Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao 27 godina. Sud je naložio isplatu naknade nematerijalne štete od 600 evra, pripisujući dugo trajanje prvenstveno neaktivnosti sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Milan Škulić, dr Vladan Petrov, Vesna Ilić Prelić i dr Dragana Kolarić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. Đ . iz Velike Plane , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. septembra 2023. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. Đ . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Velikoj Plani u predmetu P. 962/14 (ranije predmet Opštinskog suda u Velikoj plani P. 377/93), povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Utvrđuje se pravo M. Đ . na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. Đ . iz Velike Plane je , 10. avgusta 20 20. godine, preko punomoćnika D . V, advokata iz Velike Plane, Ustavnom sudu izjavio ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Velikoj Plani u predmetu P. 962/14 (ranije predmet Opštinskog suda u Velikoj Plani P. 377/93).

Podnosilac u ustavnoj žalbi navodi da je postupak trajao preko 27 godina, čime mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Podnosilac od Ustavnog suda traži da mu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku dosudi naknadu nematerijalne štete u iznosu od 3000 evra.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Velikoj Plani P. 962/14, dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Opštinskom sudu u Velikoj Plani su D. M . i G. K, oboje iz Velike Plane, 27. aprila 1993. godine, podneli tužbu protiv J . M, M . M . i B . Đ, ovde pravne prethodnice podnosioca ustavne žalbe svih iz Velike Plane, radi utvrđenja.

Pripremno ročište održano 10. juna 1993. godine.

Tuženi su odgovorili na tužbu 5. avgusta 1993. godine.

Ročište od 17. avgusta 1993. godine – tužilac predložio da se izuzme veće, odnosno predsednik veća, jer je trećetužena član veća, pa postoji mogućnost za pristrasnost predsednika veća. Sud doneo rešenje da se predmet sa predlogom za izuzeće dostavi predsedniku suda na odlučivanje.

Do donošenja prve prvostepene presude, parnični sud je zakazao 25 ročišta, od kojih dva ročišta nisu održana jer prvotuženi nije bio uredno pozvan. Tokom ovog dela postupka sud je sproveo dokaz saslušanjem 14 svedoka, sproveo građevinsko veštačenje, te na licu mesta sproveo veštačenje iz oblasti geometarske struke. Takođe, tokom ovog perioda, sud je imao dva perioda potpune neaktivnost, prvi period od 8. decembra 1994. godine do 12. juna 1996. godine i drugi period od 1. avgusta 1996. godine do 16. aprila 1999. godine.

Opštinski sud u Velikoj Plani je doneo prvu prvostepenu presudu P. 377/93 od 13. novembra 2000. godine.

Postupajući po žalbi tuženih od 7. februara 2001. godine i žalbi tužilaca od 12. februara 2001. godine , Okružni sud u Smederevu je doneo rešenje Gž. 477/01 od 8. maja 2001. godine, kojim je prvostepenu presudu ukinuo i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku predmet je dobio broj P. 419/01 .

U ponovnom postupku, sud je sproveo tri građevinska veštačenja, saslušavao veštaka, saslušao jednog svedoka, te više puta saslušavao tužioce i tužene u svojstvu parničnih stranaka.

Na ročištu od 4. aprila 2005. godine , sud je doneo rešenje kojim se prekida parnični postupak, jer je trećetužena, B . Đ , umrla u februaru 2004. godine, a ostavinski postupak iza nje se još nije okončao . Tužioci su podneskom od 29. aprila 2014. godine, obavestili sud da je i prvotuženi J . M. preminuo, da su njihovi pravni sledbenici, pored tužilaca, i deca pok. B . Đ: M . Đ, ovde podnosilac ustavne žalbe i M . Đ .(2), oboje iz Velike Plane. Tužioci predlažu da sud pozove pravne sledbenike tuženih i nastavi postupak u ovoj pravnoj stvari. Na ročištu od 23. juna 2014. godine , punomoćnik tuženih je naveo da je iza pok. B . Đ . kao jedini naslednik oglašen M . Đ, ovde podnosilac ustavne žalbe, te da se njegova sestra M . Đ .(2) nije prihvatila nasledstva . Osnovni sud u Velikoj Plani je doneo rešenje P. 962/14 od 28. jula 2014. godine, kojim: u stavu prvom izreke nastavlja postupak u ovoj parnici u odnosu na tuženog M. Đ . iz Velike Plane, počev od 29. aprila 2014. godine; u stavu drugom izreke odbija predlog tužilačke strane kojim je traženo da se postupak u ovoj parnici nastavi u odnosu n a M. Đ .(2) iz Velike Plane.

U nastavku postupka, sud nije održao dva ročišta, u periodu od 30. oktobra 2014. godine do 15. januara 2015. godine, zbog štrajka advokata i jedno (16. marta 2015. godine), jer se predmet nalazio kod predsednika suda po zahtevu tuženog za izuzeće sudije. Ročište koje je bilo zakazano za 3. decembar 2015. godine nije održano, jer se na istom nije pojavio uredno pozvani tuženi, ovde podnosilac ustavne žalbe. Sledeće ročište je održano 14. marta 2016. godine.

