Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao pet godina i tri meseca. U preostalom delu, žalba je odbačena jer nije utvrđena povreda prava na pravično suđenje.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-8044/2012
05.02.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Saše Živanovića iz Bora, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. februara 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Saše Živanovića izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 67178/10 (ranije pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 3711/07) , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Saša Živanović iz Bora je podneo 17. oktobra 2012. godine, preko punomoćnika Milana C. Cvetkovića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 67178/10 (ranije pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 3711/07) i protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6304/11 od 31. jula 2012. godine zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava.

Imajući u vidu suštinu navoda ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da se podnosilac u ovoj ustavnopravnoj stvari poziva i na povredu prava na jednaku zaštitu prava zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava, zbog postojanja različite sudske prakse u predmetima sa istom činjeničnom i pravnom situacijom.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, između ostalog, istakao: da je osporeni parnični postupak trajao pet godina, četiri meseca i devet dana; da isto veće drugostepenog suda kod iste činjenične i pravne situacije donosi različite odluke; da je za više hiljada donetih sudskih presuda odlučna činjenica za ocenu zastarelosti potraživanja bila ta kada je nastao konačan oblik bolesti, a ne kada se desio štetni događaj; da se drugostepeni sud osporenom presudom odrekao dosadašnjeg pravnog stava u primeni Zakona o obligacionim odnosima koji ima za posledicu pravnu nesigurnost u ostvarivanju prava podnosioca. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu presudu, a istakao je i zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu kao dokaz uz ustavnu žalbu i spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 67178/10, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je tužbu Prvom oštinskom sudu u Beogradu 27. aprila 2007. godine, protiv tužene Republike Srbije - Ministarstvo odbrane, radi naknade nematerijalne štete na ime pretrpljenih fizičkih bolova, straha, te duševnih bolova zbog umanjenja opšte životne aktivnosti i naruženosti.

Po prijemu odgovora na tužbu, Prvi opštinski sud u Beogradu se rešenjem P. 3711/07 od 21. maja 2007. godine oglasio mesno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari kako bi po pravnosnažnosti rešenja spise predmeta dostavio Opštinskom sudu u Nišu, kao stvarno i mesno nadležnom sudu.

Odlučujući o žalbi tužioca, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 10103/07 od 21. septembra 2007. godine ukinuo rešenje Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 3711/07 od 21. maja 2007. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na dalji postupak.

Pred prvostepenim sudom su održana tri ročišta, na kojima su izvedeni dokazi saslušanjem tužioca u svojstvu parnične stranke i svedoka, te veštačenjem preko sudskih veštaka medicinske struke, a tri ročišta nisu održana usled neuredne dostave poziva za tuženog.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 9654/07 od 15. septembra 2008. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezana tužena da mu naknadi nematerijalnu štetu na ime trajnog umanjenja opšte životne aktivnosti od 27%, u iznosu od 300.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana presuđenja do isplate, dok je za razliku od 100.000,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom za ovaj vid štete , tužbeni zahtev tužioca odbijen kao neosnovan, kao i za traženu naknadu na ime pretrpljenih fizičkih bolova, straha i duševnih bolova na ime naruženosti lakog stepena, a tužena je obavezana i da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka.

Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 1984/10 od 10. februara 2010. godine ukinuo prvostepenu presudu u stavu prvom i četvrtom izreke i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku je nakon dva neodržana i jednog održanog ročišta, na kome je izveden dokaz saslušanjem sudskih veštaka, zaključena glavna rasprava. Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 67178/10 od 23. maja 2011. godine obavezana je tužena da tužiocu na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja opšte životne aktivnosti isplati iznos od 300.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja do isplate i da mu naknadi troškove parničnog postupka.

Odlučujući o žalbi tužene, Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 6304/11 od 31. jula 2012. godine preinačio prvostepenu presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 67178/10 od 23. maja 2011. godine, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, kao i njegov zahtev za naknadu troškova postupka, a zbog nastupele zastarelosti potraživanja naknade štete.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega, dok je odredbom člana 36. stav 1. Ustava zajemčena jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.

Odredbom Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04, 111/09 i 36/11 ) bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.).

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) propisano je: da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija (član 172. stav 1.); da će sud za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu (član 200. stav 1.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, kao i da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376.).

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 27. aprila 2007. godine, podnošenjem tužbe Prvom opštinskom sudu u Beogradu i da je pravnosnažno okončan presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6304/11 od 31. jula 2012. godine.

Kada je reč o dužini trajanja parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je postupak od ponošenja tužbe do pravnosnažnog okončanja trajao pet godina i tri meseca.

Pri ocenjivanju da li je vremenski rok za odlučivanje sudova o pravima i obavezama stranaka razuman, Ustavni sud smatra da se u svakom konkretnom slučaju, pored same dužine trajanja postupka, mora poći i od sledećih kriterijuma: složenosti pravnih i činjeničnih pitanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, načina postupanja nadležnih sudova, kao i značaja istaknutog zahteva za podnosioca ustavne žalbe.

Polazeći od ovih kriterijuma, Ustavni sud je ocenio da je predmetni parnični postupak bio u određenoj meri činjenično i pravno složen, zbog toga što se spor vodio povodom tražene naknade za više vidova nemat erijalne štete, te je sud izvodio dokaze saslušanjem tužioca u svojstvu parnične stranke i više svedoka, kao i veštačenjem preko sudskih veštaka medicinske struke - neuropsihijatra i ortopeda .

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnosilac, kao tužilac, ni njegov punomoćnik, nisu doprineli dužini trajanja parničnog postupka.

Ocenjujući postupanje sudova u konkretnom slučaju, Ustavni sud je utvrdio da je Prvi opštinski, a kasnije Prvi osnovni sud u Beogradu, redovno i u primerenim intervalima (prosečno na dva meseca) zakazivao ročišta. Prva presuda je doneta nakon manje od godinu dana i pet meseci od podnošenja tužbe, koliko je proteklo i do odlučivanja drugostepenog suda koji je , uvažavanjem žalbe tužene, tu presudu ukinuo. Posle ukidanja prvostepene presude, u ponovnom postupku je , nakon izvođenja dokaza saslušanjem sudskih veštaka na odlučne okolnosti, doneta druga prvostepena presuda koja je nakon jedne godine i dva meseca p reinačena osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu.

Polazeći od izloženog, odnosno date ocene relevantnih kriterijuma u osporenom postupku, a pre svega relativne složenosti predmeta spora, Ustavni sud je utvrdio da trajanjem predmetnog parničnog postupka od pet godina i tri meseca, u situaciji dovoljno efikasnog i ažurnog postupanja nadležnih sudova , podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe i osporenu presudu, Ustavni sud smatra da je drugostepeni sud dao detaljno i jasno obrazloženje, zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom i nearbitrarnom tumačenju merodavnog materijalnog prava. Naime, drugostepeni sud je iz utvrđenog činjeničnog stanja – da je podnosilac ustavne žalbe kao pripadnik bivše Vojske Jugoslavije ranjen 2. juna 1999. godine u selu Istinić, opština Peć, da se kao posledica pretrpljenog straha kod podnosioca po povratku sa ratišta pojavio duševni poremećaj, odnosno postraumatski stresni poremećaj, i to najkasnije 2000. godine kada je kod njega započet proces lečenja javljanjem ordinirajućem lekaru specijalisti u mestu prebivališta , kao i da mu je pored toga ograničena funkcija šake leve ruke, usled čega je njegova životna aktivnost umanjena za ukupno 27%, a ortopedsko lečenje je završeno još 1999. godine, te da su i sve posledice umanjenja opšte životne aktivnosti nastupile 2000. godin e – izveo ustavnopravno prihvatljiv zaključak da je osnovan prigovor tužene o zastarelosti potraživanja naknade štete . Ovakav stav drugostepeni sud zasniva na činjenici da se šteta kod podnosioca pojavila onog trenutka kada su se manifestovali simptomi duševnog poremećaja - postraumatsk og stresn og sindroma, odnosno da su se isti nesumnjivo ispoljili 2000. godine, kada je započeo lečenje kod neuropsihijatra u Domu zdravlja u Boru, zbog čega se navedena godina ima uzeti kao početak toka objektivnog roka zastarelosti potraživanja, jer je umanjenje opšte životne aktivnosti kod podnosioca tada definitivno nastupilo. To što podnosilac ustavne žalbe nije odmah imao saznanje kako se stručno tj. medicinski zove bolest čiji su se simptomi ispoljili, odnosno sam trenutak kada su mu lekari i formalno saopštili dijagnozu ovog oboljenja, ima značaj samo za subjektivni rok zastarelosti, ali ne utiče na činjenicu da je nastupila zastarelost potraživanja naknade predmetne štete, jer je protek ao objektivni rok od pet godina od kad je šteta nastala , propisan član om 376. st av 2. Zakona o obligacionim odnosima, a u okviru kog jedino može da teče i subjektivni rok zastarelosti potraživanja od tri godine.

Na osnovu navedenog, Ustavni sud konstatuje da je drugostepeni sud osporenu presudu zasnovao na razumljivo iznetom i ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni merodavnog materijalnog prava, na činjenično stanje koje je utvrđeno na osnovu dokaza koji su bili izvedeni u toku glavne rasprave. Suprotna tvrdnja podnosioca je izraz njegove subjektivne ocene o pogrešnoj primeni odredaba materijalnog prava, ali ne i prihvatljiv argument ili dokaz o učinjenoj povredi prava na pravično suđenje. Ustavni sud ocenjuje da iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi, kao i razloga datih u obrazloženju osporene presude, ne proizlazi da je zaključivanje suda bilo očigledno proizvoljno ili arbitr erno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način zajemčen u članu 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje, kao u drugom delu izreke.

7. Ispitujući postojanje procesnih pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u delu u kojem podnosilac ukazuje na povredu prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je zaključio da podnosilac prvenstveno ukazuje na različito postupanje sudova koji su u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneli različite presude i time doveli podnosioca u neravnopravan položaj u pogledu primene početka roka zastarelosti, te da su sudovi početak roka zastarel osti ranije vezivali za završetak procesa lečenja, zbog čega je došlo do povrede načela pravne sigurnost i. Međutim, Ustavni sud nalazi da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na to da je osporenom presudom povređeno pravo podnosi oca na jednaku sudsku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, jer podnosilac nije pružio argumente i odgovarajuće dokaze da su drugostepeni sudovi, kao sudovi najviše pravne instance u ovoj vrsti parnica, don osili različite odluke u predmetima u kojima postoji činjenični i pravni identitet (povodom pojave posttraumatskog stresnog poremećaja kod učesnika u ratnim sukobima 1999. godine) . S obzirom na to da je podnosilac ustavne žalbe dostavio presudu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 5774/06 od 7. jula 2008. godine i presudu Opštinskog suda u Ćupriji P. 905/07 od 21. avgusta 2008. godine, koje su snabdevene klauzulama pravnosnažnosti , kao dokaz u prilog svojih tvrdnji o nejednakom postupanju drugostepenih sudova i da presuda u parničnom postupku, pored ostalog, može postati pravnosnažna protekom roka za izjavljivanje žalbe, povlačenjem ili odricanjem od navedenog redovnog pravnog leka, Ustavni sud je ocenio da navedene prvostepene presude, same po sebi, ne predstavljaju dokaz da su drugostepeni sudovi donosili različite odluke u ovakvoj vrsti parnica, a što je neophodna pretpostavka da bi se moglo utvrdi ti postojanje povred e prava na jednaku zaštitu prava.

Imajući u vidu da je podnosilac ustavne žalbe dostavio i presudu Višeg suda u Beogradu Gž. 14080/10 od 9. maja 2012. godine, ali da iz sadržine navedene presude proizlazi da je tužena osporila samo visinu dosuđene naknade nematerijalne štete, odnosno da tužena tamo nije ni isticala prigovor zastarelosti potraživanja tužioca, to Ustavni sud nije posebno cenio navedenu presudu.

S obzirom na to da je podnosilac ustavne žalbe kao dokaz u prilog tvrdnje o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava priložio samo jednu sudsku odluku, i to presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1508/12 od 21. marta 2012. godine, Ustavni sud je , polaz eći od svog opšteg stava da zahtev pravne sigurnosti dopušta određena odstupanja u tumačenju koja se prihvataju kao sastavni deo svakog pravosudnog sistema, konstatovao da jedna potencijalno različita odluka ne mora uvek biti razlog da se utvrdi postojanje povrede Ustavom garantovanog prava na pravnu sigurnost kao element a prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava (videti , između ostalih, rešenja Ustavnog suda Už-9621/2012 od 23. septembra 2013. godine i Už-4911/2011 od 11. jula 2014. godine).

Iz tih razloga, Ustavni sud je i u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka , rešavajući takođe kao u drugom delu izreke.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“ , br oj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti