog suda U. 1527/15 od 13. marta 2015. godine . Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je pobijana presuda doneta bez povrede pravila postupka, uz pravilnu primenu Zakona o upravnim sporovima, a da obrazloženje pobijane presude sadrži jasne i određene razloge koje u svemu prihvata taj sud.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu podnosilac ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. st. 1. do 3.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, te da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (član 58. st. 1. i 2.); da pojedinačni akti i radnje državnih organa, organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, organa autonomnih pokrajina i jedinica lokalne samouprave, moraju biti zasnovani na zakonu (član 198. stav 1.).

Ustavni sud konstatuje da se odredbe člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda sadržinski ne razlikuju od odredaba člana 58. stav 1. Ustava, zbog čega Ustavni sud postojanje povrede označenog prava ceni u odnosu na odredbe Ustava.

Zakonom o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 i 108/13) propisano je: da se postupak po zahtevu sprovodi po odredbama ovog zakona, a da će se na pitanja koja nisu uređena ovim zakonom primenjivati odredbe zakona kojim se uređuje opšti upravni postupak (član 11. stav 1.); da su svi organi Republike Srbije, organi autonomne pokrajine, organi jedinice lokalne samouprave i drugi organi i organizacije, dužni da u okviru svojih nadležnosti i bez odlaganja, a najkasnije u roku od 30 dana od dana podnošenja zahteva za izdavanje, izdaju svu potrebnu dokumentaciju i podatke iz člana 42. st. 3. do 6. ovog zakona kojima raspolažu (član 13.); da se zahtev za vraćanje imovine podnosi u roku od dve godine od dana objavljivanja javnog poziva Agencije na veb sajtu ministarstva nadležnog za poslove finansija (član 42. stav 1.); da se uz zahtev prilaže, pored ostalog, isprava o podržavljenju imovine ili naziv, broj i godina službenog glasila u kome je objavljen akt, uz konkretno navođenje predmeta oduzimanja i sl (član 42. stav 4. tačka 3)); da se uz zahtev obavezno prilaže dokaz iz stava 4. tačka 3) ovog člana (član 42. stav 7.); da će se zahtev koji ne sadrži podatke iz člana 42. stav 7. ovog zakona i uz koji nisu priloženi dokazi iz tog stava odbaciti kao neuredan (član 43. stav 1.); da lice čiji je zahtev odbačen u smislu stava 1. ovog člana ima pravo da novi zahtev podnese do isteka roka iz člana 42. stav 1. ovog zakona (član 43. stav 2.).

Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10) bilo je propisano: da su po ovom zakonu dužni da postupaju državni organi kad u upravnim stvarima, neposredno primenjujući propise, rešavaju o pravima, obavezama ili pravnim interesima fizičkog lica, pravnog lica ili druge stranke, kao i kad obavljaju druge poslove utvrđene ovim zakonom (član 1.); da su po ovom zakonu dužni da postupaju i preduzeća i druge organizacije kad u vršenju javnih ovlašćenja koja su im poverena zakonom rešavaju, odnosno kad obavljaju druge poslove iz člana 1. ovog zakona (član 2.); da odredbe zakona kojima se, zbog specifične prirode upravnih stvari u pojedinim upravnim oblastima, propisuju neophodna odstupanja od pravila opšteg upravnog postupka, moraju biti u saglasnosti sa osnovnim načelima utvrđenim ovim zakonom (član 3.); da su pri vođenju postupka i rešavanju u upravnim stvarima, organi dužni da strankama omoguće da što lakše zaštite i ostvare svoja prava i pravne interese, vodeći računa da ostvarivanje njihovih prava i pravnih interesa ne bude na štetu prava i pravnih interesa drugih lica, niti u suprotnosti sa zakonom utvrđenim javnim interesima (član 6.); da se u postupku moraju utvrditi pravilno i potpuno sve činjenice i okolnosti koje su od značaja za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 8.); da će se organ koji vodi postupak starati da neznanje i neukost stranke i drugih učesnika u postupku ne budu na štetu prava koja im po zakonu pripadaju (član 15.); da ako podnesak sadrži neki formalni nedostatak koji sprečava postupanje po podnesku ili ako je nerazumljiv ili nepotpun, organ koji je primio takav podnesak učiniće sve što treba da se nedostaci otklone i odrediće podnosiocu rok u kom je dužan da to učini (član 58. stav 1.); da ako podnosilac ne otkloni nedostatke u određenom roku, pa se usled toga ne može postupati po podnesku, organ će zaključkom odbaciti takav podnesak, a na tu posledicu će se podnosilac naročito upozoriti u pozivu za ispravku podneska (član 58. stav 2.); da se p re donošenja rešenja moraju utvrditi sve odlučne činjenice i okolnosti koje su od značaja za donošenje rešenja i strankama omogućiti da ostvare i zaštite svoja prava i pravne interese (član 125. stav 1.).

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da Agencija za res tituciju nije mogla da odbaci njegov zahtev za vraćanje imovine, pre nego što mu ostavi rok za pribavljanje isprave o podržavljenju imovine oduzete od bivšeg vlasnika. Podnosilac, takođe, ističe da mu je osporenim zaključkom Agencije za restituciju uskraćeno pravo da potražuj e oduzetu imovinu, jer i ako naknadno pribav i akt o podržavlje nju imovine, neće moći da podnese novi zahtev za vraćanje imovine.

Ustavni sud je, polazeći od ustavnopravnih razloga iznetih u ustavnoj žalbi, konstatovao da podnosilac prevashodno ukazuje na propuste Agencije u primeni procesnog prava, te je ocenjivao ustavnu žalbu sa stanovišta prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava , kojim se garantuje svakome pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (na isti način Sud je postupio i u Odluci Už-4930/2010 od 18. decembra 2013. godine). Ovaj sud ukazuje da ustavna garancija prava na pravično suđenje podrazumeva, pored ostalog, da sudska odluka o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom merodavnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u suprotnom mogla smatrati rezultatom arbitrernog postupanja i odlučivanja nadležnog suda.

Polazeći od navedenih odredaba Zakona o opštem upravnom postupku, Ustavni sud je konstatovao: da su pri vođenju postupka i rešavanju u upravnim stvarima, organi dužni da strankama omoguće da što lakše zaštite i ostvare svoja prava i pravne interese, vodeći računa da ostvarivanje njihovih prava i pravnih interesa ne bude na štetu prava i pravnih interesa drugih lica, niti u suprotnosti sa zakonom utvrđenim javnim interesima; da se, saglasno načelu materijalne istine, pre donošenja rešenja moraju utvrditi sve odlučne činjenice i okolnosti koje su od značaja za donošenje rešenja; da će organ pozvati podnosioca zahteva da otkloni formalne nedostatke koji sprečavaju postupanje po zahtevu i odrediti mu rok da to učini; da će se podnosilac u pozivu za ispravku, odnosno dopunu zahteva, upozoriti na to da će zahtev biti odbačen, ako blagovremeno ne postupi po nalogu organa; da je organ koji vodi postupak dužan da po službenoj dužnosti pribavi ispravu koja se nalazi kod drugog organa, koju stranka nije uspela da pribavi .

Ustavni sud konstatuje da je Upravni sud u obrazloženju presude kojom je ispitivao zakonitost osporenog zaključka Agencije ocenio neosnovanim navode podnosioca da je Agencija trebalo da mu ostavi rok za dostavljanje dokumentacije, nalazeći da su za konkretnu situaciju posebnim zakonom izričito propisana pravila postupka, te nema mesta supsidijarnoj primeni odredaba člana 58. Zakona o opštem upravnom postupku. Vrhovni kasacioni sud je u obrazloženju presude Uzp. 330/15 od 3. decembra 2015. godine prihvatio u svemu razloge koje je Upravni sud naveo za donošenje svoje odluke.