Osnovni sud u Velikoj Plani doneo je drugu prvostepenu presudu P. 962/14 od 16. juna 2017. godine. Osnovni sud u Velikoj Plani doneo je rešenje P. 962/14 od 7. avgusta 2017. godine, kojim je ispravljena prvostepena presuda u stavu drugom izreke gde je pogrešno navedeno da se tužbeni zahtev preko 8/16 udela zaostavštine pok. M. M, pa do traženog udela od ½ tužbeni zahtev odbija, gde pravilno treba da stoji „ da se preko utvrđenog 5/16 udela pa do traženog ½ udela zaostavštine pok. M . M, tužbeni zahtev odbija kao neosnovan“. U svemu ostalom ista presuda ostaje neizmenjena.

Postupajući po žalbi tuženog od 17. avgusta 2017. godine i ž albi tužioca od 18. avgusta 2017. godine , Apelacioni sud u Beogradu je doneo presudu Gž. 6786/17 od 11. maja 2020. godine, kojom je potvrdio prvostepenu presudu Osnovnog suda u Velikoj Plani P. 962/14 od 16. juna 2017. godine, ispravljena rešenjem P. 962/14 od 7. avgusta 2017. godine i žalbe parničnih stranaka odbija kao neosnovane.

Vrhovni kasacioni sud je doneo rešenje Rev. 4575/20 od 14. oktobra 2020. godine, kojim je odbacio kao nedozvoljenu reviziju tuženog izjavljenu protiv drugostepene presude.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu podnosi lac ustavne žalbe poziva, utvrđeno je: da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.)

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti , Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak, koji se vodio radi utvrđenja udela u zaostavštini, pokrenut 27. aprila 1993. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Velikoj Plani, a da je pravnosnažno okončan 11. maja 20 20. godine, donošenjem presude Apelacion og sud a u Beogradu Gž. 6786/17. Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak ukupno trajao 27 godina i jedan mesec, što prima facie ukazuje da nije okončan u razumnom roku. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stanovišta da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Ipak, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja nadležnih sudova, kao i od značaja prava o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da predmet spora jeste bio relativno složen, te da je tokom trajanja postupka, prvostepeni sud više puta sprovodio građevinska veštačenja, nalagao dopune istih, kao i saslušavao veštake iz navedene oblasti, te sproveo veštačenje preko veštaka geometra, saslušao veliki broj svedoka, kao i tužioc e i tužen e u svojstvu parničnih stranaka, ali nalazi da nije bio složen u toj meri da bi se moglo opravdati trajanje parničnog postupka od skoro tri decenije.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud smatra da je on ima o legitiman pravni interes da se o predmetu parničnog postupka, koji je bio usmeren na utvrđenje udela u zaostavštini, a koji je pokrenut još protiv njegovih pravnih prethodnika, odluči u razumnom roku.

Ustavni sud ukazuje da je podnosilac ustavne žalbe u parnicu stupio nakon smrti svoje majke , trećetužene B . Đ, počev od 2 9. aprila 2014. godine, kao i da je svojim ponašanjem delimično doprine o odugovlačenju postupka. Ovo imajući u vidu da se na jedno ročište, na kojem je bilo planirano da bude saslušan u svojstvu parnične stranke, nije odazvao iako je bio uredno pozvan, čime je doprineo da se postupak produži za još tri meseca.

Osnovni razlog dugog trajanja parničnog postupka je postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak okonča efikasno i bez nepotrebnog odugovlačenja. Ovo posebno imajući u vidu da je tokom parničnog postupka doneto dve prvostepene presude, tj. da je drugostepeni sud prvu prvostepenu presudu ukinuo i predmet vra tio na prvostepeni postupak, kao i da su tokom prvostepenog postupka utvrđen i period i potpune neaktivnosti suda (od 8. decembra 1994. godine do 12. juna 1996. godine, te od 1. avgusta 1996. godine do 16. aprila 1999. godine), kada prvostepeni sud nije zakazivao ročišta, te da je drugostepeni sud po drugoj žalbi presudu doneo tek nakon skoro tri godine, što su svakako činjenice koje su uticale na dužinu trajanja postupka. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

Pored navedenog, Ustavni sud ukazuje da dva ročišta koja nisu održana zbog generalnog štrajka advokata i jedno jer se predmet nalazio kod predsednika suda po zahtevu tuženog za izuzeće sudije, ne mogu staviti na teret sudu (period od pet meseci). Ustavni sud ocenjuje da sve navedeno predstavlja objektivne okolnosti koje se ne mogu staviti na teret sudu i da prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, koju prihvata Ustavni sud, samo ona kašnjenja i odugovlačenja koja se mogu pripisati sudovima i drugim državnim organima mogu dovesti do zaključka o nepoštovanju prava na suđenje u razumnom roku ( videti presudu Evropskog suda za ljudska prava Proszak protiv Poljske, broj predstavke 2/1997/786/987, od 16. decembra 1997. godine, stav 40.) .

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Velikoj Plani u predmetu P. 962/14.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ( „Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15 i 10/23 ), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju , a posebno je cenio dužinu trajanja parničnog postupka, doprinos suda dužini trajanja postupka, životni standa rd u državi, kao i činjenicu kada je podnosilac ustavne žalbe u postupak stupio i njegov doprinos dužini trajanja postupka , te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je uzeo u obzir i noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15 od 5. aprila 2016. godine), kao i više presuda donetih nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo . Ovakav stav Ustavni sud je zauzeo i u Odluci Už-2936/16 od 24. maja 2018. godine.

7. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti