Povreda prava na pravično suđenje zbog nedostatka obrazložene odluke o troškovima

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je žalbu i utvrdio povredu prava na pravično suđenje. Viši sud nije dao obrazložene razloge za odluku o troškovima, ignorišući ključne žalbene navode o srazmernom uspehu stranaka u sporu, čime je odluka ostala proizvoljna.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Željka Rusmira iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. novembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Željka Rusmira i utvrđuje da je rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž1. 203/14 od 20. avgusta 2014. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se rešenje Višeg suda u Beogradu Gž1. 203/14 od 20. avgusta 2014. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi tužioca izjavljenoj protiv rešenja o troškovima postupka sadržanog u stavu trećem izreke presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 4820/11 od 3. oktobra 2012. godine.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne i nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Željko Rusmir iz Beograda je, 31. oktobra 20014. godine, preko punomoćnika Slobodana Gavrilovića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Gž1. 203/14 od 20. avgusta 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, „odnosno na pravnu sigurnost“.

U ustavnoj žalbi se navodi: da je osporenim rešenjem potvrđena prvostepena odluka prema kojoj svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka, da se drugostepeni sud nije ni osvrnuo na navode žalbe podnosioca kojima se ukazuje na nezakonitost osporenog rešenja, da su takvom odlukom povređena navedena ustavna prava podnosioca. Predlaže se da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporeno rešenje Višeg suda u Beogradu i dosudi podnosiocu naknadu materijalne štete zbog uskraćenog prava na troškove postupka i naknadu nematerijalne štete u visini od 100.000 dinara, s tim da se odluka po ovoj ustavnoj žalbi objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, na osnovu sadržine ustavne žalbe i uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 4820/11, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 4820/11 od 3. oktobra 2012. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca–protivtuženog – ovde podnosioca ustavne žalbe pa je obavezan tuženi–protivtužilac Preduzeće za puteve „Beograd“ a.d., u restrukturiranju da tužiocu protivtuženom isplati neto zaradu za period maj – septembar 2011. godine u ukupnom iznosu od 227.172 dinara, kao i naknadu troškova prevoza za taj period u visini od 10.720 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 28. oktobra 2011. godine; stavom drugim izreke usvojen je protivtužebeni zahtev tuženog–protivtužioca i obavezan je tužilac–protivtuženi da tuženom–protivtužiocu vrati laptop – računar „Toshiba Satelite“ L 550- 19 KU serijske oznake SIN1A475758K, dok je stavom trećim izreke presude odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka. U obrazloženju presude se navodi da je odluka o troškovima postupka doneta primenom čl. 149. i 150. Zakona o parničnom postupku, imajući u vidu postignuti uspeh stranaka u parnici.

U žalbi tužioca–protivtuženog protiv prvostepene presude se ukazuje da se ne može prihvatiti kao pravilna odluka da parnične stranke snose svoje troškove postupka, jer je tužbeni zahtev usvojen u visini od 227.172 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, kako je to tužilac i opredelio podneskom od 21. maja 2012. godine, dok je s druge strane vrednost uređaja po protivtužbi opredeljena u visini od 46.380,27 dinara, da je tužilac–protivtuženi, koga je zastupao advokat, imao troškove zastupanja, dok tuženog–protivtužioca nije zastupao advokat, te nije imao troškove zastupanja koje bi trebalo priznati u obračunu, što je prvostepeni sud zanemario, da je tužilac–protivtuženi imao troškove zastupanja i sudskih taksi koje mu sud nije priznao.

Viši sud u Beogradu je, osporenim rešenjem Gž1. 203/14 od 20. avgusta 2014. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u stavu trećem izreke presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 4820/11 od 3. oktobra 2012. godine. U obrazloženju osporenog rešenja se, pored ostalog, navodi: da je kod presuđenja kao u prvom i drugom stavu izreke presude, prvostepeni sud pravilno, u skladu sa odredbama čl. 149. i 150. Zakona o parničnom postupku, odlučio kada je doneo pobijano rešenje da svaka stranka snosi svoje troškove postupka, imajući u vidu postignuti uspeh stranaka u parnici; da se žalbenim navodima o tome da prvostepeni sud prilikom odluke o troškovima postupka nije imao u vidu da je tužioca zastupao advokat, te da je isti imao troškove zastupanja po Advokatskoj tarifi, dok tuženog–protivtužioca nije zastupao advokat, ne dovodi u pitanje zakonitost i pravilnost pobijane odluke, jer je za odluku o troškovima parničnog postupka merodavan uspeh stranaka u postupku, kao i to koji su troškovi bili potrebni radi vođenja parnice.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 1. Ustava jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao u ovom postupku, članom 149. je bilo propisano da stranka koja u celini izgubi parnicu dužna je da protivnoj stranci naknadi troškove (stav 1.), da a ko stranka delimično uspe u parnici, sud može s obzirom na postignuti uspeh odrediti da svaka stranka snosi svoje troškove ili da jedna stranka naknadi drugoj srazmeran deo troškova (stav 2.), da s ud može odlučiti da jedna stranka naknadi sve troškove koje je protivna stranka imala ako protivna stranka nije uspela samo u srazmerno neznatnom delu svog zahteva, a zbog tog dela nisu nastali posebni troškovi (stav 3.); članom 150. je bilo propisano da će sud prilikom odlučivanja koji će se troškovi naknaditi stranci uzeti u obzir samo one troškove koji su bili potrebni radi vođenja parnice i da o tome koji su troškovi bili potrebni, kao i o visini troškova, odlučuje sud ceneći sve okolnosti (stav 1.), da a ko je propisana tarifa za nagrade advokata ili za druge troškove, ovi troškovi odmeriće se po toj tarifi (stav 2.); članom 382. stav 1. je bilo propisano da u obrazloženju presude, odnosno rešenja drugostepeni sud treba da oceni žalbene navode od značaja i da navede razloge koje je uzeo u obzir po službenoj dužnosti.

5. U vezi sa ukazivanjem ustavne žalbe na povredu prava na pravično suđenje, Ustavni sud ukazuje da se pravom na pravično suđenje, zajemčenim članom 32. stav 1. Ustava, građanima jemči, pre svega, da će postupak u kome se odlučuje o njihovim pravima i obavezama biti sproveden na način da im kroz nezavisnost i nepristrasnost suda, javno raspravljanje, ravnopravno učešće u postupku, odlučivanje u razumnom roku, primenom i poštovanjem propisanih pravila postupka, bude omogućeno pravično suđenje.

Ustavni sud, takođe, ukazuje da se prilikom razmatranja garancija iz člana 32. stav 1. Ustava ne sme zastati na formalnom ispitivanju da li su one poštovane, već se osporeni akti moraju sagledati i kroz garancije koje nisu izričito predviđene. Jedna od takvih garancija se odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku (sa tim u vezi, videti odluku Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Ruiz Torija protiv Španije, od 9. decembra 1994. godine, stav 29.). Naime, stranka ima pravo da bude upoznata sa stavovima na kojima je sud zasnovao svoju odluku. To pravo stranke je praćeno dužnošću suda da iznese razloge svoje odluke, koji predstavljaju jemstvo objektivnosti suđenja, kojom se sprečavaju zloupotrebe. Mera u kojoj ova obaveza postoji zavisi od prirode odluke, ali sudovi moraju obrazložiti svoju odluku tako što će navesti jasne i razumljive razloge na kojima su tu odluku zasnovali. Obaveza obrazloženja sudske odluke, međutim, ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (u tom smislu je i stav Evropskog suda za ljudska prava u predmetu: Van de Hurk protiv Holandije, odluka od 19. aprila 1994. godine, stav 61.). Dakle, za ocenu da li su u slučaju osporenog rešenja Višeg suda u Beogradu ispunjeni standardi prava na pravično suđenje neophodno je sagledati da li je sud pravnog leka ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta u žalbi.

Ustavni sud je konstatovao da je Viši sud u Beogradu u obrazloženju osporenog rešenja samo načelno konstatovao da je prvostepeni sud pravilno, u skladu sa odredbama čl. 149. i 150. Zakona o parničnom postupku, odlučio da svaka stranka snosi svoje troškove postupka, imajući u vidu postignuti uspeh stranaka u parnici, iako prvostepena presuda ne sadrži nikakvo obrazloženje o tome na koji način ishod parnice, tj. usvajanje tužbenog i protivtužbenog zahteva u konkretnom slučaju opravdava ovu odluku. Po nalaženju Ustavnog suda, iz obrazloženja osporenog rešenja proizlazi da Viši sud u Beogradu nije cenio bitne navode žalbe tužioca–protivtuženog kojima se upravo ukazuje na pitanje uspeha stranaka u sporu kroz ukazivanje na različitu vrednost tužbenog i protivtužbenog zahteva koje je sud usvojio. Ovakvim postupanjem Viši sud u Beogradu je, po oceni Ustavnog suda, povredio pravo podnosioca na obrazloženu sudsku odluku, kao elemenat prava na pravično suđenje.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), ocenio da je rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž1. 203/14 od 20. avgusta 2014. godine povređeno Ustavom zajemčeno pravo podnosioca na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. U vezi sa tvrdnjom ustavne žalbe o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava osporenim rešenjem, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac ustavne žalbe nije dostavio dokaze o tome da je nadležni sud u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosio drugačije odluke od odluke koja se osporava ustavnom žalbom, a što bi predstavljalo neophodni uslov da bi se mogla utvrditi povreda prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima, zbog čega je Sud našao da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o povredi navedenog ustavnog prava, te je u tom delu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede prava na pravično suđenje mogu otkloniti jedino poništajem osporenog rešenja Višeg suda u Beogradu Gž1. 203/14 od 20. avgusta 2014. godine i određivanjem da u ponovnom postupku nadležni sud donese novu odluku o žalbi tužioca izjavljenoj protiv rešenja o troškovima postupka sadržanog u presudi Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 4820/11 od 3. oktobra 2012. godine, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

8. S obzirom na to da podnosilac zahtev za naknadu materijalne štete vezuje za potraživanje troškova parničnog postupka, a da je Ustavni sud poništio osporeno rešenje Višeg suda u Beogradu i odredio da nadležan sud donese novu odluku o žalbi podnosioca protiv prvostepene presude, te da se može očekivati da će u ponovnom postupku biti otklonjena utvrđena povreda prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ocenio da nema Ustavom i Zakonom utvrđenih pretpostavki za odlučivanje o ovom zahtevu, te je saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sud takav zahtev odbacio, rešavajući kao u tački 3. izreke.

S obzirom na to da podnosilac nije bliže opredelio zahtev za naknadu nematerijalne štete, niti pružio dokaze o pretprljenoj šteti, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio zahtev podnosioca za naknadu nematerijalne štete jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, kao u tački 3. izreke.

9. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Povreda prava na pravično suđenje zbog nedostatka obrazložene odluke o troškovima

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti