Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u izvršnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje. Izvršni sud je zaključio postupak, a da nije na adekvatan način obrazložio da li je dužnik u potpunosti izvršio obavezu vraćanja nepokretnosti u prvobitno stanje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Tijana Šurlan, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i dr Nataša Plavšić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Privrednog društva „ K.“ d.o.o. V, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 2. jula 2020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Privrednog društva „ K.“ d.o.o. V . i utvrđuje da je rešenjem Osnovnog suda u Vranju Ipv I. 412/17 od 23. avgusta 2017. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se rešenje Osnovnog suda u Vranju Ipv I. 412/17 od 23. avgusta 2017. godine i određuje da navedeni sud donese novu odluku o prigovoru podnosioca ustavne žalbe izjavljenom protiv rešenja Osnovnog suda u Vranju I. 2527/14 od 13. juna 2017. godine.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Privredno društvo „K.“ d.o.o. V. je , 22 . septembra 2017. godine, preko punomoćnika Lj. A , advokata iz Vranja, Ustavnom sudu podnelo ustavnu žalbu protiv rešenja Osnovnog suda u Vranju Ipv I. 412/17 od 23. avgusta 2017. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i p rava na jednaku zaštitu prava i pravno sredstvo iz člana 36. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je osporenim rešenjem zaključen predmetni izvršni postupak u kome je podnosilac imao svojstvo izvršnog poverioca. Ističe da je veće izvršnog suda pogrešno ocenilo da je namireno potraživanje podnosioca ustavne žalbe, jer izvršni dužnik nije u potpunosti izvršio činidbu koja mu je nametnuta izvršnom ispravom. Podnosilac ustavne žalbe predlaže da Ustavni sud usvoji ovu žalbu, poništi osporeno drugostepeno rešenje i utvrdi mu pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Izvršni poverilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 15. septembra 2014. godine Osnovnom sudu u Vranju predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika JP „D.“ iz Vranja, tražeći da se prinudno izvrši rešenje istog suda P. 3766/13 od 14. jula 2014. godine, kojim je stavom prvim izreke naloženo izvršnom dužniku da zbog smetanja poseda uspostavi pređašnje stanje na k.p. br. …, KO Vranje, tako što će prestati sa započetim radovima na izgradnji parking prostora na parceli poverioca, očistiti tu nepokretnost od građevinskog materijala i vratiti je u stanje u kome se nalazila pre tih radova, dok je stavom drugim izreke izvršni dužnik obavezan da naknadi izvršnom poveriocu troškove parničnog postupka.

Osnovni sud u Vranju je 17. septembra 2014. godine doneo rešenje I. 2527/14, kojim je usvojio navedeni predlog za izvršenje i odredio troškove izvršenja u iznosu od 12.790,00 dinara.

Prvostepeni sud je 27. januara 2015. godine doneo rešenje I. 2527/14, kojim je zaključio predmetni izvršni postupak, ističući da je izvršni poverilac namiren u celini i pozivajući se na odredbu člana 77. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine.

Izvršni poverilac je 13. februara 2015. godine izjavio prigovor protiv prvostepenog rešenja, ističući da je izvršni dužnik namirio svoje obaveze prema izvršnom poveriocu samo u pogledu troškova parničnog i izvršnog postupka, a da nije izvršio činidbu radi uspostavljanja pređašnjeg stanja koja je određena pravnosnažnim i izvršnim rešenjem donetim u sporu radi smetanja poseda.

Veće Osnovnog suda u Vranju je 20. avgusta 2015. godine donelo rešenje Ipv I. 148/15, kojim je odbilo kao neosnovan prigovor izvršnog poverioca i potvrdilo prvostepeno rešenje.

Izvršni poverilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, izjavio je 30. septembra 2015. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv navedenog drugostepenog rešenja.

Ustavni sud je 9. marta 2017. godine doneo Odluku Už- 6134/2015, kojom je usvojio ustavnu žalbu istog podnosioca i utvrdio da rešenjem Osnovnog suda u Vranju Ipv I. 148/15 od 20. avgusta 2015. godine povređeno njegovo pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je poništio to rešenje i odredio da veće izvršnog suda donese ponovo odluku o prigovoru podnosioca izjavljenom protiv rešenja Osnovnog suda u Vranju I. 2527/14 od 27. januara 2015. godine.

Osnovni sud u Vranju je, nakon prijema pomenute odluke Ustavnog suda , doneo rešenje I. 2527/14 od 13. juna 2017. godine, kojim je: u stavu prvom izreke zaključio ovaj izvršni postupak; u stavu drugom izreke konstatovao da su potraživanja izvršnog poverioca namirena u celini. U obrazloženju prvostepenog rešenja je navedeno: da iz zapisnika o popisu i proceni od 12. juna 2017. godine, a koji je sačinio sudski izvršitelj nakon izlaska na lice mesta, proizlazi da se na parceli izvršnog poverioca sada nalazi obeleženi parking, na kome su parkirana vozila; da na parkingu postoji obaveštenje da se parking naplaćuje, te da na njemu više nema građevinskog materijala koji je uklonjen, zbog čega je sud ocenio da su ispunjeni uslovi za zaključenje izvršnog postupka, u smislu člana 77. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine.

Izvršni poverilac je 16. juna 2017. godine podneo prigovor protiv prvostepenog rešenja.

Odlučujući o prigovoru izvršnog poverioca, veće Osnovnog suda u Vranju je 23. avgusta 2017. godine donelo osporeno rešenje Ipv I. 412/17, kojim je odbilo kao neosnovan prigovor i potvrdilo prvostepeno rešenje, prihvatajući u celini pravni stav sudije pojedinca i nalazeći da je izvršni dužnik ispunio u celini činidbu utvrđenu izvršnom ispravom.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, je utvrđeno: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.).

Odredbama Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa („Službeni list SFRJ“, br. 6/80 i 36/90, „Službeni list SRJ“, broj 29/96 i „Službeni glasnik RS“, broj 115/05), koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, propisano je: da svaki držalac stvari i prava ima pravo na zaštitu od uznemiravanja ili oduzimanja državine (smetanje državine) (član 75.); da se odlukom o zahtevu za zaštitu od smetanja državine određuju zabrana daljeg uznemiravanja državine pod pretnjom novčane kazne, odnosno vraćanja oduzete državine, kao i druge mere potrebne za zaštitu od daljeg smetanja (član 79.).

Odredbom člana 77. Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 31/11, 99/11 – dr. zakon, 109/13 – Odluka US, 55/14 i 139/14), koji se primenjivao na predmetni izvršni postupak, bilo je propisano da se po namirenju izvršnog poverioca donosi odluka o zaključenju izvršnog postupka.

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje u predmetnom izvršnom postupku, Ustavni sud je zaključio da podnosilac svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pored ostalog, zasniva na činjenici da je postupajući izvršni sud ignorisao njegove navode iz prigovora izjavljenog protiv prvostepenog rešenja kojim je zaključeno prinudno izvršenje, a prema kojima nisu bili ispunjeni procesni uslovi za donošenje takve odluke, jer izvršni dužnik nije u potpunosti ispunio činidbu koja je utvrđena pravnosnažnim i izvršnim rešenjem Osnovnog suda u Vranju P. 3766/13 od 14. jula 2014. godine, donetim u parnici radi smetanja poseda.

Pre upuštanja u ocenu osnovanosti navoda ustavne žalbe, Ustavni sud je prethodno konstatovao da se isti podnosilac već jednom obraćao ovom sudu, tražeći ustavnosudsku zaštitu protiv pravnosnažnog rešenja kojim je zaključen predmetni izvršni postupak. U tom kontekstu, treba istaći da je Ustavni sud doneo Odluku Už- 6134/2015 od 9. marta 2017. godine, kojom je usvojio ustavnu žalbu istog podnosioca i utvrdio da je rešenjem Osnovnog suda u Vranju Ipv I. 148/15 od 20. avgusta 2015. godine povređeno njegovo pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, naloživši istom sudu da ponovo odluči o prigovoru podnosioca izjavljenom protiv rešenja Osnovnog suda u Vranju I. 2527/14 od 27. januara 2015. godine, a kojim je bio okončan postupak na opisani procesni način. Ustavni sud je u obrazloženju pomenute ustavnosudske odluke ocenio da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na obrazloženu sudsku odluku, koje predstavlja sastavni elemenat prava na pravično suđenje, jer se veće izvršnog suda nije izjasnilo na navode iz prigovora podnosioca da li je izvršni dužnik ispunio činidbu određenu pravnosnažnim i izvršnim rešenjem donetim u sporu radi smetanja poseda. U konkretnom slučaju, Osnovni sud u Vranju je ocenu o ispunjenosti uslova za zaključenje izvršnog postupka isključivo bazirao na izveštaju Narodne banke Srbije, koja je bila ovlašćena da preduzima radnje sprovođenja izvršenja samo u pogledu prinudnog namirenja potraživanja podnosioca ustavne žalbe koja se odnose na troškove parničnog i izvršnog postupka, zbog čega je i ostalo otvoreno pitanje da li je podnosilac namirio glavno potraživanje iz izvršne isprave.

Ustavni sud je uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu utvrdio da Osnovni sud u Vranju, nakon prijema odluke Už-6134/2015 od 9. marta 2017. godine, nije odlučivao ponovo o prigovoru podnosioca izjavljenom protiv rešenja istog suda I. 2527/14 od 27. januara 2015. godine, već da je samoinicijativno preispitao svoj pravni stav o ispunjenosti procesnih uslova za zaključenje postupka. Naime, sudija pojedinac je, nakon što je sudski izvršitelj izašao na lice mesta da bi proverio stanje na nepokretnosti na kojoj je izvršen čin smetanja poseda, doneo rešenje I. 2527/14 od 13. juna 2017. godine kojim je ponovo zaključio izvršni postupak, ocenjujući da je izvršni dužnik, uklanjanjem građevinskog materijala sa k.p. br. …, KO Vranje, u potpunosti ispunio obavezu iz izvršne isprave. Uzimajući u obzir sve navedeno, Ustavni sud smatra da je Osnovni sud u Vranju na ovaj način de facto stavio van snage rešenje I. 2527/14 od 27. januara 2015. godine (a protiv koga je podnosilac ustavne žalbe tražio ustavnosudsku zaštitu u predmetu Už- 6134/2015), zasnivajući svoju pravnu ocenu na novoj činjenici, tj. zapisniku sudskog izvršitelja o popisu i proceni od 12. juna 2017. godine. Ustavni sud je konstatovao da je veće izvršnog suda, donoseći rešenje koje se osporava ovom ustavnom žalbom, podržalo pravno stanovište sudije pojedinca, poklanjajući poverenje sadržini navedenog zapisnika i ističući da je izvršni dužnik uklanjanjem građevinskog materijala sa sporne parcele izvršio činidbu koja mu je nametnuta pravnosnažnim i izvršnim rešenjem donetim u parnici radi smetanja poseda.

U navedenom kontekstu, Ustavni sud ističe da je jedan od elemenata prava na pravično suđenje i pravo na obrazloženu sudsku odluku i ono podrazumeva obavezu suda da navede jasne, dovoljne i razumljive razloge na kojima zasniva svoju odluku, čime se istovremeno daje garancija stranci da je sud razmotrio njene navode i dokaze koje je istakla u postupku i da se takva odluka može ispitati po žalbi. Pri tome, ovakva obaveza ne znači da je sud dužan da u odluci izloži detaljne odgovore na sva postavljena pitanja i iznete argumente. Mera u kojoj postoji obaveza davanja obrazloženja zavisi od prirode odluke i instancione nadležnosti suda koji odluku donosi. U tom svetlu, Ustavni sud ukazuje da je prema praksi Evropskog suda za ljudska prava prilikom ocene da li obrazloženje sudskog akta zadovoljava standarde pravičnog suđenja neophodno sagledati da li je žalbeni sud ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta ili se zadovoljio pukim potvrđivanjem odluke prvostepenog suda (videti presudu u predmetu Helle protiv Finske, predstavka broj 157/1996/776/1977 od 19. decembra 1997. godine, stav 60.). U konkretnom slučaju, Osnovni sud u Vranju je u osporenom rešenju Ipv I. 412/17 od 23. avgusta 2017. godine konstatovao da su neosnovani navodi podnosioca ustavne žalbe izneti u prigovoru, zato što iz zapisnika sudskog izvršitelja o popisu i proceni od 12. juna 2017. godine proizlazi da je uklonjen građevinski materijal sa parcele na kojoj je izvršeno smetanje poseda i da je izvršni dužnik u potpunosti ispunio činidbu prema podnosiocu.

Imajući u vidu ključne navode podnosioca ustavne žalbe iznete u prigovoru protiv prvostepenog rešenja o zaključenju izvršnog postupka, Ustavni sud je pošao od obima zaštite od smetanja državine koju sud pruža u parničnom postupku. Naime, svaki držalac stvari (ili prava) ima pravo na zaštitu od smetanja državine koja se po pravilu ostvaruje u sudskom postupku ili, izuzetno, putem samopomoći, u slučaju kada su ispunjeni restriktivni uslovi propisani Zakonom o osnovama svojinskopravnih odnosa. Smetanje državine se može manifestovati u oduzimanju ili uznemiravanju državine, pri čemu u smetanje državine u suštini potpadaju sve radnje kojima se uspostavlja novo faktičko stanje, bilo da se vlast dotadašnjeg držaoca stvari smanjuje ili nestaje. U zavisnosti od načina na koji je smetanje izvršeno, tužbeni zahtev može biti usmeren na povraćaj oduzete državine ili prestanak uznemiravanja državine. To znači da je cilj vođenja sudskog postupka zbog smetanja državine zaštita ili povraćaj poslednjeg stanja državine stvari. Polazeći od iznetog, Ustavni sud ukazuje i da se mera u kojoj interveniše sud u parničnom postupku razlikuje u zavisnosti od radnje kojom je izvršeno smetanje državine. Odlukom o zahtevu za zaštitu od smetanja državine, koja se donosi u formi rešenja, određuje se zabrana daljeg uznemiravanja državine, pod pretnjom novčane kazne ili vraćanje oduzete imovine. U slučaju kada se radi o oduzimanju državine nepokretnosti koje je praćeno izvođenjem građevinskih radova kojima je promenjena i sama namena te stvari, a kao što je bilo reč u parnici koja je prethodila predmetnom izvršnom postupku, Ustavni sud ističe da sudska odluka kojom se udovoljava tužbenom zahtevu držaoca i uspostavlja pređašnje stanje podrazumeva i nalaganje obaveze uzurpatoru da preduzme sve radnje kako bi se oduzeta nepokretnost vratila u fizičko stanje u kome je ona bila pre izvođenja građevinskih radova. To znači da se takvim rešenjem obavezuje tuženi da učini sve što treba kako bi se oduzeta nepokretnost dovela u prvobitnu namenu, a čime se ostvaruje i svrha vođenja državinskog spora koja se ogleda u uspostavljanju poslednjeg stanja državine stvari koje je postojalo pre izvršenog smetanja. Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud je utvrdio da je izvršnom ispravom na osnovu koje je pokrenuto ovo prinudno izvršenje, naloženo tamo tuženom JP „D.“ iz Vranja ne samo da očisti građevinski materijal sa parcele koju je držao podnosilac ustavne žalbe, nego i da preduzme druge radnje kako bi se ta nepokretnost dovela u stanje u kome je bila pre nego što su izvedeni građevinski radovi na izgradnji parking prostora. Dakle, izvršni dužnik iz predmetnog izvršnog postupka je prema pravnosnažnom i izvršnom rešenju Osnovnog suda u Vranju P. 3766/13 od 14. jula 2014. godine imao obavezu prema podnosiocu ustavne žalbe da u potpunosti uspostavi pređašnje stanje koje je postojalo pre izvršenog smetanja.

Sa druge strane, Ustavni sud ističe da je Zakon o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine, koji se primenjivao na predmetni izvršni postupak u kome je doneto osporeno drugostepeno rešenje, predvideo dve vrste odluka na osnovu kojih je mogao da se okonča postupak prinudnog izvršenja, a to su odluka o zaključenju postupka, koja se donosila u slučaju potpunog namirenja potraživanja izvršnog poverioca, kao i odluka o obustavljanju postupka, koja se donosila u slučaju postojanja bilo kog razloga koji sprečava prinudno izvršenje (ukidanje, preinačenje, poništenje ili stavljanje van snage izvršne isprave na osnovu koje je pokrenut izvršni postupak, smrt stranke koja nema naslednika, propast predmeta izvršenja, nepostojanje imovine na kojoj se može sprovesti izvršenje itd.). Dakle, navedeni procesni zakon nije poznavao mogućnost donošenja odluke o zaključenju postupka u slučaju delimičnog namirenja potraživanja izvršnog poverioca.

S obzirom na sve navedeno, a uzimajući u obzir sadržinu obrazloženja osporenog rešenja iz koga proizlazi da je Osnovni sud u Vranju pravnu ocenu o namirenju nenovčanog potraživanja podnosioca ustavne žalbe isključivo zasnovao na pomenutom zapisniku sudskog izvršitelja u kome je samo konstatovano da je uklonjen građevinski materijal sa parcele koja je bila u državini podnosioca, Ustavni sud je zaključio da veće izvršnog suda nije odgovorilo na ključne navode iz prigovora podnosioca da li je izvršni dužnik spornu nepokretnost vratio u stanje u kome je ona bila pre nego što je izgrađen parking, odnosno da li je izvršni dužnik u potpunosti ispunio činidbu utvrđenu pomenutom izvršnom ispravom. Iz svih iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da je osporenim rešenjem Osnovnog suda u Vranju Ipv I. 412/17 od 23. avgusta 2017. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je utvrdio da se štetne posledice utvrđene povredom prava na pravično suđenje mogu otkloniti jedino poništajem osporenog rešenja Osnovnog suda u Vranju Ipv I. 412 /17 od 23. avgusta 2017. godine i određivanjem da veće ovog suda u ponovnom postupku donese novu odluku o prigovoru podnosioca ustavne žalbe izjavljenom protiv rešenja Osnovnog suda u Vranju I. 2527/14 od 13. juna 2017. godine, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

Budući da je u ovoj ustavnopravnoj stvari poništeno osporeno drugostepeno rešenje i da će prigovor podnosioca ustavne žalbe biti predmet ponovnog preispitivanja i odlučivanja pred Osnovnim sudom u Vranju, Ustavni sud nije posebno ispitivao tvrdnje podnosioca o povredi prava na jednaku zaštitu prava i pravno sredstvo u predmetnom izvršnom postupku.

Razmatrajući zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je uzeo u obzir da će se štetne posledice zbog učinjene povrede prava na pravično suđenje otkloniti poništajem osporenog drugostepenog rešenja. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio zahtev za naknadu nematerijalne štete, odlučujući kao u tački 3. izreke.

7. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.