Ocenjujući ustavnopravnu prihvatljivost stanovišta Upravnog suda, izraženog u presudi kojom je ocenjena zakonitost osporenog zaključka Agencije, Ustavni sud najpre ukazuje da se posebnim zakonom mogu uvesti specifičnosti kojima se odstupa od opštih pravila upravnog postupka, ali ta odstupanja moraju biti u saglasnosti sa osnovnim načelima utvrđenim Zakonom o opštem upravnom postupku, odnosno, takvim rešenjima se ne može ugroziti položaj jedne strane u postupku i time dovesti u pitanje ostvarenje zaštite njenih prava u postupku. Ustavni sud naglašava da je postupanje organa uprave u fazi prethodnog ispitivanja zahteva od izuzetnog značaja za stranku, zbog zaštite njenog pravnog interesa, jer omogućava stranci da, na poziv organa, dostavi tražene dokaze potrebne za odlučivanje o zahtevu, odnosno da obavesti organ o razlozima koji je sprečavaju da to učini. Ustavni sud, takođe, konstatuje da Zakon o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju ne sadrži odredbu kojom se isključuje primena odredaba člana 58. st. 1. i 2. Zakona o opštem upravnom postupku u postupanju Agencije po zahtevima za vraćanje imovine, niti je odredbom člana 43. stav 1. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju propisano da će se zahtev uz koji nisu priloženi propisani dokazi odbaciti kao neuredan „odmah“ ili „bez upozorenja“.

Ispitujući da li i u kojoj meri odredba člana 43. stav 1. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju predstavlja odstupanje od pravila postupanja organa u upravnom postupku sa nepotpunim podneskom, Ustavni sud je imao u vidu da se posebnim zakonom može predvideti obaveza prilaganja određenih dokaza uz podnesak, u kom slučaju izostanak takvih dokaza predstavlja formalni nedostatak zbog kojeg se po takvom podnesku ne može postupati. Kako je ratio legis odredaba člana 42. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju što preciznije navođenje podataka i priloga koje obavezno mora da sadrži zahtev za vraćanje imovine – s obzirom na specifičnost tog postupka i njegovu hitnost, opravdano je da izostanak nekog podatka ili dokaza ima za posledicu odbacivanje zahteva kao neurednog. Međutim, po shvatanju Ustavnog suda, navedena zakonska posledica ne može da nastupi ukoliko podnosilac zahteva prethodno nije pozvan da zahtev dopuni na određeni način i u određenom roku, i upozoren da će, u protivnom, njegov zahtev biti odbačen. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud nalazi da je odredba člana 43. stav 1. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju u osporenom postupku morala biti sagledana u kontekstu opštih pravila o postupanju organa sa neurednim podneskom iz sistemskog zakona, čija primena u tom delu nije isključena. Navedeno stanovište Ustavni sud je izrazio, pored ostalih, u odlukama Už-8195/2014 od 3. novembra 2016. godine, Už-8975/2014 od 24. novembra 2016. godine, Už-8241/2015 od 26. oktobra 2017. godine i Už-5984/2015 od 26. oktobra 2017. godine (videti na internet stranici: www.ustavni.sud.rs).

Ustavni sud je imao u vidu da stranka u upravnom postupku može već prilikom podnošenja zahteva nadležnom organu istaći da nije u mogućnosti da pribavi dokaze potrebne za odlučivanje o zahtevu, ali da to može učiniti i po prijemu poziva nadležnog organa da uredi zahtev. Ustavni sud konstatuje da je Agencija donela osporeni zaključak, a da prethodno nije pozvala podnosioca ustavne žalbe da uredi zahtev, niti ga je upozorila da će isti, u protivnom, biti odbačen, čime je onemogućila podnosioc a da u toku postupka sam pribavi ispravu koja se nalazi kod drugog organa, odnosno da istakne da ne mo že sam da pribavi tu ispravu. Ustavni sud je konst atovao da, u konkretnom slučaju, nije protekao maksimalni rok propisan Zakonom o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, od obraćanja nadležnom arhivu za dostavljanje dokumentacije do podnošenja zahteva Agenciji za vraćanje oduzete imovine, ali je našao da to ne može uticati na odluku o ustavnoj žalbi, imajući u vidu stanovište Suda da se zahtev za vraćanje oduzete imovine ne može odbaciti kao neuredan, pre nego što se podnosilac pozove da uredi zahtev i upozori n a posledice propuštanja (videti odluke Už-6117/2015 od 31. maja 2018. godine i Už-1993/2016 od 8. februara 2018. godine).

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da je zaključkom Agencije od 15. januara 201 5. godine o odbacivanju zahteva za vraćanje imovine podnosiocu ustavne žalbe uskraćeno pravo da nj egov zahtev bude suštinski razmotren, a Upravni sud je propustio da sprovede delotvornu kontrolu zakonitosti osporenog akta. S obzirom na to da je Vrhovni kasacioni sud prihvatio ocenu Upravnog suda da nije bilo mesta primeni odredaba člana 58. Zakona o opštem upravnom postupku, Ustavni sud nalazi da presuda Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 330/15 od 3. decembra 2015. godine nije obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, što je dovelo do povrede prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava . Stoga je Ustavni sud u ovom delu usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je konstatovao da je podnosi lac ustavnom žalbom ospori o samo zaključak Agencije za restituciju, kojim je odlučeno o njegovom zahtevu za vraćanje imovine, ali je, imajući u vidu prirodu učinjene povrede prava u konkretnom slučaju, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, poništio presudu Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 330/15 od 3. decembra 2015. godine i odredio da isti sud donese novu odluku o zahtevu podnosio ca ustavne žalbe za preispitivanje presude Upravnog suda U. 1527/15 od 13. marta 201 5. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

7. Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge za tvrdnju o povredi odredaba člana 21. Ustava, kojima se utvrđuje da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, jer podnosi lac ni je pruži o dokaze da mu je zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda zabrane diskriminacije.

Ustavni sud je ocenio preuranjenim zahtev ustavne žalbe da se utvrdi povreda prava na imovinu, garantovanog članom 58. Ustava, imajući u vidu da će, nakon poništavanja presude Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 330/15 od 3. decembra 2015. godine, biti ponovo ispitana zakonitost presude Upravnog suda kojom je pravnosnažno okončan predmetni upravni postupak. Ustavni sud, s tim u vezi, ukazuje da, saglasno odredbi člana 5. stav 3. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, pravo na vraćanje imovine nema strani državljanin, odnosno njegovi zakonski naslednici, za koje je obavezu obeštećenja preuzela strana država po osnovu međunarodnog ugovora (tačka 1)) ili su inače obeštećeni (tačka 2)), kao i lice koje je bilo pripadnik okupacionih snaga koje su delovale na teritoriji Republike Srbije, za vreme Drugog svetskog rata, kao ni njegovi naslednici (tačka 3)). Iz navedenih odredaba zakona proizlazi da zahtev za vraćanje oduzete imovine ne bi mogao biti usvojen – čak i ako je bivši vlasnik rehabilitovan, dok se u postupku ne utvrdi da li su bivši vlasnik, odnosno njegovi zakonski naslednici obeštećeni za imovinu koja je oduzeta, odnosno ostala u Jugoslaviji.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, zbog nepostojanja pretpostavki utvrđenih Ustavom i Zakonom za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da se u ustavnoj žalbi povreda odredbe člana 198. stav 1. Ustava o zakonitosti uprave, dovodi u vezu sa povredom prava na pravično suđenje, o čemu se ovaj sud već izjasnio.

8. Na osnovu svega izloženog i odredaba 42a stav 1. tačka 5), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić, s.r.