Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđuje povredu prava na pravično suđenje i poništava presudu Apelacionog suda. Sud je utvrdio da je drugostepeni sud propustio da obrazloži odlučne žalbene navode i da je proizvoljno primenio materijalno pravo u vezi sa pravnom prirodom ugovora.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije, dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Milan Stanić , dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Milice Đorđević iz Zaječara, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. jula 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Milice Đorđević i utvrđuje da je presudama Osnovnog suda u Nišu P. 11479/10 od 6. septembra 2011. godine i Apelacionog suda u Nišu Gž. 1200/12 od 26. juna 2012. godine podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Nišu Gž. 1200/12 od 26. juna 2012. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi tužilje izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Nišu P. 11479/10 od 6. septembra 2011. godine .

O b r a z l o ž e nj e

1. Milica Đorđević iz Zaječara podnela je, 17. oktobra 2012. godine, preko punomoćnika Gordane Marković, advokata iz Zaječara, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presuda navedenih u tački 1. izre ke zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredb om člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnositeljka ustavne žalbe, iznoseći činjenice koje su prethodile sudskom sporu, kao i činjenice koje se odnose na osporeni sudski postupak, pored ostalog, navod i: da je "nejasno" na osnovu čega drugostepeni sud zaključuje da predmetni ugovor predstavlja predugovor, iako ne sadrži obavezu zaključenja glavnog ugovora o kupoprodaji nepokretnosti, već sadrži sve elemente ugovora o kupoprodaji nepokretnosti za sticanje prava svojine; da je navedeni ugovor u pretežnom delu ispunjen; da su sudovi, ne uzimajući u obzir sve okolnosti, osporenim presudama zaštitili prava lica koje je svojim nesavesnim radnjama izvršilo krivično delo prevare koje se odnosi, pored ostalog, i na prodaju predmetnog stana; da je prvostepeni sud odbio izvođenje dokaza koje je ona predlagala, bez ikakvog obrazloženja; da je prvotuženog - prodavca zastupao privremeni zastupnik, iako je bilo poznato da se taj tuženi nalazi na izdržavanju zavodske kazne i bilo mu je moguće dostaviti tužbu na odgovor; da su i preostali tuženi pasivno legitimisani, jer su u materijalnopravnom odnosu sa prvotuženim sa kojim je zaključila ugovor. Polazeći od navedenog, podnositeljka predlaž e da se utvrdi povreda označenih ustavnih prava, kao i da se ponište osporene presude.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US) je iste sadržine kao odredba člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Nišu P. 11479/10 i osporene akte, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenom presudom Osnovnog suda u Nišu P. 11479/10 od 6. septembra 2011. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, kojim je tražila da se utvrdi prema tuženima pravo svojine na stanu u Nišu u ul. Ćirila i Metodija broj 21a, površine 45,15m2 na trećem spratu, lamela C, u stambenoj zgradi koja se nalazi na katastarskim parcelama bp. 827/1 i 827/2, KO Niš - Ćele Kula, kao i da se tuženi obavežu da tužilji navedeni stan predaju u državinu i trpe upis prava svojine u javne knjige. Stavom drugim izreke ove prvostepene presude obavezana je tužilja da tuženima K.M, D.B. i S.M. isplati iznos od 37.500 dinara na ime parničnih troškova, dok je stavom trećim izreke obavezana tužilja da advokatu B.J, kao privremenom zastupniku prvotuženog P.D , na ime troškova postupka isplati iznos od 20.000 dinara, u roku od 15 dana od dana prijema presude.

U žalbi koju je tužilja izjavila protiv navedene prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno da predmetni m ugovor om nije predviđeno da stranke preuzimaju obavez u da će kasnije da zaključe glavni ugovor, da taj ugovor sadrži sve bitne elemente glavnog ugovora o prometu nepokretnosti, te da u tom smislu taj ugovor i ne predstavlja predugovor, već glavni kupoprodajni ugovor.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 1200/12 od 26. juna 2012. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena je presuda Osnovnog suda u Nišu P. 11479/10 od 6. septembra 2011. godine. U obrazloženju te presude je navedeno: da je tuženima, osim prvotuženom P.D , izdato rešenje o odobrenju za dogradnju više porodičnih lamela B i C u ulici Ćirila i Metodija br. 19, 21 i 21a u Nišu, od strane Uprave za planiranje i izgradnju Grada Niša od 3. maja 2008. godine, a prvotuženi je otpočeo sa izvođenjem radova; da je tužilja, kao kupac, sa prvotuženim, kao prodavcem, zaključila predugovor o prometu nepokretnosti koji je overen pred Opštinskim sudom u Nišu 15. aprila 2009. godine; da je navedenim ugovorom predviđeno da tužilja kupuje predmetni stan za kupoprodajnu cenu od 49.500 evra u dinarskoj protivvrednosti, da tužilja na dan potpisivanja ugovora prodavcu isplati deo iznosa kupoprodajne cene od 30.000 evra, a ostatak će isplatiti u ratama najkasnije do 31. decembra 2010. godine, da je rok završetka izgradnje stana 31. decembar 2009. godine, da ugovorom nije predviđen rok za zaključenje glavnog ugovora; da prvotuženi nije u potpunosti izveo sve radove na izgradnji stana i nije pribavio upotrebnu dozvolu; da ostatak ugovorene kupoprodajne cene tužilja nije isplatila; da je između 10. i 15. avgusta 2010. godine tužilja postavila ulazna vrata na predmetnom stanu i u stan unela stvari; da je na ovako utvrđeno činjenično stanje pravilno prvostepeni sud primenio materijalno pravo kada je odbio zahtev tužilje da se utvrdi njeno pravo svojine na predmetnom stanu i da se obavežu tuženi da joj stan predaju u državinu , kao i da trpe upis prava svojine u javne knjige.

Drugostepeni sud nalazi da zaključenje predugovora o kupovini stana u izgradnji ne može voditi sticanju prava svojine, jer zaključenjem predugovora stranke samo preuzimaju obavezu da zaključe kasnije drugi, glavni ugovor, zbog čega se pravno dejstvo takvog ugovora završava zaključenjem glavnog ugovora. U konkretnom slučaju je utvrđeno da je između tužilje i prvotuženog zaključen predugovor o kupovini stana u izgradnji, da je u trenutku zaključenja ugovora stan još uvek bio u izgradnji, da nije izdata upotrebna dozvola, te je u smislu člana 45. st. 4. i 5. Zakona o obligacionim odnosima, tužilja kao zainteresovana strana od suda mogla da traži nalaganje obaveze prvotuženom kao drugoj ugovornoj strani da pristupi zaključenju glavnog ugovora, u roku od šest meseci od dana kada je prema prirodi posla i okolnostima ugovor trebao da bude zaključen. Zbog toga je pravilan zaključak prvostepenog suda da tužilja po osnovu zaključenog predugovora nije mogla stekne pravo svojine na predmetnom stanu. Stoga se navodi žalbe tužilje o pogrešnoj primeni materijalnog prava ocenjuju neosnovanim.

Osporavajući pravilnost zaključka prvostepenog suda , tužilja je u žalbi ist akla da sadržina predugovora ukazuje na to da se radi o ugovoru o kupoprodaji, da je prava volja ugovarača bila da zaključe ugovor o kupoprodaji, da predmet ugovora, u smislu člana 458. Zakona o obligacionim odnosima, može biti i buduća stvar, da su ispunjeni uslovi za konvalidaciju predmetnog ugovora, jer je sporni stan završen 70%, da se tužilja uselila u stan, da je spremna da izvrši svoju obavezu u celosti, da je prvotuženi svojim nesaves nim radnjama izvrši o krivično delo prevare i da je sud pogrešno ocenio pasivnu legitimaciju tuženih, osim prvotuženog. S a tim u vezi, drugostepeni sud je istakao da su osnovni elementi ugovora o kupoprodaji – isplata kupoprodajne cene i predaja stvari u državinu , a da je u ovom slučaju to izostalo, jep tužilja nije isplatila u pretežnom delu ugovorenu kupoproda jnu cenu, niti je prvotuženi ispunio svoju ugovornu obavezu predaje stana tužilji u državinu, te da je, stoga, pravilan zaključak prvostepenog suda da nema uslova za konvalidaciju takvog ugovora. Činjenica da je tužilja ugradila ulazna vrata i unela stvari u stan, ne ukazuje da je takvom činidbom stekla pravo svojine na spornom stanu. Osim toga, stan je još u izgradnji i nema upotrebnu dozvolu , pa nema svojstvo proizvoda ljudskog rada namenjenog tržištu koja može biti predmet pravnog prometa. S obzirom da je ugovorni odnos nastao između tužilje i prvotuženog , a imajući u vidu i utvrđenu činjenicu da ostali tuženi nisu bili u ugovornom odnosu sa tužiljom i da rešenje o odobrenju za dogradnju izdato na ime ostalih tuženih ima karakter upravnog akta, to je pravilan zaključak prvostepenog suda da isti nisu učesnici materijalno pravnog odnosa iz koga je nastala ova parnica, pa samim tim nisu p asivno legitimisani u sporu.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnositeljka ustavne žalbe , je utvrđeno: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) je propisano: da su u zasnivanju obligacionih odnosa i ostvarivanju prava i obaveza iz tih odnosa strane dužne da se pridržavaju načela savesnosti i poštenja (član 12.); da u zasnivanju dvostranih ugovora strane polaze od načela jednake vrednosti uzajamnih davanja, da se zakonom određuje u kojim slučajevima narušavanje toga načela povlači pravne posledice (član 15.); da je predugovor takav ugovor kojim se preuzima obaveza da se docnije zaključi drugi, glavni ugovor, da propisi o formi glavnog ugovora važe i za predugovor, ako je propisana forma uslov punovažnosti ugovora, da predugovor obavezuje ako sadrži bitne sastojke glavnog ugovora, da će na zahtev zainteresovane strane sud naložiti drugoj strani koja odbija da pristupi zaključenju glavnog ugovora da to uradi u roku koji će joj odrediti, da se zaključenje glavnog ugovora može zahtevati u roku od šest meseci od isteka roka predviđenog za njegovo zaključenje, a ako taj rok nije predviđen, onda od dana kad je prema prirodi posla i okolnostima ugovor trebalo da bude zaključen, da predugovor ne obavezuje ako su se okolnosti od njegovog zaključenja toliko izmenile da ne bi bio ni zaključen da su takve okolnosti postojale u to vreme (član 45.); da se odredbe ugovora primenjuju onako kako glase, da pri tumačenju spornih odredbi ne treba se držati doslovnog značenja upotrebljenih izraza, već treba istraživati zajedničku nameru ugovarača i odredbu tako razumeti kako to odgovara načelima obligacionog prava utvrđenim ovim zakonom (član 99.); da u dvostranim ugovorima, kad jedna strana ne ispuni svoju obavezu, druga strana može, ako nije što drugo određeno, zahtevati ispunjenje obaveza ili, pod uslovima predviđenim u idućim članovima, raskinuti ugovor prostom izjavom, ako raskid ugovora ne nastupa po samom zakonu, a u svakom slučaju ima pravo na naknadu štete (član 124.); da se ugovorom o prodaji obavezuje prodavac da prenese na kupca pravo svojine na prodatu stvar i da mu je u tu svrhu preda, a kupac se obavezuje da plati cenu u novcu i preuzme stvar, da se prodavac nekog drugog prava obavezuje da kupcu pribavi prodato pravo, a kad vršenje tog prava zahteva državinu stvari, da mu i preda stvar (član 454.); da se prodaja može odnositi i na buduću stvar (član 458. stav 3.).

Zakonom o prometu nepokretnosti („Službeni glasnik RS“, br. 42/98 i 111/09) je bilo propisano: da promet nepokretnosti, u smislu ovog zakona, jeste raspolaganje nepokretnostima pravnim poslom, i to prenos prava svojine na nepokretnosti sa jednog na drugo lice, uz naknadu ili bez naknade ..... (član 2.); da se ugovor o prometu nepokretnosti zaključuje u pisanoj formi, a potpisi ugovarača overavaju se od strane suda , da ugovori koji nisu zaključeni na način iz stava 1. ovog člana, ne proizvode pravno dejstvo, da s ud može da prizna pravno dejstvo ugovora o prometu nepokretnosti iz stava 2. ovog člana, koji je zaključen u pisanom obliku, na kome potpisi ugovarača nisu overeni od strane suda, pod uslovom da je ugovor ispunjen u celini ili pretežnim delom, da nije povređeno pravo preče kupovine i da nije povređen prinudni propis (član 4. st. 1. do 3.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da će u obrazloženju presude sud izložiti zahteve stranaka i njihove navode o činjenicama na kojima se ti zahtevi zasnivaju, dokaze, kao i propise na kojima je sud zasnovao presudu, ako zakonom nije drukčije određeno (član 342. stav 4.); da u obrazloženju presude, odnosno rešenja drugostepeni sud treba da oceni žalbene navode od značaja i da navede razloge koje je uzeo u obzir po službenoj dužnosti (član 382. stav 1.).

5. Imajući u vidu sadržinu navoda ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljka svoje tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u suštini zasniva na tome da je drugostepeni sud arbitrerno i proizvoljno primenio materijalno pravo prilikom odlučivanja o predmetnom zahtevu za utvrđenje svojine , kao i da je sud propustio da obrazloži odlučne razloge u osporenoj presudi.

Ustavni sud konstatuje da je pravilnu primenu materijalnog prava, pre svega, nadležan da ceni viši sud, u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Međutim, Ustavni sud nalazi da proizvoljna i arbitrerna primena materijalnog prava može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, te da u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja i od ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava, ceni i sa stanovišta pravilne primene materijalnog prava.

Takođe, Ustavni sud ukazuje da se prilikom razmatranja garancija iz člana 32. stav 1. Ustava ne sme zastati na formalnom ispitivanju da li su one poštovane, već se mora osporena odluka sagledati i u svetlu garancija koje nisu izričito predviđene. Jedna od takvih garancija se odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku. Naime, stranka ima pravo da bude upoznata sa stavovima na kojima je sud zasnovao svoju odluku. To pravo stranke je praćeno dužnošću suda da iznese razloge svoje odluke, koji predstavljaju jemstvo objektivnosti suđenja, kojom se sprečavaju zloupotrebe. Mera u kojoj ova obaveza postoji zavisi od prirode odluke, ali sudovi moraju obrazložiti svoju odluku tako što će navesti jasne i razumljive razloge na kojima su tu odluku zasnovali.

Razmatrajući navode ustavne žalbe o povredi prava podnositeljke na obrazloženu sudsku odluku, Ustavni sud, pre svega , primećuje da u osporenoj presudi drugostepeni sud ni je cenio, niti obrazložio žalbene navode podnositeljke ustavne žalbe koji se odnose na činjenicu da predmetni ugovor ne sadrži odredbu da stranke preuzimaju obavezu da će kasnije da zaključe glavni ugovor, te da u tom smislu taj ugovor i ne predstavlja predugovor, već glavni kupoprodajni ugovor. Kako pravnu prirodu ugovora opredeljuje njegova sadržina, odnosno stvarna volja ugovorača, a ne njegov naziv , to Ustavni sud smatra da, u konkretnom slučaju, može biti od značaja za karakter navedenog ugovora , pored ostalog, i činjenica da li su se ugovor ne strane obavezale da će kasnije zaključiti glavni kupoprodajni ugovor , budući da je član om 45. Zakona o obligacionim odnosima, predviđeno da se predugovor om preuzima obaveza da se docnije zaključi drugi, glavni ugovor . S tim u vezi je bilo potrebno da drugostepeni sud razmotri i jasno odgovori na navode iz žalbe koju je podnositeljka izjavila protiv prvostepene presude, a koji su se odnosili na činjenicu da predmetni ugovor ne sadrži odredbu o zaključenju glavnog ugovora, te da je u tom smislu stvarna volja ugovorača bila, zapravo, da zaključe glavni ugovor. Stoga, po shvatanju Ustavnog suda, podnositeljki ustavne žalbe je osporen om drugostepenom presudom povređeno pravo na obrazloženu sudsku odluku, kao element prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, imajući u vidu da Apelacioni sud u Nišu nije dao dovoljne razloge za svoje pravno stanovište da je predmetni ugovor po svojoj prirodi predugovor , a na kome je zasnovao osporenu drugostepenu presudu kojom je potvrđena osporena prvostepena presuda.

Ustavni sud je cenio i navode ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje, koji se u suštini zasniva ju na tome da je drugostepeni sud , u konkretnom slučaju, arbitrerno i proizvoljno primenio materijalno pravo . U tom pogledu, Ustavni sud je ocenio da se ne mo že prihvatiti kao ustavnopravno utemeljen zaključak drugostepenog suda da "stan koji je još u izgradnji i nema upotrebnu dozvolu , nema svojstvo proizvoda ljudskog rada namenjenog tržištu koja može biti predmet pravnog prometa ", budući da predmet ugovora o prometu nepokretnosti može biti i neizgrađeni stan kao buduća stvar, što je dozvoljeno odredbom člana 458. Zakona o obligacionim odnosima, te je na taj način došlo do proizvoljnog tumačenja materijalnog prava.

Konačno, Ustavni sud smatra da činjenično stanje utvrđeno pred prvostepenim sudom ne daje dovoljno osnova Apelacionom sudu u Nišu da potvrdi prvostepenu presudu, jer se ne može na pouzdan način utvrditi materijalnopravni odnos tuženih, odnosno prava prvotuženog u odnosu na druge tužene, kao i njegova prava u odnosu na sporni stan.

Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te je utvrdio da je osporenim presudama podnositelj ki usta vne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje i ocenio da su posledice učinjene povrede takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem drugostepene presude i određivanjem da Apelacioni sud u Nišu donese novu odluku o žalbi tužilje izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Nišu P. 11479/10 od 6. septembra 2011. godin e, pa je odlučio kao u tač. 1. i 2. izreke.

Takođe, Ustavni sud napominje da ovom odlukom ne prejudicira odluku nadležnog suda o tome da li podnositeljka prema tuženima ima pravo svojine na predmetnom stanu, jer će odluku o tome doneti primenom odgovarajućih materijalnih propisa.

6. Ostale navode ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud nije ocenjivao, s obzirom na to da je osporena presuda poništena i da će žalba biti predmet ponovnog razmatranja u postupku pred Apelacionim sudom u Nišu.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti