Ustavni sud utvrđuje povredu prava na imovinu u stečajnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu R. Lj. i utvrdio povredu prava na imovinu zbog nemogućnosti namirenja potraživanja u stečaju nad dužnikom sa društvenim kapitalom. Ustavne žalbe ostalih podnosilaca su odbačene jer nisu iscrpeli sva pravna sredstva.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov , Miroslav Nikolić i dr Nataša Plavšić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. Đ . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 8. februara 2024. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba M. Đ . izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Užicu Kpp. 13/20 od 24. jula 2020. godine i rešenja istog suda Kv. 145/20 od 5. avgusta 2020. godine u odnosu na ist aknute povrede prava iz člana 31. st. 1. i 3. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje .

O b r a z l o ž e nj e

1. Advokat N. R . iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, u ime M. Đ . iz Beograda , 11. avgusta 2020. godine, ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Užicu Kpp. 13/20 od 24. jula 2020. godine i rešenja istog suda Kv. 145/20 od 5. avgusta 2020. godine, zbog povrede prava iz člana 27. stav 1, člana 31. st. 1. i 3, člana 36. i člana 39. st. 1. i 2. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava iz člana 5. stav 2. Evropske konvencije o ljudskim pravima i osnovnim slobodama.

Kako se pravo garantovano označenom odredbom navedene Evropske konvencije sadržinski ne razlikuje od prava zajemčenog Ustavom, to Ustavni sud postojanje njegove povrede ceni u odnosu na odgovarajuću odredbu Ustava.

Podnosilac u ustavnoj žalbi, pored ostalog, navodi: da u „obrazloženju osporenih rešenja postupajući sud nije dao jasne i nedvosmislene, individualizovane, relevantne i dovoljne razloge propisane članom 211. stav 1. tačka 4) Zakonika o krivičnom postupku koji se tiče definisane posledice u obliku uznemirenja javnosti koje može ugroziti nesmetano vođenje postupka; da Viši sud u Užicu samo paušalno navodi da su način izvršenja krivičnog dela i težina posledice doveli do uznemirenja javnosti, međutim nije svako uznemirenje dovoljan razlog za pritvor, već samo ono koje može realno i neposredno ugroziti nesmetano i pravično vođenje krivičnog postupka; da „sud u obrazloženju navodi da se uznemirenje javnosti ogleda u objavljivanju događaja kako na lokalnom, tako i na širem prostoru, međutim, takvo štogod je neistinito i ova informacija ne samo da nije bila objavljena u štampanim medijima, već nije objavljena ni u elektronskim medijima“; da sud ne ceni da li se ista svrha mogla postići i blažom merom od pritvora.

Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu označenih ustavnih prava, stavi van snage osporena rešenja. Takođe, podnosilac je zahtevao da Sud utvrdi pravo na pravično zadovoljenje podnosiocu na ime neosnovanog pritvora, kao i da mu se dosude troškovi postupka.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno kili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u osporena rešenja te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovom ustavnosudskom predmetu:

- da je okrivljenom, ovde podnosiocu ustavne žalbe, rešenjem Višeg suda u Užicu Kpp. 13/20 od 25. juna 2020. godine određen pritvor, a koji mu se računa od 24. juna 2020. godine;

- da je Viši javni tužilac u Užicu 25. juna 2020. godine doneo naredbu o sprovođenju istrage Kti. 19/20 protiv okrivljenog, zbog postojanja osnovane sumnje da je učinio krivično delo neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 1. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 i 111/09);

- da je osporenim rešenjem Višeg suda u Užicu Kpp. 13/20 od 24. jula 2020. godine prema okrivljenom , na osnovu člana 211. stav 1. tačka 4) Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 i 45/13) produžen pritvor za najviše mesec dana;

- da je osporenim rešenjem Višeg suda u Užicu Kv. 145/20 od 5. avgusta 2020. godine odbijena kao neosnovana žalba branioca izjavljena protiv rešenja istog suda Kpp. 13/20 od 24. jula 2020. godine.

4. Odredbama Ustava, na čije povrede se podnosilac poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost. Lišenje slobode dopušteno je samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom (član 27. stav 1.); da trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora, da pritvor određen odlukom prvostepenog suda traje u istrazi najduže tri meseca, a viši sud ga može, u skladu sa zakonom, produžiti na još tri meseca i da ako do isteka ovog vremena ne bude podignuta optužnica, okrivljeni se pušta na slobodu (član 31. stav 1.); da se pritvorenik pušta da se brani sa slobode čim prestanu razlozi zbog kojih je pritvor bio određen (član 31. stav 3.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.); da svako ima pravo da se slobodno kreće i nastanjuje u Republici Srbiji, da je napusti i da se u nju vrati (član 39. stav 1.); da se sloboda kretanja i nastanjivanja i pravo da se napusti Republika Srbije mogu ograničiti zakonom, ako je to neophodno radi vođenja krivičnog postupka, zaštite javnog reda i mira, sprečavanja širenja zaraznih bolesti ili odbrane Republike Srbije (član 39. stav 2.).

Zakonikom o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11,121/12, 32/13 i 45/13) (u daljem tekstu: ZKP) propisano je: da pre donošenja pravnosnažne odluke o izricanju krivične sankcije, okrivljenom mogu biti ograničene slobode i prava samo u meri neophodnoj za ostvarenje cilja postupka, pod uslovima propisanim ovim zakonikom (član 10. stav 1.); da se pritvor može odrediti samo pod uslovima predviđenim u ovom zakoniku i samo ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom, da je dužnost svih organa koji učestvuju u krivičnom postupku i organa koji im pružaju pravnu pomoć da trajanje pritvora svedu na najkraće neophodno vreme i da postupaju sa naročitom hitnošću ako se okrivljeni nalazi u pritvoru i da će se u toku celog postupka pritvor ukinuti čim prestanu razlozi na osnovu kojih je bio određen (član 210. st. 1. do 3.); da se pritvor može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako je za krivično delo koje mu se stavlja na teret propisana kazna zatvora preko deset godina odnosno kazna zatvora preko pet godina za krivično delo sa elementima nasilja ili mu je presudom prvostepenog suda izrečena kazna zatvora od pet godina ili teža kazna, a način izvršenja ili težina posledice krivičnog dela su doveli do uznemirenja javnosti koje može ugroziti nesmetano i pravično vođenje krivičnog postupka (član 211. stav 1. tačka 4.).

Odredbom člana 246. stav 1. Krivičnog zakonika („ Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 i 111/09) (u daljem tekstu : KZ) propisano je da ko neovlašćeno proizvodi, prerađuje, prodaje ili nudi na prodaju ili ko radi prodaje kupuje, drži ili prenosi ili ko posreduje u prodaji ili kupovini ili na drugi način neovlašćeno stavlja u promet supstance ili preparate koji su proglašeni za opojne droge kazniće se zatvorom od tri do dva naest godina.

5. Ustavni sud je navode o povredi prava na slobodu i bezbednost iz člana 27. stav 1. Ustava cenio kroz istaknutu povredu prava iz člana 31. st. 1. i 3. Ustava. Ovde, Ustavni sud napominje da je na više mesta u ustavnoj žalbi, očiglednom tehničkom omaškom podnosioca istaknuta povreda prava iz člana 31. stav 5. Ustava. Sud je ustanovio da je podnosilac hteo da navede stav 3, kao poslednji stav prava iz člana 31. Ustava.

Ustavni sud naglašava da je sa aspekta zaštite ljudskih prava, pravo na slobodu jedno od osnovnih ljudskih prava zajemčenih Ustavom i da pritvor predstavlja posebno osetljivu meru njegovog ograničenja (videti, pored ostalih, odluke Ustavnog suda Už-8018/2013 od 28. novembra 2013. godine, tačka 5. obrazloženja i Už-4256/2012 od 9. oktobra 2015. godine, tačka 5. obrazloženja). Pored toga, u više svojih odluka, Ustavni sud je zauzeo stanovište da dužina trajanja pritvora koja neće dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava iz člana 31. stav 1. podrazumeva da nadležni sudovi u svojim odlukama navode relevantne i dovoljne razloge kojima opravdavaju trajanje mere pritvora i iskazuju posebnu hitnost u vođenju postupka (videti, pored ostalih, Odluku Už-4940/2010 od 31. marta 2011. godine, tačka 5. obrazloženja).

U odnosu na aspekt proteka vremena, Ustavni sud ističe da je u nadležnosti redovnih sudova da osiguraju da pritvor okrivljenog lica ne prelazi razumni vremenski rok. U tom smislu redovni sudovi su dužni da pažljivo ispitaju opravdanost produženja pritvora s obzirom na okolnosti svakog konkretnog slučaja, odnosno da u svakom konkretnom slučaju utvrde i navedu dalje postojanje zakonske osnove za pritvor, te podrobno argumentuju razloge zbog kojih smatraju da legalni i legitimni ciljevi pritvora i dalje postoje. Ukoliko postupajući sud oceni da okrivljenog treba zadržati u pritvoru, u rešenju mora navesti detaljne i individualizovane razloge za takvu odluku.

Pritvorski osnov na kome se zasniva osporena sudska odluka o produženju pritvora, definisan Zakonikom o krivičnom postupku u članu 211. stav 1. tačka 4), takođe je razmatran u dosadašnjem radu Ustavnog suda više puta. Ustavni sud naglašava da je kod ovog pritvorskog osnova, koji se pojednostavljeno naziva uznemirenje javnosti, „nadležan sud (...) dužan da utvrdi postojanje nekoliko kumulativno ispunjenih uslova, i to: 1) objektivni element, visinu zaprećene ili izrečene kazne; 2) da je usled načina izvršenja ili težine posledica krivičnog dela došlo do uznemirenja javnosti, koje objektivno mora nastupiti; 3) da takvo uznemirenje javnosti može ugroziti nesmetano vođenje krivičnog postupka, posebno imajući u vidu da nije svako uznemirenje javnosti razlog za pritvor, već samo ono koje može realno i neposredno ugroziti nesmetano i pravično vođenje krivičnog postupka“ (videti Odluku Už-8018/2013 od 28. novembra 2013. godine).

U praksi Evropskog suda za ljudska prava bazičan stav za razumevanje pritvorskog osnova ugrožavanje javnog reda, glasi: „(...) ovaj osnov se može smatrati relevantnim i dovoljnim samo ako je zasnovan na činjenicama koje mogu pokazati da bi oslobađanje optužene zaista omelo javni red. Takođe, pritvor će i dalje biti legitiman samo ako je javni red i dalje stvarno ugrožen“ (presuda u slučaju Letellier protiv Francuske , predstavka broj 12369/86, od 26. juna 1991.godine, stav 51.).

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud takođe ukazuje da je u više svojih odluka zauzeo stanovište da dužina trajanja pritvora koja neće dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava iz člana 31. st. 1. i 3 podrazumeva da nadležni sudovi u svojim odlukama navedu relevantne i dovoljne razloge kojima opravdavaju trajanje mere pritvora i pokazuju posebnu hitnost u vođenju postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je pritvor prema podnosiocu ustavne žalbe određen i produžen zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršio krivično delo neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 1. Krivičnog zakonika , za koje krivično delo je zaprećena kazna zatvora od tri godine do 12 godina. Pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe osporenim rešenjima produžen na osnovu odredbe člana 211. stav 1. tačka 4) ZKP. Dakle, pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe pravnosnažno produžen zbog toga što su način izvršenja i težina posledice krivičnog dela doveli do uznemirenja javnosti koje može ugroziti nesmetano i pravično vođenje krivičnog postupka.

U obrazloženju osporenog rešenja Višeg suda u Užicu Kpp. 13/20 od 24. jula 2020. godine je navedeno da je „osumnjičeni M . Đ . osnovano sumnjiv da je izvršio krivično delo neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 1. Krivičnog zakonika, za koje je propisana kazna zatvora preko deset godina, a način izvršenja i težina posledice krivičnog dela doveli su do uznemirenja javnosti koje može ugroziti nesmetano i pravično vođenje krivičnog postupka. Naime, osumnjičeni je osnovano sumnjiv da je 24. juna 2020. godine u putničkom motornom vozilu prevozio opojnu drogu marihuanu odnosno neovlašćeno držao radi prodaje i neovlašćeno prenosio supstance koje su proglašene za opojnu drogu, upakovanu u 25 PVC paketa, bruto težine 26.292,79 grama, a o događaju javnost je obaveštena preko sredstava javnog informisanja, što je sve dovelo do uznemirenja javnosti koje može ugroziti nesmetano i pravično vođenje krivičnog postupka, ukoliko bi se osumnjičeni našao na slobodi, čime su ispunjeni uslovi za produženje pritvora na osnovu člana 211. stav 1. tačka 4. Zakonika o krivičnom postupku“.

U drugostepenom osporenom rešenju, postupajući sud je zaključio da je „suprotno žalbenim navodima vanpretresno veće nalazi da je sudija za prethodni postupak odlučujući o produženju pritvora prema osumnjičenom zbog postojanja zakonskih osnova iz člana 211. stav 1. tačka 4. ZKP pravično osumnjičenom produžio pritvor i da se u smislu člana 210. stav 1. ZKP ista svrha ne može ostvariti drugom blažom merom. Prema stanju u spisima predmeta postoji osnovana sumnja da je osumnjičeni učinio krivično delo neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 2446. stav 1. KZ, za koje krivično delo je propisana kazna zatvora preko deset godina. U konkretnom slučaju ispunjeni su kumulativni uslovi u pogledu propisane kazne zatvora za krivično delo za koje je osumnjičeni osnovano sumnjiv, te način izvršenja i težine posledice koja je dovela do uznemirenja javnosti, tako da to uznemirenje javnosti može ugroziti nesmetano i pravično vođenje krivičnog postupka. Ovo iz razloga da su informacije o predmetnom događaju objavljene kako na lokalnom nivou, tako i na širem prostoru za krivično delo za koje je osumnjičeni osnovano sumnjiv da je dana 24. juna 2020. godine radi prodaje neovlašćeno držao i prenosio opojnu drogu Cannabis bruto težine 26.292,79 grama upakovanu u 25 PVC paketa spakovanih u dve putne torbe u prtljažniku putničkog motornog vozila kojim je upravljao.

To su po oceni veća okolnosti koje su dovele do uznemirenja javnosti koje još uvek traje i koje je takvog itenziteta da može ugroziti nesmetano i pravično vođenje krivičnog postupka kroz izazivanje reakcije koje mogu negativno uticati na pravičnost postupka i ometanje njegovog toka. S toga veće nalazi da je pravilno sudija za prethodni postupak zaključio da je nužno osumnjičenom produžiti pritvor na osnovu zakonskih razloga propisanih članom 211 stav 1. tačka 4) 3KP, o čemu su u obrazloženju rešenja dati dovoljni razlozi prihvatljivi i za vanpretresno veće, da je prema osumnjičenom neophodno primeniti pritvor kao najtežu meru za obezbeđenje prisustva i da se ista svrha ne može ostvariti drugom blažom merom u postupku koji se nalazi u fazi istrage i u kojoj je potrebno izvesti dokaze biološkog veštačenja tragova i dokaz ispitivanja svedoka, pa je žalbeni predlog branioca osumnjičenog za ukidanje pritvora ili određivanje blaže mere obezbeđenja prisustva osumnjičenog u postupku ocenjen neosnovanim,…, Iz iznetih razloga, a na osnovu člana 467. stav 4. u vezi stava 3. ZKP prema ovlašćenjima vanpretresnog veća iz člana 21. stav 4. ZKP nalazeći da je produženje pritvora protiv osumnjičenog nužno radi nesmetanog vođenja krivičnog postupka i da se ista svrha ne može ostvariti drugom blažom merom, odlučeno je kao u izreci ovog rešenja“.

Ustavni sud je ocenio da su osporena rešenja zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju procesnog prava, te da je nadležni sud postupao u skladu sa ZKP kada je utvrdio da postoje uslovi da se podnosiocu ustavne žalbe produži pritvor po označenom zakonskom osnovu. Naime, po oceni Ustavnog suda, nadležni sud je u osporenim rešenjima naveo i jasno obrazl ožio, pored visine zaprećene kazne, konkretne okolnosti koje su u ovom slučaju, zbog načina izvršenja i težine posledice krivičnog dela (prevoženje gotovo 27 kilograma marihuane putničkim motornim vozilom) dovele do uznemirenja javnosti koje mogu ugroziti nesmetano i pravično vođenje krivičnog postupka. Javnost je o događaju obaveštena pr eko sredstava javnog informisanja, a kako je to u osporenim rešenjima navedeno. Ustavni sud je našao da su u osporenim rešenjima utvrđene konkretne činjenice koje ukazuju da je usled načina izvršenja i težine posledice kr ivičnog dela za koje se podnosilac sumnjiči, došlo do odgovarajućeg stepena uznemirenja javnosti, koje može ugroziti nesmetano i pravično vođenje krivičnog postupka.

Ustavni sud je utvrdio i da se postupajući sud u rešenju Kv. 145/20 od 5. avgusta 2020. godine bavio pitanjem primene blaže mere, nalazeći da se svrha zbog koje je pritvor određen ne bi mogla ostvariti nekom blažom merom.

Takođe, Ustavni sud je utvrdio da je prema podnosilocu pritvor određen 24. juna 2020. godine, tako da se podnosilac do trenutka izjavljivanja ustavne žalbe u pritvoru nalazio malo više od jednog meseca.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da su u osporenim rešenjima o produženju pritvora navedeni relevantni i dovoljni razlozi zbog kojih je nadležni sud smatrao da je mera pritvora neophodna radi vođenja krivičnog postupka.

Stoga je Sud našao da osporenim rešenjima nisu povređena Ustavom zajemčena prava podnosioca ustavne žalbe iz člana 31. st. 1. i 3. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15 , 10/23 i 92/23 ), odbio ustavnu žalbu u ovom delu kao neosnovanu, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da se tvrdnje podnosioca ustavne žalbe u vezi istaknute povrede prava iz člana 36. i člana 39. st. 1. i 2. Ustava, isključivo zasnivaju na istaknutoj povredi prava na ograničeno trajanje pritvora . S tim u vezi, Ustavni sud napominje da samo formalno pozivanje na povredu ili uskraćivanje pojedinih Ustavom zajemčenih prava i sloboda, a bez navođenja ustavnopravnih razloga na kojima se te tvrdnje zasnivaju, ne čini ustavnu žalbu dopuštenom.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, odlučujući kao u drugom delu izreke.

7. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato , pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

8. Imajući u vidu razlog odbijanja i odbacivanja ove ustavne žalbe, Ustavni sud nije slao ustavnu žalbu na uređenje, budući da uz nju nije dostavljeno specijalno punomoćje za zastupanje podnosioca ustavne žalbe.

9. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.