Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku koji je trajao preko šest godina i okončan oslobađajućom presudom. Podnosiocima je dosuđena naknada nematerijalne štete zbog prekomerne dužine postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. G . iz Kragujevca i B . J . iz Jagodine, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članoma 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. jula 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. G . i B . J . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Višim sudom u Vranju u predmetu K. 21/14 (ranije pred Višim sudom u Vranju u predmetu K. 96/12, a zatim pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu K. 914/13) podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. G . iz Kragujevca podneo je Ustavnom sudu, 25. oktobra 2016. godine, preko punomoćnika M. K, advokata iz Niša, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Nišu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

B. J . iz Jagodine podneo je Ustavnom sudu, 25. oktobra 2016. godine, preko punomoćnika M. K, advokata iz Niša, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Nišu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosioci ustavne žalbe suštinski osporavaju krivični postupak koji se vodio u predmetu K. 21/14 Višeg suda u Vranju.

Imajući u vidu da je u obe ustavne žalbe osporen isti krivični postupak , da su navodi ustavne žalbe isti, to je Ustavni sud ustavne žalbe podnosilaca M. G . i B . J . tretirao kao jednu ustavnu žalbu.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno da je osporeni krivični postupak trajao više od šest godina, kao i da je nevin čovek šest godina dokazivao svoju nevinost.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu označenog ustavnog prava, a tražili su i naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrdđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom prethodnom postupku, iz spisa predmeta K. 21/14 Višeg suda u Vranju, utvrdio da je rešenjem Višeg suda u Vranju Ki. 95/10 od 12. maja 2010. godine odlučeno da se sprovede istraga protiv okrivljenog M . G, ovde podnosioca ustavne žalbe, zbog osnovane sumnje da je izvršio produženo krivično delo zloupotrebe služb enog položaja iz člana 359. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 i 111/09) u vezi člana 61. Krivičnog zakonika.

Rešenjem Višeg suda u Vranju Ki. 95/10 od 8. septembra 2010. godine proširena je istraga protiv M. G . i B . J . (oba podnosioca ustavne žalbe) zbog osnovane sumnje da su kao saizvršioci učinili krivično delo zloupotrebe ovlašćenja u privredi iz člana 238. stav 4. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika u vezi člana 33. Krivičnog zakonika, a prema M. G . zbog produženog krivičnog dela zloupotrebe službenog položaja iz člana 359. stav 2. u vezi stava 1. u vezi člana 61. Krivičnog zakonika.

U toku istrage, ispitani su okrivljeni, saslušano je više svedoka, obavljeno je finansijsko veštačenje i jedno dopunsko veštačenje, više puta je prema M . G . produžen pritvor.

Više javno tužilaštvo u Vranju je 29. oktobra 2012. godine podnelo optužnicu Kt. 73/10 Višem sudu u Vranju protiv okrivljenih M. G . i B . J, ovde podnosilaca ustavne žalbe.

Rešenjem Višeg suda u Vranju Kv. 366/12 od 6. decembra 2012. godine odbijen je kao neosnovan prigovor izjavljen protiv optužnice Višeg javnog tužioca u Vranju Kt. 73/10 od 29. oktobra 2012. godine.

Krivični postupak se vodio u predmetu K. 96/12 Višeg suda u Vranju.

Glavni pretres zakazan za 21. februar 2013. godine nije održan.

Aktom Višeg javnog tužilaštva u Vranju Kt. 73/10 od 15. aprila 2013. godine izmenjena je optužnica Kt. 73/10 od 29. oktobra 2012. godine.

Rešenjem Višeg suda u Vranju K. 92/13 od 22. aprila 2013. godine Viši sud se oglasio stvarno nenadležnim za vođenje krivičnog postupka protiv podnosilaca ustavne žalbe.

Krivični postupak je nastavljen pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu K. 914/13, a zakazan glavni pretres nije bio održan 3. oktobra 2013. i 16. januara 2014. godine.

Rešenjem Osnovnog suda u Vranju Kv. 17/14 od 16. januara 2014. godine Osnovni sud u Vranju se oglasio stvarno nenadležnim za postupanje u predmetu K. 914/13.

Krivični postupak je nastavljen u predmetu Višeg suda u Vranju K. 21/14. Do kraja 2014. godine, Više javno tužilaštvo u Vranju je izmenilo optužnicu aktom Kto. 9/14 (Kt. 73/10), dok je pretres tri puta održan, a dva puta nije.

U toku 2015. godine, glavni pretres održan je četiri puta, a dva puta nije . Takođe, određeno je dopunsko veštačenje od strane Gradskog zavoda za veštačenje Beograda, kao i mašinsko veštačenje preko istog zavoda. Međutim, Gradski zavod za veštačenje je nakon više urgencija postupajućeg suda obavestio Viši sud u Vranju da zbog prezauzetosti neće moći da započne veštačenja do polovine januara, a nakon čega je postupajući sud zatražio spise predmeta natrag i doneo naredbu K. 21/14 od 8. decembra 2015. godine kojom je veštačenje poverio veštaku finansijske struke M.A. Veštak je nalaz dostavio sudu 17. decembra 2015. godine.

Glavni pretres od 28. marta 2016. godine je održan.

Presudom Višeg suda u Vranju K. 21/14 od 5. aprila 2016. godine okrivljeni, ovde podnosioci ustavne žalbe, su oslobođeni od optužbe.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Kž.1. 823/16 od 15. septembra 2016. godine odbijena je kao neosnovana žalba Višeg javnog tužioca u Vranju, a ožalbena presuda Višeg suda u Vranju K. 21/14 od 5. aprila 2016. godine je potvrđena.

4. Polazeći od prakse Ustavnog suda, kao i prakse i kriterijuma međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je ustavnopravnom ocenom sprovedenog postupka u ovoj krivičnopravnoj stvari utvrdio da je u konkretnom slučaju podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Ustavni sud konstatuje da je krivični postupak protiv M. G . pokrenut rešenjem Višeg suda u Vranju Ki. 95/10 od 12. maja 2010. godine, a protiv B . J . je pokrenut rešenjem Višeg suda u Vranju Ki. 95/10 od 8. septembra 2010. godine, a pravnosnažno je okončan presudom Apelacionog suda u Nišu Kž.1. 823/16 od 15. septembra 2016. godine. Dakle, osporeni krivični postupak je prema M. G . trajao šest godina i četiri meseca, a prema B . J . je trajao šest godina.

Navedeno trajanje krivičnog postupka, samo po sebi, može ukazivati na to da predmetni postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Pri tom, pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioce. Međutim, Ustavni sud smatra da i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od navedenih činalaca, trajanje predmetnog krivičnog postupka šest godina i četiri meseca (u odnosu na M. G .), odnosno šest godina (u odnosu na B. J .), ne može se opravdati bilo kojim od činilaca koji utiču na ocenu razumnog roka trajanja postupka . Prvo, Ustavni sud ističe da od 15 puta zakazivanog, glavni pretres nije održan sedam puta, pri čemu je Sud imao u vidu i dinamiku njegovog zakazivanja. Drugo , postupajuće Tužilaštvo je dva puta u toku postupka menjalo optužnicu. Treće, Ustavni sud napominje da su podnosioci ustavne žalbe pravnosnažno oslobođeni od optužbe.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. Ustava, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/ 15), odlučujući kao u tački 1. izreke.

5. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocima ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja krivičnog postupka, kao i životni standard u državi, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu, pre svega, aktuelnu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine. Naime, navedenom presudom je konstatovano da se utvrđivanjem od strane Ustavnog suda da je povređeno pravo podnosilaca na suđenje u razumnom roku, priznaje povreda na koju su se žalili i da je time zadovoljen samo prvi uslov utvrđen u sudskoj praksi Evropskog suda, ali da status žrtve zavisi od toga da li je pravično zadovoljenje koje je dodeljeno - adekvatno, kako je to predviđeno članom 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Evropski sud za ljudska prava je u vezi sa ovim podsetio da se u predmetima koji se odnose na dužinu postupka, jedna o karakteristika dovoljnog obeštećenja koje može da otkloni status žrtve stranke odnosi na dodeljeni iznos, koji zavisi, posebno od karakteristika i delotvornosti pravnog leka. Da li dosuđeni iznos može da bude smatran razumnim, mora da bude ocenjeno u svetlu svih okolnosti slučaja, što uključuje ne samo trajanje konkretnog postupka, već i vrednost dosuđenog iznosa u odnosu na životni standard u državi koja je u pitanju i činjenice da će naknada na osnovu štete po osnovu nacionalnog sistema generalno biti dosuđena i isplaćena mnogo brže nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava na osnovu člana 41. Evropske konvencije. Ovakav stav Evropski sud je zauzeo i u presudama Blagojević i drugi protiv Srbije, od 24. maja 2016. godine, M.B. – MAK Čačak DOO i drugi protiv Srbije, od 27. septembra 2016. godine, Ković i drugi protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Pavlović i Pantović protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Živković protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Borović i drugi protiv Srbije, od 11. aprila 2017. godine, Bilić protiv Srbije, od 17. oktobra 2017. godine i Milovanović protiv Srbije, od 19. decembra 2017. godine. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava , Ustavni sud je odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu kompenzaciju za povredu prava koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog neažurnog postupanja sudova (videti , pored drugih, Odluku Ustavnog suda Už-2936/2016 od 24. maja 2018. godine).

6. S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti