Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku. Parnični postupak za naknadu štete, koji je trajao devet godina i sedam meseci, ocenjen je kao nerazumno dug, uz dosuđivanje naknade nematerijalne štete podnosiocu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenik predsednika Suda dr Goran P. Ilić , zamenik predsednika Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M . Đ . iz L, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 27. novembra 2014. godine , doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. Đ . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 2618/10 (inicijalno predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2024/04) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. Đ . iz L . je 17. oktobra 2012. godine, preko punomoćnika M . Ž, advokata iz L, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku koji se u vreme podnošenja ustavne žalbe vodio pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 2618/10.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je 8. maja 2003. godine podneo tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv Republike Srbije – MUP-a Srbije, radi naknade materijalne štete; da je Drugi opštinski sud u Beogradu doneo presudu P. 2024/04 od 25. oktobra 2006. godine, koja je potvrđena presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 1594/07 od 21. marta 2007. godine; da je podnosilac izjavio reviziju protiv navedene drugostepene presude i Vrhovni sud Srbije je rešenjem Rev. 2684/07 od 17. oktobra 2007. godine ukinuo presudu Okružnog suda u Beogradu Gž. 1594/07 od 21. marta 2007. godine i presudu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2024/04 od 25. oktobra 2006. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje; da je Prvi osnovni sud u Beogradu doneo presudu P1. 2618/10 od 28. decembra 2011. godine , ali Apelacioni sud u Beogradu još uvek nije odlučio po žalbi podnosioca izjavljenoj protiv navedene prvostepene presude; da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku jer predmetni postupak još uvek nije okončan. Zahtevao je naknadu štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13–Odluka US) je po sadržini identična odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 2618/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 8. maja 2003. godine podneo tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene Republike Srbije – Ministarstva unutrašnjih poslova, radi naknade štete. U tužbi je navedeno: da su 13. i 14. avgusta 1998. godine šiptarski teroristi vršili terorističke napade na položaje koje su obezbeđivali pripadnici MUP-a Srbije; da je od eksplozivne naprave koja je tom prilikom bačena tužilac zadobio povrede u predelu glave , koje imaju karakter teške telesne povrede , čija je posledica trajno pretežno oštećenje sluha , i to u visini od 45% na jedno i 65% na drugo uho; da je navedena povreda dovela do trajne invalidnosti tužioca u visini od 19% potpune radne sposobnosti; da je ova povreda dovela do gubitka dela zarade, gubitka mogućnosti daljeg razvijanja i napredovanja na poslu , zbog čega tužilac trpi materijalnu štetu i to u vidu novčane rente, te je predložio da sud usvoji tužbeni zahtev kojim je tražio da se obaveže tužena da mu na ime naknade materijalne štete u vidu novčane rente isplati iznos od 6.000 dinara mesečno, počev od 14. avgusta 1998. godine, sa zakonskom kamatom.

Rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 3131/03 od 15. maja 2003. godine taj sud se oglasio mesno nenadležnim za postupanje i odredio da se po pravnosnažnosti rešenja predmet dostavi Prvom opštinskom sudu u Beogradu kao mesno nadležnom sudu. Zatim je Prvi opštinski sud u Beogradu, smatrajući da je u predmetu nadležan Drugi opštinski sud u Beogradu koji mu je predmet ustupio, dostavio predmet Okružnom sudu u Beogradu radi odlučivanja o sukobu nadležnosti.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 12797/03 od 29. decembra 2003. godine određeno je da je za suđenje u ovom sporu mesno nadležan Drugi opštinski sud u Beogradu.

Zatim je pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu održano četiri ročišta na kojima su saslušane parnične stranke, izvršeno je veštačenje od strane veštak a medicinske struke-otorinolaringologa, saslušan je veštak, izvršen je uvid u određenu dokumentaciju tuženog, dok tri ročišta nije bilo održano, i to: dva zbog procesnih nedostataka, bez navođenja razloga, a jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

Presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2024/04 od 25. oktobra 2006. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tužena da tužiocu na ime naknade materijalne štete u vidu novčane rente isplati iznos od 6.000,00 dinara mesečno počev od 14. avgusta 1998. godine , sa zakonskom zateznom kamatom na svako pojedinačno dospelo potraživanje počev od 1. u mesecu za prethodni mesec pa do konačne isplate; u stavu drugom izreke je određeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 1594/07 od 21. marta 2007. godine potvrđena je ožalbena presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2024/04 od 25. oktobra 2006. godine i odbijena je žalba tužioca kao neosnovana.

Rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev. 2684/07 od 17. oktobra 2007. godine ukinute su presuda Okružnog suda u Beogradu Gž. 1594/07 od 21. marta 2007. godine i presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2024/04 od 25. oktobra 2006. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Spisi su 24. decembra 2007. godine dostavljeni Drugom opštinskom sudu u Beogradu i predmet je dobio broj P. 172/08 . Pred tim sudom održano je sedam ročišta, dok šest ročišta nije bilo održano, i to: tri zbog procesnih nedostataka, bez navođenja razloga, jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije, jedno jer veštak nije preuzeo predmet radi veštačenja, jedno jer veštak nije dostavio iskaz. Na održanim ročištima je izvršen uvid u spise predmeta, saslušan je tužilac, određeno je veštačenje od strane veštaka medicine rada, saslušan je veštak, tražena je određena medicinska dokumentacija od Zavoda za zdravstvenu zaštitu radnika MUP-a Beograd, ponovo je izvršeno veštačenje od strane veštaka otorinolaringologa ali drugog lica. Tužbeni zahtev je preciziran 16. novembra 2011. godine.

Presudom Prvog Osnovnog suda u Beogradu P1. 2618/10 od 28. decembra 2011. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se tužena obaveže da tužiocu na ime naknade štete koju je tuženi pretrpeo na radu isplati iznos od 954.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 28. decembra 2011. godine pa do isplate i iznos od 6.000,00 dinara mesečno u vidu novčane rente po čev od dana presuđenja pa nadalje; u stavu drugom izreke odbijen je kao neosnovan eventualni tužbeni zahtev kojim je traženo da se tuženi obaveže da tužiocu na ime naknade štete isplati jednokratni iznos od 1.500.000,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 28. decembra 2011. godine pa do isplate ; u stavu trećem izreke je određeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3721/12 od 21. decembra 2012. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena je prvostepena presuda Prvog Osnovnog suda u Beogradu P1. 2618/10 od 28. decembra 2011. godine.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva , od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stava 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja osporenog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen tri godine i šest meseci, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe sudu – 8. maja 2003. godine, pa do okončanja postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi u konkretnom parničnom postupku nisu delotvorno i efikasno postupali kako bi se osporeni parnični postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi podnosioca odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, posle ukidanja prvostepene i drugostepene presude od strane Vrhovnog suda Srbije i dostavljanja spisa predmeta, prvostepeni sud je odlučio nakon četiri godine, što, po oceni ovog suda, prekoračuje standard suđenja u razumnom roku, te odgovornost za duže trajanje postupka snosi prvenstveno taj sud. Ustavni sud ukazuje da iako su nadležni prvostepeni, drugostepeni i revizijski sud redovno postupali i odlučivali, a takođe i drugostepeni sud nakon ukidanja sudskih odluka od strane revizijskog suda, ukupno trajanje parničnog postupka od devet godina i sedam meseci predstavlja njegovo nerazumno dugo trajanje.

Ustavni sud nalazi da je dužini trajanja postupka doprinelo i odlučivanje suda o procesnim pitanjima, odnosno o mesno j nadležnosti prvostepenog suda, što je produžilo trajanje postupka za sedam meseci.

Dakle, iako postupajući sudovi u toku predmetnog postupka nisu u znatnoj meri prekoračili standard suđenja u razumnom roku, ukupno trajanje parničnog postupka od devet godina i sedam meseci predstavlja njegovo nerazumno trajanje kako po praksi ovog suda tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava.

Po oceni Ustavnog suda, podnosilac ustavne žalbe nije doprineo dužini trajanja postupka, jer je prisustvovao svim ročištima za glavnu raspravu, postupao je po nalozima suda i pri tome nije zloupotrebljavao svoja procesna ovlašćenja, dok je predmet spora za podnosioca bio od materijalnog značaja, imajući u vidu da se radilo o sporu za naknadu za njega značajnog novčanog iznosa. Takođe, predmetni postupak, po oceni Suda , nije bio posebno složen da bi trajao skoro deset godina.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Prvim Osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 2618/10 (inicijalno predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2024/04), pa je, na osnovu člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu , usvojio ustavnu žalbu u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom postupku, a posebno dužinu trajanja postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog neažurnog postupanja nadležn og sud a. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenom treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENIK

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Goran P. Ilić, s.r.