Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog preteranog formalizma suda

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje. Sud je poništio rešenje kojim je odbijen prigovor, jer je odbacivanje predloga za izvršenje zbog nedovoljnog broja primeraka predstavljalo preterani formalizam i povredilo pravo na pristup sudu.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-8047/2012
29.01.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi V. K. iz Malog Crnića, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. januara 201 5. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba V. K. i utvrđuje da je rešenjima Osnovnog suda u Požarevcu I. 839/12 od 31. maja 2012. godine i IPV(I.). 323/12 od 1. avgusta 2012. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se rešenje Osnovnog suda u Požarevcu IPV(I.). 323/12 od 1. avgusta 2012. godine i određuje da nadležan sud donese novu odluku o prigovoru koji je podnosilac ustavne žalbe izjavio protiv rešenja istog suda I. 839/12 od 31. maja 2012. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. V. K. iz Malog Crnića je 1 7. oktobra 2012. godine, preko punomoćnika D. R, advokata iz Požarevca, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv rešenja Osnovnog suda u Požarevcu I. 839/12 od 31. maja 2012. godine i IPV(I.). 323/12 od 1. avgusta 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje , zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je osporenim rešenjima pravnosnažno odbačen kao neuredan podnosiočev predlog za izvršenje, sa obrazloženjem da je podnet u nedovoljnom broju primeraka. Podnosilac ustavne žalbe je istakao da je u prigovoru naveo: da je nezakonito rešenje suda kojim je odbačen kao neuredan njegov predlog za izvršenje, jer je četvrti primerak podneo 4. juna 2012. godine, kada u spisima predmeta još uvek nije bilo traga o donošenju prvostepenog rešenja; da ni jednim članom ZIO niti ZPP-a (koji je postupajući sud shodno primenio) nije predviđeno da će predlog biti odbačen kao neuredan ako je podnet od strane advokata u nedovoljnom broju primeraka, već samo ako je nerazumljiv i nepotpun, te da su, imajući u vidu navedeno, bili ispunjeni uslovi da se o predlogu meritorno odluči.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da su podnosiocu ustavne žalbe osporenim rešenjima povređena označena ustavna prava, te da poništi osporena rešenja.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu navoda podnosioca iznetih u ustavnoj žalbi i uvidom u priloženu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Izvršni poverilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, je 28. maja 2012. godine podneo Osnovnom sudu u Požarevcu predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika, na osnovu verodostojne isprave, radi namirenja novčanog potraživanja. Odmah sutradan, 29. maja 2012. godine, predlog je dopunio podneskom uz koji je priložio i izvršnu ispravu, koja omaškom nije bila poslata prethodnog dana.

Osnovni sud u Požarevcu je osporenim rešenjem I. 839/12 od 31. maja 2012. godine odbacio kao neuredan predlog za izvršenje izvršnog poverioca. U obrazloženju rešenja je navedeno da je poverilac preko punomoćnika – advokata podneo predlog za izvršenje u tri primerka, a da je članom 35. stav 7. Zakona o izvršenju i obezbeđenju propisano da se predlog za izvršenje podnosi u najmanje četiri primerka. Imajući u vidu da je predlog podneo punomoćnik iz reda advokata, postupajući sud je shodnom primenom odredbe člana 101. stav 5. Zakona o parničnom postupku, odbacio predlog kao neuredan.

Izvršni poverilac je 18. jula 2012. godine protiv naved enog rešenja podneo prigovor. U prigovoru je navedeno: da je četvrti primerak predloga za izvršenje podnet sudu 4. juna 2012. godine, pošto se punomoćnik podnosioca prethodno uverio (uvidom u spise predmeta i informacijom dobijenom u pisarnici suda) da još uvek nije doneto rešenje o odbacivanju predloga za izvršenje; da je takva odluka suda u direktnoj suprotnosti sa odredbom člana 101. stav 5. ZPP-a, s obzirom na to da navedena odredba predviđa da će samo podnesak koji je podnet od strane advokata, a koji je nerazumljiv i nepotpun biti odbačen, ali ne i predat u nedovoljnom broju primeraka, kao u predmetnom slučaju; da je navedena odluka u direktnoj suprotnosti i sa odredbom člana 101. tav 6. ZPP-a koja predviđa da se nedovoljan broj podnetih podnesaka umnožava od strane suda na trošak stranke.

Osnovni sud u Požarevcu je osporenim rešenjem IPV(I.). 323/12 od 1. avgusta 2012. godine odbio kao neosnovan prigovor izvršnog poverioca i potvrdio prvostep eno rešenje. U obrazloženju tog rešenja je navedeno „da se iz prijemnog pečata suda na predlogu za izvršenje jasno vidi da je podnet u tri primerka, pa je stoga prvostepeni sud pravilno primenio odredbu člana 35. stav 7. ZIO, koja predviđa da se predlog za izvršenje podnosi u najmanje četiri primerka. U konkretnom slučaju, predlog je u ime i za račun izvršnog poverioca, podnet od strane punomoćnika – advokata kao kvalifikovanog punomoćnika, te je takođe pravilno prvostepeni sud primenio odredbu člana 101. stav 5. ZPP-a, koja se primenjuje shodno odredbi člana 10. ZIO“.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 31/11 i 99/11) (u daljem tekstu: ZIO), koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari, propisano je : da se u postupku izvršenja i obezbeđenja shodno primenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku, ako tim ili drugim zakonom nije drugačije određeno (član 10.); da se predlog za izvršenje podnosi u najmanje četiri primerka (član 35. stav 7.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 - Odluka US, 74/13 - Odluka US i 55/14 ) (u daljem tekstu ZPP), koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari, propisano je da: a ko je podnesak, koji je u ime stranke podneo punomoćnik, odnosno javni pravobranilac ili javni tužilac nerazumljiv ili nepotpun, sud će da ga odbaci (član 101. stav 5.); a ko podnesci ili prilozi nisu podneti u dovoljnom broju primeraka, sud će da ih umnoži o trošku stranke koja je propustila obavezu (član 101. stav 6.) .

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud, pre svega, konstatuje da podnosilac navode o povredi označenog prava suštinski zasniva na tvrdnj i da je izvršni sud pogrešno odbacio njegov predlog za izvršenje kao neuredan, s obzirom na to da predlog nije niti nerazumljiv niti nepotpun, te tako ne ispunjava uslove za odbacivanje propisane odredbom člana 101. stav 5. ZPP-a, kao i na činjenici da sud nije postupio u skladu sa odredbom člana 101. stav 6. ZPP-a, niti se uopšte osvrtao na činjenicu da je četvrti primerak predloga za izvršenje dostavljen samo nekoliko dana od dana podnošenja predloga. Podnosilac takođe navodi da je drugostepni sud samo lakonski citirao obrazloženje osporenog prvostepenog rešenja i bez odgovora na žalbene naloge iz prigovora, isti odbio kao neosnovan.

Ustavni sud i ovom prilikom podseća na svoj stav da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog, odnosno procesnog prava bila očigledna proizvoljna ili arbitrerna , pri čemu se pravičnost ocenjuje na osnovu postupka kao celine. Ustavni sud ispituje i to da li su redovni sudovi, u konkretnom slučaju, propustili da u obzir uzmu sve činjenične i pravne elemente koji su bitni za donošenje odluke, koji su od značaja prilikom ocene o povredi označenog ustavnog prava.

Razmatrajući navode podnosioca istaknute u ustavnoj žalbi, Ustavni sud pre svega, naglašava da pravo na pristup sudu, iako nije eksplicitno naznačeno prilikom normiranja ustavnog prava na pravično suđenje, čini njegov imanentni i neodvojivi deo, kao nužni uslov da bi se ovo pravo uopšte moglo ostvariti. Ovo iz razloga što bi u slučaju da se stranci onemogući pristup sudu, odnosno raspravljanje i odlučivanje pred sudom o postavljenom zahtevu, svi ostali elementi strukturalno složenog i višeslojnog prava na pravično suđenje, postali iluzorni i apstraktni, odnosno bespredmetni. Ovakvo stanovište zauzeo je u više navrata i Evropski sud za ljudska prava (videti, između ostalih, presudu toga suda Běleš and Others v. the Czech Republic, od 12. novembra 2002. godine, paragrafi 49. i 50, kao i presudu Miragall Escolano and Others v. Spain, od 25. januara 2000. godine, paragrafi 33. i 34.) Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je pošao od ispitivanja ustavne žalbe sa aspekta prava na pristup sudu.

Ustavni sud konstatuje da je odredba člana 35. stav 7. ZIO kojom je propisano da se predlog za izvršenje podnosi u najmanje četiri primerka, jasna i precizna, te da samim tim ne postoje nikakve dileme u tumačenje ove zakonske odredbe. Navedena zakonska odredba ima svoj legitimni cilj, s obzirom na to da poštovanje te odredbe omogućava sudu da bez dodatnog umnožavanja dostavi rešenje o izvršenju svim strankama u postupku, u cilju zakonitog i efikasnog vođenja postupka u okvirima rokova koji su propisani samim ZIO. Ono što se postavlja kao sporno pitanje jeste primena procesnog pravila iz navedene zakonske odredbe na konkretni slučaj. Kad je reč o primeni procesnih pravila, Ustavni sud ukazuje na opšti princip da, iako je pravo na podnošenje nekog pravnog sredstva (tužbe, žalbe, predloga za izvršenje , itd.) predmet regulisanja kroz odgovarajuće zakonske norme, sudovi su obavezni da primene pravila postupka izbegavajući kako preterani formalizam koji bi ugrozio pravično st postupka , tako i potpunu fleksibilnost koja bi obesmislila odgovarajuće proceduralne zahteve predviđene zakonima. Zapravo, pravo na pristup sudu je ugrožen o kada pravila prestaju da služe ciljevima pravne sigurnosti i primerenog sprovođenja pravde i stvore neku vrstu barijere koja sprečava stranku da nadležan sud odluči o njenom zahtevu u meritum u ( videti, mutatis mutandis, presudu Evropskog suda za ljudska prava Eşim v. Turkey, od 17. septembra 2013. godine, stav 21.). Ustavni sud ukazuje da i primena procesnog pravila o odbacivanju pravnog sredstva, zbog nedostavljanja dovoljnog broja primeraka nekog podneska, u određenim slučajevima predstavlja preterani formalizam koji dovodi do povrede prava na pristup sudu, kao elementa prava na pravično suđenje (videti o tome presudu Evropskog suda za ljudska prava Sergey Smirnov v. Russia, od 22. decembra 2009. godine).

Ustavni sud ocenjuje da je, u konkretnom slučaju, odbacivanje podnosiočevog predloga za izvršenje zbog nedovoljnog broja primeraka, predstavljalo krajnji formalizam izvršnog suda koji je doveo do povrede prava podnosioca ustavne žalbe na pristup sudu, kao elementa prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Ovakvu svoju ocenu Ustavni sud, između ostalog, zasniva i na činjenici da je sam zakonodavac već u sledećem stavu člana na koji se postupajući sud pozvao (član 101. stav 6. ZPP-a), propisao obavezu suda da u slučaju nedovoljnog broja primeraka, o trošku stranke, sam umnoži podnesak. Ovim je zakonodavac u samom zakonu materijalizovao otklon od preteranog formalizma, te ukazao postupajućim sudovima kako da postupaju u slučaju da stranka nedostavi neki od podnesaka u dovoljnom broju primeraka. U konkretnom slučaju, postupajući sud je zanemario navedenu odredbu zakona i odbacio predlog za izvršenje poverioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kao neuredan, čime mu je povredio pravo na pristup sudu, kao element prava na pravično suđenje.

Pored navedenog, Ustavni sud, ispitujući navode podnosioca ustavne žalbe sa aspekta prava na pravično suđenje, posebno ističe i da se pravičnost jed nog sudsk og postupk a uvek ceni u odnosu na postupak kao celinu. Dakle, ceni se i žalbeni postupa k, odnosno u konkretnom slučaju postupak po prigovoru (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava C.G. v United Kingdom, od 19. decembra 2001. godine). Podnosilac ustavne žal be je u prigovoru protiv rešenja kojim je odbačen kao neuredan njegov predlog za izvršenje, naveo da je nekoliko dana po podnošenju predloga, a svakako pre donošenja rešenja o odbacivanju predloga za izvršenje, podneo i četvrti primerak predloga. On je u prigovoru postupajućem sudu, pored navedenog, ukazao i na odredbu člana 101. stav 6. ZPP-a, kao i to da predlog nije nerazumljiv i nepotpun, da bi se odbacio sa pozivom na shodnu primenu odredbe člana 101. stav 5 ZPP-a. Međutim, drugostepeno veće suda nije u osporenom drugostepenom rešenju odgovori lo na ovakve, nesumnjivo bitne navode podnosioca, već je samo lakonski potvrdilo rešenje sudije pojedinca o odbacivanju predloga za izvršenje kao navodno neurednog . Ustavni sud ukazuje na svoj stav da je za ocenu da li su ispunjeni standardi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, neophodno sagledati da li je sud pravnog leka ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta ili se zadovoljio pukim potvrđivanjem odluka nižeg suda (videti, pored ostalih, Odluku Ustavnog suda Už-3187/2010 od 11. decembra 2013. godine i presudu Evropskog suda za ljudska prava Helle protiv Finske, od 19. decembra 1997. godine, stav 60.).

Polazeći od svega izloženog, a posebno imajući u vidu da je punomoćnik podnosioca ustavne žalbe samoinicijativno dostavio četvrti primerak predloga za izvršenje, i to pre nego je imao saznanje da je predlog za izvršenje odbačen, Ustavni sud je , saglasno odredbi člana 89. stav. 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 –Odluka US), ustavnu žalbu usvojio, te je utvrdio da je rešenjima Osnovnog suda u Požarevcu I. 839/12 od 31. maja 2012. godine i IPV(I.). 323/12 od 1. avgusta 2012. godine , povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede navedenog ustavnog prava mogu otkloniti samo poništajem osporenog drugostepenog rešenja Osnovnog suda u Požarevcu IPV(I.). 323/12 od 1. avgusta 2012. godine i određivanjem da Osnovni sud u Požarevcu, kao nadležan sud, donese novu odluku o prigovoru koji je podnosilac ustavne žalbe izjavio protiv rešenja istog suda I. 839/12 od 31. maja 2012. godine. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Ispitujući ustavnu žalbu sa stanovišta istaknute povrede prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava , Ustavni sud ističe da saglasno odredbi člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja označenih ustavnih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju.

Odredbom člana 36. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, svakome je zajemčena jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave. Iz navedene sadržine zajemčenog prava sledi da do uskraćivanja jednake zaštite prava pred sudovima, odnosno drugim organima i organizacijama čije se radnje i akti mogu osporavati ustavnom žalbom, može doći pre svega nejednakim postupanjem u istim činjeničnim i pravnim situacijama.

U prilog tvrdnje o nejedakom postupanju sudova, podnosilac ustavne žalbe navodi da je Prvi osnovni sud u Beogradu u parničnom postupku P. 8164/12 naložio advokatu da uplati taksu na ime kopiranja dovoljnog broja primeraka. Kako je Ustavni sud u sprovedenom postupku utvrdio da se ne radi o istim činjeničnim i pravnim situacijama, to je ocenio da se navodi ustavne žalbe u ovom delu ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnju o povredi prava iz člana 36. stav 1. Ustava. Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, i odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog preteranog formalizma suda

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti